Прошле недеље се поново дигла прашина поводом Васкршње посланице[1] нашег патријарха са целим епископатом, ове 2025. године. Прошле године је наш патријарх у недељу Православља успео да произнесе анатеме које су биле двосмислене и збуниле су доста верног народа. Овај пут је у посланици било произнешено нешто што су многи препознали као отворену јерес осуђену на III Васељенском сабору.
Многи свештеници и монаси са којима сам разговарао су одмах препознали јеретичко учење, а чуо сам и да су двојица епископа одбили да читају ту посланицу у својим епархијама. Наводно Давид Крушевачки и још један, нисам сигуран који. Неки свештеници, који нису хтели да је читају су такође позвани на разговор код надлежног епископа због наводног непоштовања канонског поретка, иако догмати у Цркви имају већу важност него канони.
Неки пак свештеници и интернет проповедници су се обрушили својим „праведним гневом“ на оне, који су се дрзнули да доведу у путање патријархово исповедање: „Има један већи део народа који устаје на црквену јерархију… Како ћеш, јадан не био, Христов благослов да примиш, ко ће ти га пренијети ако немаш патријарха, ко ти је патријарх?“…
Но, како каже наш народ, „где има има, има и ватре“… Циљ овог мог писанија је да се разаберемо има ли заиста јереси у Васкршњој посланици, коју су потписали и сви епископи СПЦ, или они који су одбили да је прочитају народу заиста, како каже наведени интернет-проповедник: „У параноји фарисејскога духа, виде тамо и доживљавају неке јереси халуцинирајући“.
Дакле, једна од многих спорних реченица из Посланице, која је цела изливање душе неког тешког модернисте и зизјуласовца, јесте: „Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом“.
Дакле, сва творевина, укључујући и човека, створена је као смртна. Значи да је и Адам створен као смртан. Управо у томе и јесте исповедање Пелагијеве, другачије назване Целестијеве јереси (пошто су заједно проповедали и ширили ту јерес), која је осуђена на III Васељенском сабору у Ефесу 431.године (Правило 1.и 4.), на којем је ова јерес осуђена заједно са Несторијевом јереси, као и на VIII помесном сабору у Картагени 411.године (Правила 109-116), који је управо због те јереси и сазван и који је претходио III Васељенском сабору у Ефесу.[2] Као што се св. Кирило Александријски борио против Несторијеве јереси, тако се исто и блажени Августин Ипонски преко тридесет година борио против Пелагијеве-Целестијеве јереси. И углавном је његова заслуга што је она и осуђена на сабору у Картагени а затим и на III Васељенском сабору у Ефесу.
У чему се састоји ова јерес?
109. правило (у руским редакцијама 123. правило) VIII помесног сабора у Картагени каже: „Сабор против Пелагија и Целестија… Предсједавајући свему сабору епископ Аврелије, при ђаконима, који су стојали, признано је од свију епископа картагенске цркве, који су овоме светоме сабору приступили и чија су имена и потписи приложени: Да Адам није створен од Бога смртним.
Који каже, да је први човјек, Адам, створен смртним, тако да, сагријешио он, или не сагријешио, морао је опет умријети тијелом, то јест, изићи из тијела, не ради казне за гријех, него услијед природне неопходности, нека је анатема“. (III Вас. 1,4; картаг. 110-116).
Као наставак те одлуке Картагенског сабора, двадесет година касније, 1. правило III Васељенског сабора у Ефесу каже: „Ако је који епархијски митрополит, одступишви од светог и васељенског сабора, прешао или унапријед пређе к збору одметничкоме, или је примио или прими науку Целестијеву, такав никојим начином не смије предузимати шта противу епископа своје епархије, јер је он већ сада сабором искључен из сваког црквеног опћења и лишен сваке власти. Самим ће пак епархијским епископима, заједно са оближњим митрополитима, који православно мисле, припадати да га коначно свргну са епископскога степена.“
4. правило истог сабора налаже: „Ако се који клирици одметну, или се усуде, било посебно, било јавно, мислити једнако са Несторијем, или Целестијем, – и у погледу ових свети сабор правично налази, да буду свргнути“.
