Учење архиепископа Аверкија Џорданвилског о продирању духа антихриста у Православље последњих времена
- Нас позивају на покајање и борбу незаборавне речи архиепископа Аверкија, изречене као одговор на питање човека који je учинио све што je могуће са спољашње (привидне) стране, да би припадао истинитој Христовој Цркви, Цркви Православној: Али како одредити да ли ти припадаш овој Цркви?…
- Ништа осим дубинског чула за истинитост и непоколебивост у борби са најлукавијим подметањима и обманама не може нас учинити члановима „најблискијег духовног савеза свих право верујућих у Христа“, Toj Цркви коју неће надвладати врата пакла.
…“Хришћански живот je постао сада тако тежак као никада раније, јep су се сплетке врага човечијег спасења веома усложниле и профиниле. Подвиг пастирства постао je многоструко тежи и одговорнији… Јасно je да почињу да се испуњавају речи светитеља Теофана Затворника о последњим временима: „Мада ће се име хришћанско чути свуда, и свуда бити видљиви храмови и чинови црквени, тада ћe ипак све то бити само један привид, a унутра ћe бити истинско одступништво“…
Предговор
Живот архиепископа Аверкија, чији се приказ појавио у последње време на руском и енглеском језику, наизглед не личи на живот значајног човека. Он је био пре обичан, и просто излагање догађаја у њему не може само по себи да пружи објашњење за изузетну појаву, каква је у стварности био архиепископ Аверкије.
Он се духовно формирао у великој мери под утицајем архиепископа Теофана Полтавског (1940. год.), који је, са своје стране, добијао поуке и савете од чувеног светилника нашег времена Светитеља Теофана Затворника (1894. год.). У својим опоменама и поукама, непролазног значаја, архиепископ Аверкије је умео да до нашег покољења пренесе духовни “плашт“, наслеђе својих великих наставника. А обичан човек није могао бити достојан тог плашта, кога је примио баш онако као некада Јелисеј од Илије.
Они који су познавали архиепископа Аверкија док је био настојатељ и ректор Свето-Тројицког манастира – семинарије у Џорданвилу (Њујорк), памте његову запањујућу фигуру. Он је био висок, са густом белом брадом и дугом таласастом косом. Испод необично густих обрва у саму душу човека гледале су крупне очи. Када је Архиепископ пребивао у сазерцању, очи су му сијале. Био је наглув и носио је слушни апарат: овај недостатак му је помогао да чува ум од светских гласина.
Његово држање било је ваплоћење спокојства и духовног достојанства. Он никада није журио нити био узнемирен. Нико га није видео у лакомисленом расположењу духа. То благородно и достојанствено држање, које често опонашају они који желе да изгледају духовно, било је савршено природно код владике Аверкија и израз чистоте његове душе.
Природност и целовитост заиста су биле одлике његовог карактера. Да би неко био истински носилац Православног Предања као архиепископ Аверкије, треба да буде, пре свега, искрен човек. Сушту супротност таквом човеку представља онај ко поступа прорачунато. Сам Архиепископ никада није водио рачуна о томе какав утисак могу да произведу његове речи или поступци, како ће се они одразити на “слику“ о њему, будући да он савршено искрено није водио бригу о томе шта људи о њему мисле. Никоме није ласкао и никоме није наносио душевне ране да би показао снагу своје личности, није покушавао да остави утисак на друге. Такав је свако ко живи осећајући присуство Бога и благодарећи само томе – остаје смирен. Без обзира на то што је архиепископ Аверкије имао веома добру представу о томе шта управља животом света, и што се врло трезвено и реалистички односио према свему што се догађа око њега, био је очигледно удаљен од свега земаљског. Код њега се није могло приметити ништа од овога света.
Остао је упамћен као састрадалан, као онај ко се према свима односи очински, али у исто време био је готово као дете. Будући да о себи није имао високо мишљење, бивао је искрено дирнут, чак и зачуђен, када би му неко указивао ма и најмање уважавање и поштовање. Тада је подсећао на маленог дечака који је растао у сиромаштву и изненада добија чудесни дар. Он, Архиепископ, изгледао је као смирени сиромах.
Архиепископ Аверкије је говорио тако лепо, да су га по смрти у једном чланку назвали “Златоустим последњих времена“ (јеромонах Серафим Роуз). Чак и у свакодневном разговору његова реч је била беседнички течна и одмерена, и он је то чинио не улажући никакве напоре. Његов говорнички дар, у споју са пламеном љубављу према Истини, чинио је његове проповеди незаборавним. Покајничко расположење често га је толико обузимало, да је почињао да рида услед проповеди. Само они најбезосећајнији од слушалаца подсмевали су се тој “емоционалности“, а по свему је било јасно да су те сузе биле сасвим природне – исходиле су од сувишка срца (Лк. 6.45).
Архиепископ Аверкије је био истински хришћански пастир. Он није само говорио: “учини ово, не чини оно“, него је давао “целовиту слику“ – свеобухватно православно осмишљавање, тако да су људи могли да разумеју зашто треба да чине једно, а зашто да не чине друго. Сред духовног пустошења у двадесетом веку, он је чинио оно што је његово време захтевало од свих пастира. Као што ће бити изложено даље, он је у својим делима показао све видове подметања и замена, проповедао Истину, и објавио је људима.
Човек пред апостасијом
“Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творими?“
Тако ће говорити “изабрани“ – они који су испунили дужност и створили себи репутацију слугу Христових, тобоже као да су извршили упечатљива дела ради Њега. А Господ ће одговорити: “Никад вас нисам знао, идите од мене ви који чините безакоње“ (Мт. 7.22-23).
Па шта су они то чинили да су заслужили тако страшне речи? Они су творили своја дела у име Христа, али не у Његовом духу, и зато нису живели по заповестима Његовим. Оно што су чинили ради овога света, нестаће заједно са њима. Они су привидно испуњавали сва упутства вере, али унутра, у себи, нису се управљали ка Царству Небеском. И ето, они се налазе пред Судијом празних руку.
Тако ће бити у време Страшног Суда, који ће уследити после највећег тријумфа Одступништва у свету.
И управо то је оглашавао Свети отац наших последњих времена архиепископ џорданвилски Аверкије (Таушев). Као ученик архиепископа Теофана Полтавског, он је, на тај начин, постао једна од карика непрекинутог низа православних богослова, који су преносили из нараштаја у нараштај живи дух Предања. Да је он био изворни чувар Предања Отаца, види се из тога што му никада није падало на памет да се назива “богословом“ или “патрологом“. То је разлог што је за људе остало непримећено да је он био пророк о долазећем Одступништву. Само из љубави према животворној Истини Православља и ради пастве, која му је поверена од Христа, он је сматрао својом дужношћу да опомиње људе о најтананијим и најскривенијим знацима Одступништва, које се све брже и назадрживо шири, док се свет приближава свом крају. Архиепископ Аверкије је знао да Одступништво није просто болест која се шири “тамо негде“ – у ослепелом безбожном свету или међу хришћанима – одступницима, чије су све помисли окренуте ка овоме свету. Не, корени Одступништва далеко су дубљи. Они могу да продиру у само срце човека…
Архиепископ Аверкије је разумео да се као и дела лажних учитеља, које је Христос одбацио, и спољашња страна Цркве, па чак и “истинско“, “традиционално“ Православље могу имитирати толико превејано, толико верно, да то може “да превари и изабране“ (Мт. 24.24). Мисао о овоме сасвим га је заокупљала. Он је стекао знање о суштини Православља непосредно од Светих Отаца. И да би успешно пренео то знање следећем нараштају, морао је да га одвоји од сурогата, који постају све финији. Чинило се да изговорене и написане речи нису биле у стању да испуне тај задатак. Он је често прибегавао јеткој фрази светог Теофана Затворника: “Православно хришћанство губи своју со“ (уп. Мт. 5.13). Али зар ово могу да осете само они који су пробали какав је прави “укус“ Православља? Да, јер онај ко не зна укус соли не може да распозна подвалу ако му дају да проба неку супстанцу и кажу му да је такав укус соли.
