Карл Шмит – савремени мислилац апсолутне државе

АУТОР: Слободан Самарџић

Аналогије су понекад оправдане, понекад само илустративне, а веома често привидне. Да би себе оправдала, ова наша тражи бар основно објашњење. У једној равни, објашњење се може држати Шмитовог генералног става о Хобсу и, с тим у вези, самоперцепције сопственог дела. За немачког аутора двадесетог века Хобс је био највећи мислилац државе модерног доба и, у том смислу, његов неисцрпни духовни оријентир. При крају своје студије о Хобсу из 1938, Шмит даје једну од ретких експлицитних изјава у том правцу тврдећи за теоретичара суверености 17. века да је стварни духовни вођа европско-континенталне мисли о држави. (1) Али, овде је понајмање реч о дословним изјавама. Неупоредиво значајнији је Шмитов свет правних и политичких појмова који, упркос огромној временској дистанци, успоставља повесни и духовни континуитет са Хобсовим светом Левијатана, почев од учења о природи људског бића све до идеје о свемоћи персонализованог суверена.

Далеко од тога да је Шмит само један хобсовац; у том случају био би занивљив као ма колико оригиналан тумач, и наш став којим започињемо овај предговор (2) у том случају не би имао оправдање. Наговештени садржај тог става је далекосежан до одређеног интелектуалног ризика: оно што је Хобс представљао за мисао о држави 17. века представља Шмит за мисао о држави 20. века, њено најдубље и најсвестраније тумачење. Значи, копула овог става, која повезује мислиоце и векове, сама је држава, њен извор, њена природа и њена судбина. Овако постављена аналогија укључује не само сличност него и разлику. Сличност је садржана у одређеној иманенцији државе, коју су на почетку модерног доба са подједнаком јасноћом формулисали Макијавели, Боден и Хобс, а на крају тога доба Шмит: власт која се конституише у држави по својој природи је апсолутна власт. Ако, пак, говоримо о разлици као консеквенцији аналогије између Шмита и Хобса, она је садржана у одређеној трансценденцији државе. У време првих модерних писаца о држави она је ступала на историјску сцену као најмоћније „политичко јединство“ (да употребимо Шмитов омиљени израз којим карактерише државу), док у Шмитово време она одступа са историјске сцене у том својству и, да засад то изразимо негативно, оставља празан простор моћи који испуњавају други и другачији системи моћи.

Хобс и Шмит, дакле, описују један историјски лук државе, на почетку и на крају модерне епохе. (3) Када је о њеном крају реч, о времену које још увек живимо као крај епохе државности, нема аутора који је егзактније, али и са више драматике, од Шмита описао и објаснио агонију овог животног облика људске заједнице. У том подухвату епохалног објашњења Шмитова мисао, прожета патетиком личног доживљаја, и његова животна каријера коинцидирају на необичан начин. За разлику од Хобса који је суверено и хладно објављивао истину долазећег времена, Шмит је преузео задатак суочења са истином одлазећег времена и тај посао, иако га је сјајно обавио, није обавио хладне главе, већ је то учинио у једном доживљајном суочењу. Опус који је оставио био је дуго времена под ембаргом политичке и интелектуалне казне, да би тек у последњој деценији и то управо измаклог века избио истовремено као мисаона ризница и као куриозитет јавног мњења. Стога ћемо уз овај научни портрет Карла Шмита приложити и основна одредишта његовог животног пута.

***

Рођен је 1888. године у Плетенбергу, Сарска област, а умро 1985, у родном градићу у коме је провео последњих 35 година живота у некој врсти физичке и интелектуалне интернације. Право је студирао у Берлину, Минхену и Штрасбургу, где је промовисан 1910. тезом из области кривичног права. Након две године појављује му се прва књига Закон и пресуда (Gesetz und Urteil). За време Првог светског рата, одмах након другог државног испита, био је добровољац. Неколико књига објављених непосредно после рата посветио је палим ратним друговима. Пред крај рата до 1919. био је чиновник у Општој команди персоналне управе у Минхену. Исте године је одбранио хабилитациони докторат у Штрасбургу тезом о вредности државе (Der Wert des Staates). За овај период вредна је помена његова студија о поеми Теодора Дојблера „Светлост севера“ (Theodor Däublers ’Nordlicht’), у којој је изложио свој естетски credo, често присутан у његовим каснијим филозофско-историјским и књижевно-историјским радовима.

Универзитетску каријеру започео је као доцент на минхенској Високој трговачкој школи 1919. Те године објавио је Политичку романтику (Politische Romantik). Недуго затим постао је редовни професор на Правном факултету у Грајсвалду 1921. Те године објавио је књигу о диктатури (Diktatur), на чијим се корицама појављује име аутора Карл Шмит-Доротић. Свом презимену придружио је презиме своје прве жене, Српкиње Павле Доротић. Брак је кратко трајао (до 1924), тако да је друго проширено издање Диктатуре (1927) изашло без овог додатка у имену. Други пут се оженио 1926. године, такође Српкињом, Душком Тодоровић, што га је коштало статуса члана католичке цркве. Не само да Црква није одобрила тај брак, него га је због склапања другог грађанског брака екскомуницирала.

Други пут се оженио 1926. године, такође Српкињом, Душком Тодоровић, што га је коштало статуса члана католичке цркве

Универзитетску каријеру наставио је на правном факултету у Бону од 1922. где је наследио Рудолфа Сменда, у то време најцењенијег немачког професора права. Те године објавио је Политичку теологију (Politische Theologie). Од наредне године почиње Шмитова борба у области међународног права против версајског поретка и његових последица по Немачку. За кратко време објављује три књиге из ове области – Ставови и појмови у борби са Вајмаром – Женевом – Версајем (Positionen und Begriffe im Kampf mit Weimar – Genf – Versailles, 1923), Рајнска област као предмет међународне политике (Rheinlande als Objekt internationaler Politik, 1925) и Основна питања Друштва народа (Die Kernfrage des Völkerbundes, 1926). Године 1923. у једном зборнику објављује студију Духовноисторијски положај данашњег парламентаризма (Die geistesgeschichtliche Lage des heutigen Parlamentarismus), која ће се у проширеном издању појавити као књига 1927. године. Заједно са књигом Римски католицизам и политичка форма (Römischer Katholizismus und politische Form, 1924) заокружује своје теоријско становиште у области политичке теорије и међународног права са специфичним и консеквентним схватањем модерне у духу филозофског романтизма и католичког конзервативизма. Спис Појам политичкога (Der Begriff des Politischen), који се појавио 1927. у знаменитом „Архиву за социјалну науку и политику“ (проширено издање у виду књиге, 1932), представља теоријски сукус овог већ познатог аутора у којем су прегнантно изложене идеје предходно шире елабориране у поменутим радовима. Исте године када се појавио Појам политичкога Шмит се упознао са писцем Ернстом Јингером са којим је до краја живота делио схватања о духовној ситуацији времена. Њихова преписка, која је трајала пола века, објављена је недавно.

Своје научне и теоријске радове из области јавног и уставног права Шмит је теоријски темељио на већ развијеном схватању политике и историје. Науку о уставу (Verfassungslehre), као научну студију и уџбеник уставног права објавио је 1928, сада као професор на Високој трговачкој школи у Берлину, где је заменио Хуга Пројса (H. Preuss), чувеног професора и правног писца, једног од аутора Вајмарског устава. До 1933. објавио је још две књиге из ове области, Чувар устава (Hüter der Verfassung, 1931) и Легалност и Легитимност (Legalität und Legitimität, 1932).

