УКРАТКО О ФАЗАМА ДЕКАДЕНЦИЈЕ, ОД КАРОЛИНГА ДО ПАДА ЦАРИГРАДА 1204. ГОДИНЕ

Иконоборство и филиокве до раскола 1054. године

Целокупна декаденција запада, а преко запада и целог света (јер је запад освојио цео свет[1]) започиње од 8. века. Када су Франци, конкретно Каролинзи прихватили иконоборство из Византије, од тада започиње целокупна декаденција.

Наведено се десило под великим утицајем франачког краља, а од 800. године и цара Карла Великог. Заједно за иконоборством (тј. полуиконоборством) Франци су са изврнутим схваћањем теологије изумили филиокве.

Са иконоборством запад долази у стање у којем континуирано кроз историју пролази кроз сталне фазе декаденције све до данас, све по систему Хегелове дијалектике. Прелазећи из једне декаденције у другу, запад руши пријашње иконе и потом ствара нове (иконе за њих) те опет прелази у нову декаденцију рушећи новонастале иконе те стварајући нове, и тако даље. Тако да се дух иконоборства наставља од 8 века све до данас те је запад и данас у стању духовног иконоборства.

С обзиром да се филиокве прво јавља у комбинацији са иконоборством он и јесте повезан с њим, а такође и руши икону Симбола вере, изврћући праву веру. Тако да је иконоборство.

Иконоборство је на западу прво потврђено на црквеном франачком сабору у Франкфурту 794. године тј. полуиконоборство, на којем је прихваћен и филиокве. Филиокве је потом отворено потврђен на црквеном франачком сабору у Ахену 809. године. Оба су сазвана од краља/цара Карла Франачког. Све је то обављено на челу са епископом Орлена Теодулфом, који је уствари коловођа филиоквеа.[2] Покушали су тада и папу Лава III да придобију за филиокве, међутим, он је као доказ исправности Симбола вере без филиоквеа, наредио да се направе две сребрне плоче исписане оригиналним Симболом вере на латинском и грчком у самој базилици св. Петра, на улазу, као симбол непромењивости самога Симбола вере. Прије њега се папа Адријан отворено успротивио филиоквеу и иконоборству Франака након сабора у Франкфурту.

Тако је римска црква за неко време одолевала филиоквеу, иако је он постепено прихваћен широм франачког света. Након тога у 9. веку у доба папе Николе, који је прихватио кривотворине Псеудо-Исидорове конституције (по свему судећи и кривотворину Константинову даровницу) и тиме и мишљење да је папа глава целе Цркве те да има право да поставља и свргава све епископе и патријархе по свету, а такође и да је врховна судска црквена инстанца у Цркви, такође је прихватио и филиокве. Он је био први папа који је поглагао право на папски примат власти. Такав став је створен под утицајем наведених кривотворина.[3]

Међутим, када су источни Франци тј. Немци проповедали у Бугарској веру са филиоквеом, томе се оштро успротивио Фотије патријарх Цариградски. Послао је оштро писмо папи Николи, на које је папа упутио свим теолозима преко Хинкмара архиепископа Ремса да се успротиве писмено Фотију. На то су одговорили Еније Паришки, Ратрамнус од Корбија и Вормски црквени сабор. Из њихових списа је очит типичан утицај Теодулфа.

Теодулф у актима сабора из Франкфурта 794. године, тзв. Карлове књиге (Libri Carolini), а он је у суштини једини и аутор, наводи да су тобож Оци веровали у филиокве те су Грци потом изменили оригинални Никејо-цариградски Симбол вере избацивши филиокве из њега. По њему оно што пишу Августин, Кирил Александријски, Фулгенције, папа Григорије Велики у својим делима те тзв. Атанасијев Симбол вере је чисти филиокве те не може бити стога да он није био у оригиналном Симболу вере.

Ово је било суштинско непознавање теологије, јер у Цркви на истоку и западу је увек веровано да Свети Дух исходи од Оца кроз Сина те када су Оци писали о Духу на западу, неки од њих су наводили у неколико речи да Дух исходи од Оца и Сина, у смислу кроз Сина, а не у смислу филиоквеа[4], који би уствари мењао суштински целу Свету Тројицу. Зато није нашироко ни објашњавано од њих, јер да су веровали у филиокве ово би захтевао целокупно писано дело и објашњење, а не само пар речи, а сви су они очито веровали у оригинални Симбол вере без филиоквеа. Тако да нема говора да су Оци на западу веровали у филиокве, него тих пар речи „и од Сина“ које налазимо у неким њиховим делима, треба тумачити уствари „кроз Сина“, јер то једино има смисла. Ово је знао и св. Максим Исповедник, који је схватио да западни Хришћани под „и од Сина“ мисле „кроз Сина“.[5]

Оно што је Теодулф те разни остали сродни његови теолози чинили јесте да су вадили речи Отаца из контекста. Они су завели варварску франачку теологију са суштинским непознавањем онога што је написано. То је заиста вид иконоборства.

Једини који је прије Теодулфа нешто више написао што упућује на филиокве је био бл. Августин, епископ Хипоа у 5. веку. Остали су написали само две, три речи те то само по себи говори у смислу „кроз Сина“, а не о филиоквеу. Међутим ни сам Августин није веровао у филиокве, што су и доказали разни Православни. Можете видети овде целу књигу доказа о томе:  „Augustine the Filioquist? Review of On the Trinity” („Августин филиоквиста?, Процена „О Тројству” „) https://orthodoxchristiantheology.com/category/augustines-pneumatology/ .

Тако да на западу и на истоку није било филиоквеа прије Теофдулфа, а позната прича која је данас присутна и на нашим теолошким факултетима да су тобож Визиготи на сабору у Толеду 589. године прихватили филиокве је лажна. На том сабору је визиготски краљ Рекаред  прочитао оригинални Никејо-цариградски симбол вере (у којем очито нема филиоквеа) те наредио да се он чита широм Шпаније (тј. тај оригинални). Ово наводи Католик Алојзије Зиглер у својој књизи „Church and State in Visigothic Spain“ („Црква и држава у визиготској Шпанији“): „Он је затражио да сабор нареди изговарање Цариградског Симбола вере прије причешћивања на свакој миси.„[6]  Нема спомена филиоквеа на црквеном сабору 589. године, а где год Оци у Шпанији или акти наредних сабора спомињу тобож филиокве, ради се о чисто две, три речи, али у смислу „кроз Сина“ како треба то и разумевати, а не о филиоквеу. Не може се доказ за филиокве, који је толико битан за целокупну теологију заснивати на Оцима чија се дела ваде из контекста, док се зна да сви они верују у неизмењени Симбол вере. Стога, Оци на западу нису дословно уопште никада били филиоквисти.

Никејо-цариградски Симбол вере је уосталом био у потпуности познат на западу, а да је неко тамо (у Шпанији) стварно прије Теодулфа веровао дословно у филиокве, а не „кроз Сина“ (што је исправно), потом би се покренула такорећи буна у Цркви на западу (као што је било почетком 9. века (на истоку, у Св. Земљи) када је откривено од монаха св. Саве Освећеног да су Франци у Светој Земљи читали Симбол вере са филиоквеом) те би стога било разних дела западних Отаца против филиоквеа, али тога дословно уопште нема. Ако су Визиготи (Шпанци) стварно веровали у филиокве и читали Симбол вере са филиоквеом, како се данас тврди на нашим теолошким факултетима, зашто дословно нико од Отаца запада, или било који епископ нпр. у Франачкој, Енглеској, Италији или било где другде, није реаговао или дословно ишта написао против тога, а прича је да је тобож из Шпаније филиокве дошао у Франачку и тако даље. Стога, нико се никада не буни против филиоквеа Шпанаца, а управо зато што они никада у то нису ни веровали. То је све измишљено од паписта, инспирисано од сатане да би људи поверовали у лаж да су тобож Хришћани толерисали филиокве кроз историју, а то је тотално неистина.

Филиокве није никада толерисан у Цркви. Наиме, када су Теодулф и Карло Велики увели да се чита филиокве у Ахенској капели (главни храм Каролинга) 799. године, франачки монаси (игуман и браћа) из Св. Земље из манастира на Маслинској гори су га чули 806. године и одмах га увели у читање Симбола вере у њиховом манастиру. Потом 807. године овај додатак су чули неки од монаха манастира св. Саве Освећеног и одмах су се побунили на ту новину и прогласили их јеретицима. Током прославе Божића у храму Рождерства Христовог у Назарету су чак покушавали да избаце те монахе из храма и оптуживали их за најгоре могуће јереси. Стога, толико о толеранцији на филиокве. Очито стога да би ово било исто тако да је ико икада чуо да Шпанци читају Симбол вере са филиоквеом тамо или знао за то, а очито је то морало бити познато у околним државама толике векове (могуће чак и у Византији), а камоли тек да се пренесе филиокве из Шпаније широм Европе како се данас учи на теолошким факултети да се тобож десило и то још ћутке, а тога није ни било. Тако да с обзиром да нема никаквог буњења, нити ичега сличнога није било, значи, никаквих реакција, а било би их да је био филиокве код њих у Симболу вере, очито стога да Шпанци нису уопште ни имали филиокве. Толико стога о тој лажи у вези Толеда. Филиокве је очито дошао од Франака у 8. веку, а не из шпанске цркве.

Тако да је једино добро објашњење да је филиокве измишљен од стране Франака крајем 8. века на основу варварског тумачења Отаца и таквом тумачењу целокупне теологије. Ту се дакле десила варваризација теологије.

Након Теодулфове Libri Carolini из 794. године и потом побијања филиоквеа од стране папе Адријана, који је као доказ навео у цитатима да Оци никада у то нису веровали (Григорије Ниски, Иларије, Василије, Амвросије, Григорије Назијански, Кирил Александријски, папа Лав, папа Григорије, Софроније и Августин) и да свако одступање од тога Симбола вере (тј. увођење додатка тј. филиокве) је вера насупрот васељенским саборима, на којима је утврђена права и пуна вера. Осим тога на васељенским саборима је под претњом анатеме, још од другог сабора забрањено ишта мењати или додавати на Симбол вере.

Након овог одговора папе, Паулије Аквилејски (постављен од стране Карла за тзв. патријарха Аквилеје) на сабору у Фриули 796-797 је истакао доктрину флиоквеа. Верујући као и Теодулф (под утицајем његових ставова), а знајући за одговор папе Адријана на филиокве, развио је теологију интерполације. Паулије је знао да су васељенски сабори неповредиви под претњом анатеме те је измислио да филиокве може бити убачен, јер он није насупрот вољи и веровању писаца Симбола вере, а у њега су тобож веровали Оци како наводи Теодулф (што сам споменио раније).

Након тога на сабору у Ахену 809. године (углавном као реакција на побуну против филиоквеа у Св. Земљи), Теодулф је написао Libellus у којем се тобож доказује филиокве. Он ту цитира Августина, Атанасијев Симбол вере (иако је очито из његових дела да сам Атанасије није веровао у филокве нити уствари тзв. Атанасијев Симбол треба тумачити филиоквистички), Григорије Назијански, Амвросије Милански, Кирил Александријски (иако је он сам потврдио да не верује у филиокве) и папу Лава. Сви ови Оци нису веровали у филиокве, него је цитате Теодулф варварски био извадио из контекста.[7] Они су веровали да Дух исходи кроз Сина и тако то све треба и тумачити.

Након тога је Libellus послан папи Лаву III на одобрење, на што он није одговорио да одбацује франачки став, али је наредио да се направе сребрне плоче, како сам навео раније. Стога се залагао за неповредивост Симбола вере.

Од тада под утицајем Ахенског сабора, филиокве је увелико прихаћан широм франачког света, а такође и иконоборство заједно с њим. Тако да у доба папе Николе, бројни епископи у Франачкој су у то веровали. Када је Фотије то сазнао он је у својој енциклици осудио филиокве, сматрајући да вреди хиљаду анатема (како наводи) те показао како је он у потпуности нелогичан и теолошки неисправан те стога хули и мења целу Свету Тројици.

На напад Фотија, на захтев Хинкмара одговорио је Еније Паришки, Ратрамнус од Корбија и  црквени сабор у Вормсу.

Еније Паришки у својем одговору дише фашизмом против Грка, слично као и Теодулф и папа Никола. Еније у својем одговору је сличан Теодулфу, а цитира чак и анастасијске кривотворине да би доказао филиокве.

Ратрамнус је сличан Енију, а наводи да рађањем Син добија природу исхођења Духа од Сина.      Ако је тако, како је и Фотије наводио, нема разлога да Дух не добије и природу да се од Духа рађа Син. Тако да су аргументи бесмислени. Сви ови филиоквисти наводе да Дух исходи од Сина, јер је сам Син дунуо Духа апостолима када је био с њима (Јован 20:22,23), што нормално није вечно исхођење Духа, него давање Духа, који је стално у Сину и са Њим (јер и када је Син оваплоћен као човек Дух је био присутан (Лука 1:35), а такође имамо и пример силаска Духа на Сина у виду голуба (Мт 3:16, Мк 1:10, Лк 3:22 и Јв 1:32,34), јер је и Отац цело време заједно са Сином, тако је Дух стално са Сином у и Њему. То дување очито није исхођење Духа, а и сам Христос наводи да Дух исходи од Оца говорећи следеће. „А када дође Утешитељ, Кога ћу вам послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене.“ (Јв 15:26)  Дакле не исходи Дух од Сина, као што каже и сам Син. Ратрамнус је осим наведеног веровао и у папски примат те да је папа сам својим ауторитетом убацио филиокве у Симбол вере. Такви су били варварски теолошки ставови Франака.

Што се тиче наведеног црквеног сабора у Вормсу, њега је сазвао краљ Лудвиг Немачки (унук Карла Великог и владар Источне франачке тј. Немачке) 868. године на којем је потврђено прихваћање филиоквеа. На овом сабору је било 27, како епископа (био је и архиепископ Мајнца), тако и игумана из Немачке. Сви они су прихватили филиове.

Без обзира на такорећи фашистичку силу филиоквеа, што је уствари и суштински дух тог секташења и папског примата власти, филиове је крајем 9. века изгубио битку на западу за неко време.

На сабору у Цариграду 879-880. године на којем је главну реч имао Фотије Цариградски, филиокве је осуђен, а папски посланици који су били присутни на сабору, сложили су се са осудом. Такође је и касније тадашњи папа Јован VIII у писму Фотију, осудио филиокве, наводећи међутим да треба имати стрпљења у искорењивању тог погрешног учења, које се запатило у дугом периоду.[8] Такође је одбачен и папски примат.

Након тога Фотије је послао неколико писама на запад покушавајући да потакне његово искорењење. Познато је његово писмо побијања филиоквеа послано патријарху Аквилеје, одакле је он сматрао да је и потакао филиокве (црквени сабор из Фриулија 796. године). Он у њему побија филиокве из више аспекта наводећи и да увођење филиоквеа уводи два узрока и порекла у Свету Тројицу, у потпуности уништавајући монархију у Светој Тројици, јер је извор Свете Тројице уствари Отац. Бесмислено је тврдити да је исхођење од Оца несавршено, јер је Бог савршен, ако је савршено, чему онда исхођење и од Сина. Увођење двоструког исхођења ствара двоструког Духа, онога који исходи од Оца и онога који исходи од Сина. Наведено је од филиоквиста да Дух исходи од Сина, јер је он Дух Сина, међутим, наводи се и да је Отац, Отац Сина, да ли стога значи да Отац исходи од Сина, или наведено је да је Дух мудрости, знања, и друго, да ли стога Дух исходи из свега тога. И тако даље Фотије побија филиоквистичку теологију, објашњавајући како је бесмислена и неисправна. Након тога је  написао своју познату Мистагогију у којој најстручније побија филиокве једном за свагда, побијајући га као у потпуности секташки додатак.

Неки од његових аргумената у Мистагогији су следећи.

Отац је узрок Свете Тројице и ако Дух исходи и од Сина, зашто не би онда Дух узроковао Сина. Филиокве чини да није само Отац узрок него да и друге личности у Тројици имају ту карактеристику. Филиокве стога дели ипостас Оца на двоје, јер ако Дух исходи и од Сина, на тај начин се мора признати да је Син део ипостаси Оца, јер Син такође поседују карактеристику да је узрок као и Отац, или стога Син употпуњује личност Оца који другачије није у потпуности остварен и стога је Отац несавршен. Стога је по томе Син само део Оца и тројство стога прелази у дијаду. Ако признајемо два узрока Тројства, тада је божанска монархија Тројства уништена. Ово временом води до политеизма и атеизма. И ако су два узрока, зашто нема онда и трећега.

