О мржњи према прекодринским Србима

Када је почела ова мржња? Можда постоји већ дуго, много дуже него што досеже сећање наших генерација, али се чини да смо је први пут осетили у ратовима из деведесетих година прошлог века. Близина ратишта је променила уличну естетику флекавог Београда, променила је учмалу атмосферу југословенске престонице „која се простире на ушћу двеју река“, и која је маштала да ће постати западна капија.

Све је стигло одједном и у пакету: инфлација на дневном нивоу, редови за основне намирнице, мрачне улице главнога града у рестрикцији, рафали из оружја донесеног са ратишта који су се проламали периферијама, физиономије у маскирним униформама које су запоселе тротоаре и баште престонице. Кроз Београд се, преко ноћи, појавила гомила избеглица у тумарању за голим хлебом и правдом. Срби који су остали без станова, кућа, имања, посла; поништени људи без успомена и без биографија.

Са једне стране београдског живота нашли су се они који су побегли у страху од нових клања, јер су њихови преци завршавали у Јасеновцу и по крашким јамама; Матија Бећковић их је назвао „остатак закланог народа“. Шта су видели са друге стране? Да ли их је дочекало људско разумевање, национална солидарност, хришћанска самилост или, бар, универзална хуманост?! Можда су видели нешто сасвим различито, нешто што подсећа на смешу презира и подсмеха, нешто препуно отворене нелагоде и стидљиве гадљивости?!

Да ли је та друга београдска „грађанска“ страна, оличена у мисионарској „средњој класи“, била спремна да поднесе сопствену жртву у нужном распадању југословенске историје?! Поштено, било је свега, и суза и помоћи, као и псовки и саможивости. Често је овај коктел супротних ставова и осећања кроз време пролазио кроз појединачног човека, мењајући амплитуде његовог понашања у зависности од општих политичких околности, као и периода у његовом личном животу.

Исто би било у сваком народу, у временима сличних трагедија. Ипак, и поред читавог коктела емоција које су често поништавале једна другу, остало је сећање на мржњу према Србима-избеглицама, мржњу која се могла осетити у етру од стране других Срба, који су по професији били Београђани. Када се са ове дистанце време врати уназад, остаје утисак да су наше генерације под санкцијама, управо тада у мирису барута из деведесетих, запамтиле ову мржњу.

Однос према избеглицама

Избеглим Србима је замерано да су упрљали престоницу, да су срозали њену уличну естетику, да су донели тврди горштачки језик који користи „ијекавицу“, као и да су загадили београдску културу. Неки од припадника те грађанске средње класе су чак замерали избеглим Србима и много теже ствари: да су нас завадили са „осталим југословенским народима“, можда и са читавим светом, као и да због њихове подршке на власти опстаје режим Слободана Милошевића.

Остао је утисак да је највећа мржња према новим српским избеглицама стигла од стране потомака бивших избеглица, чији родитељи су само пре једну генерацију пристигли из гудура у главни град, а многи од њих као победници са капом „титовком“ на глави. У то доба, у такозваним „мрачним деведесетим“, деца ових победника рођена у Београду и одрастала у привилегованим крајевима града, најболније су доживeла распад југословенске државе и смрт југословенске идеје.

Да не би било забуне: искључиво је реч о југословенској идеји из епохе Титове државе, дакле, ради се о југотитоистима. И да ствари буду јасније: ради се о такозваној „средњој“ класи, која је осамдесетих година прошлог века подигнута на митски пиједестал у Брозовој држави. Била је то она „средња“ класа која је убрзо, пронашла у „уређеној породици европских народа“, утеху за крах југотитоистичког пројекта „братства и јединства“.

Она иста класа за коју су осамдесете године прошлог века биле године просперитета и слободе, класа чија деценија је сијала кроз кованицу „златне осамдесете“. У том периоду није им сметало што је Крунослав Драгановић – католички свештеник који је лично пребацио Анту Павелића „пацовским каналима“ на безбедну територију – умро природном смрћу у Сарајеву као професор, док је у исто време штампање дела Слободана Јовановића – најзначајнијег српског правног писца и једног од најбољих ствараоца које смо имали у историји – било забрањено и кривично гоњено.

Тој „средњој“ класи, која је себи доделила култулорошки статус урбаног, није сметало да у Београду једна мала и безначајна улица носи назив по Тесли, док се велики новобеоградски булевари називају по Кардељу. Није им сметало да деценијама газе по игралиштима и парковима – масовним гробљима где су комунисти (а често њихови очеви као ликвидатори) бацали недужне Београђане након „ослобођења“ из 1944. године, пошто су их на правди Бога стрељали.