Архиепископ Аверкије такође је често наводио речи светог Игњатија Брјанчанинова: “Одступништво је Бог допустио: немој покушавати да га зауставиш својом немоћном руком. Склони се и сам се сачувај од њега, и то је довољно од тебе. Упознај дух времена, проучи га да би, ако је могуће, избегао његов утицај“.
Само по себи се разуме да су монаси и будући пастири Свето-Тројицког манастира – семинарије, који су се учили код архиепископа Аверкија, схватали непролазну важност његових упозорења. Ипак тешко је било разумети зашто се он стално враћа тако мрачној, негативној теми, и зашто је продубљује. Једном кад је Архиепископ, као и обично, расуђивао о знацима отпадије од Христа, један од студената је поставио питање:
-Разуме се, одступништво је страшно зло, и ми треба да слушамо предавања о њему, али зашто толико много? На крају крајева ми смо заштићени од тог утицаја , будући да смо православни и следимо Предање, ми припадамо Руској Православној Цркви, ми нисмо екуменисти, ми нисмо никако умешани у то издајство Православља, које се догађа у другим јурисдикцијама. Ми смо у истинитој Цркви Православној. Зар ми нисмо безбедни? Христос је рекао да Његову Цркву неће уздрмати врата пакла.
Архиепископ Аверкије, проницљиво гледајући онога ко је поставио ово питање, са своје стране је одговорио:
-Али како одредити да ли ти припадаш овој Цркви?
Говорећи на руском, употребио је једнину: “ти“, пошто се обраћао лично сваком слушаоцу.
Сви студенти присутни на предавању, били су крштени у православној Цркви; човек који им је поставио тако неочекивано питање, био је њихов јерарх, њихова веза са апостолима. Сви су они припадали не само истој Цркви као и он, него и истој “јурисдикцији“. Па како је он могао да сумња у њихову припадност истинитој Цркви, не сумњајући у своју припадност?
Питање које је поставио архиепископ Аверкије има најдубљи смисао. Он је често понављао својим ученицима да ће Антихрист, долазећи на власт у свету, “признати“ и “узаконити“, и самим тим њоме завладати – спољашњу страну Православне Цркве: њену традицију, уметност, догматику, каноне, знање о литургијској чистоти и апостолском прејемству. Стога, спољашња (привидна) припадност Цркви и верност традицији – мада и они јесу неопходни за сваког ко жели да позна Истину Православља и да постане причасник пуноте њене благодати – не дају, како се он изражавао, “гаранције“. Постављајући питање о томе шта одређује припадност човека истинитој Цркви, он је истицао да је потребно да свако лично у себи развије чуло за истинитост, које ће му омогућити да разликује дух Православног Хришћанства од свих његових лукавих кривотворења.
Шта је Црква?
Архиепископ Аверкије је запазио да се православна екслисиологија налази у већој опасности неко остали делови православног учења. Док Хришћанство губи последње остатке снаге дубинске вере, православни хришћани, неразумно изложени духу овог доба, губе правилну представу о томе шта је то у стварности Црква. Њихов поглед, као и поглед друштва у коме живе, окренут је према спољашњем и зато они све више и више гледају на Цркву као на организацију. Осећајући горућу потребу да да своје мишљење о овој тенденцији, архиепископ Аверкије је писао:
“Православље није само неки тип чисто земаљске организације на чијем су челу патријарси, епископи и свештеници, који врше неко служење у Цркви, која се официјелно назива “Православном“. Православље је мистичко Тело Христово, Чија је Глава – Сам Христос (в. Еф. 1.22-23 и Кол. 1.18,24), и у његов састав улазе не само свештеници, него и сви који правилно верују у Христа, који су законитим путем посредством светог Крштења ушли у Цркву, Коју је Он основао, и то како они који сада живе на земљи, тако и они који су умрли у вери и побожности“.
Архиепископ Аверкије се бојао да дух православне екслисиологије не буде замењен папистичком концепцијом Цркве, и да старешине Цркве у свести верујућих не постану “мини-папе“ и почну да собом заклањају Христа, истинску Главу Цркве. Архиепископ је разумео да ако се Црква буде схватала пре свега као светска административна структура, антихрист ће задобити непосредан приступ срцима људи и да ће их без нарочитих напора претворити у своје верне слуге. Имајући искривљену представу о Цркви, они ће “ради користи Цркве“ чинити оно што очигледно противречи заповестима и вољи Христа.
И поново усмеравајући нашу пажњу од земаљског према небеском архиепископ Аверкије даје следеће одређење Цркве:
“Православна Црква није “монопол“ клирика, није само њихова “ствар“, како мисле они који не познају црквени дух и којима је он туђ. Црква није власништво овог или оног јерарха или свештеника. То је најблискији духовни савез свих који правилно верују у Христа, који настоје да побожно држе заповести Христове, са јединим циљем – да наследе вечно блаженство које нам је Христос Спаситељ припремио, и који се, ако из немоћи греше, искрено кају и теже да “роде плодове достојне покајања“ (Лк. 3.8).
Они који пре свега воде бригу о консолидацији своје црквене организације, могу да осете опасност за своје планове у одређењу Цркве, какво даје архиепископ Аверкије (и које се, ваља приметити, слаже са одређењем које је дао Блажени архиепископ Јован, што показује да су оба ова јерарха били истомишљеници и да су потицали из једног, заједничког Предања). “Да, -може се понекад чути, – Црква има мистичку природу. Али треба да узимате у обзир и земаљску страну Цркве, ма како прозаична она била“. Архиепископ Аверкије у свом одговору на ове речи узима у обзир и земаљску страну Цркве, али и поред тога не оставља места за оправдање било каквог Њеног посветовњачења:
“Црква, заиста,, не може да се потпуно удаљи од света, пошто у њу улазе људи који настављају да живе на земљи, и зато су “земаљска“ страна Њеног састава и спољашња организација неопходни; али што је мање “земаљског“, тим је боље за постизање вечних циљева, који су пред Црквом. И већ је сасвим недопустиво да “земаљско“ засени или потисне чисто духовно – задатак спасења душе и живот вечни – ради чега је Црква основана и постоји“.
Архиепископ Аверкије је увиђао да преовладавање земаљског над духовним у Цркви доводи до губитка, за све хришћане неопходне, способности разликовања онога што је примљено, од онога што је правилно. Када човек обраћа сву своју пажњу на спољашњи свет, почиње да тражи “признање“ и “заслужени положај“ – зато што је то правилно и добро у очима других људи, а не због тога што је то у души правилно у погледу Бога и самога себе. Идеализовати нешто што сви признају као “правилно“ и прилагођавати се томе, значи изазивати да те обману, будући да сатана може врло лако да учини, нарочито у наше време, да оно што је спољашње и општеприхваћено постоји истовремено са унутрашњом лажју. Архиепископ Аверкије је истицао:
“Неопходно је схватити и свагда имати на уму да Православље није само и није свагда оно што се официјелно назива “православљем“, зато што је, у наше зло и варљиво доба, појављивање лажног “православља“, које подиже главу и успоставља се свуда у свету, изузетно суморна, али, нажалост, већ несумњива чињеница. То лажно “православље“ жестоко стреми да опонаша истинско Православље, као што ће у своје време Антихрист настојати да заузме место Христа и да Га замени собом“.
Шта је Антихрист?
Рећи ћемо неколико речи о томе шта је имао у виду архиепископ Аверкије када је говорио о Антихристу, зато што се његово гледиште одликује духовношћу и потпуним одсуством било какве нездраве сензационалности.
