ТЕРОРИСТИ (ВУКОВИ) УСАМЉЕНИЦИ

• Како делују савремени терористи и зашто их је тешко идентификовати и зауставити?
• Колико су опасни терористи који делују самостално, без непосредног додира са неком организацијом?

АУТОР: Зоран Милошевић

Удео терористичких напада које су извршили усамљени наоружани људи порастао је са 5 процената средином 1970-их на 70 процената између 2014. и 2018. (lenta.ru); Случајеви домаћег тероризма у САД порасли су за 357% од 2013. до 2021, а током протеклих 30 година у Европи, број терористичких напада које су организовали усамљеници терористи повећао се за 412%. (telegra.ph)
Пре само 20 година, неколико, или чак неколико десетина, људи је било укључено у планирање и извођење терористичког напада. Коришћене су софистициране методе које су захтевале пажљиву припрему: моћне експлозивне направе, отмице авиона, хемијско и биолошко оружје. Сада у Европи и Сједињеним Државама терориста, било да је џихадиста или ксенофобични екстремиста, најчешће делује сам и прибегава једноставнијим и приступачнијим методама извршења – аутомобилом (удар у масу), ватреним и хладним оружјем. Али то га не чини мање опасним, напротив, много је теже идентификовати и ухватити таквог екстремисту пре него што изврши своје планове. Истраживачи будућности тероризма назвали су их „вукови самотњаци“ и сматра се да су постали главна претња безбедности земаља Европе и Северне Америке.

ТЕРОР И ТЕРОРИЗАМ Терор као инструмент државне политике почео је да се широко користи у пракси током просветитељства. Пошто је институционализован у Француској крајем 18. века, кренуо је даље широм Европе, постајући поуздан ослонац структурама моћи. Иако су касније терористима почели да се називају они појединци и организације које постижу политичке циљеве користећи насиље, укључујући и против невиних грађана, овај метод остаје ефикасан алат за међународну и домаћу манипулацију. Стога је логично да наследници западноевропског просветитељства и робовласника, које представља либерална демократија Сједињених Држава и даље користе овај метод као дугорочну политику.
Према порталу „Лента.ру“ овде се ради о „смени стратегије“. Наиме, после терористичког напада у Сједињеним Државама 11. септембра 2001. године, на чувене „куле близнакиње“, мере безбедности су појачане широм света. Провере на аеродромима су постале толико темељне, да је постало практично немогуће унети бомбу у авион. Америчка војска и њени савезници почели су методично да уништавају вође џихадистичких покрета у различитим деловима света – у Азији, Африци и на Блиском истоку. Терористичке групе су биле принуђене да постепено мењају свој начин деловања, постајући све невидљивије и неухватљивије за полицију и војску, као и за обавештајне агенције. Нападе су почели да изводе усамљени терористи – обично бомбаши самоубице, а мете су постале препуна, лоше чувана места, на пример, улице, пешачке зоне, музеји, ноћни клубови или цркве.
У почетку су главну улогу имале такозване ћелије спавача. То су чланови џихадистичких група обучавани у специјалним камповима у ратним зонама на Блиском истоку, у Азији и Африци, који су се инфилтрирали у муслиманске дијаспоре широм света, живели прикривено и чекали, понекад годинама, да команда нареди напад. Верује се да су отмичари авиона, који су напали торњеве Светског трговинског центра у Њујорку били чланови такве ћелије Ал-Каиде.
Међутим, убрзо су у први план дошли џихадисти сасвим друге праксе, тзв. „терористи – вукови усамљеници“, који нису непосредно повезани са било којом терористичком организацијом. Често су то представници муслиманске дијаспоре, понекад мигранти друге, па чак и треће генерације, који нису лично упознати са вођама терористичких група и наравно, нису прошли никакву посебну борбену обуку.