Упоредо са научним радом све чешће се укључује у правне и судске спорове око кризе Републике, по правилу у одбрану Рајха против оног што је у својим радовима звао „посредујуће власти“ (покрајине, странке, синдикати, удружења). После Хитлеровог преузимања власти своје знање и углед ставио је у службу Трећег рајха. Члан Националсоцијалистичке партије постао је 1. маја 1933. Од тада до 1936, када се повлачи са свих јавних функција (члан пруског Државног савета, функције у Академији немачких правника, у Савезу немачких националсоцијалистичких правника и Удружењу универзитетских наставника, издавач едиције „Данашња немачка држава“ и часописа „Немачки правнички лист“), објавио је неколико опортунистичких књига, Држава – Покрет – Народ (Staat – Bewegung – Volk, 1933), О три врсте правнонаучног мишљења (Über die drei Arten des rechtswissenschaftlichen Denkens, 1934), Националсоцијализам и међународно право (Nationalsozialismus und Völkerrecht, 1934). Прекид политичке каријере наступа 1936. када се враћа научном раду, пре свега историјскополитичким и међународноправним студијама. Из тог периода ваља поменути његову студију о Томасу Хобсу Левијатан у учењу о држави Томаса Хобса (Der Leviathen in der Staatlehre des Thomas Hobbes, 1938) и студију Међународноправни поредак великог простора (Völkerrechtliche Grossraumordnung, 1942).

Одмах по завршетку рата провео је две године са прекидима у истражним затворима. Губитак катедре и истеривање са универзитета следили су као подразумеване казне. Ислеђиван је у Нирнбергу 1947, али није био осуђен. Из тог периода оставио је две књиге записа, Ex Captivitate Salus (за период од 1945. до 1947, објављено 1950) и Glossarium (за период од 1947. до 1949, објављено постхумно 1991). Након смрти супруге (1950), одлази у родни Плетенбург, где је живео до краја живота 1985. године. Никада се није подвргао денацификацији. У својој кући током педесетих година организовао је разговоре и приватне семинаре за младе немачке правнике, од којих су многи у новој држави направили лепе научне, универзитетске и политичке каријере. У овом периоду објавио је књиге Право Земље (Nomos der Erde, 1950), Уставноправне расправе (Verfassungsrechtliche Aufsätze, 1958) са критичким коментарима о Савезној републици Немачкој, Теорија партизана (Theorie des Partisanen, 1963). Последња објављена књига му је Политичка теологија II (Politische Theologie II, 1970). Последњи рад објавио је у часопису Der Staat, бр. 3, 1978, под насловом Die legale Weltrevolution: Politischer Mehrwert als Premie auf juridusche Legalität (Светска револуција легалности: политички вишак вредности као премија на јуридичку легалност). Иначе, његова библиографија обухвата око 2000 јединица, не рачунајући изванредно обимну и живу интелектуалну преписку коју је водио са многим својим колегама правницима из целог света, филозофима и књижевницима (међу њима и са нашим Ивом Андрићем). До сада је обрађен и објављен само мали део ове преписке.

Године 1958. и 1968. поводом Шмитовог седамдесетог и осамдесетог рођендана издате су две споменице посвећене овом теоретичару права и политике. Три године након његове смрти, 1988, издата је и трећа споменица усред већ захуктале међународне дискусије о доприносу и значају овог мислиоца, разумевању не само правних и политичких појмова и феномена него и времена у којем живимо.

***

Карл Шмит је оставио за собом необично обиман опус, препун теоријских и интелектуалних провокација упућених добу тријумфа идеологије против које се читавог живота борио. Своју „позитивну“ теорију начинио је од концепата које је модерна либерална мисао сматрала или епохално превазиђеним или вредносно неприхватљивим. Сама идеја по којој је ванредно, а не „нормално“, стање меродавно за градњу политичких и правних концепата и институција, представља нешто сасвим неприхватљиво за либерални приступ стварности. Предност коју Шмит концептуално даје изузетку у односу на правило, одлуци у односу на норму, непријатељу у односу на пријатеља, коначно, ванредном у односу на редовно стање, све то у циљу формулисања једне свеобухватне теорије политичког, сушта је супротност свакој теорији која настоји да свет као свој предмет обухвати поопштивим појмовима и да стварност у мноштву њених појединости подведе под универзалне категорије. Шмитов епистемолошки окрет ка ванредном као јединственом и непоновљивом, несводљивом на појам и норму, изазивао је већ у његово време приговоре о „политичком егзистенцијализму“ и „децизионистичком оказионализму“, или, пак, у наше време о „политичком експресионизму“. (4) Реч је првенствено о приговорима епистемолошке нарави који смерају на то да се од појединачног и посебног не може правити теорија, бар не у области права и политике.

Шмитово дело, међутим, ако се погледа у целини, иако поприлично несистематично, нити је концептуално некохерентно нити представља конструкцију мисаоних произвољности. Напротив, од прве његове књиге Gesetz und Urteil (1912) до последње, Politische Theologie II (1970), постоји јединствена нит његовог разумевања модерног доба и његових носивих политичких и правних категорија. Несумњиво је да је он у теоријском смислу егзистенцијалном опстанку државе дао предност у односу на аналитику њеног функционисања (премда је и овом другом био мајстор), да је ванредно стање рангирао на проблемски више место у односу на правила живота заједнице, те да је свет политике описивао примарно у форми једног интензивног политичког односа међу његовим учесницима. То су, међутим, само аспекти једне необично кохерентне теорије, једне мисаоне конструкције која је располагала својим универзалијама у објашњењу и тумачењу света и времена, и посебно правних и политичких феномена.

У складу са својим основним полазиштем да су у темељима људског света конфронтација и борба, Хераклитов полемос, Шмит је своје научно и списатељско дело градио на личној интелектуалној конфронтацији са доминантним токовима модерне, њеним духовним ствараоцима и тумачима. Научна полемика, прихваћена дословно као полемос у науци, била је медиј у коме су настајали Шмитови списи и књиге. (5) У том смислу, његов кључни израз конфронтације био је „неутрализација и деполитизација“. Тим изразима карактерисао је претензију модерне, посебно у њеном 19. и 20. веку, да својим консеквентним развојем створи универзални свет са техником као централним подручјем, свет општег човечанства које ће у својој безсупстанцијалној целини следити универзалне норме понашања. Дакако, Шмит је ову претензију модерне посматрао као идеологију, јер ни у каквој утопији не би могло да се избегне кључно питање које наговештава оно политичко: ко би доносио такве норме и какве би (неизбежно политичке) садржине оне биле.

Али, није реч само о идеологији модерне, која у либерализму 19. и 20. века достиже врхунац, већ пре свега о њеној стварности, о све доминантнијој присутности универзалистичке утопије која, наизглед парадоксално, руши цивилизацију Европе, оно посебно и аутентично европско, њен државни и међудржавни плуриверзум, њен ius publicum Europaeum. Када Шмит у првој реченици Појма политичкога каже: „Појам државе претпоставља појам политичкога“, онда тај исказ има двоструко значење. Прво, оно политичко је у основи модерне државе, оно јој претходи и историјски и систематски. Друго, држава, у смислу модерне европске државе, је најбоља, најпримеренија форма неизбежне егзистенције оног политичког. Сходно томе, процес неутрализације и деполитизације, који ступа са либералном неутралном државом (stato neutrale e agnostico) угрожава ову организациону форму живота народа и под фирмом владавине безличне, опште и свеобухватне норме државу подређује друштву, од ње чини његов политички неутрални и деполитизовани сервис и разара свеукупну супстанцу меродавног политичког јединства.