Отац је неузроковани узрок Тројства, не по божанској суштини, него по особини Његове ипостасти. Исхођење је лично, а не суштинско. Карактеристика исхођења није заједничка, а филиоквисти сматрају да је исхођење заједничка карактеристика Оца и Сина те је то карактеристика суштине божанства, а не личности. Ако је тако зашто онда Дух не учествује у властитом исхођењу, јер је исхођење део суштине божанства, а Дух је једносуштан Оцу и Сину. Не само да се Отац и Син стапају у једну личност и личност Оца  се дели на двоје, него се и Дух дели на двоје. Ако је исхођење заједничка карактеристика Тројства, онда и Дух може да исходи сам из себе, а тако би Он могао и да рађа Сина и зашто стога не би била уопште и четврта личност Бога. С обзиром да је Дух једносуштан са Оцем и Сином, зашто је би то било немогуће.

Ако је исхођење од Оца савршено, а јесте, зато што је савршени Бог (Дух) који исходи из савршеног Бога Оца, шта томе додаје уопште исхођење од Сина. Ако додаје нешто, шта додаје, нужно је навести. Филиоквисти тврде да је ихођење не лична карактеристика већ суштинска за Бога. Стога исхођење припада божанској суштини. Стога карактеристике личности у Тројици се деле међусобно. Стога, зашто не би онда Отац био рођен, с обзиром да Отац и Син деле исте карактеристике. Филиоквисти избацују Духа из живота љубави који је заједнички Оцу и Сину. Ако како тврди Ратрамус Син прима од Оца способност исхођења Сина, зашто не би стога Дух примио као једносуштан исто способност да исходи из себе личност Тројице.

Дух је „Дух Сина“ зато што је једносуштан са њим, те то не значи да Он исходи и од Сина. Каже се да је Он дух љубави, мудрости, знања, вере, наде, смерности, снаге, откривења, побожности и друго, да ли стога он исходи из свега тога. Он је Дух Сина, јер је једносуштан са Њим и он га помазује и пребива на Њему и у Њему, а не стога да исходи од Сина. На крају закључује и цитира „Уразумите се прелуди људи. Будале. Када ћете бити паметни?“ (Псалам 94:8).

Како читамо у самој Мистагогији само додавање филиоквеа у догматику о Тројици је крајње бесмислено. Ако Син прима од Оца способност да из њега исходи Дух, зашто онда не би то примио и Дух такође. Нема разлога да не прима. Ако Отац није једини узрок Духа, он се онда дели на двоје, јер по томе Син бива део Оца те Тројица прелазе у дијаду. Дух је савршени Бог, стога је исхођење савршено те стога нема разлога да он исходи и од Сина, јер већ савршено исходи од Оца. Шта онда додаје исхођењу то што из Сина такође исходи. Не додаје ништа, јер савршено исходи од Оца. За филиоквисте исхођење није лична карактеристика Оца, већ од суштине божанске. Стога, зашто онда не би сам Дух саучествовао у властитом исхођењу, или зашто не би онда из Њега исходила четврта личност или зашто не би Он исходио Сина или учествовао у Његовом рађању. Очито да нема разлога. Или зашто Он онда не рађа Оца. Јер филиоквисти личне карактеристике Тројице чине да су суштинске те је стога и рађање суштинска карактеристика. Дух је дух Сина, јер је исте суштине с Њим, а такође што га помазује, пребива на Њему (нпр. видимо пример у Богојављењу) и у Њему. Тако Син може дунути и предати Духа ученицима (Јв 20:22), јер је Дух стално са Сином. Тако да је бесмислено у дувању Духа од Сина налазити вечно исхођење Духа тобож и од Сина, како наводе Латини. А и сам Син каже да Дух исходи од Оца (Јв 15:26). Тако да узевши све у обзир и то да Оци истока и запада никада нису веровали у филиокве, крајње је будаласто веровати у ту дословно варварску иконоборачку лаж и хулу, јер је филиокве уско повезан са иконоборством и њу су и измислили иконоборачки Франци, а у духовном смислу дословно и јесте иконоборство.

Филиокве и јесте иконоборство, јер напада икону саму Свете Тројице. Нападом на Духа, напада се и Син и Отац, не само Дух. Тако да је то напад на целу Свету Тројицу.

Враћам се даље на хронологију.

Што се тиче папе Јована, познато је да је он бранио Методија када су он и ученици проповедали Хришћанство Славенима.[9] Једна од осуда Немаца је и била да они проповедају веру без филиоквеа, у шта су Немци веровали у оно време (Симбол вере са филиоквеом). Тако су осуђивали Методија и папи Јовану, на што је папа одговорио да се римска црква слаже с тим и не верује у филиокве.

Касније папиним утицајем тј. писмима је искорењено филиокве у Франачкој за неко време, такође и иконоборство. Међутим, засигурно не свуда. Тако је филиокве за неко време нестао.

Познато је да од папе Јована, иконоборство практички више не постоји код Франака те стога ни филиокве, а оба су повезана.

Филиокве се био повукао за неко време да зада смртоносан ударац римској цркви. Прво је папа Сергије био филиоквиста, што је познато из случаја 1009. године, али је убрзо тамо одбачен. Након тога је задан смртоносни ударац. Наиме, немачки тј. франачки цар Хајнрих II (који се сматра свецем у католичкој цркви) је наредио папи Бенедикту VIII (својем рођаку, Немцу) на својем крунисању у Риму за цара да уведе филиокве у Симбол вере. Папа је прихватио и од тада је филиокве остао тамо до дана данашњега. Очито да је тај део лозе отонске династије, одакле и долази Хајнрих II, који је дошао из Баварске, задржао филикве[10].

Потом су Латини довели до Великог раскола 1054. године. Десило се како следи.

1052. 1052. године Нормани освајајући по Италији, грчким храмовима у границама њихових освојених подручја наметали су латински обред (стога и филиокве), што је благословио папа Лав IX. На ово дело, патријарх Цариграда Михајло Керуларије је наредио латинским црквама у Цариграду да пређу на грчки обред, што су ови одбили те им је стога затворио храмове тамо. Потом је патријарх Михајло био наредио Лаву Охридском (архиепископу) и Николи Стетаноту, монаху из манастира Студита у Цариграду, да истакну аргументе против кориштења бесквасних хлебова на литургији, јер су то чиили Латини. На то је Лав Охридски написао строго писмо папи у којем је напао кориштење азима тј. бесквасних хлебова на литургији, пост суботом, једење задављенога и друго. Азими су сматрани јудејским утицајем и супротни симболици да је Христос примио људско тело као наше. Ово писмо је потом послано преко Јована епископа Транија у Италији тј. преко папског синкелоса, папи. У ово време је папа Лав био заробљен од стране Нормана у Беневенту, међутим, имао је слободу посета и обављања свих нужних дужности. Кардинал Хумберт од Силва Кандиде (епископ, први Француз кардинал у историји) се запутио папи и на путу, у Транију је преузео писмо Лава Охридског, превео га са грчког на латински језик, доста нетачно, и у Беневенту предао писмо папи. Папа Лав IX прочитавши преведено писмо је побеснео. Такође Никита Стетанот је био написао спис против Латина посебно упућен против причешћивања бесквасним хлебовима (такође пост суботом, забрану ожењених свештеника и друго код Латина). Хумберт је још раније прочитао ово дело те без икаквих аргумената написао одговор на њега који је садржан унутар њетовог „Против клевета Грка“, пуно изузетно оштрих увреда упућених Никити. Папа је потом наредио Хумберту да састави два писма патријарху у папино име, прво као оштро писмо патријарху и Лаву Охридском (које је садржавало и папски примат и цитат из Константинове даровнице), а друго као одбрана нападаног писма архиепископа Охридског (то је Хумбертово дело „Против клевета Грка“). Оба су очито одобрена од папе. У то време је курир из Цариграда донео два писма папи, прво од патријарха Керуларија које је било пуно блаже од ранијег од Лава Охридског, а друго од цара Константина IX Мономаха у којем тражи савезништво папе против Нормана. У писму Михајла је био блажи тон од писма Лава Охридског, јер је патријарх у преписци са Јованом Транским поверовао на основи Јованових речи да је папа разуман и благ човек. Потом на захтев Хумберта, папа је послао посланство у Цариград заједно са писмима у следећем саставу: кардинал Хумберт од Силва Кандиде, папски канцелар Фридрих од Лорејна (будући папа Стефан IX) и Петар архиепископ Амалфија.

Када су стигли у Цариград прво нису показали поштовање према патријарху те су му само  утурили папино писмо и отишли до цара без поздрава. Од цара су отишли у Студит, где се Хумберт грубо обрачунао са Никитом Стетатосом, који је написао раније споменути спис. Никита, уплашен царевом претњом, одрекао се аргумената списа и лично слалио спис у дворишту манастира. У то време патријарх Михајло прочитавши папино писмо зачудио се његовом садржином, јер га је Јован Трански уверавао да је папа разуман човек те је патријарх поверовао да је то кривотворина састављена од Аргира (Ломбарда и Латина), војсковође царске војске у Италији, са којим је патријарх био такорећи у завади. У писму се наводи да је папа врховна власт светске цркве и његова реч је закон које се верни морају држати, потом се вређа и осуђује патријарх за титулу „васељенски“ те тобож неканонски избор патријарха, уплив у јуриздикцију Анлександрије и Антиохије и много друго (писмо тј. посланица је огромна (са 41. поглављем) и до данас није преведено са латинског на енглески или неки други живи језик).[11][12]

Садржај писма је изузетно битан те га наводим укратко. Без обзира што га је Хумберт саставио, засигурно га је папа одобрио. Зашто не би, кад су му саветници и пријатељи били клинијевци, па и сам Хумберт ватрени клинијевац (иако не директно из тог манастира).

На почетку писма папа благо наводи о потреби мира те потом критикује Лава Охридског зато што се усуђује да напада наследника апостола Петра[13], тобож камена Цркве (иако је камен Цркве уствари Христос те Петрово исповедање Исуса као Христа и Сина Божијега[14]). Потом наводи колико је само секти дошло са истока, конкретно из Цариграда, а римска црква се увек показала правоверном[15]. Потом напада патријарха због прихваћања титуле „васељенски“[16], који би прије одговарала папи и Петру. Потом наводи да је титула забрањена под претњом анатеме. Ни патријарху, нити икоме није допуштено да осуђује римску цркву што је даровано папи Силвестру, Константином и Никејским сабором те је папа даром Константина на челу целе цркве целог света. Потврђено је даровницом (Константинова датовница – кривотворина) да је римска црква, глава свих цркава Божијих. Стога, без икакве речи и анатеме самога папе, патријарх и архиепископ Лав осуђујући римску цркву сами су себе анатемисали. Ви презирете царско свештенство и свети народ. Константин је даровао папи царско достојанство и углед  те је сматрао да не приличи да се царска власт протеже над папом, чије је величанство на небу. Тако да царска јуриздикција није над папом, нити целом Италијом. Потом цитира Константинову даровницу (кривотворина из 8. века) у којој цар истиче Петра као викара Христовог, понтифа свих понтифа, кнеза апостола, чијим наследницима цар дарује част већу од царске и власт над свим патријаршијама и целом црквом на целом свету те да владају њоме. И до краја света папе ће бити владари цркве целог света. Потом Константин дарује папи Латеранску палату у Риму која ће надмашивати све палате света те дарује царску круну, пурпурну одежду, скерлетни плашт, скиптар и царске украсе, те силу царске моћи. Римско свештенство стога треба бити украшено као царска војска.

Изврће тумачење Писма. Нпр. тобож Христос даје Петру троструку власт у последњој глави Јовановог јеванђеља (Јован 21:15-18). Иако то није тако, него је Христос тада Петра вратио у апостолство троструким питањем, јер га се три пута одрекао. И све тобож по папи у Јеванђељима упућује на Петров примат. Христос се посебно јавио Петру, јер је он кнез апостола. „Идите и реците његовим ученицима и Петру“ (Матеј 16:17)[17], што тобож уздиже његово достојанство. „Устани Петре закољи и једи“ (ДАП 11:7), тобож је пренесено значење у којем животиње симболишу људе те се Петру дарује духовна власт над свима њима. Само је Петрова сенка исцељивала људе, а од ниједног других апостола није. Значи, по томе Петар је тобож врховни апостол и кнез апостола те викар Христов.

Уздиже Петра практички до Бога и диктатора апостола. То је што се тиче Петра, а све су ово наследили папе, јер су наследници Петрови.

Потом наводи из посланица из Новог Завета како су Латини уздигнути и хваљени, а Грци укоравани нпр. посланица Коринћанима апостола Павла. Упоређује цариградску цркву са слабом кћерком која настоји да присвоји примат од законитог наследника (тј. папе). Царигардска црква је кћерка која презире и вређа своју мајку – римску цркву. Цариград напада мајку прекорима и клеветама и одваја њену децу од ње саме. Ви сте затворили латинске цркве и манастире у Цариграду, док у самом Риму грчке цркве и манастири стоје отворени. Неучени је узурпирао место учитеља (тј. Рима). Едиктом цара Теодосија је било забрањено да било ко из цркве Цариграда буде папа, јер су сви заражени болешћу гордости и славољубља.

Вера римске цркве утемељена је на Петру те није никада погрешила нити ће икада погрешити до краја света. Петар и његови наследници имају пуну јуриздикцију над целим светом и врховна столица не може бити суђена ни од кога. Папе обављају службу Петра и захтевају част коју заслужују. Ваш гнев није упререн стога против нас, него против Христа. „Али да неко одозго приграби било шта и узурпира против себе нашу апостолску столицу и њене законе, то не можемо толерисати, јер ко год настоји да уклони или умањи ауторитет или привилегије римске цркве, ту не кује заверу за рушење и уништење једне Цркве, већ целокупног Хришћанства.“ (Из писма/посланице папе, стр. 767 MPL том 143.) А управо то чини цариградска црква. Папска црква чини добро за цео свет. „Ако у себи не осећате хармонију нашег тела (Христовог), нисте у телу, нити у живом телу, а ако нисте у телу Христовом, које је Црква, и не живите њиме, сада видите где сте и шта сте. Одсечени сте, трунете, и као гране одсечене од лозе избачени сте, венете, као да ћете у огњу да будете спаљени …” (Ibid, стр. 768)

Ово се односи на патријарха Михајла и архиепископа Лава, јер унижавају папу и критикују римску цркву. Стога, они се одсецају од Цркве, јер чине страшан грех критике самога корена Цркве тј. папе.[18]

„И, чувајући се од уобичајене забране закона, нећемо скувати дете у мајчином млеку, али ћемо његов импетиго[19] и шугу утрљати нагризајућом киселином и са много соли, јер се ови болови морају пресећи, а не могу се осетити и исцелити благом руком, као што опомиње Господ, говорећи: „Ако те рука твоја или нога твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе. И ако те око твоје саблажњава, ископај га.“ (Мт. XVIII). Али милост Божија, која претходи нашим речима, поштедеће и неће вас оставити. …“ (Ibid, Стр. 769)

И потом завршава посланицу.

Значи, папа прихваћа Константинову даровницу по којој је Петар викар тј. заменик Христов, а папе су његови наследници. Константин дарује папи власт над Италијом и цар се повлачи из Италије којом треба да влада само папа чије је величанство до небеса. Дарује му царску круну, пурпур, скерлетни плашт, скиптар, а његово свештенство треба да носи одећу царске војске. Тако папа постаје цар. Цар Константин уједно дарује власт папи над свим патријаршијама и целом црквом на целом свету, којом папа треба да влада. Папска црква никада није погрешила, нити ће икада погрешити до краја времена. Папа може судити, а нико њему не може судити (како наводи папа). Онај ко ради на укидању, умањењу власти и привилегија папе, ради на уништењу целе Цркве. И тај се одсеца од Цркве. Папа је корен Цркве и без њега Црква ни не постоји. Без папе аутоматски Црква је уништена. Стога је папа практички Бог, суштина и дух Цркве. Нападати папу и римску цркву је анатема и такве треба одсећи од тела Христовог, јер раде на уништењу целе Цркве самом критиком и унижењем папства и римске цркве, јер је то напад на самога папу, који је по писму практички Бог.