Избеглим Србима је замерано да су упрљали престоницу, да су срозали њену уличну естетику, да су донели тврди горштачки језик, као и да су загадили београдску културу

А „Кућа цвећа“, тај морбидни маузолеј српском архи-непријатељу Брозу, не само да им није сметао, већ су га посећивали у истом периоду када су њихови очеви забрањивали изградњу Храма Светог Саве. И нико од њих, тих урбаних скоројевића из „средње“ класе, није сматрао да је таква – југословенска и титоистичка а никако српска – престоница Београд, као град забрањене српске културе, због тога културно осакаћен и урбано девастиран.

Њима ништа од овога – као и много чега сличног и још горег – није сметало, већ су им засметали прогнани „прекодрински“ Срби, којима су све у животу отели ти исти „остали југословенски народи“. Они, грађанска „средња“ класа малограђана, они – југотитоисти, они су ти од којих потиче савремена мржња према Србима ван Србије, чије горке плодове данас беремо.

Српско и србијанско

Често је шизофрен однос који имају околни народи према српској култури, посебно Хрвати. Иако су побили преко сто Срба свих узраста који су се презивали Тесла – само зато што су били српске народности – немају нимало стида да Теслу прогласе Хрватом?! Андрића покушавају да пребаце у хрватску књижевност, иако је он у више наврата потврдио у тешким временима сопствену припадност српском народу и српској књижевности.

Монтенигрини покушавају да украду Лубарду, иако је његов случај идентичан са Андрићевим примером. Бошњаци сличне претензије имају са Мешом Селимовићем, великаном који никада није имао дилеме да ли припада српској књижевности. Примера има много, и све се своде на идентичну формулу пљачке и злочина: прво раздвојити све што је србијанско од онога што је српско; затим прогласити да оно што није србијанско није ни српско; коначно то што није србијанско а због тога није ни српско – приписати „осталим југословенским народима“.

Најбоље странице на ову тему на српском језику написао је професор Мило Ломпар у више дела, посебно у књизи Дух самопорицања, где је до детаља скенирао културну политику која се заснива на идеологији раздвајања србијанског од српског. На несрећу, главни јатаци ових културних разбојника седе у Београду: заправо, тек са Београдом као анти-српском престоницом, ова политика разбијања интегралног српског културног простора добија замајац.

Рецимо, у „Народној библиотеци Србије“ су током мандата „жутог“ Сретена Угричића раздвојили српске писце на србијанске и оне који то нису, а затим су „несрбијански“ писци били разврстани на позицијама књижевности „осталих југословенских народа“: Његош је постао Монтенигрин, Кочић Босанац, Десница Хрват…

Такође, у актуелној власти је функцију министра обављала Гордана Чомић, чије министарство је донело „Закон о родној равноправности“ у оквиру кога је промовисан родно осетљив језик, због чега су САНУ, СПЦ, Удружење књижевника Србије и сва струковна удружења костатовали насилну смрт српског језика. Примера има, на несрећу, још много. И ко је, онда, крив за ово разбијање јединственог српског културног простора?! Што би рекла Констракта: и шта ћемо сад?

Разбијање јединства

Одмах упада у очи да се разбијање јединства српског културног простора не обавља стихијски, већ плански и по нацрту „авнојевских територија“. А тај план говори следеће: прво треба разбити српско културно јединство према „авнојевским границама“, а онда према тим истим границама званично нацртаним у новембру 1943. године у Јајцу, треба трајно разбити српски политички простор.

Та мржња се креће у концентричним круговима око урбаног језгра, понекад се на хладноћи скупља, а понекад се на страстима шири

Зато треба подстрекивати сваку намеру поделе унутар српског националног простора, зато треба осмишљавати и охрабривати сваки вид унутар-српске мржње. И зато је деведесетих година прошлог века телевизија „Б 92“ у свом програму посебно палила ватре мржње према „прекодринским“ Србима, било да су насилно дошли као избеглице из својих домова, било да су остали да живе у Републици Српској (један од водећих људи на тој телевизији био је Веран Матић, који је своју беспоговорну оданост англосаксонској политици наплатио у скорије доба позицијом саветника у Кабинету председника Републике Србије).