Био је то привремени историјски брак из рачуна између грађанског друштва и апсолутистичке државе, брак који ће грађанско друштво увек настојати да разбије, а држава да сачува

Док се двадесетих година овог века Шмит још борио против ове тенденције, у предговору за Појам политичкога из 1967. он је само констатовао окончање епохе државности. Али, био би то само ламент над епохалним неуспехом једне теоријске конструкције, у датом случају ма колико виспрене ипак прилично беспредметне, кад би крај епохе државности, онако како ју је Шмит видео, истовремено значио и крај оног политичког у строгом значењу те речи. Јер, политичко, као ефективно сврставање на пријатеља и непријатеља, не представља неко посебно подручје стварности, чак ни оно које обухвата држава. Политичко, по Шмиту, представља само крајњи интензитет сукоба међу људским групама, сукоба који у тако нарочитом интензитету, карактеристичном за оно политичко, може да избије у сваком подручју стварности – у привреди, религији, моралу итд, данас бисмо могли да додамо – у борби око природних ресурса. Само је држава оно организовано јединство у модерном добу које сукоб због кога се људи деле на пријатеље и непријатеље држи у постојаним релацијама цивилизоване контроле. То је онај ius publicum Europaeum са чијим нестанком могућност сукоба и конфронтације као трајно стање људског рода може да добије, а све више видимо и да добија, сасвим неконтролисане размере, размере неконтролисане употребе голе силе у иначе законски све савршеније уређеном светском универзуму. Шмит стога каже да се оно политичко може игнорисати, да га се народи и државе (нарочито оне слабе у међународном поретку) могу одрицати, али нико не може да избегне консеквенце политичкога.

У праву је био Лео Штраус када је у својој критичкој рецензији Појма политичкога рекао да Шмитово разумевање политичкога подразумева темељну критику у најмаљу руку владајућег појма културе. (6) Ако постоји неко опште место „владајућег појма културе“ онда је то свакако хуманизам, постављање човека у централно вредносно подручје света и, сходно томе, мерење свих ствари мером људских, а то значи рационалних хтења. У области привредног и друштвеног живота, права и политике, индивидуализам представља аутентични еквивалент рационалистичког хуманизма, од Бентамове синтагме о појединцу као ковачу своје среће, Миловог појма слободе, до Локове идеје о парламенту као сувереном законодавцу. Јавна сфера, од public opinion до уставотворне и законодавне власти као утемељујуће и централне инстанце државне власти, конституише се из приватне сфере, из мреже комуникација, послова и саобраћаја (прометног процеса), која поседује механизме саморегулације посредством слободе и сигурности (регулације) приватног уговарања. Модерно грађанско друштво настаје из утробе средњевековног societas civilis-а, које је изворно било јавно непризнато „приватно друштво“ и коме је у хаосу верских и грађанских ратова, опште несигурности и ризика, била неопходна чврста опна апсолутизма, суверене државе са сувереним владарем на челу који ће обезбедити мир, сигурност и ред, дакле, опште услове опстанка и развоја. У самоперцепцији развоја хуманизма као рационалистичког индивидуализма био је то привремени историјски брак из рачуна између грађанског друштва и апсолутистичке државе, брак који ће грађанско друштво увек настојати да разбије, а држава да сачува.

Слично Хобсу на почетку ере рационалистичког хуманизма, Шмит је на крају те ере настојао да што чвршће утемељи тај брак, везу коју, дакле, ни један од њих није сматрао привременом, већ трајном, условом одржања цивилизације европског човека, како унутрашњим – унутар државе, тако и спољним – у односима међу државама. Леу Штраусу се тај Шмитов мисаони напор чинио обсолентним и у својој основи конзервативним, што је он заправо и био. Али, управо је Шмит, а не Лео Штраус, у књизи која је била предмет Штраусове критике, и у многим предходним и потоњим, показао консеквенције рационалистичког хуманизма и његовог најнапреднијег изданка, индивидуалистичког либерализма, које су и на међународном и на унутардржавном (Вајмарска Немачка) плану следиле као ненамеравани ефекти ове епохалне идеологије, тј. културе.

Да бисмо распетљали овај сложени проблем морамо, с једне стране, да будемо јако прецизни у тумачењу Шмитове необично слојевите теоријске мисли, док, с друге стране, морамо, управо из разлога прецизног тумачења, да разграничимо Шмита – мислиоца модерне државе од Шмита – браниоца нацистичке Немачке. Такав подухват, признаћемо одмах, није лак и то из два основна разлога. Први је спољни, садржан у приступу распрострањене рецепције Шмитовог дела, по којој је реч о мислиоцу тоталитарне државе и то не само у време нацистичког режима, већ и у предходећем периоду када је, наводно, била на делу теоријска припрема за један (тоталитарни) поредак који је у основи представљао практично остварење идеја које је управо Шмит, мада и многи други, претходно припремио. (7)

Друга врста тешкоће происходи из Шмитовог научног и квазинаучног, а нарочито практичног, ангажмана у нацистичком режиму. Када научник и правни писац у раду који претендује на одређену систематичност 1934. године за једно временски краткорочно стање скује мисаону кованицу (konkretes Ordnungs- und Gestaltungsdenken, мишљење конкретног поретка и форме) и када у таквој идеји поретка афирмише начело вође (Führersprinzip), тада не постоји разлог спорења око конкретног тумачења. (8) Такође, када један мислилац државе до тада доказане хобсовске провинијенције (дакле, апсолутне државе) 1935. године каже да држава губи монопол политике и постаје тај део политичког јединства (а не само то јединство), чији темељ сада постаје политичка организација (странка), онда је то равно једном мисаоном salto mortale-у у поређењу са ранијим становиштем. (9) У таквим мисаоним захватима Шмит одиста постаје заступник оне врсте поретка (или непоретка) који ће каснија теорија (педесетих и шездесетих) назвати тоталитарним.

За разлику од поменутог прилично распрострањеног тумачења, и упркос Шмитовим биографски незанемарљивим радовима између 1933. и 1936, он није био мислилац тоталитарне државе. Држава у систематици његовог мишљења има друго и другачије значење, а један значајан сегмент тог значења припада ономе што Шмит од краја двадесетих година у својим радовима назива тоталном државом. Реконструкција овог концепта треба да покаже да је у основи реч о дескриптивном концепту којим се илуструје један стадијум у метаморфози модерне државе, стадијум који консеквентно произилази из либералне државе 19. века и њеног темељног концепта неутрализације и деполитизације. У том слислу, посредством идеје тоталне државе Шмит управо објашњава историјски епилог темељне релације држава-друштво, конститутивне за читаву модерну историју.