„ВУКОВИ САМОТЊАЦИ” И ТЕРОРИЗАМ Концепција усамљених терориста заправо је наставак идеје отпора без вође, коју је упорни антикомуниста и амерички обавештајац Луис Амос почео да развија још шездесетих година 20. века. Суштина идеје је да је најефикаснија стратегија отпора или саботаже деловање малих група или појединаца који се налазе изван сталних структура, формирајући мрежу аутономних самодовољних ћелија. Амосове ставове је даље развио Луис Бим, заговорник расистичких идеја и члан Кју Клукс Клана, а касније и други присталица превласти белаца, Том Мецгер. Након напада 11. септембра, као одговор на ефикасне антитерористичке акције Сједињених Држава, један од идеолога Ал-Каиде, Абу Мусаб ал-Сури, предложио је концепт индивидуалног џихада као једну од две компоненте глобалне кампање рата за веру. Ову идеју су преузели лидери друге терористичке организације, групе Исламска држава, и почели да систематски шире позиве својим присталицама да самостално нападну све доступне мете, првенствено цивиле.
Не постоји јединствен профил „вука самотњака“, али у већини случајева такви терористи су недруштвени и пате од психичких проблема. Лична искуства (социјална изолација, социјално одбацивање, проблеми са визама) постају плодно тло за даљу радикализацију. У случајевима са џихадистима, то се дешавало и на друштвеним мрежама, у дијаспори и у локалним џамијама, где се делила екстремистичка литература и држале екстремистичке проповеди.
Истина, екстремистички погледи сами по себи не чине особу терористом. Још 2007. и 2011. истраживачки центар „Pew“ спровео је истраживање међу америчким муслиманима: скоро 8 одсто испитаних је рекло да сматра да су терористички напади на цивилне циљеве прихватљив начин да се „одбрани ислам од његових непријатеља“. Како примећују амерички психолози, који се баве тероризмом, скоро 80.000 од милион америчких муслимана на овај начин оправдава тероризам, али је само неколико стотина прибегло насиљу. „Другим речима, мање од један одсто оних који оправдавају терористе, заиста прибегавају политичком насиљу. Још мање њих постају усамљени терористи“.
Терористичке групе, укључујући „Исламску државу“, чији се успон преклапа са налетом напада „вукова самотњака“, на све начине су одобравале развој овог феномена. Један од команданата и „секретар за штампу“ Исламске државе, Абу Мохамед ал-Аднани, одржао је говор 2014. године у којем је позвао муслимане, који нису у могућности да оду да бране калифат у Ираку и Сирији, да почну да се боре у земљама у којима живе. Тада је рекао: „Ако можете да уништите неверног Американца или Европљанина, посебно зле и подле Французе, или Аустралијанца, или Канађанина, или било ког другог неверника који ратује, укључујући грађане земаља које су приступиле коалицији против Исламске државе, онда се уздајте у Алаха и уништите их на било који начин“.

НОЖ, АУТОМОБИЛ, КАМИОН Без борбене обуке, вештина или материјала за прављење бомби, самоуки џихадисти су почели да прибегавају много једноставнијим и приступачнијим алатима за извођење напада: користе доступно ватрено оружје, ножеве и аутомобиле. Популарност ове последње методе међу усамљеним терористима достигла је врхунац после 2016. године.
Од тада имамо случајеве да се терористи залећу камионима или аутомобилима у масе пролазника (пешака). Да подсетимо 14. јула 2016. камион од 19 тона, којим је управљао 31-годишњи Мохамед Лауеге Булел, улетео је у гомилу људи који су славили годишњицу Пада Бастиље у Ници. Калид Масуд је 22. марта 2017. улетео у пролазнике на Вестминстерском мосту у близини британског парламента у Лондону, а затим ножем избо полицајца. Даље, 7. априла 2017. 39-годишњи Рахмат Акилов је великом брзином улетео камионом у гомилу људи која је ходала централном пешачком улицом Дротнингатан у Стокхолму. Дана 17. августа 2017. године, бели комби којим је управљао 22-годишњи Иоунес Абујакуба ударио је више од стотину пешака на улици Ла Рамбла у Барселони. Дана 31. октобра 2017. Саифула Саипов, родом из Узбекистана, довезао се на бициклистичку стазу на Менхетну и ту „провозао“ школски аутобус.
Новији напади су везани за Европу. На пример 20. децембра 2024. током Божићног сајма у Магдебургу, камион је улетео у масу, при чему је повредио најмање 20 људи. На југозападу Немачке, 3. марта 2025. у Манхајму, аутомобил је ударио у масу, при чему су два човека погинула, а десеторо повређено, од тога половина теже.
Нож као оружје терориста је такође примењено. На пример у Тел Авиву 18. јануара 2025. нападач је био Салах Јахје (19) и повредио је више људи. Како медији описују „мушкарац арапског изгледа“ на фестивалу у Немачкој, крајем августа 2024, убио је троје људи, а осам теже повредио.

