Бујање инстаграм предузетништва у области вештине родитељства и образовних техника одвија се у сенци рушевина традиционалног ауторитета родитеља и професионалних васпитача. Непријатно нам је кад само помислимо на агонију милиона мученика који се упињу да организују властити породични живот по узору на инстаграм предузетнике у пракси имагинарног васпитања.
Иначе се човеков однос према друштвеним мрежама, по својој структури, лако открива у свом порочном карактеру. Пороку се одајемо против сопственог разума. Другим речима, врло добро знамо да је на друштвеним мрежама представљен лажан, а не стваран живот. Знамо да губимо време и да повређујемо своју душу, али ми то радимо упркос знању. Време проведено испред екрана законито прати осећање кривице и то не само зато што се оглушујемо о савете властитог разума, него и зато што на тај начин, готово тајно и од самих себе, допуштамо да поверујемо, макар и на тренутак, да неко други ипак „живи аутентично“, за разлику од нас.
Врлина и разум
Супротно од порока, врлини је својствен разум, а племенито дело никада не прате напади рђаве савести. Може бити да сте се некада до сада осетили ништавно због тога што сте на инстаграму посматрали фотографије и снимке непознатих људи док проводе чаробно време са својом децом и при томе им никада не недостају маштовите идеје о начинима како да се та свакодневица (која то није) испуни несвакодневним садржајима.
Имагинарно родитељство које познаје само маничну предузимљивост напада савест милиона несретних надничара саветима за учење кроз игру, затим примерима безбројних телесно, естетски и интелектуално стимулативних активности и томе слично. Порука не може бити јаснија: „Ви сте инертни бедници уморни од света, гледајте како се живи пуним плућима! Гледајте и патите!“ У доба владавине нарцисоидних титана, прометеја самољубља, смртници има да кушају кривицу без предаха.
Овде се не ради само о вештим маркетиншким манипулацијама. Земљу су оковале немилосрдне, човекомрзачке силе. Навикли смо да те силе зовемо „либерализам“ у недостатку боље речи која би дубље захватила природу овог зла. Кад схватите да нешто недобронамерно хоће да очајавате, онда је то прави тренутак да престанете да му удовољавате. Паметно је држати се подаље од расадника ништавила. Чудо једно какве опасности вребају на наизглед сасвим безопасним местима попут кауча популарних психотерапеута или семинара о асертивној комуникацији.
Либерални васпитни стил – друго име за одсуство васпитања као таквог – није само окренуо наглавачке породичне односе, он је такође озаконио безобразлук и нерад у образовним установама. Испоставило се да је кратак пут од идеологије дечијих права до суманутих дечијих пленума.
Јасно је да болно трежњење и тежак мамурлук чекају оне који су уобразили да је историја само њих чекала не би ли човечанство најзад ступило у стање савршене правде. Стасава генерација која је одрастала уз дигиталне дадиље. Не можемо се љутити на њих због тога што слабо познају стварност изван екрана и што их муче напади панике уколико се одвоје од својих телефона.
Ни њихови родитељи нису у стању да се одупру овој болести. Свако ко је мало дуже боравио у друштву деце зна колико су она по природи бучна, раздрагана и кретању склона бића којима је потребан постојано висок ниво физичке и интелектуалне стимулације. Има нечег демонског у тишини која наступа онда када се дете дочепа таблета или телефона.
„Мртвачница духа“
Чувену оптимистичку фразу о целокупном људском знању доступном „на један клик“ треба ставити у одговарајући контраст с пролиферацијом психијатријских дијагноза међу адолесцентима. Нити је знање нешто за чим омладина спонтано жуди, нити је оно заиста нешто што се може стећи кликтањем. Урођени психолошки хедонизам који жуди за задовољством и зазире од бола јесте не само први, него и главни предмет васпитања.
Животиње своју младунчад не морају да чувају од њих самих. То за људску врсту не важи. Одрасли најпре морају да наметну стегу својој деци како би их заштитили од порива да гомилањем задовољстава и избегавањем напора повређују сами себе. Речи „наметање“ и „стега“ данас звуче одбојно и прегрубо иако је присутност и заинтересованост за добробит деце највеће могуће дело љубави, за разлику од грозног занемаривања које карактерише испуњавање свакојаких неразумних жеља само да би се дете скинуло с врата.
Испоставило се да је кратак пут од идеологије дечијих права до суманутих дечијих пленума
Ко се икада запитао о томе шта је истински добро лако је доспео до увида да су многа задовољства лоша, као што има једнако много болних искустава која су добра за људе. Пијанство је пријатно, али срамно стање ума. Телесно вежбање је напорно али изузетно корисно. Па ипак, људи уснама хвале све што је часно и корисно док се раслабљени углавном препуштају ономе што је забавно и што их неприметно, из дана у дан, води у пропаст.
Задатак стицања уздржаности пред ужицима и храбрости пред боловима јасно указује на то да етичко обликовање индивидуе, теоријски гледано, није превише захтеван подухват, али у практичном погледу представља нешто најтеже.
Није тешко разумети и запамтити реченицу која гласи „не лажи, говори истину“, али доследно се уздражавати од лагања у грубој и напрегнутој свакодневици подразумева морални напор који је незамислив без култивације врлина и презирања порока. Попут Старих Грка, којима дугујемо суштинска сазнања о ономе што је добро и лепо, ми волимо управо оно што је тешко. Међу филозофима је Платон посебно волео да цитира хеленску народну изреку: „Све што је лепо – тешко је“.
Родитељи су почели да се плаше своје деце. На сваки начин их поткупљују и удовољавају њиховим неразумним жељама не би ли тиме придобили њихову наклоност и осигурали крхки мир у кући. Време брзо пролази кад су људи заокупљен собом и својом каријером. Док су се старали око свог замишљеног бића, оног бића које постоји само у очима публике, стварна бића, њихови ближњи, закорачила су израњавана и запуштена у пубертет.
Тада обично почињу први контакти са психијатријом. Ти контакти ће бити све фреквентнији како време буде одмицало. Родитељи, дакле, „немају времена“ или нису стручни, а наставници окрећу главу у страну и говоре „није мој посао да их васпитавам, имају родитеље“.
Колико деце нема родитеље, а колико њих живи тако као да их немају? Ако наставно особље не преузме одговорност, ко ће? Јер Србији не прети само бела куга. Није само проблем у томе што нас нема довољно, ми се пре свега нехајно и расипнички односимо према омладини коју већ имамо. Просветни систем коначно треба назвати правим именом – мртвачница духа или боље – удружени злочиначки подухват против самосталности и стваралачких порива омладине.
Филип Грбић је књижевник и филозоф. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард