Православна вјера је заснована на јединственој истини о Богу, која је у потпуности откривена у Христу и предата нама кроз Свето Писмо и Свето Предање. Екуменизам, који тежи уједињењу различитих хришћанских конфесија без разликовања догматских разлика, подразумијева компромис по питањима вјере, што је за православне неприхватљиво. Истинито јединство није могуће без јединства у истини; сваки уступак у вјери значио би издају апостолског предања и нарушавање идентитета Цркве.
Стога је за православне хришћане недопустиво учествовање у екуменистичким покретима који замагљују или умањују истину вјере ради људског сагласја.
У савременом хришћанском свијету термин „екуменизам“ све чешће изазива полемике, нарочито унутар православних кругова. Док једни виде у њему позив на обнову јединства свих хришћана, други га сматрају опасношћу која пријети да наруши вјековну чистоту вјере.
Историјски, уједињење у вјери није нова идеја. Још од апостолских времена Црква стреми ка томе да „сви буду једно“ (Јн. 17, 21), у Христу кроз једно крштење. Православна Црква је управо то јединство очувала двије хиљаде година: једна вјера, један Символ вјере, једно Причешће.
Међутим, екуменизам који се данас промовише у свјетским оквирима, према бројним критичарима, не позива на повратак у једну, апостолску вјеру, већ на стварање нове религиозне конструкције. У том „новом јединству“, свака конфесија требало би да уступи дио своје вјере како би се формирала „заједничка“ црква — у којој би се православни, католици и протестанти ујединили без истинског догматског јединства.
Посебно се истиче да протестанти, који су током историје одбацили свето Предање, светитеље, свето Причешће и свештенство, мало шта могу да „додају“ православном насљеђу.
Католицизам, пак, кроз екуменистичке процесе тежи да православне и протестанте доведе под власт папства, док Православље, по ријечима критичара, бива притискано да одбаци апостолска учења и прихвати нове „толерантне“ норме.
Многи се позивају на дио Свете Литургије у којем се заиста молимо „за јединство свих“, али се тиме мисли на литургијско јединство у правој вјери, а не на компромис вјерских истина ради земаљског договора. Символика проскомидије, читање Јеванђеља, Символ вјере и Свето Причешће сведоче да пуноправно учешће у Литургији могу имати само они који су крштени у православној вјери и који исповиједају православно учење.
Православна Црква као богочовјечанско Тијело Христово не може бити саставни дио ниједног свјетовног савјета или организације, а посебно не оне у којима вјера постаје предмет преговора и компромиса. Иако неки православни јерарси учествују у раду Свјетског савјета цркава, већина вјерних истиче да Црква припада Христу и да никакви политички или финансијски интереси не могу промијенити њену природу.
Како ствари стоје, екуменизам не може промијенити Православље као такво, већ само оне православне који се одричу своје вјере под његовим утицајем. Историја је већ показала да отпадништво појединаца није могло уништити Цркву — јер, како тврде сами православни вјерници, „Црква је стуб и тврђава истине“ (1. Тим. 3, 15).
ИЗВОР: ИН4С