Тако да је ово писмо изузетно секташко и може бити да са разлогом није ни преведено у данашње време.

Тако да није чудно да је патријарх, као и касније црквени сабор у Цариграду, сматрао да је писмо кривотворина.

У међувремену је папа Лав умро те је патријарх Михајло сматрао да његови посланици више немају легитимитет да представљају папу. Потом су ови посланици поново дошли до патријарха, али их он није хтео примити. Након неколико дана, Хумберт сав бесан због свега, однео је булу анатеме у цркву Свете Софије 16. јула 1054. године.

Наиме, у току литургије су банули у храм, вређали патријарха и ставили анатему на олтар Велике цркве. Потом су изишли из храма отресавши прашину са својих ногу викнувши: „Бог види и нека суди“. Потом је ђакон истрчао да врати булу Хумберту, али овај није хтео да прими те је на то ђакон бацио булу на улицу. Потом је патријарх наредио да му се она донесе и наредио превод на грчки језик те је тим путем открио њезину садржину.

У були се анатемише патријарх Михајло Керуларије, Лав Охридски, патријархов канцелар Михајло Константин и сви они који их подржавају. Наводе да немају ништа против добрих грађана Цариграда те само осуђују наведене особе за: симонију, потицање кастрације, друго крштавање Латина, допуштање свештеника да се жене, крштење трудних жена, одбацивање Мојсијевог закона, одбијање причешћивања обријаних те избацивање филиоквеа из Симбола вере.[20] Све су то јасно лажи. Потом осуђују затварање латинских цркава и непослушност папи. У писму је такође Хумберт навео (што је битно) да се именовани анатемишу из разлога јер се нису покајали на упозорење достављеног папиног писма патријарху.

Тако да је анатема практички легална из папистичког гледишта, јер се правда и позива на раније уручено писмо папе патријарху (једино што Лав Охридски није добио могућност да се изјасни на папино писмо), на које патријарх није покајнички реаговао, а папа је владар Цркве те на фатално упозорење папе, посланик папе има право да га анатемише из гледишта папског примата власти и папистичког клинијевског става. Стога, на основи садржаја самог папиног писма и клинијевског папизма, Хумберт у име папе има право да га анатемише. Мајка црква анатемише непослушног поглавара кћерке цркве, који вређа папу и не каје се и не показује поштовање према паиним посланицима, што значи непоштивање према самом папи и самом Богу и целој Цркви (што је све јасно из папиног писма). Стога, по томе и заслужују анатему. Патријарх је такође очито из клинијевског гледишта показао непоштовање према папи преко папиних посланика, јер није хтео да се састане с њима, а они су супериорнији патријарху, јер представљају самог владара целе светске Цркве. Значи, патријарх се није ни хтео састати са посланицама викара Христовог, тј. практички није хтео да се састане са самим посланицима Бога папе те и аутоматски подлеже анатеми, јер унижава углед римске цркве, чија је величанственост и достојанство до небеса.

То све наведено је логика овог анатемисања. Такође анатемом се уствари на првом месту сам Хумберт у суштини освећује за ставове Лава Охридског и Никите Стетанота, који су написани по налогу Михајла Керуларија.

У међувремену, посланици су се поздравили на одласку са царем Константином Мономахом и запутили у Италију.

Потом убрзо је преведену булу патријарх Михајло предочио цару, који је послао своје посланике ка Хумберту да се увери у истинитост садржаја буле те потом у другом позиву навео им да дођу на црквени сабор и дадну одговор на све то, што су ови одбили.

Потом народ упознат са садржајом буле се побунио због улизивања цара Константина Хумберту те што су широких руку примљени у Цариград.

Потом цар да би се додворио народу, одредио је да ће казнити сараднике Хумберта у граду те ухапсити породицу Аргира. Након тога је була јавно спаљена на тргу. Потом је 24. јула сазван црквени сабор са 20 епископа на којем су побијене тачке буле и анатемисани посланици.[21]

По одлуци сабора побија се допуштеност целибатског свештенства и осуда ожењеног свештенства, наводећи 4. канон сабора у Гари у којем се анатемом осуђује одбијање причешћа које даје ожењени свештеник те даље доказују оправданост брака свештеника.

Потом у одлуци се на основи Мистагогије Фотија побија филиокве у Симболу вере код Латина те се потом побијају и остале тачке анатеме.

На крају одлуке анатемишу се Хумберт, његови посланици те сви који их подржавају.

Ова анатема сабора је потом прочитана народу у цркви Свете Софије те је потом патријарх Михајло писмено известио остале патријархе Ортодоксне Цркве о свим овим дешавањима.

Што се Хумберта тиче, он уопште није осуђен код новог (Виктор II) и каснијих папа, него је подржан и похваљен, посебно од његовог великог пријатеља Хилдебранта из Клинија.

Овакав начин анатемисања (Хумбертов) ће касније постати обичај анатемисања од стране будућих папа и бискупа (клинијевски стил). Стога, ово је била прва у низу клинијевских манија анатемисања и узор свих таквих анатема у будућности, које су масовно бацале папе, такорећи из ћефа, чак анатемишући појединачне немачке цареве и по четири пута (нпр. Хајнрих IV, Фридрих II).

И тако је дошло до Велике шизме, која се никада није ни излечила, а може се излечити само одбацивањем секташења од стране католика, која су се до непрепознатљивости до бескраја умножила до дана данашњега. Међутим, није се тада уопште сматрало (и од истока и од запада) да је дошло до шизме, него је она запечаћена тек 1204. године, када су Латини освојили Цариград, убијали, силовали те брутално оскрврнули цркву Св. Софије те остале цркве Цариграда.

Декаденција до 1204. године

 Сам Лав IX (који је био Немац (световно име Бруно), светац код католика) и Хумберт (који је био Француз) су били управо такви какви су наведени, првенствено, јер су били клинијевци по духу. Они су прихваћали филиокве, папски примат, осуђивали ожењено свештенство, симонију те остало, све као типични клинијевци. Папа је уосталом био под великим утицајем Хумберта те клинијеваца Хилдебранта и Ига од Клинија (игуманa Клинија), одатле му и такви ставови (иако је Хумберт написао писмо патријарху, папа се слагао с њим) те такође и Хумберту.

Клинијевци су били црквена партија на западу, која потиче из француског бенедиктинског манастира Клинија. Залагали су се за реформу папства и цркве[22]. Веровали су у филиокве (темељ свега) на основи Константинове даровнице и Псеуо-Исидорових конституција те стога и папски примат власти, право папе да влада царевима и краљевима тј. влада светом (у складу са таквим ставом миропомазани владари се практички сматрају да немају никакву светост службе, него саму светост владања и овласт владања добијају од папе и надбискупа), сазива ратове, сазива све црквене саборе, свргава и поставља све епископе по свету, да је папа непогрешив, да је заменик Бога на Земљи (викар), такође били су против царског постављања папа и епископа, против ожењеног свештенства, причешћивања квасним хлебовима, и остало.

Ово је био такорећи изузетно опасан и заразан клинијевски зомби вирус, пореклом из  Клинија те је заразио и уништио целу Цркву на западу. Са таквим људима се није могло разговарати, као и са зомбијима. То су били фанатици и клини зомбији. Тако да уопште није било чудно што се са Хумбертом (зараженим вирусом) у Цариграду није могло нормално разговарати. Он је био клинијевски фанатик. Тако да његово разбојничко понашање у Цариграду уопште не чуди када се све узме у обзир.

Лав IX је уосталом био и послао њега у Цариград на првом месту да би придобио Цариград за реформисано тј. клинијевско папство.

Целокупно клинијевство је било по суштини иконоборачко (у пренесеном значењу), јер је рушило све раније иконе тј. све исправно у Цркви и порушило је временом целу Цркву на западу. Тако да је оно по суштини иконоборство. Такође је имало у себи иконоборачку франачку карактеристику тј. филиокве (који је уско повезаном са дословним историјским иконоборством Франака) и папски примат власти.

То је била прва франачка или француска револуција (од 1054. до 1204. године). Тако да већином они који у овом периоду стварају наведену револуцију су или Французи или су повезани с њима (нпр. Клини је француски манастир, а Нормани говоре француским језиком). Тако да и главни учесници освајања Цариграда 1204. године су углавном Французи.

До 1204. године запад не само да се није поправио, него се још више искварио (а Французи су водитељи западне цивилизације овог доба).

У наставку ћу наводити подручја кварења запада Европе до 1204. године.

У 11. веку под утицајем клинијевства долази до појаве крсташких ратова, тј. 1095. године на челу са папом Урбаном II (Француз и монах из Клинија, светац код католика). Међутим, идеја крсташких ратова води порекло од папе Гргура VII Антихриста (мој епитет наведеног папе, иако овога Антихриста католици сматрају свецем).

Крсташи су у оно време лицемерно звани „ходочасници“ (иако су клали људе), а на њихове тунике симболично су зашивани крстови, а папа је потом даривао индулгенције тј. опроштај грехова свима који се запуте у крсташки рат или ратове, а они који притом умру у неком крсташком рату по папској красташкој филиозофији аутоматски одмах одлазе у рај.

Такво веровање је било нечувено раније на западу или истоку Цркве. Тако да је то нешто у потпуности ново, нечувено и није у складу са учењем Хришћанске Цркве.

Гргур VII је увео и ову битну новину, а то је догму да је папа владар целог света, а не само цркве (како је по Константиновој даровници). Догма у суштини гласи како следи. Папа је тај у чије име цареви и краљеви владају државама. Он слободно поставља и свргава владара када хоће и свако ко приђе папи треба да му пољуби обућу (ово је и направио касније поражени од папе Александра III[23], Фридрих Барбароса у 1177. године у Венецији[24]), такође папа има овласт да анатемише цареве и краљеве по слободној вољи и одреши на тај начин поданике од послушности владару (тј. позива на револуцију против владара) те има право слободно да стави читаву државу под интердикт (тј. забрану мисе по црквама у целој држави, што само показује папину равнодушност на спасење душа, јер им онемогућује мисе и причешћивање). Папино разрешивање поданика (а то су сви становници државе) послушности владару је засновано да папском клинијевском ставу да анатемисани владар аутоматски губи легитимитет власти и постаје несвети владар те стога у Хришћанској држави у којој треба да влада миропомазаник, свако има право да се побуни против несветог владара којему је укинута снага миропомазања. На тај начин овим правним средством папа уствари позива на свргавање тј. револуцију против власти те такође и на крсташки рат против владара (што је и чињено). Управо све то је и чињено потом кроз историју од стране наредних папа. Све ове нове овласти папе и његове узвишене овласти је саставио и скупио Гргур VII у својем „Папином диктату“ (Dictatus papae) и ово се све верно испуњавало од страна папа (такође и бацање интердикта).

Ова догма диктата о новом папству је одмах изазвала сукобе око власти са немачким тј. франачким царевима (иако се то назива инвеститурном контроверзом око именовања папа и бискупа, у суштини је уствари била борба око власти цара и папе, осим тога питање увођења у чин је решено релативно брзо, а сукоб се наставио вековима). Прво је стога дошло до сукоба папе Гргура VII са немачким царем Хајнрихом IV, а потом са мањим прекидима су ти сукоби папа и царева трајали све до 16. века тј. до цара Карла V, када је он опустошио Рим. То је све уствари била борба око власти над царством и црквом, а папа није ни дао да неко осим њега и слободних градова влада Италијом, јер је владавина цара Италијом супротна дару Контантинове даровнице.

Гргур VII[25] је стога био први у низу папа Антихриста који анатемишу цареве за сваки ћеф такорећи, гурају своју претензије на световну светску власт и ратују са немачким царевима. Цара Хајнриха IV је папа дословно уништио (тј. папе). Прво када је био дечак киднаповао га је Ано II Келнски надбискуп 1062. године на захтев папе Александра II, јер је папа био у сукобу са регенткињом малолетног цара Агнесом (мајком цара) те ју је киднаповањем сина уценио и присилио да сву регентску моћ преда надбискупу Аноу. Том приликом се мали цар (тј. краљ у оно време) умало и удавио скочивши у воду у намери да побегне. Овај Ано, свети киднапер, сматра се свецем у католичкој цркви. Потом је у сукобу са Гргуром VII око инвеституре цар Хајнрих IV, тј. борби за власт, ратовао са папом и четири пута је анатемисан те се морао борити против револуција које је папа подизао против њега у његовој властитој држави, чак се и његов син Хајнрих V окренуо против њега, који га је и свргао 1105 године.[26] Једном да би се помирио са папом Гргуром, анатемисани цар Хајнрих IV је 1077. године три дана стајао бос са женом на снегу испред палате Маргарете Тосканске у Каноси (где је био наведени папа[27]), као дело покајања. Не би га Бого-папа ни пустио да га није Маргарета Тосканска наговорила на то. Потом је цар ушао у палату, понизио се пред папом поклонивши му се, а на то покајање папа га је одрешио анатеме, међутим, опет га је после такорећи из ћефа анатемисао.

По Dictatus papae и клинијевском папизму, папе такође, као такорећи БОГОВИ, имају право да дарују земље по свету коме хоће, како су и чинили у току колонизације по свету  Португалији и Шпанији у 16. веку. Ово право папе да дарује земљу по свету (било коју) је утемељено на папиној власти над целим светом, коју он и има по Dictatus papae. Стога, има право слободно да дарује земље коме год хоће, јер влада целим светом.

То је клинијевство, а из њега и проистиче допуштеност крсташких ратова те отпуштање грехова онима који учествује у тим ратовима (чак и против полтичких непријатеља папе).

Темељ свега је филиокве.

Филиокве уопште дарује божанство папи. На који начин.

По филиоквеу Дух исходи и од Сина, а Син очито има божанску и човечанску природу. С обзиром да теологија није несторијанска те нема смисла делити Сина на двоје тј. две личности (иако јесте да Син има божанску и човечанску природу), а човечанска природа Сина је део испостаси Сина, стога мора бити да Дух исходи и од божанске, али и од човечанске природе Сина. Стога, из човека може исходити Бог, тј. Дух.

Стога, то упућује да човек може постати Бог из кога исходи Дух. С обзиром да је то тако, а папа по папском примату власти је заменик Сина Божијега на земљи и владар целе Цркве уместо Сина (тј. викар), а с обзиром да папа замењује Сина, а он је заменик у свему у Цркви чак и на свету, а из човека може исходити Бог те човек може постати Бог, онда је папа уствари практички Бог.

Стога, папа као практички Бог може да сазива крсташке ратове, исто како је Бог позивао у Старом Завету Израелце на разне ратове против многобожаца. Зашто папа стога то не би радио, јер је као Бог.

С друге стране временом нема разлога да само папа буде Бог, већ могу и одређени људи бити Бог, а може и све бити Бог (пантеизам). Тако да не чуди што се касније јављају разне секте и култови који ово све управо и тврде, нпр. Амалрићани и Братство слободног духа.

Управо што је папа практички Бог може постављати и свргавати цареве и краљеве те постављати и свргавати све епископе и даровати земљу на свету коме хоће. Одатле све власти папе и права папе и произлазе. Може основати и инквизицију (пандан страшног суда из папског аспекта).

Може такође сазивати све црквене саборе уместо цара (како је прије било да цар сазива).

И све наведено проистиче из филиоквеа. Папа све може, јер му ту моћ даје филиокве и папски примат власти. Папа стога може бити и непогрешив (иако је ово сматрано од клинијеваца, тек 1871. године је службено утврђено као догма на Првом ватиканском концилу), јер је он практички Бог. Зашто не би био непогрешив, ако је Бог. Нема разлога да не буде непогрешив, јер је Бог (практички) по католичанству.

То је страшан пад западне теологије и катастрофално иконоборство које разбија све раније исправно у Цркви.

Што се тиче духовности на западу, она је измењена у 12. веку (и раније) са новом прелешћеном духовношћу. Тако да тада постоје свеци који су дословно у духовној заблуди и примају визије директно од демона. Нпр. Хилдегард од Бингена, која је стално болована од разних визија, немајући мира. Она седи и гледа визије које јој стално долазе као у кину или као да гледа телевизију. То нису стога биле визије од Бога, него од демона. Овакве групе прелашћених светаца се јављају све више касније са револуцијом схваћања светости које је дошло са Фрањом Асишким, који је први добио стигме у историји света, тобож од Христа. То је све иконоборство тј. разбијање ранијег става о светости и духовности.