Али, много пре ових сабора, православно учење о томе да је Адам створен без греха и као бесмртан, исказано је у посланици св. ап. Павла Римљанима: „Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише“. (Рим. 5:12)
Да је Адам створен бесмртан, налазимо још у Старом завету, као и код великог низа Светих отаца. Тако митр. Макарије Булгаков у својом Православно-догматском богословљу, том 1. пише:
„За стално јачање и освежење телесне снаге првоствореног човека, за одржавање његовог живота заувек, Бог је засадио усред раја дрво живота (Пост. 2, 9), чијим би плодовима, хранећи се, човек био без болести и бесмртан у телу… Дакле, Свето Писмо сведочи да Бог није створио смрт (Прем. Сол. 1,13), и да Бог створи човјека за нетрулежност и сазда га сликом сопствене вјечности(2,23), и да је кроз једног човека у свет ушао грех, а кроз грех и смрт, и тако је смрт прешла на све људе, јер су сви сагрешили (Рим. 5,12). Исто тако, Свети Оци једногласно уче да је човек створен бесмртним или за бесмртност; а православна црква је на Картагинском сабору утврдила: „Који каже, да је први човјек, Адам, створен смртним, тако да, сагријешио он, или не сагријешио, морао је опет умријети тијелом, то јест, изићи из тијела, не ради казне за гријех, него услијед природне неопходности, нека је анатема” (123. правило). Али, с друге стране, из Писма је јасно да је ова бесмртност човека, чак и у телу, зависила не од особина самог његовог тела, створеног од земље, већ од божанске благодати, а оруђе ове благодати било је дрво живота посађено у рају: и сада, рече Господ после пада праоца нашег, као да није пружио руке своје и није узео од дрвета живота, и није хтео да живи вечно (3:22). И древни учитељи Цркве су под Адамовом бесмртношћу чак и у телу схватали не да он није могао да умре по самој особини своје телесне природе, него да је само био предодређен за бесмртност, да није могао умрети по посебној благодати Божијој да је остао веран Богу, као награду за своју послушност, и да је дрво живота у рају служило као проводник ове благодатне силе Божије“.[3]
Затим у књизи Постања се јасно каже: „Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.“ (Пост. 2,17).
Зато, Св. Игњатије Брјанчанинов, позивајући се на св. Макарија Великог јасно каже:
„Пре пада човека, његово тело је било бесмртно, страно болестима, страно његовој садашњој дебљини и тежини, страно грешним и телесним осећањима која су му сада природна[4]. Његова осећања су била неупоредиво истанчанија, њихово деловање је било неупоредиво шире, потпуно слободно. Обучен у такво тело, са таквим чулним органима, човек је био способан за чулно виђење духова, чијој категорији је припадао својом душом, био је способан за општење са њима, за оно виђење Бога и општење са Богом које су сродне светим духовима (Пост. 2-3).
Исто тврде и св. кирил Александријски, Амвросије Медиолански, Теофан Затворник, блаж. Теодорит и многи други тумачи Посланице Римљанима св. апостола Павла (Рим. 5,12).
Откуд онда нашим оцима и предстојницима, нашим светитељима, како су раније називали архијереје, ова мисао са почетка текста: „Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом“, када одлука Картагинског сабора, III Васељенског сабора и цело Свето Писмо и свето Предање светих отаца тврде: „Да Адам није створен од Бога смртним“.
А затим прете анатемом: „Који каже, да је први човјек, Адам, створен смртним, тако да, сагријешио он, или не сагријешио, морао је опет умријети тијелом, то јест, изићи из тијела, не ради казне за гријех, него услијед природне неопходности, нека је анатема“?
И откуд им то да је Адам створен ни из чега, кад је он створен од земље тј. од праха земаљског, како пише у Светом Писму (Пост. 2:7). Свети оци говоре да је он створен од земље директно из руке Божије. Како сада ни из чега? Које је то Свето Писмо? И ко сада „У параноји фарисејскога духа, види тамо и доживљава неке јереси халуцинирајући“?
Али, хајде да не будемо само ми, који овде виде неку догматску неправилност, да сачекамо и мишљење из још неке помесне цркве, ред је да се и они огласе кад патријарх једне помесне цркве отворено проповеда овако нешто. Прошли пут се из РПЦ огласио јереј Георгије Максимов, када је патријарх читао оне двосмислене анатеме.
Што се нас тиче, да ли наше свештенство, које у својој покорности архијерејима беспоговорно спроводи њихове наредбе, одлуке и посланице – зна за црквену историју? Да ли наведени интернет-проповедник зна да је управо Несторије – као патријарх Цариградски, био јересоначалник који је хулио на Христа и на Богородицу, и био осуђен на III Васељенском сабору у Ефесу, и да је у то време јеретик-пелагијанац Јован, био патријарх Антиохијски, а то су биле две међу првим катедрама православног Истока? И колико је у историји патријараха, владика и свештеника било предводника јереси? А римски папа?
