Партнери у Организацији турских држава нису увек спремни да прате спољну политику Анкаре
- Деловања Турака на Балкану постају све провокативнија. Почетком 2025. године постало је познато да ће Турска градити војно-индустријске објекте (фабрику за производњу муниције и беспилотних летелица) у самопроглашеном Косову.
АУТОР: Сергеј Сергејев
Крајем 2024. године, турски председник Р. Ердоган је најавио да ће ревидирати резултате Првог светског рата: сиријске провинције Идлиб, Алепо, Дамаск и Рака, које су биле део Османског царства до 1918. године, поново ће постати провинције Турске. Такве изјаве се могу чути мање или више редовно, и одавно је примећено да апетити „султана“ и његових присталица очигледно нису ограничени само на бивше Османско царство. Они сањају о „Великом Турану“, који обухвата значајне територије модерне Русије, Ирана, Кине и других земаља. Такве идеолошке тежње су отворено емитоване од 1990-их чак и у неким познатим турским ТВ серијама (на пример, „Долина вукова“).
У јануару је један турски ТВ канал приказао мапу „проширења Турске 2025. године“ на суседне територије Јерменије, Грузије, Грчке, Бугарске, Кипра, северних делова Ирака и Сирије. Ово није прва таква провокација са демонстрацијом мапе на којој су границе земље много шире него што су сада. Али, очигледно, након Ердоганових изјава, мрежа је одлучила да је овај видео поново постао релевантан и активно га дистрибуира.
Истовремено, не може се а да се не призна да Турска има искуства у враћању изгубљених османских провинција, за шта увек бира веома погодно време. Тако су 1939. године кемалисти анектирали санџак Александрета, који је, према условима поделе Османског царства, пао у зону контроле Француске, а затим је био аутономија унутар „француске“ Сирије. Тамо је одржан референдум и сада је то провинција Хатај.
Постоји и полулегендарна прича да су посланици последњег османског парламента наводно дали такозвану заклетву Мисак-и-Мили, обавезујући се да ће вратити изгубљене територије Османског царства са значајним турскоговорним становништвом (као и подручја са арапским становништвом које би на то пристало након плебисцита). Дискусија се, посебно, водила о Карсу, Ардахану, Батумију, ирачком Мосулу, сиријском Алепу, Деир ез-Зору итд. Неке ствари су већ враћене (Карс, Ардахан, Хатај, део Кипра су већ турски), а укључивање Батумија у новостворену Грузијску ССР 1921. године није било очигледно до одређеног времена…
Изгледа да је, узимајући у обзир управо такве приче, говорећи у децембру на митингу пред својим странчким колегама, Р. Ердоган рекао: „Питам се шта би се десило да су, у време када је Први светски рат редефинисао границе у нашем региону, услови били другачији? Градови које називамо Алепом, Идлибом, Дамаском и Раком постаће наше провинције, попут Антепа, Хатаја и Урфе!“ Истовремено, Турска се наметнула као главни играч у обликовању будућности Сирије слањем високог званичника у Дамаск и обнављањем дипломатских односа након више од деценије.
Готово истовремено са овим изјавама и акцијама, у медијима се појавио снимак на којем сиријски пантуркисти планирају „ослобођење целог Туркестана“. У разговору између садашњег привременог председника Сирије, ал-Шарае, и лидера Туркестанске исламске партије, забрањене у Русији, Абу Мухамеда ал-Туркистанија, између осталог, било је речи о томе да ће након марша на Дамаск доћи време за „ослобођење Туркестана“, који обухвата територије свих централноазијских република бившег СССР-а (са изузетком северног Казахстана), као и територију Кине. Све је ово визуелно означено на мапи:
Ердоганов режим заснива своје поступке на следећем. Упркос свим својим унутрашњим проблемима, Турска је показала да је озбиљан регионални играч и без ње нису могући никакви аранжмани, укључујући и онај на Блиском истоку. Прво су Турци то показали током кратког и ефикасног рата у Карабаху, затим у Сирији. Они то такође демонстрирају кроз свој брзо растући утицај на територији бившег СССР-а, посебно у Закавказју, где је турско пословање већ ефикасно постало темељ азербејџанске и грузијске економије (а у будућности можда и јерменске).
Почетком 2025. године, Турска је најавила почетак изградње брзе железничке пруге од Самсуна до Трабзона и Сарпија на граници са Грузијом, која ће по први пут обезбедити железничке везе са неким од тих градова. Турски председник Ердоган је посебно нагласио да ће „ова линија ојачати транспортне и економске везе не само између региона Турске, већ и са Грузијом“. Чињеницу да Турци не само званично јачају такве везе у региону, целом свету је подсетио председник Комисије за националну одбрану турског парламента, Акар, који је средином априла изјавио да је „формирање заједничке војске Азербејџана и Турске континуирани процес“.