Такође у ово време постоје јасно чисти политички свеци, који се из политичких разлога, тј. потицања превласти папе над државом, проглашавају свецима. Такви су нпр. папа Гргур VII, Томас Бекет и други. Томас Бекет, надбискуп Кентерберија у Енглеској одмах је након смрти проглашен свецем и мучеником. Он је неспоразумом убијен 1170. године[28], а борио се  против краља Хенрија II око суђења свештенству, тј. борио се да бискупима и свештеницима суде црквени, а не државни судови, а краљ је хтео супротно. Тако да је Бекет након смрти из политичких разлога проглашен свецем.

Такође су тада били и фашистички свеци који наговарају у крсташки рат и војно раде на подвргавању запада папској жељезној песници, нпр. Бернард од Клервоа, који је основао цистерците тј. монаштво војне дисциплине[29], а такође је написао типик за војни монашки ред Темплара, а позивао је и у други крсташки рат.

Бернард је био и у прелести тј. духовној заблуди те је записано да је имао виђење, јављање Дјеве која му је шприцнула своје млеко из груди у његова уста. То је очито тотално бесмислено и морбидно виђење те је очито потиче од демона.

Иначе код католика виђења или указања светаца су крајње глупа, бесмислена и бескорисна и служе на првом месту демонима да се потакне на гордост особа која има виђење или указања. Нпр. када се Фрањи Асишком јавио серафим са главом Исуса Христа те му испуцао стигме у руке, ногу и ребра (очито, јавио му се демон или сам нечастиви), те када се јавио тобож Исус Христос у виду детета у наручју, фрањевцу Антуну Падованском те потакнуо га на гордост кад је указани изјавио неком присутном човеку да је он уствари Христос (очито, демон) те када се једном јавила Дјева те наредила људима да праве одређену врсту колача, те када се јавио Крист Бригити Шведској и рекао јој колико је пуно рана претрпио у мучењу, итд. Та наведена виђења, а и разна остала католичка су очито бескорисна, сујетна, морбидна и глупа.

Очито, виђење или јављање мора имати смисао, значај, корист те да није глупо. Тако је код Православних. Нпр. јавила се Богородица св. Атанасију Атонском када је хтео напустити свој манастир због недостатка хране, да би га заустави од одласка и од тада су житнице манастира биле пуне (од тада је она економ манастира како је и рекла, доказ да је то била она је чудо појаве извора када је Атанасије ударио штапом о камен на њен захтев те је потекла вода те потом постоји чудо пуних житница), те када се јавио Христос св. Василију Великом и благословио га да напише свету литургију, те када се јавио арханђео Михајло народу и упозори их да нападају разбојници на село те да се спреме за битку, итд. Наведена, али и сва друга виђења код Православних светаца имају значај, корист, смисао, величанственост те нити су глупа, док демонска виђења код католика су морбидна, глупа, потичу гордост и спектакл, бесмислена су и бескорисна.

Са променом светости са Фрањом Асишким ствари постају још горе (њега посебно не описујем у чланку (иако је изузетно значајан за тему), јер је он у периоду после 1204. године), јер је он отац нове светости, тј. стигматизиране и горде светости, а он сам такорећи постаје нови Бог католичанства, а и назван је нови Христос од Фрањеваца. То је горда духовност и духовна морбидна заблуда у којој делују спектакли, сујета и изједначавања себе са Богом, као што је чинио сам Фрањо и осећао се како постаје божанство. Тако и грб Фрањеваца је крст са две руке са ранама – Христос и Фрањо у истој хоризонтали, јер је Фрањо једнак са Христом те је иста хоризонтала, јер он нови Бог католика (такорећи), једнак је Богу по њима.

С обзиром да је папа постао Бог, само је било питање кад ће још неко постати Бог, а то је постао прво Фрањо, па Амарлићани који су прогласили да је све Бог те после разне секте, а посебно Братство слободног духа, које је проглашавало да је човек Бог из кога исходи Дух те да човек као Бог не може да згреши и може да ради шта год хоће, јер је Бог те шта год учини није грех.

У овом периоду (којим се бавим у чланку, тј. до 1204. године) не само да постоје крсташки ратови, што је нешто неспојиво са Хришћанством и невиђено прије 11. века, него такође и војни витешки монашки редови, што је такође у потпуности незамисливо раније. Тако настају Јовановци или хоспиталци, Темплари (углавном Французи), а касније Тевтонци (Немци) са задатком покрштавања севера и то не само пагана већ и Правосланих. Такође касније настају Ливонци, Кала трава те разни шпански војни редови.

Оно што је ново у овом периоду, такође је и појава фанатизма у Хришћанству, тј. код католика. У том фанатизму крсташи улазе у пијано умно стање светог клања. Ово стање је описано од стране Алексије Комнин у Алксијади, када је један католички свештеник дошао у стање светог „берзерка“ те за неко време изгубио разум. То је норманско-викиншко „берзерк“ умно стање[30]. У савременом добу то је случај светог усташког клања у Јасеновцу, када је кољач који је заклао св. Вукашина из Клепаца[31], дошао у стање сатанске берзерк прелести у којем се осећао као да је на „седмом небу“. Када је заклао св. Вукашина, није више могао да коље, како је навео својем лекару, коме се жалио.

Војни монашки редови су такође клинијевска инспирација. Она проистиче из такорећи догме о божанству папе који оснива своје анђеоске војне редове. Све постаје овоземаљско, папа је нови Бог, који влада светом, ствара анђеле, преуређује свет по својој вољи, влада црквом, свргава и поставља владаре, осваја државе, баца у огањ (инквизиције). Он је нови Бог који ствара свет и обликује свет по својој вољи.

У овом периоду очито Латини инспирисани диктатуром папства из Клинија, одакле долази папски фашизам те инспирисани њиме, раде на преврату целог запада на нов систем Цркве. Тако постепено уништавају Православље на целокупном западу. Постепено је Франачка (западна и источна) преуређена. У то време су уништили и Миланску архиепископију, где је уништено ожењено свештенство и подвргли су Милано папској жељезној песници, потом Хрватску, где је праворје осуђено на сабору у Сплиту 1060. године на челу са игуманом Мајнардом од Марије Помпоске[32] (а Звонимир је 1077. године постао папски вазал), јер је Хрватска лако могла потпасти под Византијски утицај и приклонити се Византији. Потом су уништили Цркву у Шпанији путем повратка земаља у шпанске руке од Маура. Како је ослобађана Шпанија, тако је уједно наметана реформисана црква. Потом су уништили путем Нормана Ортодоксију у Енглеској[33]. Наиме Вилијам војвода Нормандије је добио благослов папе Александра II (овај папа је такође наредио киднаповање немачког краља Хајнриха IV) 1066. године да освоји Енглеску и наметне им реформисану цркву. Потом је касније подржан и благословен од Гргура VII Антихриста. То је све потврђено слањем папских застава (црвени крст на белој подлози, што ће после постати до данас застава Енглеске) и реликвија. Тако је Вилијам опремљен реликвијама, заставама и благословима кренио можемо рећи у дословно први крсташки рат у историји. 1066. године је поразио Енглезе у битци код Хастингса у којој је Енглеска практички освојена те je исте године крунисан за краља Енглеске у Вестминистеру, али је тек 1072. године успео у потпуности да завлада Нортамбријом тј. севером Енглеске. С њим је започела норманска лоза Енглеске (чију крв донекле имају и данашњи Виндзори). Потом је уништена Енглеска црква, сви епископи су свргнути и целокупно енглеско племство, архиепископ Кентерберија Стиганд (на челу Енглеске цркве) је затворен у тамницу, где је потом и умро. Потом је дословно све измењено у њиховој цркви до темеља (чак су порушили и све њихове цркве и изградили нове), а за архиепископа Кентерберија је постављен талијан Ланфранк, а касније схоластик софиста Анселм (исто талијан).

Могуће је да у уништењу енглеске цркве играо улогу и сам фашиста Хумберт од Силва Кандиде, јер наиме по одређеним књигама о кардиналима из 18. века[34], он је постављен за примата Енглеске и папског посланика те је учествовао у Енглској на црквеном сабору, а умро је 70-их година 11. века, а не како се данас сматра 1061. године.

Након овог крвавог пира у Енглеској, дословно крваве франачке револуције, уништена је и православна Ирска црква.[35] Још је првобитно секташки Ланфранк радио на уништењу, а посебно фашистички Анселм путем писама и преговора са ирским игуманима. У ово време је већ постојала велика морална исквареност у ирској цркви, тако да су игумани (они су управљали црквом) тежили некој реформи. Постепено потом је и освајана Ирска. На челу са норманом Робертом Стронгбовом освојен је велики део Ирске. У то време паписти типично фашистички гледају на Ирце као на неке одвратне гнусне дивљаке, нижу расу коју треба жељезном песницом опаметити. Као да им се повраћа од њих. То је корен каснијег Енглеског фашизма ка Ирцима, које су потом малтретирали хиљаду година све до независности Ирске 1922. године. Тако да папа Адријан IV желећи да опамети ту нижу расу, те њему гнусне одвратне дивљаке, у писму Хенрију II енглеском тј. анжујско-норманском краљу 1155. године одобрава, на питање Хенрија II, да освоји Ирску. Одобрава му и наређује да их реформише, те псе које треба шамарчином опаметити да се ускладе са реформисаним фашистичким папством (не пише нормално тако, али су то били папини ставови). Тако је Хенри и учинио. Освојио је целу Ирску 1171. године и потом су демони од бискупа на разним саборима „опаметили“ Ирце и црква им је у потпуности измењена и усклађена са папством. Овоме су допринели и разни продани Ирци, а посебно цистерцит Малахија (касније папски светац, папски надбискуп Арме на челу Ирске цркве), улизица цистерцитима, а посебно фашистичком Бернарду од Клервоа (којему је и умро на рукама 1148. године, а Бернард му је написао житије), којему се такорећи фашистички повраћало од Ираца.

Потом је Ирцима затрто строго ирско аскетско монаштво и наметнуто ново монаштво тј. августинство и цистерцитство (први манастир цистерцита је основао Малахија), понегде и бенедиктинско (иако древи систем западног монаштва, у оно врме је био измењен до непрепознатљивости путем бенедиктинског клинијевства, насупрот духу св. Бенедикта (Православног свеца)).

Такође, папа је покушао да измени Цркву и на истоку. Делом су зато и били крсташки ратови. То је био главни разлог крсташких ратова, тј. да папа завлада и истоком докле год може. Прво се папа ујединио са Норманима тј. покрштеним и пофранцузираним Викинзима, који су углавном учествовали у крсташким ратовима. Они су изокренули њихов викиншки менталитет умирања у рату да би ушли у Валхалу Одина, за умирање у рату да би ушли у краљевство небеско Бога. Тако да је паганска теорија фашистичког викиншког клања и потом умирања само окренута, јер је код Викинга било срамота умрети у миру од старости, а врлина умрети у току клања других у рату. Тако да су се ови дивљаци само прештелови од убијања за Валхалу на убијање за краљевство небеско, јер тобож то „Бог хоће“ („Deus vult” како су викали Французи у Клервоу потакнути сатаном 1095. године).

Папа Никола II се био први ујединио са Норманом Робертом Гвискаром који је убијао и освајао по Италији. Роберт је имао намеру да освоји целу Италију, али се орјентисао на југ Италије, који је освојио 1071. године уништивши остатак Византије на западу (ово је потом названо Краљевство Сицилије). 1071. године је крај римског царства на западу, а не 476. година. Ове норманске, фашистичке, папске усташе средњег века су имали органску мржњу према Византији те су настојали да затру њихову власт где год би могли. Можемо прије рећи да су имали уствари органску мржњу ка Православљу. Наравно, за губитак Италије, највише је одговорна Византија, због искварености и лоше политике, те међусобних гложења и сукоба. Тако су Нормани освојили Византију у Италији и потом је сазван сабор у Барију 1098. године на челу са папом Урбаном II, на којем су били присутни како католички тако и православни епископи из Италије. На овом сабору је наређено те потписано прихваћање филиоквеа и кориштење бескасних хлебова на литургији. Тако је већина православних епископа прихватило католичанство у Италији. Папе су временом и имали намеру да у потпуности униште Ортодоксију у Италији преко Нормана, тако су и забрањивали да устоличени епископи у Цариграду дођу из Византије у Италију код својих верника, већ је сваки епископ у Италији морао да призна папу као врховног поглавара цркве те се усклади у свему са реформисаном папском црквом. Неки манастири на југу Италије су остајали верни Ортодоскији, али до једно средине 13. века више сигурно нема Православља у Италији. Све је преплавио мрак папства.

1059. године одлуком папе Николе II, папа бива постављан без икаквог утицаја немачког цара (како је било од доба Отона I који је увео да сваки папа мора бити потврђен од цара).

Када су Нормани освојили Италију од Византије, потом су настојали да освоје и саму Византију на истоку и преузму власт у Цариграду. Ка остварењу овога циља је кренуо Роберт Гвискар ратујући са Византијом на Балкану (на почетку) са благословом папе Гргура VII, који га је био благословио да освоји Цариград. Међутим, Роберт није успео, него је умро 1085. године на Кефелонији на путу ка Цариграду.

У освајање византијског Балкана је умешан директно наведени папа. Догађаји у вези тога су се одвијали како следи.

Наиме, цар Михајло VII да би успоставио мир са Норманима у Италији тражио је од папа Гргура VII да му помогне у склапању мира са Норманима. Папа се сложио те је организовао да цар Михајло ожени свога сина за Олимпију, кћерку Роберта Гвискара те да прихвати унију са Римом. На то је папа обећао да ће лично доћи у Цариград са војском да победи безбожнике и одржаће сабор да се реше црквене разлике. О тој папиној намери требао је да преговара патријарх Цариграда Јован, међутим, патријарх је мудро одуговлачио преговоре са папом те до тога није никада ни дошло. Уосталом папа не би никада ни одустао од својих секташких веровања и система. Олимпија, преименована Хелена (Јелена) је послана у Цариград по споразуму, међутим, у дворском преврату цар Михајло је свргнут са трона, а потом је умро, док је на царски трон дошао Никита Вотанијат, који је и свргао цара Михајла. Потом је папа Гргур VII анатемисао новог цара Никиту. На тај развој догађаја Роберт Гвискар је измислио да он сада има право да освоји Цариград те је нашао у Риму неког Грка монаха (који је дошао на ходочашће у Рим) кога је потом прогласио да је он уствари свргунути цар Михајло те да стога сада Роберт има право да освоји Цариград те врати законитог цара тј. Михајла (тобож Михајла) на престо. Гргур VII, иако знајући да наведени Грк није уопште цар Михајло, благословио је ово дело Роберта (практички крсташки рат). И тако је почело освајање византијског Балкана, али је потом Роберт умро 1085. године. Олимпија је међутим враћена свом стрицу у Сицилију. Потом је цара Никиту свргао Алексеј Комнин, кога је папа потом анатемисао (тј. Алексеја). На то је цар Алексеј затворио латинске цркве у Цариграду (оне су биле отворено после 1054. године), које су након тога потом отворене на захтев каснијег папе Урбана II.

1080. године немачки цар Хајнрих II је поставио за папу архиепископа Равене Вилберта, названог папа Климент III, уместо Гргура VII. Климент је био велики против грегоријанске реформе папе Гргура, а проглашен је антипапом од клинијевске папске фракције. Умро је 1100. године у Цивита Кастелана. Након смрти су биле разне тврдње о чудима које су се дешавале на његовом гробу тамо (како се спомиње у разним тадашњим историјским изворима[36]), тако да је тадашњи клинијевски папа Паскал II (директно из Клинија) исте године војсно освојио град и наредио да се извади тело из гроба и баци у реку Тибер, што је и учињено. Стога, Паскал је вероватно уствари бацио мошти свеца у реку.

Робертов сан освајања Цариграда и Византије је наставио Робертов син Боемунд који је учествовао у првом крсташком рату те постао кнез Антиохије када су крсташи освојили Антиохију од Турака (а прије је била у саставу Византије) 1098. године. Потом је настојао да освоји и Албанију од Византије, али неуспешно. Битно је навести да је он сматрао Грке секташима, како сам пише у писму папи Урбану II (папа је сазвао први крсташки рат и сматра се свецем код католика[37]): „Свети оче, победили смо Турке и пагане, али јеретике, Грке и Армоњане, Сиријце и Јаковите, нисмо успели победити.“[38] Потом у истом писму захтева од папе да лично дође и преузме Антиохију те уништи грчку секту и све остале. Боемунд је Грке секташима, очито, јер нису прихваћали филиокве, папски примат и причешћивање бесквасним хлебовима. Тамо је Боемунд отерао антиохијског патријарха и наметнуо латинског патријарха Антиохије. Тек 1206. године је потом обновљена патријаршија у Антиохији.