Већ је речено да за Шмита држава представља обухватно и меродавно политичко јединство, јавну ствар (res publica) у класичном смислу. У његовом појму државе на специфичан начин спојене су античка и рана модерна мисао о политичкој заједници. Он баштини старогрчку идеју о структурној раздвојености јавних и приватних ствари – полиса и оикоса – сматрајући да само прва област живота твори политичку заједницу, тј. политичко јединство, израз који радије користи. У складу са овим разликовањем и раздвајањем, држава представља политички status једног народа организованог у територијалној целокупности. (10) Идеално посматрано, држава је оно политичко, а друштво је неполитичко, сплет односа у приватној, као нејавној сфери. У својој модерној онтогенези, за Шмита, држава представља јединство свих јавних функција, законодавства, управе и судства и само као такво јединство она располаже својом темељном одликом – суверенитетом. Већ нововековни уплив (грађанског) друштва у државу представља болну деклинацију једног од државних облика, парламентарне државе законодавства, од саме супстанце државе. Шмит допушта да у једној фази еволуције модерне државе либерализам и демократија могу ићи руку под руку. Притом треба водити рачуна да он демократију разуме русоовски, као идентитет народа и власти, оних који управљају и оних којима се управља. (11) Док је јединствено грађанство чинило „народ“, парламент као његов заступнички изданак није угрожавао супстантивно јединство државе. Не само да је грађанство било „политички“ јединствено, као народ, већ су и управна и судска власт, у складу са Монтескјеовом идејом о подели власти као политичкој подели моћи, припадали монарху и судијама (које су произилазиле из аристократског сталежа) као гарантима изворног, апсолутног суверенитета. С тим у складу, Шмит ће увек парламент везивати за друштво, а владу за државу, постојано дајући предност „држави владе и управе“, па и „држави правосуђа“ у односу на „државу законодавства“. (12)

Радикална промена у еволуцији модерне државе догодила се по Шмиту са плурализацијом друштва и његовом радикалном политизацијом. Не само да је парламент постао позорница нагодби и компромиса између различитих друштвених група, тј. њихових представника, већ је то у све већој мери постајала и влада. „Народно заступништво, парламент, законодавно тело, схваћени су као позорница на којој друштво наступа насупрот држави. И овде је оно требало да се интегрише у државу (или држава у њега).“ (13) Последња реченица овог цитата, где су у исту раван постављени интеграција друштва у државу и обратно, интеграција државе у друштво, као у основи идентичан процес само посматран са две стране, даје кључ за разумевање Шмитовог концепта тоталне државе.

Тотална држава је метастаза кризе модерне државе, стадијум у коме се она разара изнутра, помоћу друштва, тј. плурализма његових политизованих моћи које неконтролисано улазе у државни, заправо политички забран, неспособне да обаве аутентично државни задатак – да створе и одржавају политичко јединство. Шмит овде констатује једно не-стање, не статус, повратак на преддржавно стање опште унутрашње борбе и потенцијалног унутрашњег рата, који није рат у аутентичном државном смислу (то је само рат међу државама, јер једино оне располажу са ius belli), већ је грађански рат, унутардржавни хаос. „Друштво које је постало државом постаје привредном државом, културном државом, државом социјалне помоћи, државом благостања; држава која је настала самоорганизовањем друштва и која се, због тога, не може више одвајати од њега, обухвата све што је друштвено, а то значи све што се односи на заједнички живот људи . . . Друштво које само себе организује у државу је на путу да пређе из неутралне државе либералног 19. века у потенцијалну тоталну државу.“ (14) За Шмита реч је о општој тенденцији модерне државе, која се само најбоље види у најслабијим међу њима, а то је Вајмарска република, која је постала парадигма овог општег савременог тока. Тотална држава је обележје слабе, а не јаке државе, оне која губи свој дефинишући статус, свој политички монопол на оно политичко. (15) Иако се критички односи према Веберовом схватању државе као рационализованој бирократској управи, организованој по моделу великог предузећа, Шмит је у основи близак његовом одређењу државе као организацији која има легитимни монопол на примену физичког насиља. (16) Без обзира што један (Вебер) државу дефинише посредством средства, а други (Шмит) посредством циљева, губљење тог монопола за обојицу поуздани је знак слабљења и тенденцијског нестанка државе. С тог становишта само је привидни парадокс Шмитово становиште да је тотална држава форма слабе државе, нестајуће државе, форма која је неспособна да обави основни задатак, обезбеди унутрашњи мир и сигурност.

Идеја о тоталној држави представља конкретно-историјски план његовог схватања државе

То што је Шмит овај плодан хеуристички концепт касније замутио његовом позитивном применом на нацистички поредак, није умањило његову експланаторну вредност, мада је допринело његовом погрешном тумачењу. Као да је тоталну и тоталитарну државу делила само танка линија, а Шмита је ретроактивно лако превело у изворног мислиоца и браниоца тоталитаризма. У конкретном случају Вајмарске републике и потоњег Трећег рајха тоталитарна држава, ако је овде о држави уопште реч, заиста је проистекла из политичког хаоса фактичког неразликовања и неиздиференцираности државе и друштва, што је конкретно-историјски била само једна могућност. (17) Из визуре браниоца Трећег рајха, што је Шмит у једном периоду заиста био, то стање изгледало је као освета државе над друштвом, освета која је истовремено била и тотална и тоталитарна. Али, таква држава више није поседовала ни апсолутистичко ни правно обележје, као што су у Шмитовом суштинском одређењу државе били њени основни атрибути. Све док је у оквиру Вајмарског устава образлагао и бранио – по Келзену, додуше, на један недопустиво екстензиван начин – ванредна овлашћења председника републике (чл. 48 Вајмарског устава), Шмит је био на трагу и своје теорије државе и своје науке о уставу. Оног момента када је прихватио Закон о опуномоћењу (Ermchtigungsgesetz), неуставно донет 23. марта 1933, он је направио неприметни опортунистички заокрет у коме његова теорија више није важила. (18)

Идеја о тоталној држави, која је изазвала доста спорова и неразумевања у каснијим тумачењима Шмитове теорије о држави, чему је и сам допринео, представља конкретно-историјски план његовог схватања државе. То је, како смо рекли, опис једног стадијума у развоју модерне државе, фазе у којој овај епохални облик политичке организације долази до свог историјског краја. Тотална држава је пракса унутрашњег разарања државе, њених суштинских обележја која је разликују од других, пређашњих политичких форми, као и од оних које ће уследити. Која су то, по Шмиту, основна обележја државе, или, на други начин постављено исто питање, у чему је особеност Шмитовог схватања државе?

За реконструкцију овог проблема кључна је Шмитова тријада политичко-држава-устав. То је нераздвојно појмовно јединство, до крајњих консеквенција изведено у Шмитовој политичкој и правној теорији. Оно, као јединство, подразумева унутрашњу појмовну хијерархију сличну Хегеловој тријади породица – грађанско друштво – држава, само, ако користимо аналогију са Хегелом, у виду обрнуте пирамиде. Док је код немачког класичног филозофа држава као трећи елемент тријаде апсолутно највиша форма уређења људског живота и тиме кључ за разумевање целокупног јединства, код немачког (пост)класичног правника оно политичко, као први елемент тријаде, представља извор државе и њеног устава. У појмовном смислу, политичко је кључ за разумевање државе, њеног настанка у модерном добу, њеног функционисања, па и савремене кризе. (19)

Као што је већ поменуто, политичко представља нарочито агрегатно стање међуљудских, у основи међугрупних, а конкретно-историјски међународних односа, стање које као своју реалну могућност, не нужно и актуалитет, претпоставља такав интензитет конфликтности који људе (групе, народе) ефективно разврстава у пријатеље и непријатеље. Политичко, дакле, подразумева борбу, сукоб, рат међу људима сврстаним у егзистенцијалне јединице (групе, народе) око одређених циљева, пре свега циљева опстанка. Ово је за Шмита једна историјска константа, коју људска повест није превазишла, чак не ни у мисаоној, идеолошкој, пројекцији универзалног човечанства као стања без непријатеља и рата. Како је Лео Штраус добро приметио, позиција политичкога код Шмита је оно што напросто јесте, без обзира да ли је то предмет жеље или презирања. У области политичкога сви идеали су апстракције, а све нормативности обичне фикције. (20) Али, ако оно политичко реалним могућностима непријатељстава и рата није могуће превазићи, могуће га је бар организовати и цивилизовати. Модерна држава је за Шмита она организациона форма која, прво, осигурава мир унутар себе, што значи суштински и ефективно поништава непријатељство на једном нивоу људског организовања, и друго, успоставља колико-толико очекиване и предвидљиве релације у светском плурализму (плуриверзуму) држава.