Да ли наше свештенство поима да их неће спасити црквени чинови већ само православно исповедање, проповед те вере и живот по тој вери? Где је сада Жичка беседа Светог Саве, који заклиње Србе три пута на верност православном исповедању по Васељенским и Помесним саборима? Где су сада епископске заклетве у којима се и они заклињу да ће поштовати одлуке Васељенских и Помесних сабора? Да ли су наши патријарси и епископи непогрешиви? Да ли ми треба да их следимо и онда када греше и погрешно догматски уче? Да ли је само наш патријарх, како говори тај интернет-проповедник, проводник благодати?
Да ли благодат даје Бог онима који имају праву веру или патријарх? Да ли је благодат његова својина? А шта ако патријарх отворено исповеда и учи јерес? Да ли постоје правила за ту ситуацију? Наравно да у ризници наше Мајке-Цркве постоје одговори за све ситуације ове врсте.
Тако у 15. правилу IХ помесног сабора у Цариграду (Прво-другог сабора), читамо: „…Јер они који се одјељују од опћења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора или отаца осуђена, то јест, кад он јавно проповеда јерес и откритим челом то у цркви учи, такви не само што не ће подлећи каноничкој казни за то, што су прије саборнога ријешења одијелили се од таквог епископа, него ће на против бити заслужни части, која православнима пристоји, пошто они нијесу осудили епископе, него псеудоепископе и псеудоучитеље, нити су расколом порушили јединство цркве, него на против похитали су да ослободе цркву од раскола и раздијељења.“
Еп. Никодим Милаш даље тумачи: „…Али ако један епископ, митрополит или патријарх почне проповиједати у цркви неко јеретичко учење, које је противно православљу, тада дотични имају право и дужност одмах се одијелити од тог епископа, митрополита и патријарха, и за то не само што не ће подлећи никаквој каноничкој казни, него ће још и похваљени бити, јер тиме они нијесу осудили и устали противу законитих епископа, него противу лажних епископа и лажних учитеља, нити су они раскол тиме завели у цркви, него на против колико су могли, ослободили су цркву од раскола и раздијељења.“ [5]
Ко овде заиста халуцинира у фарисејској параноји?
Али наше свештенство, изгледа уопште не чита нити догматику о. Јустина или о. Михаила Помазанског, нити чита Правила православне цркве са тумачењима Никодима Милаша, иако су тве књиге, заједно са Светим оцима, преко потребне нама, који живимо у последњим временима у којима ће саблазни и јереси бити многе и само мало стадо ће се спасавати.
Јер ће, по речима светог Серафима Вирицког „Доћи време када неће прогони, већ новац и сласти овога света одвратити људе од Бога и много више душа ће погинути него у време отвореног богоборства. Са једне стране ће подизати крстове и златити куполе, а са друге стране – доћи ће царство лажи и зла. Истинска Црква ће увек бити гоњена, и моћи ће се спасти само кроз страдања и болести. Прогон ће попримити најпрепреденији и непредвидљивији карактер. Биће страшно живети у та времена.“[6] У том духу нас упозорава и св. Теофан Затворник: „Иако ће се свуда чути хришћанско име, и свуда ће се видети цркве и црквени чинови, све ће то бити само привид, а унутра ће бити истинско отпадништво“[7].
И на крају, нешто што, можда, има везе са данашњом темом, пророчанство св. Анатолија Оптинског, који нам је оставио и Молитву за избављење од антихриста:
„Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали Свети оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и обмануће многе.
Непријатељ рода људскога деловаће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да одмах грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да гази Предање светих отаца од Духа Светога и учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове „типике“ приметиће веома мали број њих, оних најискуснијих у духовном животу.
Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао : „По плодовима ћете их познати“. И ти по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира.
Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо „не улазе на врата у тор овчји него прелазе на другом месту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насилно Божије уставе. Господ их назива разбојницима. Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира и њихово затварање, јер се без тога не може ни стадо разграбити.
Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје злојеверје, или ће неприметно мењати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне.
Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчијој кожи препознаћеш их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници и издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су смирене, братољубиве и Цркви послушне…“.[8]
На Томину недељу, 2025.год.
https://православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/vera-svetih/2680-miroslav-pavlovic-ima-li-jeresi-u-srbskoj-crkvi