1156. године, кнез Антиохије, Норман Рене од Шатијона је опљачкао Кипар и учинио велики покољ Православних тамо (такође су три недеље силовали жене), потом се повукао због страха од цара. Због овога је цар Мануел Комнин заратио против њега, али се потом Рене изузетно понизио пред царем тражећи опроштај за учињено те му је цар опростио. Накратко је тада била обновљена Антиохијска Православна патријаршија на захтев цара Мануела.

У Светој Земљи су крсташи (људождери, у граду Марату су чак пекли и јели људске лешеве[39]) успоставили крсташко Јерусалимско краљевство 1099. године, након што су освојили Јерусалим и у крви до колена (дословно) фанатично поклали готово све становнике града (и жене и децу). Такође и овде је било настојања уништења Православља, чак је било и одређеног мучења истих. Једно од познатих мучења је мучење Православних монаха од стране латинског патријарха Арнулфа од Роа да би ови открили где се налазе скривене реликвије. Наметнут је био Грцима у Јерусалиму дакле латински јерусалимски патријарх (први је био Арнулф). Потом је Православна патријаршија враћена тек када је Саладин Сараценски освојио Јерусалим од крсташа 1187. године. Тако да по таквом одвијању догађаја питање је о каквом тобожњом ослобађању Православних је ту реч. Од чега су уопште тобож крсташи ослободили Православне у Светој Земљи и Антиохији у првом крсташком рату. Од чега су их ослободили када су им уништили патријаршије и наметнули секташке латинске патријархе верне папи. Тек када су Муслимани освојили Јерусалим, тек тада је обновљена Јерусалимска патријаршија и Грци су добили верске слободе. Тако да је увек било боље када Муслимани завладају Православнима, него Латини, јер ови други би и уништили Цркву, док би Муслимани увек допустили њено постојање. Тако је било и у Цариграду 1453. године. Мехмед II је практички уништио унију са Латинима и довео антиунијатског патријарха на цариградски патријаршијски престол, Генадија Схоластика, ученика Марка Ефеског (јединог који није потписао Фирентинску унију 1445. године).

На сабору у Барију у Италији 1098. године је био присутан Анселм Кентерберијски, који је након наведеног сабора написао у Енглеској књигу „О исхођењу Светога Духа против Грка“, што је уствари у историји прва књига на запада која се бави филиоквеом (ранија дела Франака су само одређени краћи списи). Анселм је иначе један од утемељитеља схоластике.

Наиме, у 11. веку долази до кварења теологије те настаје схоластика, пука материјалистичка, логичарска рационалистичка филозофија тј. теологија заснована на логици Аристотела. Започиње са Анселмом Кентерберијским и Петром Абеларом у 11. веку. Међутим, коначни печат схоластици је дао Тома Аквински у 13. веку. Тако да ту долази до извртања теологије, која уместо да бива духовна дисциплина, постаје пуко аристотеловско материјалистичко умовање, обична филозофија. Са схоластиком у хришћанску теологију улази подмукло лукавство тј. софизам. Иначе, зло и лукавство у Хришћанство улази са клинијевством, а са схоластиком добија свој интелектуални оквир.

Схоластика је ипак друга фаза тј. други слој католичке искварене теологије. Први је клинијевство са свим својим ранијим секташким учењима, а схоластика је аристотелизација и материјализација теологије.[40] Тако да су сви тадашњи духови клинијевства на челу са Бернардом од Клервоа били против Петра Абелара, једног од оца схоластике, који је познат по својој сексуалној вези са Елојзом и њиховим еротским писмима. Из његовог „Historia calamitatum“ сазнајемо о фашистичким клинијевским нападима на њега.

Рационализам схоластике у будућности ће родити натурализам те потом атеизам.

Схоластика је у суштини обоготворење ума, који постаје божански апарат, а Аристотелова логика божанска метода ка разоткривању целокупне истине „краљице вештина“ тј. теологије.

У наставку је потребно навести о наредним дискусијама истока и запада о разлици цркава те развоју догађаја до освајања Цариграда.

1112. године папа Паскал је послао писмо цару Алексију у којем је захтевао ради уједињења цркава, да цариградска црква призна примат власти папе и углед римске столице. Следеће године Петар Хризолар, архиепископ Милана је дошао у Цариград и том приликом је позван да дискутује са грчким теолозима о Светоме Духу и азиму. Што се тиче филиоквеа, византијски теолози су углавном користили аргументе истакнуте од св. Фотија. Дебата међутим ништа није променила у стаовима Латина.

Што се тиче даљих дискусија, 1136. године немачки цар Лотар III је послао амбасадора епископа Анселма од Халвенберга у Цариград ради договора о заједничком нападу на Роџера II краља Сицилије (Нормани). У току посете му је понуђена дебата о разлици цркава са Никитом архепископом Никомидије, што је он и прихватио. Расправа је била углавном о исхођењу Духа и азиму. Никита је истицао да је римска црква одвојена „од нас“ и да систем диктатуре папе, тј. наређивање целој цркви, чини наређене уствари робовима, а не браћом (како би требало бити). Анселм је на то био одговорио да римска црква заслужује примат власти, јер она у историји никада није згрешила те је истакао примат Петров. На то је Никита одговорио да Дух није сишао само на Петра, већ на све апостоле. Свима њима је дана моћ везања и дрешења грехова. Сви Хришћани имају право одговора на питања морала и доктрине. Потом је архиепископ Никита истакао да папа уствари има примат части, а не примат власти у Цркви.

Потом је позната дискусија коју је византијски амбасадор имао у манастиру Монте Касино са Петром Ђаконом где је позван на путу ка цару Лотару. Он је оптужио Латине да су неправедно увели додатак на Симбол вере, а на то му је Петар одговорио да су и Грци увели додатак „solo”, што је међутим неистина. Потом је амбасадор истакао како је папа постао цар и чини све као цар, док његови бискупи јуре у ратове.

Од 1140. године у Византији царује Мануел Комнин. Он је потицао теолошке дебате.

Анселм од Халвенберга је опет био посетио Цариград и на путу кући је свратио у Солун, где је имао дебату са архиепископом Охрида Василијем.

1147. године Роџер II (краљ Сицилије) је био напао Грчку, али неуспешно. Исте године је започео други крсташки рат уперен на Египат. Када су у том рату немачке трупе предвођене царом Конрадом III ушле у подручје око Једрена, због напада и пљачке на локално становништво, сељаци су убили неког немачког племића који је заостајао иза војске, а на то је Фридрих Барбароса реаговао тако што је спалио оближњи манастир и побио монахе. У току рата се очекивало да цар Мануел помаже крсташима, међутим, углавном због тога што га крсташи нису хтели слушати у стратегији против Турака, рат је завршио катастрофално те се француски краљ Луј VII и цар Конрад, без успеха у рату, вратили кући. Луј је потом проширио гласине да су за пораз криви Византинци те да су они уствари непријатељи. Ово је потом изазвало велику мржњу против Византије те је чак папски посланик Теудвин почео да тражи проповеднике за крсташки рат против Византије, међутим, папа Евгеније III се није сложио с тим, а такође ни немачки цар Конрад (који је био у савезу са Византијом).

У ово време се почело размишљати на западу да толико велики број хришћанских реликвија у Цариграду не треба никако да буде у поседу таквих „антихришћана“.[41]

Цар Мануел се међутим увелико на разне начине удварао Латинима те је прилично  цењен на западу. Он је покушаво да западнизира Византију, донекле слично као Петар Велики у Русији у 17. и 18. веку. Увео је турнире у којима је сам учествовао те је потицао преписивање витешке западне литературе у Византији, што је потом довело до великог повећања неморала у царству због управо такве литературе, коју су потом они сами имитирали тј. писали своја дела.

1166. године цар Мануел је био предложио папи Александру III унију те да га папа крунише у Риму за цара. То је предлагао из жеље да влада истоком и западом. Папа је на то захтевао да Цариград одобри папски примат власти те да се папа прогласи врховним судијом те да се уведе име папе у диптихе у Цариграду. Потом је изабран Михајло III Анхиалси 1170. године за патријарха Цариграда, који је на папине захтеве истакао да је папски примат (части) био заснован на части Рима, а не на Петру, јер сам Петар је основао и Антиохијску цркву, која је основана прије Рима те зашто примат не би био тамо, а не у Риму. Или шта рећи за Јерусалим где је сам Христос учио и убијен био. Власт у Цркви мора бити заснована на садашњем стању ствари, а не неодлучујућем доказу апостолских темеља. Цариград је изабран да буде место хришћанских царева. Смешно је да икоји други град треба да има врховну власт у царству до сам главни град царства. Прије би патријарх желео да буде под државном влашћу безбожника, него под духовном влашћу запада, да не би још био због тога одвојен од Бога.

Цар Мануел се био оженио (друга жена) кћерком Антиохијског кнеза Рејмонда, Маријом Антиохијском и престолонаследник Алексије II Комнин је рођен од ње. Потом је цар умро 1180. године, а Марија је постала регенткиња будућег цара, а управљала је Цариградом у потпуности уз помоћ војске Латина. Потом је 1182. године избила буна против ње и Латина у Цариграду, јер се чинило као да Латини владају царством, а буна је на првом месту избила због економске кризе узроковане монополом на поморску трговину коју су имали Венећани, дарованим им од стране цара Алексија Комнина у доба рата против Нормана.

Побуну је водио Андроник Комнин, који је потом постао нови цар. У побуни су масакрирани Латини, чак жене и деца и све латинске цркве су уништене, а папски легат је погубљен те му је сама одсечена глава закачена за реп пса. Андроник је затворио регенткињу Марију и њеног љубавника просеваста и наредио да се погубе, престолонаследник је потом такође погубљен. Патријарх Теодосије је смењен, јер се није сложио са целокупном ситуацијом те је Андроник поставио новог послушног патријарха Василија. На ове догађаје немачки цар Фридрих Барбароса је планирао рат против Византије, међутим ништа није подузео.

Међутим с друге стране, краљ Сицилије, Норман Вилијам II је напао за одмазду Солун 1185. године те је одатле планирао напад на Цариград, али потом безуспешно те је био присиљен повући се у Сицилију. У Солуну је Вилијам учинио велики покољ Православних и готово све жене су силоване, причешће је бачено на земљу, плесали су на олтару манастира светог Димитрија те његовим светим уљем (које истиче из моштију свеца) су мазали чизме.

Андроник је потом настојао да се помири са Латинима, латинске цркве су обновљене, а Венеција је опет добила трговачке повластице. Када је покушао да ухапси свога рођака Исака Анђела, Андроник је ухваћен од побуњених грађана, страшно је мучен и потом погубљен.  Након њега на царски престол је дошао Исак Анђел. Исак је поразуо Нормане и отерао их из Солуна. Као потпору против Турака склопио је савезништво са Сараценима тј. Саладином, који је 1187. године освојио Јерусалим те на захтев Исака напокон је обновљена Јерусалимска патријаршија тамо. Тако да је Саладиново освајање практички значило ослобођење Православља у Јерусалиму. Толико стога о латинском „ослобађању“ Православних крсташким ратом. Сарадња Исака са Саладином је потакла код Латина мржњу против Византије.

Потом је 1189. године започео трећи крсташки рат. Један од вођа крстша цар Фридрих Барбароса је отворено тврдио како би могао освојити Цариград на препад. Међутим, погинио је удавивши се у потоку 1190. године. Потом је Ричард „Лавље срце“, анжујски краљ Енглеске (који успут говорећи уопште није знао енглески језик, већ је само говорио француски језик) 1191. године освојио Кипар од Византије те је тако Кипар остао у Латинским рукама све до 16. века, када су га Турци освојили. На Кипру су потом Латини настојали да униште Православље и наметнули су унију. 1230. године тринаест грчких свештеника је убијено, јер нису хтели да прихвате власт римске цркве над њима. Тек када су Турци освојили Кипар, Православље је обновљено тамо.

Трећи крсташки рат је завршио катастрофално, као и готово сваки други, али је и боље за Православне што крсташи нису уопште освојили Јерусалим, пто је био њихов циљ.

1195. године је цар Исак свргнут и ослепљен, а уместо њега на трон је доведен његов брат Алексије III Анђел. У то време немачки цар Хајнрих VI (син Фридриха Барбаросе) је завладао Норманском Сицилијом и као и Нормани гајио је амбиције за освајање Цариграда. Из тога разлога је цар Алексије тражио савезништво са папом Инокентијем III против Хајнриха VI, на што је папа одговорио да је тешко склопити савез са онима који не признају власт римске цркве. Папини амбасадори су рекли цару да је нужно прво да „врати кћерку – цркву Цариграда својој мајци – Риму“[42] и да обећа да ће учествовати у крсташком рату против безбожника. На то је цар одговорио углавном да што се тиче уније, нужно је да се сазове општи црквени сабор којега ће инспирисати Свети Дух. Одговор је такође послан папи од стране цариградског патријарха Јована X Каматира који је одговио да је запањен да је Рим мајка црква Хришћанства, јер би то уствари требала бити црква Јерусалима, где је сам Христос основао своју Цркву. Ако ико дере хаљину Христову то је Рим, који потписавши акте Никеје потом су променили Никејски Симбол вере. Папа је одговорио да је римска црква мајка, не због старости, већ због части, што је нормално бесмислено, јер се тада сматрало да Цариград има већу част од Рима. Потом је папа похвалио идеју о општем црквеном сабору, али прије него што се сазове, Цариград мора да прихвати папски примат власти. На овоме су преговори потом стали.

Потом је папа сазвао четврти крсташки рат који је започео 1202. године под вођством Бонифација Монтфортског, у којем су учестовали Французи, Немци и Венећани. Циљ је био освајање Јерусалима. Међутим, због компликација око превоза у Св. Земљу, да би платили превоз Венецији бродовима преко мора, освојили су за Републику Венецију Задар. На то је папа побеснео и анатемисао крсташе (али им је убрзо опростио). Потом је крсташима пришао Алексије, син свргнутог цара Исака Анђела, који им је обећао велики новац (који им је требао  за превоз) ако га поставе на престол у Цариграду. Они су прихватили, али под условом да наговори свештенство на унију са Римом.

Договор је склопљен и 1203. године 12. јула крсташи су напали град и ушли у њега 17. јула, а цар Алексије III Анђел је потом побегао. Потом је напад заустављен, доведен је слепи Исак, а Алексеј је постао нови цар Алексије IV, заједно са својим оцем. Ризница је била празна те није могао да исплати крсташима обећани износ новца. Крсташи су били утаборени ван града. Делегација крсташа је потом тражила исплату одмах те је потом избила побуна у граду зато што је цар довео Латине пред град те тражи огромне суме за исплату дуга. Руља је отрчала у Свету Софију где су прогласили да је Алексије IV свргнут, потом се Алексије Мурзуфл истакао као вођа побуне. Руља је нагрнула у палату, ухватила цара и бацила га у тамницу где је и задављен, а његов отац Исак је затворен где је и умро након неколико дана од туге. Могуће да је и проклео град на освајање, јер се то убрзо и десило.

Потом је Алексије Мурзуфлос постао нови цар Алексије V. На овакав развој догађаја дужд Венеције Енрико Дандоло (вођа венецијског одреда крсташа), наредио је освајање Цариграда. Он је иначе мрзио Грке, јер је у побуни 1182. године против Латина ослепљен. Латини су се сложили са његовом идејом и смислили план како ће изгледати нова Латинска држава након освајања Цариграда те такође и црква, која ће нормално бити под папском влашћу. Напад је почео 6. априла 1204. године, а 12. априла град је освојен.

Лудило Латина у Цариграду

Потребно је овде због велике важности навести одређене цитате од крсташа четвртог крсташког рата Роберта од Кларија који је написао хронику четвртог крсташког рата. Иако је одлука да освоје Цариград дошла од Енрика Дандоле, након потом неуспеха у освајању, управо је католичко свештенство потакло крсташе да освоје град.