Постојање државе Шмит сагледава у распону између одлуке и норме. Држава се утемељује одлуком и брани одлуком, њен нормалан живот заснива се на (систему) норми. Без обзира колико пажње посвећује и једном и другом, извесно је да је за овог мислиоца одлука од суштинске, дакле егзистенцијалне важности за државу, док је норма увек изведена. Отуда следи повлашћено место ванредног, изузетног, екстремног случаја нужде или политички опасног стања у Шмитовој теорији државе. То је увек оно појединачнно, несводљиво и неподобно за супсумирање под норму, која по дефиницији има општи карактер. Не следи одлука из норме, већ обрнуто, норма из одлуке; одлука има утемељујући карактер, обзиром да је егзистенцијални услов, за читав систем норми, који, као што је речено, важи само за нормално, тј. редовно стање.

Политичко, дакле, подразумева борбу, сукоб, рат међу људима сврстаним у егзистенцијалне јединице (групе, народе) око одређених циљева, пре свега циљева опстанка

Али, следећи Шмита, не би се могло рећи да одлука припада искључиво оном политичком, а норма искључиво оном правном. Да није „правна“, у Шмитовом значењу права, одлука не би могла да омогући неки правни систем као систем норми. Право је номос, а номос је право, а не закон. „Номос, као ни law, не значи закон, правило или норму, него право, које представља како норму, тако и одлуку, а пре свега поредак.“ (21) Одлука утемељује и брани поредак, који је по дефиницији правни поредак. Тек поредак, као редовно стање, може да представља одређени конкретан систем норми које поседују општост и важе на општи начин. „Норми је потребан хомогени медијум. Та фактичка нормалност није тек ’спољна претпоставка’ коју правник може да игнорише; она, напротив, спада у њено иманентно важење.“ (22) Оног момента, међутим, када поредак дође у стање опасности, правни систем као систем важећих норми мора да се врати свом извору, одлуци, која га чува у његовом егзистенцијалном и специфично-нормативном важењу. (23)

Држава је, дакле, нормативно-правни, у смислу позитивно-правни, поредак утемељен одлуком. У Шмитовој теорији устава ова вишеструким значењем набијена идеја, изложена у мноштву његових радова, добиће један теоријско-систематски облик.

Основно обележје Шмитове теорије устава јесте схватање о два дела устава – политичком и државноправном. Када је реч о првом, политичком делу устава, Шмит врши синтезу свог схватања политичкога и учења о уставотворној власти опата Сијеса (Seys). „Устав у позитивном смислу настаје актом уставотворне власти . . . Као такав, акт уставотворне власти не садржи никаква посебна нормирања, већ једнократном одлуком одређује целину политичког јединства, односно његову посебну форму егзистенције. Овај акт конституише облик и врсту политичког јединства чије се постојање претпоставља.“ (24) Сијесова уставотворна власт јесте Шмитово политичко јединство, које себи даје устав чиме прописује врсту и облик (уређење) постојања тог јединства. Устав у основи није уговор којим се конституише само политичко јединство. Такво схватање пре би припадало модерном конституционализму либералне провинијенције, које проистиче из теоријске конструкције друштвеног уговора. Као што је код Сијеса уставотворна власт већ претпостављена, и код Шмита политичко јединство претходи уставу. (25) Само уколико већ постоји, оно може да донесе одлуку о уставу, тј. о врсти и облику свог постојања. Овај утемељујући комплекс модерног устава јесте по Шмиту његов незаобилазни политички део.

Други, државно-правни део устава, представља уставно уређење, које је позитивно-правно и има опште важење. У модерној уставности тај се део по правилу састоји из два главна елемента – основних права и поделе власти. (26) Будући да норма важи само за нормално стање, ови делови устава у пуној су функцији само дотле док је на делу редовно стање државе и друштва. Криза државе по правилу је криза позитивног правног поретка и тада се реактивира уставни комплекс одлуке, који по угледу на утемељујући чин истовремено служи и за чување (уставног) поретка. Иначе, уставни комплекс одлуке може и не мора да буде уставно формулисан у виду прерогатива. Будући да је, како смо видели, у одлуци инкорпорисано право, њоме се по дефиницији право не само штити него и ствара.

Својом теоријом устава Шмит не само да заснива једно неконституционалистичко – у смислу уобичајеног разумевања модерног конституционализма – схватање устава, већ то чини у сталној опозицији према њему. Модерни конституционализам, кога он карактеристично назива парламентарном државом законодавства, не подразумева Шмитов први део устава, штавише, он се изградио у сталном противстављању апсолутистичкој држави, тј. непрорачунљивој и правом неограниченој власти било које државне инстанце. Ако пођемо од Шмитовог разликовања два дела устава, конституционализам прихвата само други, кога у оба његова елемента, и у основним правима и у подели власти, карактерише уставно и правно ограничавање политичке власти.

Против овог схватања Шмит иступа у готово свим својим правним и политичким списима и своју позицију гради на таквом противстављању. У делу о начелима грађанске правне државе свог Учења о уставу Шмит полази од тога да уставном идеалу грађанског индивидуализма одговара изједначење „уставне државе уопште“ са „грађанском правном државом“. (27) Држава овде представља затворен систем норми у служби друштва. Али, како аутор каже: „У стварности, правна држава, упркос свакој правности и нормативности, остаје увек држава, и према томе поред специфичног грађанског правно-државног садржи и један специфичан саставни део . . . Стога не постоји устав који би без остатка представљао систем правних норми за заштиту појединаца против државе. Политичко се не може одвојити од државе – политичког јединства једног народа, а деполитизовати државно право не би значило ништа друго до њега обездржавити (entstaatlichen).“ (28)

Овде би, дакако, могла да стоји могућа конституционалистичка примедба о Шмитовом апсолутизму. За самог Шмита то и не би био озбиљан приговор, јер он јесте мислилац апсолутне државе. Одлука којом се утемељује и брани држава јесте чин апсолутне власти и стога она није подложна претходном нормирању нити некој нормативној контроли. Није закон право, тј. није само закон право, већ је право пре свега одлука, а она може да има форму мере или заповести. У одлуци, дакле, постоји један персонални моменат у чију се исправност чина не сумња. „Суверен је онај ко одлучује о ванредном стању“, гласи Шмитова знаменита реченица равна некаквом политичком аксиому. Сувереност подразумева суверена, особу, Хобсовог смртног бога, а о његовој одлуци се не пита. Није само битно оно о чему се одлучује, то је унапред дато у присутности ванредне ситуације, него и ко одлучује. Како Шмит прегнантно каже, правна форма налази се између субјекта и садржаја одлуке. (29)

Данас, када је тема о „транспарентности“ постала политички хит и када је „видљива моћ“ добила статус политичког идеала, Шмитов апсолутистички појам суверености делује као заостали реликт давних времена, превазиђених неумитним током конституционализације и демократизације државе, чак њене застарелости у процесу мондијалистичке политике. Нормативно посматрано, ако је суверенова одлука исправна стога што ју је он донео (Шмитов идентитет субјекта и садржаја одлуке), тада у најмању руку стоји приговор о трансцендентном карактеру његових политичких појмова. (30) Данашњи критичар рекао би да оно што је можда видљиво са трансцендентног становишта није видљиво са реалнополитичког. Шмитова намера, међутим, била је управо у томе да покаже да са реалнополитичког становишта и појмова који одатле проистичу није видљива реалност политичкога. Он стога обрће уобичајену слику стварности 20. века. У плуралистичкој шуми интереса, заступништва, компромиса и нагодби објективно се не може сагледати управо оно реално политичкога – ко доноси одлуку. Стварна моћ никада није видљива, а поготово не у једном плуралистичко-демократском систему. Он пре прикрива него што открива највише носиоце моћи и то најуспешније чини уз помоћ својих универзализујућих неутралних појмова.