ДЕСНИЧАРСКИ ТЕРОРИСТИ Као примере савремених, екстремно десничарских усамљених терориста, стручњаци истичу Дилана Руфа, који је извршио напад у афричкој методистичкој цркви у Чарлстону 2015. године. Затим Џејмса Алекса Филдса Млађег, који је напао гомилу активиста који су протестовали против крајње деснице у Шарлотсвилу у Америци 2017, Брентона Таранта, који је пуцао на две џамије у Крајстчерчу на Новом Зеланду 2019. године, и Американца Патрика Крузијуса, који је шест месеци касније пуцао на посетиоце супермаркета „Волмарт“ на граници са Мексиком. У погледу напада на школе, такође постоји низ примера да неонацисти и заговорници расне теорије, негују употребу „вукова усамљеника“.

ПРОФИЛ УСАМЉЕНОГ ТЕРОРИСТЕ Терористи усамљеници представљају посебну опасност за друштво јер је њихово деловање теже предвидети и спречити, него нападе организованих група. Кључ за њихово хватање је способност полиције и обавештајних служби да разумеју сам процес радикализације кроз који пролазе пре терористичког напада. Научници су проучавали 98 напада терориста усамљеника у Сједињеним Државама од 1940. до 2013. године и идентификовали читав низ особености будућих терориста.
Тешко је утврдити њихов прецизан профил. Током 2017. године, од 11 познатих терористичких напада само у Сједињеним Државама, најмање девет су извршили вукови самотњаци. Међу терористима су били адвокат, таксиста, бизнисмен (социјалиста), учитељ (расиста), милионер и бивши војник. Карактеристике су толико разнолике да је тешко дефинисати тачан профил. Ипак, и даље постоје неке заједничке карактеристике које их везују.
Типични портрети усамљених терориста, на основу резултата студије о 119 напада су следећи: терористи мотивисани верским разлозима су млађи од осталих, највероватније су студенти, добијају информације за нападе на интернету и, по правилу, немају претходно криминално искуство. Друго, десни радикални терористи су углавном незапослени, без високог образовања, отворено говоре о својим уверењима и плановима родбини и пријатељима и траже помоћ за куповину оружја. Треће, терористи, без обзира којег узраста, мотивисани једном специфичном политичком идејом, обично су у браку, имају криминалну историју и проблеме са менталним здрављем и друштвено су изоловани.
Занимљиво је да већина терориста усамљеника (84 одсто пре терористичког напада 11. септембра и 76 одсто после 2001. године) унапред, често и неколико пута, најављује предстојећи напад. Како истраживачи примећују, то се ради путем е-поште, текстуалних порука, постова на друштвеним мрежама и у поткастовима.

Познати руски истраживач геополитичких процеса и појава, Леонид Савин, такође се бавио феноменом терориста усамљеника (geopolitika.ru), којег је назвао „хибридним тероризмом“. Нови тип хибридног тероризма има елементе свих ранијих терористичких напада од Црвених бригада до Исламске државе, али су данашњи уоквирени нихилистичком постмодерношћу и либералном пропагандом.
Марк Хам и Рамон Спаг, истраживачи са Универзитета Индијана (САД), кажу да су терористи усамљеници све своје намере објављивали у телевизијским наступима, у порукама пријатељима, члановима породице, стручњацима за ментално здравље, возачима у јавном превозу и полицајцима, у писмима партнерима и уредницима новина, градским већницама, протестним скуповима, па чак и у писмима Конгресу и председнику Сједињених Држава. Реакције, наравно, није било, јер их нису схватали озбиљно.
Још једна важна одлика је да, упркос чињеници да делују сами, будући терористи често комуницирају са истомишљеницима на Интернету. Поред тога, покушавају да пронађу особу која ће их, такорећи, натерати да нападну – и то не нужно некога кога лично познају.
Са ратом у Гази опасност од тероризма „вукова усамљеника“ се повећала, а неки експерти говоре да је то терор будућности.
Процес претварања особе у усамљеног терористу укључује неколико обавезних корака. Оснивач Међународног института за борбу против тероризма Боаз Ганор идентификује следеће фазе: подстицај или стимуланс радикализацији, планирање напада, политичка изјава, симулација напада и сам напад. По правилу, све ове фазе, у једној или другој мери, остављају отисак у информационом простору. Захваљујући томе, у свакој од ових фаза, антитерористичке службе могу открити потенцијалног усамљеног терористу и интервенисати у самом процесу припреме терористичког напада.

ИЗВОР: Печар