Да би препознао Антихриста и оно што сада припрема његов долазак, хришћанин треба да мало дубље обрати пажњу на оно што се у савременом свету сматра за добро и зло, праведно и неправедно. Хршћанин треба да разуме принцип који је у основи појаве коју називамо ‘‘Антихрист’‘, а тај принцип је ИМИТАЦИЈА Христа и свега онога што је Христово. Само његово име значи ‘‘уместо-Христос’‘ или онај ко изгледа као Христос (ствара утисак да је Христос). Антихрист је завршно, најсаблазније ваплоћење древних стремљења сатане да “имитира“ хришћанство, с тим да створи његову нову форму, која припада овом свету.
‘‘Антихрист ће се појавити, – пише И.М. Концевич, – не као апсолутни атеиста или следбеник бољшевизма, будући да је овај последњи показао свету све страхоте до којих атеизам доводи. Напротив, тврди св. Јефрем Сиријски, он ће доћи “као лопов“, да превари све, доћи ће као притворно побожан, смирен, кротак, као онај ко, како ће рећи о себи, мрзи неправду, као онај ко уклања идоле, даје првенство побожности, ко је добар, љуби сиротињу, у највишој мери благоразуман, веома постојан, према свима љубазан, ко нарочито уважава народ јеврејски; зато што ће Јевреји очекивати његов долазак. Поред свега тога, са великом влашћу чиниће знамења, чудеса и страхоте, примениће лукаве мере да свима угоди, да би га ускоро заволео обичан народ. Неће примати поклоне, неће говорити гневно, неће показивати суморан изглед, него ће свагда бити љубазан. И у свему томе добро уређеном спољашношћу почеће да заводи свет док се не зацари’‘.
Поседујући светоотачки поглед на суштину Антихриста, архиепископ Аверкије је схватио да уопште није обавезно да неко живи у време Антихристовог царовања, да би био његов следбеник. Човек може да постигне оно што Антихрист ваплоти у себи – кривотворење хришћанства, због тога што у њему као ни код антихриста – нема Христа у себи.
Назначење свега што је Христос даровао припремиће људе за Његово Небеско царовање, док ће, међутим, Антихрист на све начине привезивати људе за земаљско. Ова очигледна и једноставна разлика заиста се може показати као веома сложена и, будући да ће Антихрист као и многи његови претходници бити веома ‘‘духован’‘, прикиваће људе за земаљско чак и оним средствима која су предодређена да их воде на небо. Ову имитацију хришћанства могу да открију само они код којих се сачувало чуло које омогућава да разликују суштински своје земаљско и пролазно од небеског и вечног. “Одступништво“ о којем говори епископ Аверкије је управо губљење овога чула и стремљења ка Небеском. И преподобни Јефрем Сиријски пише да долазак Антихриста неће препознати онај “ко има ум за ствари овога живота и ко љуби земаљско… јер онај ко је привезан свагда за ствари овога живота, ако и чује, неће веровати и осетиће одбојност према ономе ко говори. А свети ће јачати, зато што су одбацили сваку бригу о овом животу.
Хришћанство које је изгубило снагу испуњава се световним, оним што себе издаје за духовно. А “посветовњачење“ хришћанства чини га незаштићеним за искушења Антихриста.
Три нивоа одступништва
Кад проучавамо оно што је архиепископ Аверкије написао о одступништву, можемо да издвојимо три његова нивоа. При томе они се разликују по томе колико се у њима лакше или теже може препознати Одступништво.
Први ниво
Први ниво Одступиштва је у губљењу снаге свеукупног Хришћанства, као једне целине. Корени овога се испољавају у расколу Запада и Истока и у постепеном формирању на Западу ‘‘новог хришћанства’‘ у којем пали човечији разум постаје мерило истине, а не Духом Божјим предато Свето Предање. Суштина овога феномена је у томе што се духовно замењује природним, и на крају крајева та је замена – кроз Ренесансу и “просветитељство“ – довела до вулгарног материјализма наших дана, до материјализма који је духовно ослепио савременог човека. ‘‘У свему овоме, – писао је архиепископ Аверкије, – види се некаква црна рука која плански и систематски делује, која настоји да што је могуће јаче привеже људе за овај привремени земаљски живот и да их примора да забораве на живот будући, живот вечни, који све нас неизбежно очекује’‘.
Материјализам, како га схвата архиепископ Аверкије, разлаже веру хришћана тако да они то чак и не примећују. Па и ако се наглашено супротстављају ‘‘светскоме’‘ или говоре о Небеском, они могу да се налазе у власти световних представа, ако изгубе правилно схватање ‘‘света’‘ који се супротставља самој суштини хришћанства. Шта више поступци који су са становишта Православља неморални, постају допустиви у хришћанству зараженом таштином..
Архиепископ Аверкије пише: “О каквом истинском јединству свих хришћана у духу хришћанске љубави може да се говори сада када Истину скоро сви одбацују, када лаж скоро свуда влада, када је изворни духовни живот међу људима, који себе називају хришћанима, пресахнуо и замењен је животом телесним, животом животињским, који се уз то подиже на пиједестал и који се прикрива идејом тобожње добротворности,и који свако духовно недело, сваку моралну разузданост лицемерно оправдава. Јер отуда и потичу сви ти небројени ‘‘балови’‘, разне врсте ‘‘игара’‘, ‘‘игранки’‘ и забава, према којима се, без обзира на антихришћанску неморалну суштину, данас веома попустљиво односе чак и многи савремени свештенослужитељи, који их и сами понекад организују и у њима учествују.
Губећи ослонац у самом темељу своје вере, који је, да то изразимо укратко, у припадању другом свету, хришћанство, заражено испразношћу, лишава своје верне живог контакта са благодаћу Светога Духа. Зато су хришћани принуђени да траже замену за ту благодат, изазивајући “духовне доживљаје“ (аутосугестијом). Они траже замену у овом свету, будући да им други (онај) свет више није доступан. О овим “неохришћанима“ архиепископ Аверкије је писао:
“Они траже блаженство овде, у овом свету, оптерећеном мноштвом грехова и безакоња; и очекују ово блаженство са нестрпљењем. Они сматрају да је један од најсигурнијих путева његовог достизања “екуменистички покрет“, савез и ступање свих народа у једну нову “цркву“, која уједињује не само римокатолике и протестанте, него и јевреје , муслимане и пагане, с тим да свако очува своја убеђења и заблуде. Та тобоже “хришћанска“ љубав, у име будуће земаљске среће човечанства, није ништа друго до гажење Истине“.
Архиепископ Аверкије је називао веру у будућу срећу на земљи “нео-хилијазмом“ (хилијазам – древно јеретичко веровање у хиљадугодишње царовање Христа као земаљског цара). Он је предвидео да ће спољашње (привидно) “екуменистичко јединство“, коме теже “неохилијасти“, бити организација коју ће Антихрист признати и подржавати.
За архиепископа Аверкија савремени “екуменистички покрет“ је био сведочанство о ширењу неверовања у постојање апсолутне Истине. Отуда проистиче одсуство жеље за заузимањем било каквог одређеног става и безвољно помирење са злом или чак његово оправдање, и то све у име најповршнијих представа о “хришћанској љубави“ и “миру“. Архиепископ Аверкије је ово изразио на следећи начин:
“У наше време, кад се појављују толико велике сумње чак и у само постојање Истине, када се свака “истина“ цени као релативна и сматра да је сасвим нормално да се сваки човек придржава “своје истине“, борба за Истину задобија нарочито важан значај. И онај ко не подржава ову борбу, онај ко у њој види само испољавање “фарисејства“ и нуди у замену “да се смиримо“ пре лажју, пошто је отпао од Истине, разуме се, мора да се сматра издајником Истине, ма за кога себе сматрао и ма како себе називао“.