Роберт о утицају свештенства пише следеће: „У међувремену бискупи и свештенство у војсци су расправљали и одлучили да је рат праведан и да они сигурно треба да нападну Грке, јер су становници града прије били послушни закону Рима, а сада су непослушни, с обзиром да кажу да закон Рима није исправан (нејасан текст) и називају све оне који верују у њега „псима“. И бискуп је рекао из тога разлога треба их сигурно напасти те то није грех, већ дело великог доброчинства[43].

LXXIII. Тада је јављено домаћима (крсташима) да сви Венећани те сви остали треба да дођу и чују проповед у недељу ујутро (11. априла 1204. године), и учинили су то. Тада су бискупи проповедали војсци, бискуп Соасона, бискуп од Троја, бискуп од Халберстата, мајстор Жан Faicette (De Noyon, канцелар Балдвина Фландерског) и игуман од Лoса, и они су објаснили ходочасницима (крсташима) да је рат праведан, јер су Грци издајице и убице, а такође су нелојални, с обзиром да су убили свога праведног господара те гори су од Жидова. Штавише, бискупи су рекли да, по овлашћењу Божијем и у име папе, отпустит ће грехове свима који нападну Грке. Тада су бискупи наредили ходочасницима да исповеде своје грхове и да се побожно причесте те су рекли да не треба да се устручавају да нападну Грке, јер су они непријатељи Божији. Такође су наредили да све зле жене треба пронаћи и отерати даље од војске на удаљено место. Ово је учињено, зле жене су стављене у чамац и послане далеко од војске.“ (72. и 73. поглавље Хронике https://sourcebooks.fordham.edu/source/choniates1.asp    https://deremilitari.org/2014/01/robert-of-claris-account-of-the-fourth-crusade/  )

Значи, свештенство је прво расправљало да су Грци били под „законом Рима“. Ово подразумева папски мит да је цело Хришћанство било под влашћу папе још од првог века, што је чиста неистина. Затим наводе да Грци називају све оне који су под влашћу папства „псима“ те да с обзиром да они одбацују папу као владара своје Цркве и да називају такве људе „псима“ треба их напасти, а то није грех, већ је добро дело. Овакав став свештенства је практички сатанистички, фашистички и усташки. Сам напад и убијање људи, пљачка и силовање по њима испада да је добро дело. То је прави сатанизам.

Потом када су, како пише, сазвали крсташе на мису и одржали им проповед, објаснили су им да је рат тобож праведан, а да су Грци гори од Жидова. Потом су дали обећање индулгенције за напад свакоме ко нападне Грке, изјавивши да су Грци непријатељи Божији. Ово је чисти фашизам и позив на страшан покољ и злочине. Потом су наредили свима да се причесте да запечате свети акт насиља над Православнима те су отеране проститутке за неко време од војске. И то је баш занимљиво како ти „свети“ ратници воде са собом проститутке, а то све допуштају бискупи и свештеници, а вероватно и они стога користе њихове услуге.

Тако да су латински бискупи и свештеници директно одговорни за злочине у Цариграду који су потом уследили.

Учињено је потом након освајања огромно пљачкање самог града и цркава у њему. Један део града је спаљен заједно са библиотекама. Људи су убијани, а жене силоване, чак и монахиње. Светиње су скрнављене. Причешће је бацано. Злочина је било свуда, како пише тадашњи византијски хроничар Никита Хонијат. Током пљачке и скрнављења Свете Софије француске проститутке су певале неприличне песме, чак се једна била „устоличила“ на трону патријарха у Св. Софији и певала скарадне песме. То је симбол курве вавилонске.

Никита Хонијат пише о томе у својој Историји: „Штавише, нека блудница, саучесница њихове кривње, слушкиња фурија и демона, која се бавила бајањем и тровањем, вређајући Христа села је на патријархов престол, певајући скарадну песму и често плешући.“ (Део Историје који то описује: https://sourcebooks.fordham.edu/source/4cde.asp#sack , Никита Хонијат, „O City of Byzantium: Annals of Niketas Choniates“ превод на енг. Harry J. Magoulias, 1984.)

Након огромне и невиђене пљачке у историји света, успостављено је Латинско царство са латинским царем на челу те латинска патријаршија под влашћу папе. Папа је прво осудио освајање Цариграда, међутим, убрзо је благословио труд сматравши да је Бог узео царство гордима и дао га смернима тј. Латинима. Папа је углавном тражио од византијског свештенства и епископа да признају врховну црквену власт папе, а да се остало у цркви Грка не дира. Бројни епископи су потом одбили да буду под влашћу Рима те су послани у прогонство. Папа је тражио да сваки епископ потпише заклетву верности папи и римској цркви и да ће они бранити папску част, достојанство и власт.

Крсташи су потом успели да освоје само део Византије те су од остатака настале три византијске државе: Никејско царство на челу са Теодором Ласкаром, Епирска деспотовина на челу са Анђелима (династија) и Трапезунтско царство на челу са Комнинима. На крају је Никејско царство завладало Цариградом и уништило Латинско царство 1261. године (иако су разни латински поседи опстали још дуго времена).

Правоверни патријарх Јован Каматир је умро 1206. године те је уместо њега изабран у Никеји нови патријарх Михајло IV Авторијан. 1234. године је одржан црквени сабор у Нимфеју који је сазвао никејски цар Јован III Ватац, на којем је било четири патријарха, међу њима и Евтимије прогнани антиохијски патријарх те четири папска посланика-два Фрањевца и два Доминканца[44]. Ватац је захтевао да Православни признају азимско причешћивање Латина као исправно, али да Латини одбаце филиове из Симбола вере. Ниједна страна није хтела то да прихвати. Латини су инсистирали да први корак који Грци морају прихватити је прихваћање папског примата власти над њима. На крају су се латински монаси повукли, док су Грци викали: „Ви сте јеретици. Нашли смо да сте јеретици и анатемисали смо вас и напуштамо вас као јеретици и анатемишемо.“[45] [46] То је била потпуна потврда да су Латини јеретици.

1204. година је запечатила шизму Латина и они су од тада отворено сматрани јеретицима.

Настављам потом о кварењима која су се дешавала на западу од 1054. до 1204. године.

Што се тиче кварења монаштва, бенедиктинство се изменило до крајњих граница по узору на клинијевство. Настали су и нови монашки редови: августинци, картузијанци, цистерцити и војни монашки редови. Међутим у самом монаштву пост је увелико олакшан те је било незамисливо да постоји неки облик аскетског монаштва. То је сасвим и очито, јер је нпр. и Скелиг Михил, надаскетско монашко острво у Ирској напуштено убрзо након освајања Ирске, јер нови конформни, хотелски монаси, нису могли да помисле да живе у тим изузетно аскетским и строгим условима строге пустињачке православне аскетике.

Сваки облик ожењеног свештенства је затрт до темеља. Тако нпр. у Енглеској и Ирској тај облик свештенства је уништен. Тако је свуда уведено целибатско, курварско свештенство, јер ти „целибатски“ свештеници очито су се курвали, о чему има потом информација широм католичке историје до данас, јер је познато да њихови свештеници тако живе још од средњег века имајући тајне љубавнице. Тако да то уопште и није целибатско свештенство, него курварско.

Дошло је до феудализације бискупија и манастира, који су постали богати земљопоседници. Ово међутим има корена још од оснивања папске државе у 8. веку те манастира и епископија земљопоседника од 10. века. Међутим, у овом периоду (11. век и касније) долази до баснословног богаћења бискупија и манастира, чији бискупи и игумани су дословно војсковође у ратовима и лично кољу у њима. Феудализам иначе и потиче од Карла Великог те се нажалост проширио и на православни исток. На западу и теологија се тумачи феудално, тако да је Бог врховни феудалац.

Што се тиче историје бискупа као ратника, то почиње од 10. века када понеки епископи ратују у Франачкој, међутим, након раскола сасвим је нормално да бискупи и игумани воде ратове, ратују и кољу. Познато је како су северне крсташке ратове и против православних тамо водили бискупи.

Још од Хајнриха II филиокве је не само у рисмкој цркви, већ готово свуда на западу.

Од раскола католичка црква постаје очито диктаторска институција у којој папа и бискупи владају диктаторским овластима намећући „праву“ веру народу, док на истоку Цркву тј. праву веру такорећи не чува свештенство, већ сам народ на првом месту. Народ бива тај који на истоку чува праву веру, они на првом месту, а такође и морал. Тако да систем католичке цркве бива у потпуности и из тога аспекта супротан источној, тј. Православној Цркви. Нормално права вера када бива потврђена на црквеном сабору, на првом месту васељенском тада се проводи од царева и осталих, али је ипак народ некако духовни чувар Цркве и они такорећи намећу свештенству које погрешно верује праву веру. На западу то бива у потпуности другачије, вера се намеће народу, а не обрнуто.

Од 12. века настаје готика као црквени архитектонски стил. Изумио ју је Сугер игуман Сен Денија у Паризу. Карактерише га шпицатост и варварштина архитектуре, шпицасти лукови, шпицасти прозори, украси, куполе шиљци на врху катедрале, варварски „машински“ потпорни стубови и кошчастост архитектонске изведбе. Сам мотив градње постаје словољубље и гордост те се катедрале граде вековима. Готика духовно оваплоћује материјалистички, фашистички, натуралистички и варварски дух реформне цркве у самој градњи, јер сама грађевина све то оваплоћено показује. Она је чисти површни материјализам, она је фашизам са својом инквизицијском клинијевском строгошћу, она је натурализам у којем приказује обичне природне мотиве трња (трње је иначе резултат пада (Постање 3:18) и нема шта да тражи у цркви) и других биљака, она је варварштина са својим накарадним архитектонским и ументичким изведбама. Истина је да су прозори заиста лепо израђивани, али је и то било чиста натурализација црквене уметности, док су заправо обојани прозори постали препрека уласка светлости у храм, тако да су храмови углавном постали прилично мрачни изнутра. Кошчастост готичке атхитектуре као да симболише да су католици одбацили пунину Хришћанства, а оставили само кости, тј. основне елементе Хришћанства, ако се тако може тумачити.

Готика је као стил постао и световна архитектура, а међутим и кутура, и стил живота и облачења, и све остало могуће на западу. Све је постало готи

У 12. веку долази и до појаве гротексних приказа у архитектури и уметности, чудовишта и друго. Нпр. под утицајем Нормана у Енглеској, Ирској и Шланији се појављују на храмовима прикази морбидне тзв. Sheela-na-gig, у оно време звано „богиња“, што бива тотално неприлично на црквама[47]. То је жена која отворено показује и шири рукама вагину. У готици, на храмовима се појављују као нормалност чудовишта гаргојли, демони те друга чудовишта, што је неприлично за храмове.

У 11. веку се појављује мистични талијански теолог Јоаким де Фјоре (1135.-1202.) из Калабрије (Норманска Сицилија) који је путем визија од демона истумачио историју света на три дела: доба Оца (Стари Завет), доба Сина (Нови Завет) и доба Духа. Два прва времена су била прошла по њему до његовог доба, једино је остало доба Духа, које је требало да се појави ускоро. По њему доба духа је доба преврата у католичкој цркви у којој ће се укинути постојећа црквена хијерархија, сакраменти и црквене молитве те ће се појавити ново доба нове хришћанске духовности у којој ће владати „ред праведних“ и духовних људи. Тумачено је да су то Фрањевци (који су настали 1209. године). Одређена учења Јоакима су проглашена јеретичким, иако је он сам проглашен блаженим у католичкој цркви. Посебно су Фрањевци спиритуалци веровали у „пророштво“ Јоакима о добу Духа те су жестоко били против папе, верујући да је папа Антихрист, а Рим уствари покварени Вавилон. Поред њих, утицао је и на секте Амалрићане, Дулчињане, лудо Братство слободног духа, католичко Братство Светог Духа и друге, такође и на Кристофера Колумба, протестанте, комунисте и уопште на идеје о новом добу до данас. Тако да је његово лудо учење од демона о новом добу, постало инспирација до данас о новом светском поретку, који ће нормално бити владавина Антихриста.

Дулчињани су посебно занимљиви, јер су директно утицали на комунизам, проповедајући будуће доба Духа, равноправност свију и потребу укидања фаудализма.

Иначе идеја код комуниста да црква мора бити сиромашна је пореклом од Фрањеваца спиритуалаца и од Дулчињана.

Од 12. века у католичкој цркви се уводи казна спаљивања на ломачи, инспирисана старим римским правилом спаљивања вештица. Такође је уведена и строга црквена казна доживотног затвора. Све ове казне директно прописује католичка црква. Све је ово још прије инквизиције, коју је основао папа Гргур IX 1233. године[48]. Док је у старо доба сама држава кажњавала за јерес и то углавном прогоном, у новом систему сама католичка црква кажњава за јерес (или је увелико умешана у то) и то брутално.

Без обзира колико неки тврдили да је од доба инквизиције, држава та која одређује и извршава казну чију кривњу открију инквизитори, то није истина, јер католичка црква је вршила пресуду, али је казну извршавала држава. Постоје међутим и буле папа које детаљно прописују поступак и казне за јеретике у детаље.

Идеја спаљивања на ломачи је уведена из духовних разлога, јер се то поклапа са идејом папе као Бога. Папа је практички Бог у католичанству те он кажњава јеретике на казну огња, слично као што Бог кажњава грешнике на вечни огањ (иако се уствари сам грешник осуђује на ту казну[49]).

Један од важних елемената кварења унутар самог католичког друштва јавља се у другој половици 11. века. Наиме, то је уништење брака. У овом периоду краја 11. века, а и касније, развија се витешка култура која има снажан нагласак на љубави ван брака, тј. стандардизовању и кодификацији прељубе као нормалности. Трубадурска или витешка поезија настаје тада, а отац јој Вилијам IX, војвода Аквитаније, који је први започео са писањем порнографске поезије (нпр. како има секс са две или три жене у исто време итд.), која се потом даље наставља у трубадурству. Трубадурство и идеализација ванбрачне љубави има корене у песништву маурске Шпаније, а такође у делима римског песника Овидија. Тако да је такорећи паганског порекла. У 12. веку, баштинивши наслеђе трубадурства од свога деде, унука Вилијама IX, Елеанора Аквитанска и њена кћерка Марија од Шампање на аквитанском двору су кодифицирале правила прељубе, сматравши да љубав у браку није  могућа. Ово је све описано у књизи француског капелана Андреја „De Amore“ (1186-1190), у којем он прописује правила удварања, а за сељанке племићима прописује силовање.

Мери де Франс у 12. веку у својим причама описује[50], иако у фантазијском бритском окружењу, витешку културу својег доба (тј. 12. век). Из њених дела сазнајемо манире и правила прељубе у примени, тако нпр. пише о неком витезу Guigemar[51] који није хтео узети ниједну жену за љубавницу иако су га све удане жене за то молиле[52] („Брак није излика да се не воли“ (тј. прељуба је пожељна) – једно од правила љубави Елеаноре из De Amore). По томе сазнајемо да је у оно време прељуба постала сасвим нормална ствар и било је нормално да свака дама има својег љубавника.

У витешкој љубави временом самога Бога замењује Амор и Афродита, а посебно од времена изузетно паганског и антихришћанског витешког дела Жан де Мена „Роман о ружи“ (Roman de la Rose, у којој је ружа уствари вагина, коју витез мора да освоји[53]) из 1275. године, које је потом постало најутицајније дело на витешку културу. Са Жан де Меном, а и раније у витештву, у културу запада улази паганизам са Амором и Афродитом, који замењују хришћанског Бога и хришћанство (како сам навео).

Свуда из природе витешки песници избацују Бога и созерцање тј. уздизање ума ка Богу из проматрања Његове творевине те уместо свега тога Хришћанскога убацују уствари свуда Амора и жељу за љубављу. Нпр. они из предивне песме славуја не уздижу ум ка небу, већ у тој песми виде неког Амора и славујеву тежњу ка љубављу те све тако у природи тумаче на тај начин. То је чисти паганизам и стављање паганизма на место Хришћанства. Ово је истина и за Теорију еволуције из 19. века, која свуда види размножавање (паганизам), а избацује Бога из природе. Тако да филиокве како рече Фотије доводи до паганизма тј. многобоштва, што је и тачно, а такође и што се тиче папе, који је нови Бог католика, а такође и Фрањо Асишки, а поред тога разне њихове секте проповедају пантеизам (све је Бог, што је уствари паганизам). Потом после паганизма, долази до атеизма (како рече Фотије), што је и истина, јер са просветитељством долази и атеизам у Европу те је он и сада водећа снага у мејнстрим култури на свету.