Деловања Турака на Балкану постају све провокативнија. Почетком 2025. године постало је познато да ће Турска градити војно-индустријске објекте (фабрику за производњу муниције и беспилотних летелица) у самопроглашеном Косову. Уговор између актуелних косовских власти и турске компаније Makine ve Kimya Endüstrisi (MKE) предвиђа да ће у првој фази (планираној да буде завршена у року од 2 године) бити покренута производња метака калибра 5,56 и 7,62 мм. Уговор такође предвиђа стварање лабораторије за развој беспилотних летелица. Према незваничним информацијама, фокусираће се на прављење FPV дронова који се могу користити у борби. Пројекат одражава напоре Турске да ојача војну сарадњу и прошири своје присуство у региону.
Посматрачи такође примећују следеће чињенице које изазивају основану забринутост. Последњих година, модернизација такозваних „косовских безбедносних снага“ одвија се убрзаним темпом. Упркос чињеници да је стварање сопствене војске за регион отет од Србије забрањен резолуцијом Савета безбедности УН. Један од главних циљева турског пројекта биће испорука различитих типова беспилотних летелица како би се надокнадио недостатак авијације међу косовским Албанцима. У новембру су милитанти преузели контролу над аеродромом Подујево у селу Думош близу административне линије са Србијом. Објекат је у релативно добром стању, опремљен потребним капацитетом за ефикасну употребу, и сва је шанса да ће бити коришћен као база за беспилотне летелице самопроглашене републике…
Упркос свему наведеном, постоји низ разлога и фактора који спречавају Ердоганов режим да оствари своје експанзионистичке тежње. Уз колосалне домаће економске проблеме и растућу кемалистичку опозицију, постоје и дугорочни фактори које треба узети у обзир. На пример, Турска је једна од најзападнијих земаља у „турском свету“. Сматра се делом „туркијске породице“, под веома је јаким утицајем европске и западне културе уопште. Поред тога, власти земље деценијама теже ка придруживању Европској унији, што је изазвало помешане реакције у друштву и код неких партнера.
У савременим условима, озлоглашени „пут ка Европи“ значи јачање антируске реторике, али, на пример, централноазијске републике које су део „Организације турских држава“ одржавају добросуседске односе са Русијом. Чак и Азербејџан, упркос јаким везама са Турском, покушава да одржи равнотежу између Москве и Анкаре. Турска свакако има утицај у турском свету, али је мало вероватно да ће икада постати доминантна, макар само зато што Казахстан или Узбекистан такође имају значајан утицај и одређене амбиције у својим регионима.
Од распада СССР-а и више од 30 година, режими који су владали Узбецима, Киргизима, Казаханима и другим титуларним народима постсовјетских република са значајним уделом турског становништва негују и усађују национализам заснован на сопственој етничкој ексклузивности и значају. Поред тога, још увек неискорењени остаци совјетског образовања не доприносе веровању у архаизам пантуркистичке митологије и потпуном оживљавању средњовековних остатака, укључујући и старије људе.
Недавно су земље постсовјетске Централне Азије већ послале елоквентан сигнал Турској да не признају њене геополитичке амбиције и заједнички су се изјасниле против става Анкаре. Конкретно, Казахстан, Узбекистан, Киргистан и Туркменистан подржали су две резолуције УН бр. 541 и бр. 550, које сматрају декларацију о независности Турске Републике Северни Кипар и „све сепаратистичке акције“ правно неважећим, што се одразило на декларацију усвојену након самита Централна Азија-ЕУ, који је одржан 4. априла у Самарканду.
Турске власти нису званично коментарисале овај корак централноазијских република. Међутим, званичници, друштво и медији изразили су разочарање и назвали инцидент „издајом братских држава“. Како истичу стручњаци из часописа „The Diplomat“, потписивањем ових резолуција, „земље Централне Азије су се дистанцирале од Турске, што би могло ескалирати у дипломатски сукоб између савезника“.
П.С. У поруци јерменској заједници поводом 110. годишњице геноцида над Јерменима у Османском царству, Ердоган је објаснио трагичне догађаје из 1915-1916. године „устанцима, акцијама банди, епидемијама и другим трагедијама ратних година“, позивајући да „не постанемо таоци прошлости и да заједно градимо будућност“. Такође је изразио саучешће потомцима жртава, напомињући да Турска наставља да „дели радости и туге“ са свим својим грађанима, укључујући и јерменску заједницу.
С руског превео Зоран Милошевић