Они који своју наду полажу на овај свет, свакако су принуђени или да западају у очајање, или да не примећују растуће изрођавање у свим формама друштвеног живота. Релативизам и неодлучност таквих само помаже ослобађању сатанских сила у последње време, као што је истицао архиепископ Аверкије.
“Слуге сатане или, што је једно те исто, слуге долазећег Антихриста, користе духовну слепоћу већине савремених људи и упорно и непопустиво раде свој посао са, збиља, сатанском енергијом. И специјалним напорима, и на све доступне начине и уз помоћ средстава која су се нашла под њиховом контролом, они привлаче к себи присталице, које свесно или несвесно, желећи то или не желећи, сарађују са њима, стварајући у свету услове и прилике које веома погодују скором доласку Антихриста као владара свега света и господара целокупног човечанства“.
На другом месту архиепископ Аверкиjе пише на исту тему:
“Основни задатак слугу долазећег Антихриста јесте у томе да разруше стари свет са свим његовим представама и “предрасудама“, с тим да на његовом месту изграде нови свет, спреман да прихвати свог “новог господара“ који се приближава и који ће заузети у очима људи место Христа и пружити им на земљи оно што им Христос није дао… Човек мора да буде потпуно духовно слеп и да му истинско хришћанство буде сасвим туђе, да не би могао да разуме све ово!“
Други ниво
Нa другом нивоу Одступништва, како то описује архиепископ Аверкије, Православне Цркве, ступајући „у корак са временом“, одрећи ће се од неких традиционалних форми црквеног живота и еклисиолошких ставова које сматрају „несавременим“, a такође ће отпасти од Предања, које има у себи снагу истинског хришћанства. Такав je један од путева претварања изворног Православља у световно лажно „православље“. Суштина Православља не може да се сачува тамо где je изгубљено оно што je раније оживљавало ту суштину.
Архиепископ Аверкије на следећи начин објашњава зашто Право-славна Црква, пo речи св. Атанасија Великог, не треба да служи времену:
„Црква се никада неће подчинити свету, никада неће поћи на компромис с њим. Разуме се, јер Господ je рекао Својим ученицима на Tajној Вечери: „ви нисте од света“. Ако хоћемо да останемо верни истинском хришћанству, морамо да се држимо ових речи – истинска Црква Христова свагда je била, јесте и свагда ћe бити туђинка у овом свету. Одвојена од њега, она je способна да преда Божанско учење Господа неповређено, зато што je та удаљеност чува непромењеном, то јест сличном вечном и непромењивом Богу“.
Једном приликом, почетком шездесетих година, један ђак богословије чуо je како архиепископ Аверкије врло дуго хода ходником богословије. Најзад, богослов му je пришао и упитао га да ли се нешто догодило.
– Брате, – одговорио je праведни јерарх, још увек погружен у своја размишљања, -термин „Православље“ изгубио je свој смисао, због тога што се неправославље крије под маском Православља. Зато je потребно измислити нову реч ради означавања онога што називамо православљем, баш као што je некада било потребно створити реч „Православље“ – a то није тако лако.
Архиепископ je схватио да Православне цркве и њихове старешине из разних разлога нису сачувале не-од-овога-света темељ Право-славног Предања, које се непрекидно преносило са оца на сина у току векова. Он je о томе писао овако:
„Тамо где je прекинута прејемствена духовно-благодатна веза са светим Апостолима и њиховим прејемницима Мужевима Апостолским и Светим Оцима, где су уведене разне новотарије у вероучење и морално учење са циљем да се „иде у корак са временом“, да се „остварује прогрес“, да се не заостаје за овим добом и да се прилагођава захтевима и моди овога света који у злу лежи, – тамо ни не може бити речи о истинитој Цркви“.
Ове „новотарије“ понекад јесу покушај да се ублажи одлучно пори-цање овога света од стране Православља или да се Православље учини мање „страним“ у очима средине. Архиепископ Аверкије пише да je сама та позиција туђа Православљу, будући да „Православна вера учи како уређивати свој живот у складу са захтевима хршићанског савршенства, док, међутим, инославље узима од хришћанства само незнатно и само онолико колико je то ускладиво са потребама савременог културног живота“. Снизити највише мерило православне аскетске борбе значи одузети од хришћана средство за самоочишћење, то јест изгубити саму могућност спасења кроз покајање, кад се хришћанин одриче слеђења тог узора пo духу, ако не пo слову. To je подривање темеља Православља, које, пo сведочанству архиепископа Аверкија јесте „аскетска вера, која позива на подвиге у име искорењивања греховних страсти и увођења хришћанских врлина“.
У другим случајевима Предање се подвргава рашчлањавању и мењању и већ почиње да храни гордост савремених „богослова“, који, будући одвојени од непосредно преданог, живог Предања, настоје да нађу „нове путеве православног богословља“, чисто интелектуалним путем да „преправе историју“ и да „успоставе“ православне обичаје у име неприродног пуризма. Они галаме, пише архиепископ Аверкије, о томе колико je суштински важно „обновити Православну Цркву“, о некаквим „реформама у Православљу“, које je, пo њиховом неоснованом тврђењу. „окамењено“ („укочено“, „обамрло“) и „налази се на самрти“… Овај нови сој „православних“ у ствари није ништа друго до врста савремених „схоластика“. Они „богословствују“ немајући право чуло за предањску црквену атмосферу, у којој су се васпитавали свети. „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7.20). Предањско Православље, са свим својим тобожњим „наслагама“ и „изопачавањима“, напајало je свете још и у наше време. „Поново откривено“ или „васкрснуто“ Православље, са свим својим паролама постаје све чистије и све ученије и има за последицу. у најбољем случају, појаву прилично паметних људи. Духовна немоћ ових последњих je резултат тога што њихови „богослови“ „боље знају“ него савремени живи чувари православне светости.
„Идући у корак са временом“ Црква може такође да изгуби снагу Православља, ако њоме овлада дух помодног „екуменистичког покрета“, који, како смо већ видели, сведочи о светском одступништву. Зато је у разним својим радовима архиепископ Аверкије говорио:
„Рушилачки дух одступништва вeћ je продро у нашу Православну Цркву, чији највиши јерарси отворено дају изјаве о доласку својеврсне „нове ере“ и цинично предлажу одрицање од свега прошлог, будући да се окупљају у некакву потпуно „нову цркву“ у блиском „екуменистичком контакту и једнодушности“ са свим одступницима од праве вере и Цркве… Вође екуменистичког покрета тек недавно су почеле да сасвим отворено износе cвoje мишљење, a раније су се бавили безобзирним „бацањем прашине у очи“, изјављујући дa улазе у „екуменистички покрет“ са циљем дa тобоже „сведоче пред инославнима истину Свесветог Православља“. A сада, како то јасно произилази из честих саопштења међународне штампе о њиховим наступањима, они постају издајници ове свете истине“.
Трећи ниво
И најзад, Православне цркве доспевају до трећег нивоа Одступништва, када, чувајући сву традицију и предање онога што називају „истинитим Православљем, такође губе драгоцену „со“ своје вере, и у њих већ продире зараза духа овога света под видом духовности. Ово се испољава: 1) у губитку првобитне хришћанске љубави, без које сва предања бивају на осуду, a не извори благодати, и 2) у коришћењу у световне циљеве спољашњих обредних форми и свега што je било замишљено да побуђује сећање на други свет. Из тога се рађа нова форма лажног „православља“, али овога пута још финија, скривенија, јер може да се заодева у одећу Истине. Даље ћe бити описани знаци овог одступништва, који се, међутим, могу показивати и на другом нивоу.