Из свог теоријског хабитуса Шмит није могао да понуди бољу алтернативу до видљивог суверена, особу-институцију која суверено запоседа место крајње политичке арбитраже. У оквиру плуралистичког система парламентарне државе законодавства мора постојати уставна инстанца која ће поседовати ванредна овлашћења; иначе, без тога остају само две могућности: у стабилним државама власт невидљиве моћи, у нестабилним, пак, перманентна угроженост опстанка. (31)

Као што је у унутрашњим односима остварила мир, држава је гарант релативног мира у међународним односима

Данас није неопходно прихватити Шмитово решење проблема „видљиве власти“ да би се човек сложио с његовим увидом у фактицитет „невидљиве моћи“ и безуспешност савремене демократске теорије да га реши. (32) Јер, начелно решење тог проблема у теорији о препрекама и равнотежама (checks and balances), у концепцији о владавини права или у републиканској идеји о политичкој јавности има, с обзиром на његов фактицитет, такође трансцендентни карактер. Није реч само о томе да „моћ воли да се скрива“, јер ни савремена либералнодемократска теорија не полази од другачијег фактицитета и у својој конституционалној доктрини излаже начела и институције делатне контроле свеколике друштвене и политичке моћи. У том домену редовног или нормалног стања она даје важећи одговор. Проблем скривене моћи је у супсумцији ванредног под редовно и фикцији о владавини права у свакој ситуацији. Шмит је у праву када тврди да ванредно не трпи норму и да је видљиви суверен у таквој ситуацији једина брана против злоупотребе која се најбоље може покрити нормом. Ванредно стање је ситуација за коју конституционалистичко становиште не може да пружи задовољавајући одговор Шмитовом аргументу. Проглашење тог стања, наиме, подразумева одређену процену, субјективни суд, без обзира на објективну датост ситуације коју описује уставна или законска норма о ванредном стању. Таква процена или суд, међутим, нужно садржи моменат личне политичке одлуке од које, у крајњој линији, зависи употреба ванредних овлашћења која по правилу суспендују делове устава. Нема устава који може да предвиди и детаљно опише нужан и сврсисходан тренутак проглашења ванредног стања и у том чину читав поредак налази се у сивој зони субјективне одлуке. То више није проста примена позитивног права, већ оправдани волунтаризам, нужан ради опстанка самог поретка. Да ли је у питању спољна ратна опасност, опасност грађанског рата, велика економска криза, или, пак, страшан терористички акт (рецимо, атак на зграде Светског трговинског центра, коме је уследила објава рата неиндетификованом непријатељу), конкретно је питање. У свим таквим случајевима примењује се одлука а не норма, а био би то јасан чин скривања фактичког суверена иза норме ако би се ванредно стање покушало бранити правно-законским аргументима. У свакој држави, ако то држава одиста јесте, обитује инстанца апсолутне власти. Сасвим је друго питање да ли је она видљива или невидљива, уставна или вануставна категорија. У том погледу, Шмит је присталица видљиве, уставно признате и објављене апсолутне власти. (33)

Истоветан мотив видљиве моћи руководио је Шмитовим радовима из области међународног права. Као што је у унутрашњим односима остварила мир, држава је гарант релативног мира у међународним односима. Али, пошто у светским размерама нема оне врсте суверенског ауторитета какав поседују државе у унутрашњим односима, управо оне, и једино оне, располажу капацитетом учешћа и вођења међународне политике. Релативни мир који међусобно одржавају, истовремено је и латентни рат. Само државе располажу са ius belli, штавише њиме потврђују своју егзистенцију. Држава је једина у стању да легитимно одреди непријатеља и организује борбу против њега. То је садржано у њеном појму. У складу с тим, Шмит у својим бројним међународноправним расправама води борбу против „дискриминационог појма рата“, појма који рат повезује са неком идејом правде. Ако се правда умеша у рат међу државама, онда је нужно реч о политичкој правди, оној којом један од противника, или оба, оправдава своју еминентно политичку претензију. Такво уметање одређених норми правде, које су по претензији увек универзалне, Шмит прати још од крсташких ратова, али врхунац те тенденције налази у савременом добу. (34) Крај Првог светског рата он види и као крај једино правичног ius publicum Europaeum-a, у чијем оквиру рат има правичну суштину само стога што ни једна страна ратом не истерује, а још мање намеће, неку универзалну правду. Само под таквим претпоставкама непријатељ је правичан непријатељ. (35) У супротном, ако се непријатељ посматра као кршилац неких наводно општеприхватљивих универзалних норми, и стога постаје подложан судском кажњавању, то је поуздани знак да политички циљеви хоће да се прекрију правом, а једина сврха такве операције јесте потенцијално и стварно прикривање туђинске власти управо универзалним правним нормама.

Ову тенденцију у међународном праву Шмит на много места назива „праваром анонимности“, почев од међународне конструкције Друштва народа па до међународног поретка успостављеног након Другог светског рата. У оба случаја предмет међународне интервенције била је његова земља, Немачка, након изгубљених ратова, и ту нема сумње да је Шмит својом теоријом рационализовао једну тешко доживљену националну ситуацију. Али, „превара анонимности“ као „победа невидљивог“ јесте општа тенденција међународне политике 20. века, која, привидно парадоксално, иде упоредо са развојем општег, а не само међудржавног, међународног права. Прихватање оваквог међународног права за Шмита била би само једна симулација светске државе, која би природно плурализовани политички свет ујединила у једну тоталну управљачку целину.

Ову тенденцију Шмит прати од краја првог светског рата и не каже да она није остварљива, већ само тврди да би она водила другачијем модусу постојања политичкога, оном који не би био под једино ефикасном, сувереном контролом државе. У свом последњем прилогу о појму политичкога, у кратком предговору италијанском издању за ову књигу (1971), он прегнантно изводи консеквенције ове тенденције. Класични профил државе, каже он, разбијен је онда када је опао њен монопол на политичко. Али, нови субјекти политичког, „који постају активни у политичкој стварности државне и недржавне политике, стварају нова груписања на пријатеље и непријатеље“. Њихово очекивање, међутим, односи се на крај свега политичког. „Човечанство важи као јединствено, у основи већ измирено друштво; непријатеља више нема; они постају партнери у конфликту; на место светске политике треба да ступи светска полиција.“ Али, и то је Шмитова неопозива опорука за наслеђе, у таквој светској политици и даље остаје панинтервенционистичка воља. Из ње нужно следи политика светског грађанског рата. (36)

***

Да ли је реч о радикалним закључцима једне иначе конзервативне теорије државе и да ли стога она уопште може имати значаја за данашње разматрање проблема државе и међународних односа? У одговору на ово питање можемо само овлаш дотаћи тему о актуелности Карла Шмита.