Враћам се на тему.

Тако витешка култура постепено уништава брак и уводи прељубу на велика врата, а у будућности ово доводи до све веће декаденције друштва (у мушко-женским односима и друго). Ово је све било очито засновано на феудалном склапању бракова без љубави, чисто из материјалних интереса.

То је све варваризација брака и породице.

Даља декаденција уништења брака јесте укидање деловања цркве у њеном склапању. Наиме, у 12. веку се све више јављају бракови на брзину, у смислу, мушкарац и жена само кажу: „узимам те за жену/мужа“ и готово, брак је склопљен и они су од тада у браку, чак нису потребни ни сведоци. Ово склапање/изговарање се чак дешава и у кревету те бива проблем касније доказати постојање таквог брака. (Извори: “Medieval Marriage“ (“Средњовековни брак“)  https://aprilmunday.wordpress.com/2017/09/10/medieval-marriage/ и Холи Морган, „Beds and Chambers in Late Medieval England: Readings, Representations and Realities“[54] (Кревети и одаје у касној средњовековној Енглеској, текстови, репрезентације и реалност)  https://www.amazon.com/Beds-Chambers-Late-Medieval-England/dp/1903153719/ref=sr_1_1?ie=UTF8&qid=1504980225&sr=8-1&keywords=beds+and+chambers+in+late+medieval+england ) Добар пример је пример Едварда црног принца од Велса (1330.-1376.) који је био склопио брак на тај начин (на брзину без сведока), а „супруга“ је покушава после да докаже тај брак, али без успеха, он се потом оженио за другу.

То је све катастрофална декаденција у друштву. Чиста варваризација и уништење брака тј. иконоборство. То је све маљевима разбијање институције брака.

Међутим, чак и када је брак био црквено католичко склопљен тада је чињено велико зло, јер су родитељи и свештеници или бискуп потом након склапања брака проматрали прву брачну ноћ како се одвија. Нечувено.

Такође, декаденција у ово време је такорећи света проституција. У старој Енглеској Црква је била светиња и историја је обележила бројне велике свеце у њиховој цркви. Међутим, када су Нормани освојили Енглеску 1066. године отерали су све Енглезе са епискописких престола те поставили Нормане и Италијане. Центар Енглеске краљевине у старо доба је био Винчестер, а управо у норманској бискупији Винчестер се појавила света проституција. Наиме у 12. веку бискуп Винчестера је имао јавне куће тамо и убирао порез од тих светих бискупских проститутки.[55] Ово је све био благословио Хенри II нормано-анжујски краљ Енглеске који је кодифицирао правила проституције. У Винчестеру је Хенри II имао и састанак на којем се одлучивало о освајању Ирске те могуће да су се потом он и његови курвали са тим светим бискупским проституткама[56]. Иначе на западу проституција постаје масовно присутна. Нпр. у Лондону у 12. веку постоје читаве улице јавних кућа.

Када су Нормани били освојили Енглеску, тада су временом они и Французи развили мит о краљу Артуру. Наиме Артур је био обични хришћански бритски војвода који се борио против паганских Англосаксонаца, о којему као најранији извор постоји само пар реченица од Ненија у 9. веку и ништа више (а Артур је живео крајем 5. и почетком 6. века). Међутим, Нормани и Французи су развили читаву литературу о њему и његовим тобож витезовима опонашајући у романима уствари тадашњи двор француског краља (12. век). Тако је развијена читава фантазијска литература о измишљеном, непостојећем краљу, који је био уствари само неки непознати војсковођа. Циљ је био очито да се оправда освајање хришћанске Енглеске и њено тотално културно, политичко и религијско затирање.

Уосталом путем главног хероја артурског циклуса Ланселота „најсјајнијег витеза“ врши се нормализација прељубе, јер сам Ланселот „верни“ краљев витез има прељубничку верзу са женом никога другог већ самога краља Артура, Гвинервом. Значи, дословно не може бити горе дело учињено ка краљу и верности њему. То је анти-верност и антихришћанство. Међутим, Ланселот у романима је био приказан као особа достојна поштовања, а његова прељуба није посебно ни осуђивана, јер је она нормална у поквареној витешкој култури „дворске љубави“ и прељубе.

Очито да је и Ана Анђелина Комнин супруга српског краља Стефана Радослава такође потпала под утицај витешке прељубничке културе, тј. витез који ју је завео је био инспирисан тиме. Она је потом била побегла са тим француским витезом (новим „племенитим“ Ланселотом), који јој се очито удварао по кодексу витештва, а код витезова брак није никаква светиња.

Тако да од 12. века сваки муж на западу је морао добро да пази на супругу да нема случајно љубавника, јер је то постало чисто нормална ствар, јер би највероватније и имала, а такође сељак је морао да пази на његову кћерку да је не би силовао неки витез, а с друге стране супруга је могла да очекује да њен муж највероватније има љубавницу, једну или више. Тако да је то прељубничко доба. Не само 12. век на западу, него посебно касније. С друге стране није се уопште могло очекивати да је девојка уопште невина до ступања у брак.

Потом после раскола на западу се почињу јављати у потпуности луде и невиђене секте. Нпр. У 12. веку се појављују у Француској Амалрици, названи по оснивачу Амалрику од Бене. Амалрик је био професор теологије и филозофије у самом центру теолошког образовања на западу тј. на универзитету у Паризу. Он је постао пантеиста те је учио следеће: 1. све је Бог и све је једно, јер је све Бог, 2. свако треба да верује да је део тела Христовог, 3. ко остаје у љубави Божијој не може починити грех. Поред овога Амалрићани су учили и следеће: 1. не постоји ни рај ни пакао, пакао је незнање, а онај ко зна да је све Бог, који свуда делује, он је у рају, 2. не постоји васкрсење, 3. све што постоји је Бог, чак и зло, а то доказује да је Бог свемоћан, 4. онај ко зна да Бог делује кроз све не може згрешити, јер свако људско дело је дело Божије.

Тако да очито по њима из саме логике таквог размишљања рај и пакао не постоје, јер је свако дело човечије уствари дело Божије (јер је све Бог) те нема смисла да човек буде кажњен за своја дела, нити награђен. Свако дело, чак и зло је дело Божије те стога нема греха. Свако је по учењу Бог, јер је део Бога, а може да чини шта год хоће, без гриже савети, јер све што учини је Божије дело. Инспирација овог пантеизма је делом од Јована Еригене, а на првом месту је од папизма, јер је папа постао Бог те очито временом се мора јавити мишљење да не само да је папа Бог, већ су и други Богови.

Тако касније у 14. веку постоји и учење Братства Светога Духа, које наводи да човек може постати Бог (или аутоматски јесте, зависно од учења) који има Светога Духа, значи човек је Бог из кога исходи Дух, што је практички идентично папином дубинском (неизреченом) ставу о себи. По учењу братства ништа није грех, осим ако то особа сматра.

Тако да из ових примера је видљиво да из католичанства кроз историју произлази све луђе и луђе секте, чак потом и сатанизам.

Потребно је рећи да како сам навео да из рационализма схоластике, која обоготворава ум и Аристотелову логику, временом се рађа атеизам, а међутим из нове романтизиране светости прелести, посебно запечаћене стигматизираном прелашћеном духовношћу Фрање Асишког и визијама од демона, временом се рађа окултизам, магија и сва остала мрачна окултна учења.

Католицизам такође доводи до преласка са суштине на обичну форму. Све бива тако да се проматра вањско и формално без улажења у дубину и суштину. Прелази се дакле са унутрашњег на вањско. Тако у овом добу војник Христов више не зарађује небо путем борбе и побеђивања својих грехова и страсти, већ путем вањске борбе и побеђивања мачем и огњем којим уништава безбожнике, тако да се по томе прелази са унутрашњег и суштинског на вањско и формално. Овакви примери се могу пронаћи свуда на западу од тога доба. То је чисто уништавање духовног и материјализам те пут временом кроз историју ка потпуном атеистичком материјализму у будућности и пут ка потпуном негирању метафизике, које можемо данас да сведочимо. Тако да западни човек не гледа ништа у себи и постаје чисти човек акције који се орјентише само на материјално и вањско. Овакве примере потом видимо кроз целу историју до данас.

Тако да су ово тј. све наведено у овом поглављу, још прије 1204. године биле суштинске измене на западу. На папску столицу је такорећи засео надгорди Антихрист тј. папа, гнусоба земаљска и лукава схоластичка змија. Теологија је измењена тј. разбијена је икона. Измењана је светост тј. разбијена је икона. Уведени су крсташки ратови тј. разбијена је икона. Монашво је измењено тј. разбијена је икона. И тако даље.

Православље је дословно затрто у крви свуда на западу, а настојало се и на истоку. И дословно је све живо измењено, порушено и грађено поново већ до 1204. године у западој цркви, начину размишљања и менталитету те свему осталом на западу. Тако да је све то сиштинска измена запада, а не само њихове религије. То је декаденција и измена до непрепознатљивости. Све касније декаденције кроз историју воде порекло од средњег века. Средњи век носи све семење будуће све веће декаденције запада[57] и света. Семе савременог доба је средњи век.

Тако да од појаве франачког иконоборства, само иконоборство постаје духовна суштина и темељно правило варварског запада до данас, које стално руши иконе те ствара нове њихове иконе, које опет руши и ствара нове те тако идући даље и даље и гурајући цео свет у тоталну пропаст. Дакле, по систему Хегелове дијалектике, у којем делује теза, антитеза и синтеза, маршира се од франачког иконоборства, смењујући кораке марширањем лева-десна, лева-десна ка новом светском поретку Антихриста. Тако да декаденција света води порекла од декаденција запада и декаденције Хришћанства на западу.

Неки од наших теолога су рекли: „Ми смо били заједно 1.000 година“ те је потребно потом радити на уједињењу. Одговор на то би могао бити да смо били заједно са Православном Црквом запада, а не са јеретицима, а осим тога треба испитати и сазнати шта је било после 1.000 година на западу, што је изузетно битно (како и показује овај чланак[58]), а не само гледати шта је било у првих 1.000 година. Стога, историја је битна и битно је знати како се запад, а посебно црква на западу искварила након 1054. године, а кварење је толико огромно у само неколико деценија да се не може ни успоредити црква после и прије раскола.

Међутим, нека би Бог дао молитвама православних светаца запада и истока, да се запад опамети и врати правој Цркви, а нас на истоку врати на прави морални пут.

Амин. 

Литература:

1. Ана Комнин, „Alexiad“,
2. Никита Хонијат, „O City of Byzantium: Annals of Niketas Choniates“,
3. Роберт од Кларија, „The Conquest of Constantinople“,
4. Ричард Хаг, „Photius and the Carolingians the Trinitarian Controversy“,
5. Едваед Сикјенски, „The Filioque, The History of a Doctrinal Controversy“,
6. Стивен Рансимен, „The Eastern Schism; a Study of the Papacy and the Eastern Churches During the XIth and XIIth Centuries“,
7. Герт Алтхоф, „Otto III“,
8. Крис Викам, „The Inheritance of Rome: Illuminating the Dark Ages 400-1000“,
9. Роџер Колинс, „Early medieval Europe, 300-1000“,
10. Вилијам Честер Џордан, „Europe in the High Middle Ages“,
11. Ернест Хендерсон, „A History of Germany in the Middle Ages“,
12. Андреј Филипс, „Orthodox Christianity and the Old English Church“,
13. Владимир Мос, „The Fall of Orthodox England“,
14. Лиса Бител, „Isle of the Saints“,
15. Кетлин Хјуг, „The Church in Early Irish Society“,
16. Роџер Колинс, „Visigothic Spain 409 – 711“,
17. Андреј Лут, „Greek East And Latin West: The Church AD 681-1071“,
18. Ричард Саутерн, „Western Society and the Church in the Middle Ages“,
19. Тимоти Грегори, „A History of Byzantium“,
20. Френсис Гиз, „The Knight in History“,
21. Јохан Хојзинга, „Јесен средњег века“,
22. Георгије Острогорски, „Историја Византије“,
23. Марк Морис, „The Anglo-Saxons: A History of the Beginnings of England: 400 – 1066“,
24. Џефри Хиндли, „A Brief History of the Anglo-Saxons“,
25. Пол Кејвил, „Anglo-Saxon Christianity“,
26. Дабхи Кронин, „Early Medieval Ireland 400-1200“,
27. Ричард Килин, „A Brief History of Ireland“,
28. Томас Кахил, „How the Irish Saved Civilization: The Untold Story of Ireland’s Heroic Role
29. From the Fall of Rome to the Rise of Medieval Europe“,
30. Мери де Франс, „The Lais of Marie De France”,
31. Андреј Капелан, „The Art of Courtly Love“,
32. Жак Ле Гоф, „Интелектуалци у средњем веку“,
33. Петар Абелар, „The Story of My Misfortunes“,
34. Режин Перно, „Those Terrible Middle Ages!: Debunking the Myths“,
35. Серафим Роуз, „Orthodox Survival Course“,
36. Френсис Дворник, „The Photian Schism“,
37. Иван Кирејевски, „On the Nature of European Culture and on its Relationship to Russian Culture“,
38. Иван Кирејевски, „On the Necessity and Possibility of New Principles in Philosophy“,
39. Џејмс Хенем, „God’s Philosophers”,
40. Мајкл Митон, „Restoring the Woven Cord, Strands of Celtic Christianity for the Church Today“,
41. Џастин Мек Карти, „Saint Brigid, the Celtic and the Early Irish Church”,
42. Мери Фулбрук „A Concise History of Germany”,
43. Сајмон Џенкинс, „Short History Of England”,
44. Ден Џонсон, „The Plantagenets: The Warrior Kings and Queens Who Made England“,
45. Марк Морис, „King John“,
46. Ернест Хендерсон, „Select Historical Documents of the Middle Ages“,
47. Џонатан Клеменс, „A Brief History of the Vikings: The Long Haul to Trafalgar“,
48. Томас Нобл, „Images, Iconoclasm, and the Carolingians”,
49. Џефри Чосер, „Кентерберијске приче“,
50. 50. И разне друге појединачне књиге, историјски извори (нпр. витешке приче, песме, папски документи, писма и др.), чланци и студије те дугогодишње проучавање архитектуре и уметности средњег века[59].

Ж., на други дан Васкрса и смрти папе Фрање (данас) 21.04.2025. године https://independent.academia.edu/%C5%BDx

– Сваким цитирањем овога чланка нужно је навести извор. Такође забрањено је крађа овога чланка. Нормално, допуштено је пренети га на разне сајтове, али мора бити наведен извор и све као у овом чланку, а не украсти га.

[1] Западна циливилизација је завладала свуда по свету. О томе више у овом мојем чланку: Rasprava o podeli istorije https://www.academia.edu/44743812/Rasprava_o_podeli_istorije

[2] Свештеник РПЦ у Енглеској, Енглез Андреј Филипс у преписци ми је наводио да је Теодулф образован од стране Жидова, међутим, нисам тај податак још нигде пронашао у литератури.

[3] Значи, папски примат власти није нешто што је постојало од почетка Цркве, како данас тврде историчари, а и католици, него нешто што је настало на основи наведених кривотворина, а папа Никола је први папа који је полагао право на то. Уосталом, папа као поглавар Цркве није прихваћан на западу, а камоли на истоку у раном средњем веку. Пример је како су му архиепископ Мајнца и Трира у 9. и 10. веку противили се папи да се меша у њихову јуриздикцију и претили му анатемом те када их је папа у 9. веку анатемисао (Владмир Мос има неколико добрих чланака о томе, а ове случајеве спомиње и нпр. Ернест Хендерсон у својој књизи „A History of Germany in the Middle Ages“ („Историја Немачке у средњем веку“)), они су анатемисали њега. И народ се био бунио када је Силвестер II хтео да наметне своју одлуку архиепископу Мајнца Вилигису, па су истерали папског посланика са црквеног сабора (овај случај доста нашироко спомиње Герт Алтхоф у својој књизи „Otto III“). Иако је папа имао велики ауторитет на западу, сматрало се да он нема право да се меша у послове цркава на западу (осим нпр. Енглеска, јер је папа и основао ту Цркву). Потом ирска црква није дуго времена хтела да прихвати римски начин рачунања Ваксрса. Међутим, с друге стране филиокве је ипак одбачен на захтев папе Јована VIII. Став на западу је био да је папа први по части, а не први по власти у Цркви, а тек са прихваћањем кривотворина тај се став мења. … Генијални руски филозоф из 19. века Иван Кирејевски је био изјавио да је паметан човек иза папе Николе могао видети Лутера. Највероватнији смисао ових речи јесте да када је папа Никола први уздигао право на папску диктатуру и примат власти, што је прихваћено од каснијих папа, могло се иза њега видети Лутера, тј. човека који ће се у потпуности томе успротивити те створити своју хришћанску религију. Тако да је папска диктатура усвари Хегелова теза дијалектике, а Лутер и протестантизам је антитеза. Лутер је противљење свему томе. Тако да је само је било питање када ће се појавити такав човек тј. Лутер, а са њим опет низ протестантских вођа који стварају своју протестанску цркву. Иза Лутера се опет могао видети Дарвин (или иза Декарта, или Канта), а иза Дарвина ко зна ко, јер данашњи западни постмодернизам је противљење просветитељству (а дарвинизам је врхунац просветитељства).