Партијска политика
Архиепископ Аверкије je увидео да, када je изгубљена снага Православља, и када се према Цркви односе као првенствено земаљској организацији, припадност мистичком Телу Христа почиње да се у свести људи замењује чланством у овој или оној црквеној партији. Тада постаје допуштено да се уништи живот човека под изговором „чистки у Цркви“, ако тај човек није погодан за ту организацију. У овим условима клирици, мирјани и монаси изазивају једни друге, почињу да се међусобно мрзе и међу њима се ствара непријатељство у име очувања световних интереса њихове црквене партије. Једна црквена група може да се удаљи од друге и да тежи да озакони свој положај било којим јуридичким и канонским аргументима. Различите партије могу да се уједине у „супер-партију“ да би себе осећале каноничнијим и могу да говоре о свом спољашњем јединству као да тобоже оно представља истинско духовно јединство Цркве. Али они издају себе тиме што je њихово обједињавање чисто политичко и понекад се они поново распадају или воде полемику са оним православним групама које се нису присајединиле њиховој организацији. To je „партијска свест“. Они који имају „партијску свест“ могу да изгубе своју представу о светости, славећи црквене делатнике, које у првом реду „признаје“ њихова одређена партија или су ови њени најистакнутији гласници. Почињу да произвољно манипулишу „каноничношћу“ (тим основним оружјем у полемици међу партијама) и да je погрешно мешају са „признањем“ једне партије од стране других партија. A последица je да онај ко води најефикаснију пропаганду постаје „каноничнији“.
Код архиепископа Аверкија ова појава, коју je назвао „партијска политика“, изазивала je гнушање. Видео je да je она у својој суштини туђа хришћанству.
Иако je партијска политика заиста достигла врхунац развоја у ова последња времена, када je „охладнела љубав многих“ (Мт. 24, 12), разуме се, „партијска свест“ ипак није апсолутна новост за наше време: то je резултат свеопште тенденције пале телесне стране човека. Чак и св. Павле се сукобљава са носиоцима ове појаве, када je писао коринтској цркви: „… Сваки од вас говори: Ja сам Павлов, a ja Аполов, a ja Кифин, a ja Христов. Зар се Христос раздели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павловог крстисте?“ (1 Kop. 1,12-13).
Учинити Цркву оруђем политичких интрига, говорио je архиепископ Аверкије значи „подчинити вечно пролазном, небеско земаљском, свето греховном“. У чланку „Света ревност“ писао je следеће:
„Али постоји такође u умишљена, лажна ревност, под чијом се маском скривају узавреле човечије страсти – пре свих гордост, љубав према власти и почастима, интереси партијске политике слични онима који играју главну улогу у политичкој борби којој не може бити места у духовном животу и у друштвено-црквеном животу, али које (страсти), на жалост, можемо често дa уочавамо у наше време и које су главни узрок свих могућих распри и немира у Цркви. Сами они који их распаљују и руководе „политиком“ често се прикривају некаквом борбом „за идеју“, али у ствари теже дa се домогну само својих личних циљева, настоје дa угоде не Богу, него својој самодовољности и не ревнуjy о слави Божјој, него о својој слави и слави својих сарадника и чланова своје партије. Cвe je то, разуме се, дубоко туђе истинској светој ревности, cвe je то њој противно, грешно и недопустиво, јер компромитује нашу свету веру u Цркву!“
„Црква нам je, – истиче архиепископ Аверкије на другом месту, дата ради спасења наших душа и ни за шта више! Mu не можемо дa je учинимо својим оружјем или дa je претварамо у арену за разуздавање својих страсти ради постизања својих личних циљева“.
По мишљењу архиепископа Аверкија, свака политика je некорисна, независно од тога каква партија je ствара. Сумњам да она вреди колико бити монах, предавати Богу сав живот, лишавајући се могућности ступања у брак и стварања породице. По иронији судбине, управо то што архиепископ Аверкије није имао ништа заједничко са „политичарима“, њега je и учинило жртвом. Он je био лишен сталног чланства у овом Синоду епископа, јер je одбио да се руководи „партијском линијом . a не својом савешћу.
Остаје нам да се чудимо зашто je архиепископ Аверкије говорио тако отворено о тој „ненадахњујућој“ појави партијске политике. Није ли боље правити се као да друге православне групе уопште не постоје и усредсредити сву пажњу на свој круг људи? Нe, за архиепископа Аверкија би то било одрицање од одговорности коју има као прејемник Светих Апостола. Партијска политика трује Православље, смета испуњењу његове мисије у земљама слободног света, одвраћа од вере недавно обраћене и приморава верујуће да слушају не слова Христа, него нашаптавање сатане. Било би недопуштено ћутати, јер како могу да открију суштину Православља, које je изнад сваке партије, они који се налазе у потрази за духовним, ако се о томе не говори отворено? Како они могу да осете живу реалност истините Цркве, која je, како je рекао архиепископ Аверкије, „најтеснији духовни савез свих оних који правилно верују у Христа“?
„Само света ревност по Богу, у Христу, – писао je Архиепископ, – без икакве примесе лукаве и двосмислено подмукле политике, треба дa нас руководи у свим нашим делима и поступцима“.
Глумљење
Архиепископ Аверкије je показао још један знак да Православне Цркве губе снагу Православља, чак ако и одржавају све спољашње форме. Ово наступа кад вође Православних група и њихови гласници почну да играју „улоге“. Ово je проузроковано тиме што духовно безначајни људи из световних амбиција теже да заузму у Цркви позицију која je предодређена за људе узвишене духовности. Не поседујући у ствари никакав духовни ауторитет, у већини случајева ови „глумци“ су принуђени да га стичу прибегавајући, према изразу архиепископа Аверкија, „човекоугађању“. О томе je говорио св. апостол Павле, који je у првим годинама хришћанства био приморан да укаже на разлику између истинских представника Христа и „човекоугодника“: Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1,10). „Већ као што нас je Бог провepuo дa смо способни дa нам се повери јеванђеље, тако Говоримо, a не као они који угађају људима, него Богу који испитује срца наша. Јер, као што знате, никада не наступасмо ради ласкања, нити због похлепе – Бог je сведок; не тражећи славе од људи, ни од вac ни од других“ (1 Сол. 2, 4-6).
„Који угађају“, морају да ласкају „корисним“ људима, a са друге стране, да уништавају могуће противнике у погодном тренутку и да обавезно „буду обзирни“ према утицајним људима, независно од својих убеђења. Најзад, треба делити награде и положаје и разглашавати о томе и самим тим повезивати се са „савезницима“ узајамним „уважавањем“, a не срдачном љубављу. „Како много људи, – писао je архиепископ Аверкије, – безумно цени високе положаје, звања, одликовања u награде, и спремно je дa их стекне на било који начин, чак и газећи заповести cвoje caвeсти“.
Архиепископ Аверкије je сматрао да „глумљење“ може такође да уноси непријатељство и поделе у Цркву:
„Да би се изазвали најжешће непријатељство и подела. који подсецају сам корен мирног тока парохијског живота, да би се потресла и разорила парохија, довољно je да се у њој појави један такав човек – човек који je уобразио да je „средиште света“, који сматра да су сви дужни да узимају у обзир само њега и да му се потчињавају у свему, a да су сва његова мишљења и оцене тачни и непогрешиви… Код ових људи као да je сасвим нестао глас савести, они не признају Закон Божји: спремни су на свако тенденциозно извртање истине, на сваку лаж и злобну клевету у борби с онима који се не слажу са њиховим таштим склоностима, који не подржавају њихово самозадовољство и њихову необуздану жељу да играју водећу улогу свуда и на сваком месту, пa и кад су ти људи били – законито постављени и заиста добри пастири и молитвеници, каквих je све мање и мање у наше време, и које треба ценити, a не прогањати лажју и клеветом из чисто личних властољубивих побуда, које су мрске и грешне пред Богом. И ове људе, које je обузела безумна страст самољубља, често користе тамне силе, слуге долазећег антихриста, да би поцепале и разрушиле Цркву, почев од парохија… To су људи заиста безобзирни!“
Играјући улогу, човек бира начин деловања какав свет очекује да види од човека који се налази на тако „одговорном“ положају. To директно противречи ономе што je карактеристично за људе који су стварно „карике“ у непрекидном ланцу Православног Предања: савршена природност, одсуство притворности и слобода духа, без икаквих покушаја да им припадне било каква од прописаних „улога“.
За једног „глумећег“ црквеног старешину архиепископ Аверкије је рекао да je тај носио „маску“. „Постоје лицемери, – писао je, – који вoле дa изгледају богобојажљиво и благочестиво, мада уствари нису уопште такви. Али они ћe дати одговор пред Богом, зато што су покушавали дa обману верујуће и чинили су то ради cвoje личне користи“.
Ово глумљење може да поприми различите форме. Јер може се играти улога човека снабдевеног духовном влашћу, пa чак и „авве“, „старца“, приписујући слабој духовности нашег времена оно што je било својствено високим узорима прошлости. Користећи израз апостола Павла. архиепископ Аверкије je то одредио као „ревност не по разуму, – ревност која губи своју вредност због одсуства најважније хришћанске врлине: расуђивања, и зато уместо користи причињава штету“.
Код лажних проповедника Православља може се открити још један вид глумљења. Beћ смо говорили о „богословима“ „очишћеног“ обновљенског (реформаторско-модернистичког) Православља. Нa ове лажне учитеље може се наићи не само у „либералним“ круговима, него и међу „специјалистима за оце“, „научницима“, „конзервативцима“ и „традиционалистима“. Гласници лажног Православља могу да човеку улију oceћaј да je, напокон, „разумео“ Православље, али они најчешће остављају душу човека не-дирнутом и у пређашњем стању. О њима je архиепископ Аверкије напоменуо:
„Авај, како je у наше време мало људи међу образованима, a понекад и међу „богословима“ и свештенослужитељима високих рангова, који правилно схватају шта je Православље и у чему je његова суштина. Они прилазе овом питању сасвим површно, формално и решавају ra претерано једноставно, пa и наивно, не запажајући сву пуноту његовог духовног садржаја“.
Једном приликом, када су неки свештенослужитељи излагали на-падима блажену успомену на једног светога из 14. века зато што овај није одговарао њиховим представама о „традиционалности“, архиепископ Аверкије их je назвао „богословима-жутокљунцима“. Они су били присталице (користим термин јеромонаха Серафима Роуза) „спољашње мудрости“. За архиепископа Аверкија такозвани „либерали“ и привидни „традиционалисти“ били су две стране исте медаље. И једни и други су захваћени савременим критицизмом, љубављу према спољашњем сјају и према свезналаштву, и пошто су примили Православље, истражују га и извлаче „разумне“ закључке из својих истраживања, a не од његових живих чувара. Недовољан je само површан контакт са изворним чуварем Предања; треба да постоји духовно сродство, љубав и „јединство духа“. Разуме се, са стране je тешко видети да ли има или нема тог сродства, пре свега зато што данашњи свет не разуме побожност у којој je био васпитан истински чувар Предања. Тако, например, кад прочитамо дела архиепископа Аверкија, написана реско, директно, можемо помислити да je он такође био изложен утицају духа свезналаштва. Али кад човек почне да схвата какви су били његови духовни учитељи Теофан Полтавски и Теофан Затворник, тада постаје очигледно да се он налази сасвим у њиховој традицији, да je он све примио од њих. Kao и Оци Цркве, архиепископ Аверкије je учио друге, не зато што je имао сувише високо мишљење о свом знању, него зато што je oceћao своју личну одговорност за то бесцено богатство, које су му предали његови свети наставници.
Безакоње на врху
Последњи вид „глумљења“, о коме je говорио архиепископ Аверкије, јесте глумљење међу лицима која су снабдевена црквеном влашћу. Овај вид je, можда, најважнији у стварању лажног „православља“ јер су црквене вође призване да дају тон целокупном црквеном животу. Они међу њима који немају истинску апостолску ревност, могу ипак да се веома ревносно труде ради постизања својих личних циљева или на корист своје партије. Архиепископ Аверкије je писао да за њих „Црква није ништа друго до једна од обичних човечанских организација, у којој би они хтели дa играју једну од главних улога…“
Нa другом месту он тврди: „Они су успешно преузимали у своје руке власт у Цркви, тежећи дa постану руководитељи религиозног и црквеног живота људи са влашћу неограниченом и неподложном контроли, па су чак примењивали и црквену дисциплину против оних који су одбијали дa им се повинују, дa би имали нaд свима власт и да не би допустили појаву опозиције или негодовања“.
Имајући овосветску представу о власти, они сматрају дa je њихов основни задатак у томе дa рад њиховог спољашњег црквеног апарата тече глатко, a не у томе дa спасавају душе. Будући неспособни да остварују пастирство на отачки начин, са љубављу, они виде у потчињавању себи норму понашања која je неопходна за функционисање организације. Објективно, њима je додељено свештеничко достојанство и могу да цитирају мноштво канона да би потврдили своје право на неограничену власт, али „имају изглед побожности, a силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3, 5). Канони којима се користе, разуме се, имају смисла само онда када се примењују у правилном духу, са пастирским расуђивањем и пo учењу Цркве. Многи простодушни верујући, од којих захтевају да без размишљања поступају онако како им кажу, сматрају својом дужношћу да се повинују пo сваку цену. Да се изразимо речима архиепископа Аверкија они „потпадају под утицај“ „недуховних вођа“ и наивно и непромишљено их подржавају у њиховим славољубивим подухватима, као некакве „чуваре закона и поретка“. Дакле, што се више црквени лидер труди да игра своју улогу, тим више очекује да његова паства усваја његове световне представе о власти и да одигра улогу лакомисленог стада. Ови господари показују лош пример, a људи немају могућност да их упореде са истином, пошто се никада са њом нису сусрели. Они нису способни да разликују формално пастирство од истинског Православља, које води ка спасењу душе, и зато не траже пастира из духовних побуда, него да би „званично“ постали чланови правилне црквене партије.
Међу вернима, које руководе такве недуховне старешине, може да се појави некаква парализа. Она се испољава у томе што се људи боје да преузму на себе иницијативу и да поступају пo налозима своје савести, поверовавши у то да свако ко нарушава створено стање нема права на постојање. Они почињу да се стиде да својим делима сведоче љубав према Богу свим срцем својим или љубав према оним светитељима Божјим, који можда још „нису признати“ од Цркве.
Коришћење власти у световне циљеве нарочито je опасно када се тиме баве јерарси, будући да су они монаси и пастири световних људи, то јест дужни су да међу оне који живе у свету уносе квасац Царства Небеског. Они су обавезни да надахњују, да усмеравају и да одушевљавају, да подржавају све побожне тежње верујућих да донесу добро на ову палу земљу, a не да покушавају да завладају над тим стремљењима и да их стандардизују, као и да униште природност, надахнуће и чистоту тих стремљења, чувајући се сваког „ризика“.
Архиепископ Аверкије je често говорио о „безакоњу на врху“, о безакоњу које долази од „законитих власти“ и зато не подлеже сумњи. Обраћајући пажњу на ово извртање истине, он никако није бранио оне који се препиру са црквеним властима нити оне који су подозриви према сваком човеку само зато што заузима одговоран положај у црквеној јерархији. Он je само подстицао верне да се не потчињавају непромишљено „слову закона“, без обраћања пажње да ли се оно користи за добро дело или ради нечије личне користи. У једном раду он je писао:
„Истинитом Православљу туђ je сваки мртви формализам. У њему нема слепог потчињавања „слову закона“, зато што je оно, Православље, „дух и живот“ (Јн. 6, 63). Уопште није сигурно да je оно што се чини савршено правилним и што je апсолутно са спољашње и чисто формалне тачке гледишта, заиста такво у стварности… Православље je јединствена и потпуна Истина, чиста Истина, без икакве примесе и најмање привидности, лажи, зла и преваре“.
