Наташа Кандић је недавно од градоначелника Приштине добила кључеве града. Не у знак подршке српским повратницима, већ као награду за дугогодишње представљање Србије као архезлочиначке творевине. Сценографија потпуно у складу са суштином: град у којем готово да више нема Срба слави жену која је годинама релативизовала њихову патњу.
Награђена је не за истину, већ за политички наратив. Управо та врста „храброг иступања“ доноси признања са оне стране административне линије. Али Кандић није изузетак — она је само једна у низу.
Иста та матрица изнедрила је Соњу Бисерко, Борку Павићевић, Јасну Ђуричић, Маринику Тепић, Сергеја Трифуновића… Њихово политичко и јавно дјеловање се, уз ситне разлике, врти око истог центра гравитације: Србија мора стално да се самобичује, да призна кривицу, да ћути кад је понижавана и да се стиди свог постојања.
Свако ко покуша да афирмише национално достојанство — било то преко културе, историје или чак елементарног права на глас у међународним односима — одмах бива оптужен за национализам, ксенофобију, ратнохукачку реторику. Кандић и ко су ту да са већ припремљеним изјавама „објасне“ свијету да је Србија вјечни џелат и треба да буде понизна пред својим комшијама. У њиховој визији, Срби немају право на историјско памћење, нити на сјећање на властиту патњу. Србија треба да заборави своју историју и да се повије пред свима. Наташа Кандић није усамљена. Њено примање „кључева града“ од такозваних приштинских власти није тек лични гест, већ симболички врхунац једне дуге и упорне праксе у којој неки Срби, под маском „грађанске храбрости“ и „борбе за истину“, постају најгласнији адвокати свих туђих интереса — осим српских.
Мариника Тепић ставила је свој потпис на Предлог резолуције којим се цијели српски народ проглашава геноцидним.
Није се на томе зауставила — годинама потом, као млада новинарка, ширила је лажне приче о „концентрационим логорима“ за Хрвате у Војводини. Ово „откриће“ Маринике Тепић, које никад није доказано, постало је кључни „доказ“ Хрватској. Позвало се на њега и Хрватско културно вијеће из Загреба, у тексту из 2009. под насловом „Тко је убијао Хрвате, а данас прешућује“, гдје се тврди да је званични Београд држао логоре за Хрвате у Стајићеву и Бегејцима. Аутор текста се позива управо на Тепићку, која је, како сам каже, као млада новинарка „случајно дошла до доказа“ о наводном мучењу хрватских заробљеника у тим селима код Зрењанина.
Сергеј Трифуновић, глумац у улози политичара, није имао проблем да изјави: „А што и да не признамо Косово?“ Под одређеним условима, каже он, не би му сметало да се одрекнемо колијевке српског народа. Ненад Чанак га прати корак по корак — њему је Косово већ „де факто држава“, само треба отићи у Ђаковицу да се увјеримо. Његова порука гласи: видите, све им функционише — предајмо се.
Та потреба да се буде дражи страном погледу него својој истини, има психолошке коријене. Она долази од осјећаја инфериорности према Западу, од жеље да се буде „цивилизован“, „модеран“, „космополита“, али тако што ће се прво и прије свега — згазити властито. Ти људи не мрзе Србију зато што знају нешто што ми не знамо. Они је мрзе јер им њена стварност ремети личну фантазију о томе какви би они требали бити.
Зато не треба да нас чуди што се такви људи најбоље сналазе у културној и медијској клими у којој се Србин мора стално правдати. Они су ту као стални „аутентични Срби“ који ће потврдити сваки негативни наратив. Њихов статус зависи од тога да никада не престану са самопорицањем. Кад би се само једном усудили да кажу нешто о српским жртвама, изгубили би сву медијску привилегију.
Истина без љубави према свом народу није истина. То је само удобна лаж за туђу употребу.
ИЗВОР: ИН4С