[4] Доста солидан чланак о овој теми је написао свештеник Андреј Филипс, „Orthodox Filioque and Non-Orthodox Filioque“.

[5] Наводи у „Писмо свештенику Марину“ (Ἴσον ἐπιστολῆς πρὸς τὸν κύριον Μαρῖνον τὸν πρεσβύτερον τῆς Κύπρου“, „Epistula Ad Marinum Cypri Presbyterum“).

[6] The Catholic University of America, Вашингтон Д.Ц, 1930, стр. 34. https://www.amazon.com/Church-State-Visigothic-Ziegler-Aloysius/dp/1014049334/ref=tmm_pap_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=&sr=

[7] Да наведени Оци и други нису веровали у филиокве објашњава и доказује Ричард Хаг у својој књизи „Photius and the Carolingians the Trinitarian Controversy“ („Фотије и Каролинзи, Тринитарна контроверза“), Nordland Publishing Company, Белмонт, Масачусетс, 1975. године, углавном стр. 179-205. https://www.amazon.com/Photius-Carolingians-Trinitarian-Richard-Haugh/dp/0913124052   Књига се може пронаћи на Scribd.

[8] Ово писмо се може читати овде „Pope John VIII’s Letter to Photius Condemning the Filioque (Letter 350)“ („Писмо папе Јована VIII Фотију у којем осуђује филиокве (350. писмо)”) https://orthodoxchristiantheology.com/2024/11/24/pope-john-viiis-letter-to-photius-condemning-the-filioque-letter-350/  . Оно је веродостојно, а потврђује га и Ричард Хаг у својој књизи „Photius and the Carolingians the Trinitarian Controversy“. Очито да је веродостојно и јер је византијски цар после послао војну помоћ папи у Италији против Арапа.

[9] „Pope John VIII’s Implicit Denial of the Filioque in His Letter to Moravia” („Имплицитно одбацивање филиоквеа од стране папе Јована VIII  у његовом писму Моравској“) https://orthodoxchristiantheology.com/2024/02/03/pope-john-viiis-implicit-denial-of-the-filioque-in-his-letter-to-moravia/  „More on John VIII’s Denial of the Filioque” („Још о одбацивању филиоквеа од стране Јована VIII“) https://orthodoxchristiantheology.com/2024/07/25/more-on-john-viiis-denial-of-the-filioque/

[10] Његов отац је био кнез/војвода Баварске Хајнрих Свађалица, који је умало преузео царску власт од Отона III те стога тадашњу борбу за власт треба изгледа проматрати у дубљем контексту. Да је којим случајем победио у тој борби за царство могуће да би стога филиокве био уведен свуда у Немачкој, па и у римску цркву доста раније.

[11] Највероватније постоји превод на грчки или руски језик. Лично сам га морао читати са латинског језика, тј. преводити за потребе овог чланка. Чланак могуће није преведен на енглески и друге језике, јер може изузетно штетити екуменистичком покрету.

[12] Посланица се може читати у Migne Patrologia Latina том 143., стр. 744-769, „Leonis IX epistola ad Michaelem Constantinopolitanum patriarcham adversus ejus et Leonis Acridani episcopi …“. Књига се може пронаћи овде:  https://archive.org/details/patrologiaecurs86unkngoog/page/743/mode/2up

[13] Антиохијска црква је такође основана од Петра.

[14] На томе је утемељена Црква (како су веровали и Оци на западу („СВЕТООТАЧКО ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА ОД МАТЕЈА 16:18“ https://svetosavlje.org/svetootacko-tumacenje-jevandjelja-od-mateja-1618/ )), а не на обичном човеку Петру, коју се и био одрекао Христа три пута, а ако је Петар камен на којем је изграђена Црква зашто га је одмах у истој глави Христос назвао Сатаном (Мт 16:23). Стога, очито да Петар није камен на којем је утемељена Црква.

[15] Папа Анастатије II је био проглашен јеретиком у Риму, а папа Онорије I је био осуђен од целе Цркве као јеретик.

[16] Титула части која је подразумева патријарха унутар граница царства. Сам Цариград је зван „васељенски град“, тако да је патријарх „васељенски патријарх“.

[17] Овде је Петар наведен посебно, одвојено од ученика, зато што се тада није рачунао у Христове ученике, јер Га се одрекао три пута, али га је Христос вратио у апостолство, тј. међу ученике, троструким питањем на крају Јовановог Јеванђеља.

[18] Папа је по писму практички Бог.

[19] Кожна болест.

[20] Превод на енглески анатеме се може читати овде: „THE PAPAL BULL OF EXCOMMUNICATION TO PATRIARCH OF CONSTANTINOPLE MICHAEL CERULARIUS IN 1054“ („Папска була анатеме упућена патријарху Цариграда Михајлу Керуларију 1054. године”) https://ercf.blogspot.com/2011/05/papal-bull-of-excommunication-to.html

[21] Одлука сабора се може читати  на латинском и грчком овде: Migne Patrologia Graeca, том 120., „Michaelis Cerularii, Edictum Synodale” стр. 735-748.  https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/a/a5/Patrologia_Graeca_Vol._120.pdf

[22] То је прва реформација, а друга је протестантска. Нормално, ни у првој, нити у другој се ништа не враћа на старо, него ствара тотално ново.

[23] И слободних италијанских градова.

[24] Папа је седио на престолу, а цар је скинио царски плашт, легао пред папом и пољубио му обућу, док му је папа ставио нову на врат у знак гажења власти цара.

[25] Овај папа је и како пише Алексија Комнин у Алексијади, починио над посланицима цара Хајнриха IV, неко изузетно срамотно дело, које се она не усуђује ни да спомене. Она се згражала над тим делом. Вероватно је стога уствари папа силовао те посланике.

[26] Папа Паскал II је чак даровао Роберту II Фландријском отпуштење грехова за рат против оних који су били на страни цара.

[27] Маргарета Тосканска је подржавала папу.

[28] Убили су га три витеза која су погрешно разумела од краља да је наредио да убију надбискупа. Краљ је потом анатемисан од папе, а морао се потом јавно покајати на гробу Бекета.

[29] Тј. основао је Роберт Молесмки, али је Бернард практички освнивач, јер је у потпуности уредио ред цистерцита.

[30] То је викиншког паганског порекла, а познато је да су Нормани били покрштени Викинзи. У викиншко доба берзерк ратници су пролазили кроз пагански чаробњачко-шамански ритуал Сами народа „претварања“ у вука или медведа. Ратник се припрема живећи као животиња и спреман је да у покољу дође у стање ума луђачког беса и беснила у којем добија огромну снагу, брзину и не осећа бол. То је шаманизам идентификовања са животињом. У рату берзерци су носили коже вукова и медведа на голом телу те нису ни носили оклоп. Када је рањен берзерк ратник, иако је био смртно рањен, још и даље се борио све док га то лудило не би прошло, тада би после лудила од последица смртоносних рана пао мртав. … Тако су крсташи долазили у то стање беснила, а и усташе у савремено доба. Највероватно су се они и молили Богу да што боље кољу херетике и шизматике у стању беснила „надсветог“ клања. Потом молитвена особа живећи у рату као неморална животиња и ојачан прелешћеним молитвама те распаљујући крв и нерве до крајности и бивајући у стању фанатизма, долазила би у то стање запењеног беснила. Иначе, Православни су за католике у то време (период чланка) практички и били херетици, јер нису признавали Богопапу.

[31] „Јован Мирић: Вукашин из Клепаца” https://stanjestvari.com/2023/05/29/jovan-miric-vukasin-iz-klepaca/  .

[32] Марнард је дошао из Италије. Иако се у историографији не наводи конкретно да је тада наметнут филиокве, засигутно је истина да јесте, јер се подразумевао уза све остало. Одређене појединости о томе: „Splitski crkveni sabor 1060.“ https://hrvatski-vojnik.hr/splitski-crkveni-sabor-1060/ . Укидање славенске литургије и наметање латинске аутоматски подразумева увођење филиоквеа.

[33] Овде бих могао споменути неке старе енглеске свеце: св. Августин Кентерберијски, св. Катберт, св. Озвалд, св. Гутлак, св. Беда, св. Етелволд, св. Дунстан и други. Сви ови, а и други енглески свеци прије освајања се сматрају свецима у Православној Цркви. Они то и јесу, што је очито из њихових житија.

[34] Kardinäle, Klerus und Kirchen Roms: 1049-1130 и Vitæ, et res gestæ Pontificvm Romanorum et S. R. E. Cardinalivm. То су нормално, секундарни историјски извори и било би потребно проверити истинитост тврдње, а вероватно је истина. О томе видети овде на страници о кардиналима: https://cardinals.fiu.edu/bios1051.htm .

[35] Овде бих могао споменути неке старе ирске свеце: св. Патрик, св. Финијан, св. Колумба, св. Колумбан, св. Бригита, св. Кевин, св. Киран, св. Ајден, св. Енда и многи други. Сви ови, а и други ирски свеци (има огроман број) прије реформе цркве (можда не баш сви) се сматрају свецима у Православној Цркви. Они то и јесу, што је очито из извора (међутим, неки одређени извори су искварени од католика касније).

[36] Видети о томе овде: Умберто Лонго, „A Saint of Damned Memory. Clement III, (Anti)Pope” („Светац протеран из јавне успомене, Климент  III (анти)папа“) https://www.academia.edu/6470110/A_Saint_of_Damned_Memory_Clement_III_Anti_Pope и мање битна студија од Кај Миахаел Шпренгер „The Tiara in the Tiber. An Essay on the damnatio in memoria of Clement III (1084-1100) and Rome’s River as a Place of Oblivion and Memory“ („Тијара у Тиберу. Есеј о damnatio in memoria Климента III (1084-1100) и римској реци као места заборава и успомене“)  https://core.ac.uk/download/pdf/141654862.pdf .

[37] Свети кољач.

[38] “Nos onis Turcos et Paganos expugnavimus, hereticos autem, Graecos et Armenos, Syros Jacobitasque expugnare nequivimus”. „The Norman Plan of Constantinople and the Fourth Crusade” („Нормански план за Цариград и четврти крсташки рат“) https://www.doaks.org/research/library-archives/dumbarton-oaks-archives/collections/historical-papers/henri-gregoire-papers/the-norman-plan-of-constantinople-and-the-fourth-crusade

[39] Вероватно од глади.

[40] Иако се клинијевство налази у темељу католичке вере. Оно је корен.

[41] Ово је слично као што запад у садашњем добу сматра да Русија нема право да поседује толику количину извора природних ресурса тј. плин и нафту. У средњем веку се практички за главну вредност, уместо данас природних ресурса, сматрале свете реликвије.

[42] Стивен Рансимен, „The Eastern Schism: A Study of the Papacy and the Eastern Churches During the Tenth and Eleventh Centuries“ („Источна шизма, студија о папству и источним црквама током 10. и 11. века“) Clarendon Press, Осфорд, 1956. г, стр. 142. https://www.amazon.com/Eastern-Schism-Papacy-Churches-Centuries/dp/1014130913

[43] У смислу дело милосрђа.

[44] Просјачки редови. Иначе су они изузетно далеко од Православља.

[45] Латини су на то викнули: „И ви сте јеретици.“ Овим су само признали да јесу јеретици, јер рекоше „и ви сте“, значи да признају да су они.

[46] Ibid Рансимен, стр. 157. Овај црквени сабор није описан ни на википедији. Једино на интернету на енглеском језику се може пронаћи овај про-латиснки чланак о сабору: https://www.biblicalcyclopedia.com/N/nymphoeum-council-of.html .

[47] Утицај је Нормански, како су доказали разни ирски  други историчари, јер се појављује тамо где су Нормани имали директан утицај (не само у Ирској). Нпр. у Ирској у подручјима где су директно управљали Англо-Нормани након освајања Ирске у 12. веку могу се пронаћи примерци „богиње“ у архитектури, док у осталим подручјима их има јако мало. О томе пише Кели Емон у својој књижици „Sheela Na Gigs; Origins And Function“ („Sheela Na Gigs порекло и функција”). Потом Даглас Фрејзер, “The Heraldic Woman: A Study in Diffusion” („Хералдичка жена, студија о ширењу“) и Јорген Андерсон, „The Witch on the Wall: Medieval Erotic Sculpture in the British Isles“ („Вештица на зиду, средњовековна еротска скулптура на британским острвима“).

[48] Овај папа је био благословио и освајање Русије од стране Тевтонаца и Мачоносаца.

[49] У Православљу се тумачи да је огањ паклени уствари љубав Божија коју грешници не могу да трпе те стога горе.

[50] Мери де Франс, „The Lais of Marie De France” https://www.amazon.com/Lais-Marie-France-Penguin-Classics/dp/0140447598

[51] Прича у књизи се тако и назива, по његовом имену.

[52] То је за Мери разлог велике критике и тај витез је прави чудак.

[53] Дуго нисам веровао да је то значење руже у Роману, међутим, бољим испитивањем о делу мора се закључити да је то заиста тако. То је револуционарно паганско дело у Хришћанском свету, а никада није ни осуђено од папа, нити од католичке цркве уопште, што је нечувено, док су полтички спаљивани на ломачи разни људи у потпуности  непотребно (иако се не слажем да треба људе спаљивати) нпр. Герардо Сагарели (по свему судећи, иако секташ), изузетно часног човека Ђироламу Савонаролу те часног Јан Хуса (близак Православљу донекле) те друге.

[54] Ауторка је нормално истражила Енглеску, јер је Енглескиња и има приступ изворима из њене земље, али се могу пронаћи и случајеви ван Енглеске, посебно у Француској. Иначе је то доба на западу пропасти институције брака. … Литератуе о сличном лудом „склапању брака“ се може још пронаћи.

[55] Извори: „The Winchester Geese – medieval prostitution“ („Винчестерске гуске, средњовековна проституција“) https://thetemplarknight.com/2012/09/09/the-winchester-geese-medieval-prostitution/  , „The Bishops Brothels“ („Бискупксе јавне куће“) https://southwarknews.co.uk/history/in-depth-history/the-bishops-brothels/  , The bishop’s profitable sex workers („Бискупски профитабилни сексуални радници“) https://wellcomecollection.org/stories/the-bishop-s-profitable-sex-workers , „The Bishop’s Brothels“ („Бискупске јавне куће“) https://medium.com/@johnwelford15/the-bishops-brothels-a1e69260073c  https://museumfacts.co.uk/henry-of-blois-brothel/ . С обзиром да је ово било у енглексој бискупији, а толерисано је од надбискупије Кентербери (на челу енглеске католичке цркве), а како видимо и у случају крсташа четвртог крсташког рата, највероватније је ово био случај не само у Енглеској него широм католичког света, да су бискупи држали јавне куће.

[56] Иако се спомиње да су бискупске протистутке биле у Соутварк-у, вероватно су биле и у граду Винчестеру, а што не би кад их благосиља бискуп.

[57] Ово наводи о.Серафим Роуз.

[58] Надам се да ће овај чланак барем нешто допринети сазнању о томе огромном кварењу запада и путу кварења, а такође о исправној историји филиоквеа. Овај чланак уједно једноставно показује да је једина права Црква, уствари Православна Црква.

[59] Нормално све овде је такође резултат дугогодишњег истраживања и објективног процењивања.