Све што стоји на путу Христове Истине je – идол. Стога, ако се човек придржава наредби црквеног старешине, које противрече заповестима Христа, онда je тај човек сачинио себи идола од „официјелности“. Нa крају крајева то доводи до убећења да „ако наше вође греше, онда je све пропало!“ Ипак, како je објашњавао архиепископ Аверкије, не смемо сматрати човека безнадежно изгубљеним за Православље дотле док не изгуби духовно разумевање онога што je Црква. „Врата пакла, писао je, неће надвладати Цркву, али она могу дa надвладају многе од оних који себе сматрају црквеним стубовима, као што нам то показује историја Цркве“.
Став архиепископа Аверкија био je одрећен: ако се нешто чини из нечистих побуда, то не можемо да одобравамо и не можемо да ћутимо под заштитом званичне власти, јер je то – „безакоње на врху“.
„Кротост и смирење нису бескичмењаштво, и они не пристају на очигледно зло. Истински хришћанин je дужан да буде бескомпромисан према злу, мора да се бори с њим свим њему доступним средствима, да би одлучно зауставио ширење и јачање тог зла међу људима“.
Архиепископ Аверкије je истицао још и опасност од избегавања одговорности и од тражења подршке или признања од сваке врсте „власти“, само зато што су то „званичне власти“:
„Сваки покушај са наше стране да привучемо на своју страну (световне) „власти које се сувише дуго одржавају“ у наше време, када се „многи антихристи“ отворено или скривено боре са Христом и Његовом Црквом и очигледно долазе на власт, сваки покушај да им ропски чинимо услуге и да им се додворавамо, као и да чинимо оно што они хоћe, пa чак и да тежимо да од њих добијемо „легализацију“, – све je то издајство Христа Спаситеља нашег и противљење Њему, макар они који тако поступају носили свештеничке одежде“.
Говорећи овако, архиепископ Аверкије je предивно описао и обја-снио феномен „сергијанства“. Митрополит Сергије je капитулирао пред безбожном совјетском влашћу ради очувања лојалности, да би црквене установе могле да наставе свој рад, a то што га je принудило на овај корак, није се догађало само у Совјетској Русији. To je универзално својство човечије душе, које се драматично изразило у личности митрополита Сергија: „оправдање зла и подршка лажи ради постизања световних користи „званичног“ положаја, макар и ради користи Цркве“.
„Нa тај начин, – писао je јеромонах Серафим Роуз, – неки хришћани могу дa се нађу у таквом положају у коме ћe бити сасвим „легални“, али дубоко туђи Христу – као дa je хршићанска савест дужна дa се повинује сваком наређењу црквене власти док те власти остају „канонске“. Таква представа о слепој покорности je и била један од главних узрока победе сергијанства у нашем веку – и унутар, и ван граница Московске Патријаршије“.
У крајњој линији, ако се следи принцип сергијанства, онда ћe се чак и сами „традиционални“ хришћани добровољно потчињавати антихристу. Њих неће приморавати да се слажу са идејама антихриста или са његовим методама. Од њих ћe се захтевати само признање његове власти, што ћe они и чинити ради очувања јерархије, црквене организације, богослужења и могућности неприкривеног примања Христових Тајни. Њихово издајство неће бити у претераној везаности за канонске форме, него у томе што ће ставити верност форми изнад верности Христу.
„Свети Оци сасвим одређено уче о овоме, нa основу Апокалипсиса cв. Јована Богослова. Оци су протумачили дa се жиг антихриста дaјe на челу или на десној руци не истовремено, него или на челу, или на руци (Откр. 13, 16). Према светом Андреју Кесаријском, они код којих жиг антихриста буде на челу, биће истог начина мишљења као антихрист, док ћe они који буду добили жиг на десној руци, само признавати његову власт, тврдећи дa je то допустиво ако „остану хришћани у души…“ Али Дух Свети ћe напустити људе који су добили жиг звери и тада ћe се њихово срце испунити првим знаком погибељи – плашљивошћу – која ћe их брзо довести до пропасти“.
Знајући ово светоотачко учење архиепископ Аверкије je могао у потпуности да предвиди како ће се црквене организације – екуменистичке и антиекуменистичке, обновљеничке и традиционалистичке – једном наћи под влашћу антихриста. Они код којих je страх од светске власти јачи од страха Божјег, користиће све снаге свога разума да би оправдали то потчињавање антихристу, јер срце и савест то никада не могу да учине. Они ће покушати да одрже своје црквене установе одрицањем од духовне слободе и јуначког исповедања вере, што je, како je опет и опет понављао архиепископ Аверкије, једино у стању да сачува Тело Христово непобеђено од врата пакла. Тако ћe се испунити предсказање светитеља Игњатија Брјанчанинова кога je често цитирао архиепископ Аверкије:
„Судећи по духу времена и по превирању умова, треба сматрати дa ћe се здање Цркве, које се колеба одавно, заљуљати страшно и брзо. Нема ко дa заустави и дa се супротстави. Мере подршке које се предузимају позајмљују се од стихија овога света, непријатељског Цркви, и пре ћe убрзати њен пад, неголи га зауставити… Милосрдни Господ дa покрије остатак оних који верују у Њега. Али тај остатак je незнатан: постаје cвe мањи и мањи“.
Завештање
Архиепископ Аверкије je упозоравао да ако хоћемо да останемо верни Христу, не треба да верујемо ономе што може да изгледа „разумно“, ономе што се слаже са „мнењем“ нашег палог ума. Уместо тога треба да следимо налог савести и заповести Господа нашег и да због тora очекујемо мржњу оних који се налазе – и у секуларној и у црквеној сфери – у власти духа овога света. Писао je:
„У наше време Истину сасвим званично и тријумфално објављују за лаж, a лаж за – истину. И свако je, хтео не хтео, дужан дa верује свему томе, упркос свим доказима и без основа. A ако не, тешко њему! Онај ко следи налоге савести и учење Господа мopaћe скупо дa плати за то. И тако се догађа свуда – понекад чак и у религиозној црквеној средини… Браћо! Немојмо ни у најмањој мери дa подлежемо духу овога света: јер тако добро знамо из Речи Божје дa се овај свет налази у власти суровог кнеза таме – нашег бесног противника, злочинца, лаже u човекоубице од почетка (Јн. 8, 44) – ђавола. Нe бојмо се ругања, раздора које он сеје, злостављања и прогањања од стране његових верних слугу…“
Посматрајући стање око себе архиепископ Аверкије je видео како сатана подрива и најмање побожне намере хришћана. Људи чија срца жуде за љубављу, не добијају je од хришћана, које пo тој љубави и треба познати (Јн. 13, 35) – и њихова срца вену и испуњавају се горчином, исто као и код свих који их окружују. A када се изгуби хришћанска љубав њу замењују сурогати, који могу да уједињују цркве само на спољашњем нивоу: званичност, установљене норме понашања, глуматања, човекоугодништво, политички савези – сва та подметања која обједињују лажну цркву, унутар које je – празнина. Празнина коју ћe испунити антихрист који долази. Тако се збива оно што je архиепископ Аверкије назвао „решетање“. Одвајање мудрих и разборитих овога света (Лк. 10, 21) од оних који не обраћају пажњу на „мнења“ света и само хоће да буду са Христом у Његовом Царству. Ово просејавање лажног од истинитог, тврдио je архиепископ Аверкије, повећава бреме које лежи на богољубивим пастирима, јер се показује да су подривена основна опредељења због сатанске лажи и подметања:
„Хришћански живот je постао сада тако тежак као никада раније, јep су се сплетке врага човечијег спасења веома усложниле и профиниле. Подвиг пастирства постао je многоструко тежи и одговорнији… Јасно je да почињу да се испуњавају речи светитеља Теофана Затворника о последњим временима: „Мада ће се име хришћанско чути свуда, и свуда бити видљиви храмови и чинови црквени, тада ћe ипак све то бити само један привид, a унутра ћe бити истинско одступништво“. Отуда ће, у првом реду, поред свагда неопходног примера узвишеног личног духовно-моралног живота, за савременог пастира проистицати најодговорнији и најважнији задатак – да науче верне да распознају истиниту Цркву у мноштву лажних цркви, и да их речју, испуњеном духовном силом и мудрошћу, задржавају у њеном наручју, a заблуделе да привлаче“.