Данашњи свет политичкога заиста се креће путевима које трасира противречан појам човечанства како га је у Појму политичкога означио Карл Шмит. На једном месту он каже да човечанство као такво не може водити рат јер оно нема непријатеља, бар не на овој планети. (37). Ту је реч „човечанство“ употребљено у оном универзалном смислу у којем би сваки човек био окренут миру, љубави, слободи, сарадњи и другим општељудским вредностима. Али, у савременом свету политике ти појмови добијају друго значење, не као циљеви већ као средства. Самим тим они губе универзалну вредност. Њихова све учесталија и најзад легитимишућа политичка употреба у 20. веку разоткрила је, не само Шмиту, друго лице модерне. Политички процес у светским размерама делује као борба око именовања. Данас је битно обезбедити тзв. демократску легитимност политичке делатности и прилагодити се оној моћи која монополише универзалистичке концепте човечанства: људска права, мир, хуманизам, партнерство. У позадини тог општег процеса политичког симболизовања стоји светски релевантна моћ која располаже обавезујућом снагом да одреди непријатеља, а то је потенцијално сваки онај ко не испуни критеријуме симболизовања.

Ако бисмо у погледу на данашњи свет политике поставили једноставно шмитовско питање: где је смештен ius belli и ко њиме легитимно располаже, лако бисмо дошли до закључка о актуелности његовог појма политичког. Он је помпезно истеран на велика, али се стално враћа на мала врата светске политике. Али, док је Шмит стално настојао да одржи концептуалну разлику између спољне и унутрашње политике, у исто време, бивао је сведоком стварности у којој се та граница постојано брише. Политичка моћ другачије се распоређује и испољава, а поготово легитимише. Док се непријатељ и рат избацују из легитимне јавне употребе, расте квантитет и мења се квалитет наоружања као стална претња и ефективно средство тзв. пацификације. Произилази да „човечанство“ ипак може да води рат и то против „непријатеља човечанства“, а потенцијално то је сваки онај ко не пристаје да буде објект именовања. Шмитова теорија суверена и непријатеља тиме, међутим, није практично негирана; само је изгубила онај јасан критеријум државности који је и суверена и непријатеља чинио видљивим.

УПУТНИЦЕ:

(1) Вид. Carl Schmitt, Der Leviathan in der Staatlehre des Thomas Hobbes, Hohenheim, Köln, 1982 (1. издање 1938), стр. 131.

(2) Текст који овде објављујемо је предговор за књигу Норма и одлука. Карл Шмит и његови критичари, Филип Вишњић, Београд, 2001. (прим. прир.)

(3) Сличан став вид. у: Henning Ottmann, „Carl Schmitt“, Politische Philosophie des 20. Jahrhunderts, Oldenburg, München, 1990, стр. 74.

(4) За Шмитов „политички егзистенцијализам“ вид. Х. Маркузе „Борба против либерализма у тоталитарном схватању државе“ (1934) у Х. Маркузе Култура и друштво, Култура, Београд, 1977, стр. 13-41. Приговор о „оказионализму“ садржан је код К. Левита (Karl Löwith) у раду „Der okkasionelle Dezisionismus von C. Schmitt“, Internationale Zeitschrift für Theorie des Rechts, H. 2, 1935. Одређење његовог становишта као „политички експресионизам“ налази се у раду Елен Кенеди (Е. Kenedy) „Politischer Expressionismus“ објављеном у зборнику Complexio Oppositorum. Über Carl Schmitt (изд. H. Quaritsch), Duncker und Humblot, Berlin, 1988.

(5) У спису „Carl Schmitt und die ’konservative Revolution’“ (Complexio Oppositorum, op. cit., стр. 144, 145), Армин Мелер је истакао Шмитов дијалошки приступ не у смислу жанра, већ као начин његовог говора о самом предмету.

(6) Вид. Leo Strauss, „Ammerkungen zu Carl Schmitt, Der Begriff des Politischen“, Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, св. 67, 1932, стр. 734.

(7) Поред већ поменуте Маркузеове студије, у којој је Шмит, колико ми је познато, први пут повезан са „тоталитарним схватањем државе“, оваква интерпретација била је нарочито распрострањена у критичкој рецепцији Шмита током друге половине осамдесетих и почетком деведесетих. Добар пример је књига Bernda Rütersa Carl Schmitt im Dritten Reich (Verlag C.H. Beck, 1990), у којој се заступа теза о Шмитовом антиципарном преднацистичком, али и постнацистичком, тоталитаризму. „Оно што је Шмит писао након 1933. било је исто тако антидемократско и антилиберално као и у његовим ранијим списима. Само је ново било националистичко и расистичко паковање. Ванредно стање је сада редефинисано у „вођство“ у смислу новог „конкретног поретка““ (стр. 147). Заједно са закључком о Шмитовом настојању око прилагођавања читавих дисциплина и генерација циљевима тоталитарне власти (стр. 155), аутор недвосмислено настоји да покаже континуитет у Шмитовој укупној (тоталитарној) мисли.

(8) Вид. Carl Schmitt, Über die drei Arten des Rechtswissenschaftlichen Denkens, Hanseatische Verlagsanstalt, Hamburg, 1934, стр. 58 ff. Јасно је до потпуне једноставности, као на пример: „Ново државно и управно право спровело је начело вође (истакнуто у оригиналу), а тиме и појмове верност, следбеништво, дисциплина и част, који се могу разумети само из конкретног поретка и заједнице“, стр. 63.

(9) Вид.  Carl Schmitt, Staat – Bewegung – Volk – die Dreigliederung der politischen Einheit, Hanseatische Verlagsanstalt, Hamburg, 1935, стр. 15, и у продужетку: „Данас не може држава да одређује политички моменат, већ политички моменат мора да одређује државу . . . Због тога се државни устав и из њега изведени легалитет, који су у 19. веку били створени за ову државу, померају из центра заједнице на друго место политичког живота.“

(10) И етимолошки и историјски држава произилази из „статуса“, једног утврђеног и уређеног стања, организације политичке заједнице. Први је ту реч употребио Макијавели као status rei publicae (стање републике, јавне ствари), на италијанском lo stato, да би сви западни језици исти лексички корен употребили за исту ствар – state, l’etat, der Staat.

(11) На многим местима, али најсистематичније у Die geistesgeschichtliche Lage des heutigen Parlamentarismus, Duncker und Humblot, München und Leipzig, 1926, стр. 32 ff.

(12) Вид.  Carl Schmitt, Legalität und Legitimität, Duncker und Humblot, München und Leipzig, 1932, посебно Увод, стр. 7-19.

(13) Вид.  Carl Schmitt, Hüter der Verfassung, Mohr, Tübingen, 1931, стр. 74.

(14) Op. cit., стр. 79, истакнуто у оригиналу.

(15) „Једна плуралистичка партијска држава постаје ’тотална’ не из чврстине и снаге, већ из слабости; она интервенише у све области живота, јер мора да испуни захтеве свих заинтересованих.“ У:  Legalität und Legitimität, нав. дело, стр. 96.

(16) Вид. Макс Вебер, Привреда и друштво, Просвета, Београд, 1976, књ. I, стр. 432 ff.

(17) Другачију могућност из исте епохалне тенденције историја је забележила у виду New Deal-a. У једној изразито либералној држави, као што су Сједињене Државе, председник републике (Ф. Рузвелт) посегнуо је за неписаним прерогативом суверене одлуке, уз помоћ које је спасавао унутрашњи поредак, као што је из других разлога пре више деценија у истој држави поступио један други председник, А. Линколн. Те две историјске ситуације су необично илустративне за Шмитову теорију политичког која полази од ванредног, а не од редовног стања.

(18) У чланку „Das Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“, објављеном у Deutsche Juristen-Zeitung, св. 7, 1933, стр. 455-458, Шмит је прихватио преношење ванредних овлашћења од председника републике на канцелара једним законом који би требало да има уставни карактер. Био је то пример кршења Вајмарског устава и у формалном и у материјалном смислу, али, што се Шмита и његовог чланка тиче, пример кобне научне недоследности. Разликовање устава и уставног закона наглашава се у његовом Verfassungslehre (1928): „Појам устава је могућ само ако се прави разлика између устава и уставног закона. Није допустиво да се устав разложи у мноштво појединачних уставних закона, а потом да се одреди помоћу било којих спољашних ознака или чак на основу начина његове промене.“ Цитирано према издању из 1989 (Duncker und Humblot), стр. 20-21. Вид., такође, стр. 25 и 26. Поменутим чланком и низом сличних који су уследили, Шмит у потпуности одступа од изузетне анализе ванредног законодавства Вајмарског устава у Легалности и легитимности, посебно у оном делу где расправља о трећем извору ванредног законодавства ratione necessitas; вид. нав. дело стр. 70-87.

(19) Овакав значај Шмитовог појма политичког у његовој државноправној систематици истиче Ernst-Wolfgang Böckenförde у раду „Der Begriff des Politischen als Schlüssel zum staatsrechtlichen Werk Carl Schmitts“, у Complexio Oppositorum, нав. зборник, стр. 283 ff.

(20) Вид. Leo Strauss, „Ammerkungen…“, op. cit., стр. 741.

(21) Über die drei Arten des Rechtswissenschaftlichen Denkens, нав. дело, стр. 15.

(22) Politische Theologie, Vier Kapitel zur Lehre von der Souvernität, Dunker und Humblot, München und Leipzig, 1922, стр. 13.

(23) Мотив чврсте условљености норме поретком један је од основних, ако не и кључан, у Шмитовој теорији државе. И онда када анализира конкретан, Вајмарски уставни поредак, налазећи у њему три „ванредна“ законодавца: „У њему (ванредном законодавцу – прим. С. С.) се . . . на светлост дана пробија једноставна истина правне науке да норме важе само за нормалне ситуације и да је претпостављена нормалност ситуације позитивноправни саставни део њиховог важења“; Legalität und Legitimität, op. cit. стр. 71-71. И онда када начелно говори о проблему: „Знамо да норма претпоставља нормално стање и нормалне типове. Сваки поредак, па и ’правни’, везан је за конкретне појмове нормалности који се не могу извести из општих норми, већ те норме следе из властитог поретка и важе за властити поредак“. Последица која следи из овога: „Ако отпадне нормалност конкретног стања које је претпостављено у позитивној норми, али на које се позитивноправно обраћа пажња, онда отпада и свако чврсто, прорачунљиво и постојано примењивање норми.“; Über die drei Arten…, op. cit., стр. 22-23 и 40.

(24) Verfassungslehre, нав. дело, стр. 25.

(25) Није ни либерални конституционализам увек консеквентан када је реч о уговорној основи устава. Тако Карл Фридрих (Carl Friedrich), када говори о конституционалној заснованости поделе власти, сасвим у духу Сејесове идеје о уставотворној власти каже: „Евидентно је да нека друга врста власти, моћи, јединствене и неодвојиве, мора стајати иза ових поменутих власти које треба да се раздвоје. То је власт, односно моћ, да се изради и усвоји устав, тзв. уставотворна власт, власт да се установи уставни поредак и, у случају потребе, да се измени, допуни, чак и замени, новим уставом.“ У његовој књизи Конституционализам – ограничење и контрола власти, CID, Подгорица, 1996, стр. 35.

(26) Вид. Verfassungslehre, нав. дело, стр. 127.

(27) Упор. нав. дело, стр. 125.

(28) Ibidem.

(29) Вид. Politische Theologie, нав. дело, стр. 33.

(30) Тако, у једној од скорашњих критичких анализа, Karl-Heinz Ladeur осврћући се на Шмитову аналогију чуда у теологији и ванредног случаја у политици каже: „’Ванредан случај’ иницира трансцендентни садржај политичких појмова . . . Нарочито појам суверености постаје носиоцем невидљиве трансценденције, којој се не може приступити из општих реално-историјских описа државе и њених просечних форми, већ је видљива само у ’крајњем случају’. Само у ситуацији одлучивања могућа је непосредна сагласност појма и реалне историје политичког.“ У чланку „Carl Schmitt und die Nichthintergehbarkeit der Politischen Theologie“, Politische Viertelјahresschrift, св. 4, 1996, стр. 671.

(31) Своју „теорију диктатуре“ као својеврстан опис модерне државе (у књизи Die Diktatur, Duncker und Humblot, München und Leipzig, 1920) Шмит је конкретизовао концепцијом о „неутралној моћи“ (pouvoir neutre), коју је преузео од Бенжамена Констана (B. Constant) и применио је на анализу Вајмарског устава. Већ друго издање Диктатуре (1927) садржи опширан додатак о „диктатури Председника Рајха“, где се анализира „диктаторски“ потенцијал члана 48 Вајмарског устава. Овај ће уставнотеоријски ангажман најпре у Чувару устава (1928, 1931) добити форму учења о „неутралној власти“, не неутралној у смислу пелотичке неутрализације, већ неутралној с обзиром на бројне плуралистичке моћи у држави, као супериорној над њима. У Легалности и легитимности овај уставнотеоријски тренд добиће експликативнотеоријску форму једног од три „ванредна законодавца“, тзв. ratione necessitatis.

(32) О томе на пр. у Норберто Бобио, Будућност демократије, Филип Вишњић, Београд, 1990, стр. 86 ff. Нисмо случајно одабрали овог савременог либералнодемократског аутора, који је до 1947. године имао научну и пријатељску преписку са Шмитом, делећи, до тада, многе његове идеје. О преписци Шмита и Бобиа у: Петар Бојанић, „Два лица једне исте медаље, али…“, зборник Јагње божије и звијер из бездана, Светигора, Цетиње, 1996, стр. 160-173.

(33) На овај аспект „незаобилазности политичке теологије“ (der Nichthintergehbarkeit der Politischen Theologie) указује у закључку свог рада Karl-Heinz Ladeur када каже: „Политичка теологија никада не може без трага да нестане из мисли о држави, зато што је она трајно прожела институције модерне државности и њој савремене вишесмислености видљивост/присутност и невидљивост/неприсутност колективног. Ако се ово заборави, она запада у секуларизоване форме политичке анти-теологије, које претендују да задобију привилегован приступ невидљивом поретку. Преиспитивање политичко-теолошког наслеђа мисли о држави могуће је само посредством парадокса институционализације ’празног места’ које је за собом оставио класични појам сувереност.“ „Carl Schmitt und die Nichthintergehbarkeit der Politischen Theologie“, нав. дело, стр. 682.

(34) Али, историја се, изгледа, неминовно понавља. Док пишемо ове редове читамо у штампи да је председник САД Буш објавио крсташки рат терористима и државама које их подржавају.

(35) У својеврсној опоруци о појму политичкога, књизи Theorie des Partisanen (Duncker und Humblot, 1963), Шмит, пратећи тенденцију антидржавног разумевања рата у 20. веку, излаже својеврсну метаморфозу схватања непријатеља, од конвенционалног преко стварног до апсолутног (стр. 41). Док је на првом, класичном степену, непријатељ у истој равни са мном, на последњем, савременом степену, он представља преступничку страну, подложну квалификативу нељудскости и, самим, тим, не само моралној већ и међународној кривичној осуди.

(36) Carl Schmitt, Der Begriff des Politischen, Vorwort von 1971 zur italianischen Ausgabe, преузето у зборнику Complexio Oppositorum. Über Carl Schmitt, нав. дело, стр. 269-273.

(37) Упор.  Der Begriff des Politischen, нав. дело, стр. 54.

Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард

Извор: Норма и одлука. Карл Шмит и његови критичари, „Филип Вишњић“, Београд, 2001.

ИЗВОР: Нови Стандард