Архиепископ Аверкије je осећао бреме одговорности можда јаче од свих великих православних пастира нашег времена. Kao и њему омиљени св. Јован Кронштатски, који je припадао претходном покољењу, увидео je да je од свега најтеже несумњиву победу зла у свету ускладити са својим пастирским задацима.
Архиепископ Аверкије често je користио израз св. Григорија Богослова: „страдајуће Православље“. Овај израз се односи, најпре, на страдања која трпе православни хришћани у овој „долини плача“ на свом путу ка Небеском Отачаству, a затим и на прогањања вечне Истине у овом палом свету, где царује ђаво.
Архиепископ Аверкије je из свог искуства знао шта je „страдајуће Православље“. Непосредно пре смрти, док je био болесног тела, a духом састрадавао Војујућој Цркви (Земаљској), упитали су га како се осећа. „Како могу дa се осећам, – упитао je, – када слава Православља нестаје, зло слави победу, хришћани постају непријатељски расположени и недобронамерни један према другом, a православни хришћани нису ништа бољи – вероватно су чак и гopи од њих, јер je православнима више дано. И ко ћe се у ова страшна последња времена заузети за несрећно страдајуће Православље?!…“
У својој последњој књизи архиепископ Аверкије je споменуо како се његова пастирска забринутост због „духовног пустошења“ одразила на дуготрајну болест, која се затим окончала његовом смрћу.
„Услед свих емоционалних потреса које сам доживео у вези са оним што се дешава у наше дане, био сам запањен низом (барем како тврде лекари) озбиљних болести које умало нису постале узрок смрти, зато што нисам могао да се помирим са свим оним што се догађа око мене, a да се према томе односим равнодушно“.
Упокојење у Богу 1967. године, донело je архиепископу Аверкију ослобођење од крајње тешког бремена пастира. Са световне тачке гледишта, он je умро побеђен. Нa земљи се рат сатане са сваким видом праведности наставља и треба да се заврши његовом победом. Али на небу архиепископ Аверкије je победник. Он je побожно поживео припремајући се за живљење са свим светима на небесима. Он нас надахњује на то исто следећим речима које je написао свега годину дана пре смрти:
„Само нека страх Божји и побожност буду светиљке у нашим рукама, као у старца Симеона и у тајанственијем смислу у дубини наших душа и срца. Taдa ћемо моћи пре свог одласка из овог живота дa од свег срца возгласимо: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје Спасење твоје““.
Када je починуо, у души архиепископа Аверкија није било очајања ни неверовања у Истину и љубав. Он je живео у овој Истини и љубави и знао да ћe Истина победити антихриста, после мало времена његовог царовања.
У последња времена истински апостоли Христови умираће или гинути као у првим годинама: залазак сунца личи на освит. A све дотле ћe нас чувати од лукавих искушења и подметања, која се већ налазе мећу нама, – пламене речи архиепископа Аверкија, једног од последњих истинских апостола. Он je стајао пред бујицом светског Одступништва и није се поколебао. Он je разоткрио најпрепреденије скривене замке духа злобе, показавши их свима који су имали очи да виде. Он je позивао да не напуштамо нашу вечну наду, нити да се уздамо у земаљско и у оно што може бити имитација. Одважно и постојано испуњавао je своју дужност, не служећи само притворно као да људима угађа, него у простоти срца, бојећи се Бога (Кол. 3, 22). Зато je пре свог одласка Господу писао, немајући ни сенку сумње: „Мени ће, као и свима, судити праведни Бог. Али могу да кажем једно: чинио сам све часно, пo својој савести, и не гледајући ко je ко“.
Прослављање на Небу
Јеромонах Серафим Роуз дана 1/14. априла 1967. године, написао je у свом „Летопису“: „Данас су нас обавестили о смрти нашег духовног наставника и учитеља богословља архиепископа Аверкија. Mи смо заиста остали сирочад…“
Кроз неколико месеци, 22 октобра/4. новембра, отац Серафим je дошао у цркву на јутарње службе и испричао једном од браће о чудесном сну који je видео ноћу. Видео je свога вољеног архиепископа Аверкија. Архиепископ je стајао на степеницама, зараслим у зелену траву, a степенице су водиле увис. Около je било много људи, као на богослужењу под отвореним небом, a отац Серафим je био мећу њима. Архиепископ Аверкије je изгледао радошћу озарен. Био je одевен сав у снежно беле блиставе одежде и сви остали, укључујући и ђакона који je стајао близу, мало даље од архиепископа Аверкија, право преко пута њега. Било je у току свечано богослужење. Ђакон je требало да произнесе прокимен, али неочекивано je заборавио речи, и збуњен, покушавао да их се сети. Отац Серафим je знао шта треба peћи и погледао je на архиепископа Аверкија. Тада му je Архиепископ дао знак да произнесе прокимен уместо ђакона.
„Да васкрсне Бог, – возгласио je отац Серафим, – и дa се расеју непријатељи Његови! Да васкрсне Русија! Алилуја!“ Чим je то изрекао, велики хор око њих прихватио je речи прокимена и оне су се громогласно разлегале свуда као таласи. У том тренутку архиепископ Аверкије радосно се осмехнуо и почео да се лагано пење уз степенице, сав у диму тамјана. Хор од хиљада гласова наставио je да поје, и отац Серафим je схватио да се прослављао велики, свечани, нечувени догађај – Васкрсење Русије. И тада се пробудио.
Отац Серафим je нешто прећуткивао, али je било јасно да га je посетио сам архиепископ Аверкије. Завршавајући своју причу, упитао je:
– Не знам, шта ово значи?
– Зар ти не знаш који je данас дан? – рекао му je сабрат. – Данас je дан помена св. равноапостолног Аверкија, прва монашка слава архиепископа Аверкија на небу! Нa овај дан прославља се помен светих Седам младића Ефеских (који су праслика свеопштег Васкрсења) и Казанске иконе Божје Мајке. која je спасла Русију у прошлости. – Твој сан није једноставан; он мора да има духовни смисао“.
И тако, отац Серафим се удостојио да присуствује небеском про-слављењу архиепископа Аверкија.
Закључак
Изложена приповест о жестоком сукобу архиепископа Аверкија са свим видовима лажи и о победи над њом на крају, говори нам о једној врло важној ствари: ми треба да се бавимо истраживањем и разобличавањем Одступништва не негде ван сфере наше делатности – у спољном свету, у другим хришћанским конфесијама, у паганским религијама, у другим православним јурисдикцијама, међу „новообраћенима“ и тако даље… Дух Одступништва – имитација Христа – налази се свуда и погађа пре свега оне који се труде да остану верни Христу.
Нас позивају на покајање и борбу незаборавне речи архиепископа Аверкија, изречене као одговор на питање човека који je учинио све што je могуће са спољашње (привидне) стране, да би припадао истинитој Христовој Цркви, Цркви Православној:
Али како одредити да ли ти припадаш овој Цркви?…
Ништа осим дубинског чула за истинитост и непоколебивост у борби са најлукавијим подметањима и обманама не може нас учинити члановима „најблискијег духовног савеза свих право верујућих у Христа“, Toj Цркви коју неће надвладати врата пакла.
Превод са руског: Мирослав Голубовић
Преузето из зборника Печат Христов и жиг звери у издању Образа светачког, Београд, 2004.
ОБЈАВИЛА: Православна породица