Творци ове мржње у медијима, правилно су закључили да се она мора базирати много више на културолошким предрасудама, јер су оне универзалне и по дефиницији непатриотске. Али су плодови такве мржње подједнако отровни као и у међунационалном случају. Пошто није било могуће поделити јединствени српски простор на патриотској основи, приступило се ефикаснијем плану: подела по култури која неће бити базирана на уметничкој и културној баштини, већ на просторној идентификацији популарне културе.

Таква мржња је увек егоцентрична и заснивана на другости: ми који смо у центру и они који су унутрашњост. Ми смо увек у центру велеграда, збивања, значаја, урбаног, а они су увек провинцијални, маргинални, парохијални, паланачки. Када субјекат такве мржње нису „прекодрински“ Срби, онда субјекти постају заостали и задрти провинцијалци. Када субјекти такве мржње нису ти исти провинцијалци, онда нови субјекти мржње постају „сељаци“ из предграђа Београда.

Та мржња се креће у концентричним круговима око урбаног језгра, понекад се на хладноћи скупља, а понекад се на страстима шири. Она је увек концентрисана око језгра култур-расизма, рођеном на нарцизму малих разлика: зато је толико отровна. Нисмо ли скоро чули како један од оснивача „Прогласа“ проглашава све становнике периферија и предграђа Београђанима ниже класе?!

Плодови мржње

У данашње доба поново видимо плодове мржње према Србима из Републике Српске, које у јавности посебно узгајају „прозападни“ медији, попут N1 или Данаса. Често отворено износе тврдње да је десетине хиљада Босанаца дошло из Републике Српске како би помогли напредњацима да задрже власт путем фалсификованих исправа. Ова мантра се брзином и вирулентношћу куге преноси по београдским кафићима, пијацама и улицама.

Јер, ако урбанe Србe убеде да се вратила мода мржње према „прекодринским“ Србима, онда неће бити много важна судбина председника Републике Српске Милорада Додика, а у крајњем случају, неће бити много важна ни сама егзистенција Републике Српске.

Зашто бисмо им помагли и борили се за њих – каже овај канцерогени наратив – када се помоћу њих, ионако, краду избори у Србији?! Ову мантру је најбоље раскринкао аутор Данијел Симић у тексту Растанимо се на Сретење?, где у делу текста прецизно и виспрено запажа следеће:

Са једне стране, имамо опет развијање нетрпељивости и слободно се може рећи мржње према Србима западно од Дрине, који се оптужују за неку немогућу изборну превару и да, тобоже, Срби из Републике Српске јесу тас на ваги који одлучује изборе у Србији. Односно, прецизније, да захваљујући Србима из Српске власт оличена у Александру Вучићу добија изборе. И ни због чега другог.

То сасвим извјесно није тачно. То је пријесна лаж. нажалост, огромна већина Срба из Српске, нема чак ни држављанство, а камоли да гласају у Србији. то је просто лаж и не бих даље посвећивао пажњу томе, јер је то давање простора опасно, као и у другом наративу. Друга политичка мантра, из правца власти, јесте надувавање и преувеличавање, може се слободно рећи и измаштавање неког непостојећег Војвођанског сепаратизма…

Јавна је тајна да постоји озбиљан проблем изборних услова у Србији, посебно у медијском простору. Јавна је тајна да опозиција није ни приближно у стању да покрије све бирачке кутије. Погрешно је, као и дубоко злонамерно, пребацивати кривицу на српски народ западно од Дрине. Позиција свих Срба који живе ван граница Републике Србије има додатни тег у односу на српски народ унутар српске државе.

Они морају увек да буду уз званичну власт у Србији, без обзира каква политичка опција је формирала владајућу већину у Београду! Они не смеју себи да дозволе да у исто време буду опозиција другим народима у матичним државама, као и сопственој матици! Зато су редом били на услузи Милошевићу, Ђинђићу, Коштуници, Тадићу, Вучићу: без подршке власти у Србији њима нема опстанка у околним државама.

Ако се урбани Срби убеде да се вратила мода мржње према „прекодринским“ Србима, онда неће бити много важна ни сама егзистенција Републике Српске

Ово је неспорна политичка формула опстанка. Са друге стране, српска власт често злоупотребљава ову чињеницу, и доводи „прекодринске“ Србе у незгодан положај зарад сопственог политичког егоизма. Кад год актуелној власти понестане патриотске политике или када постане очигледно да је угрозила суверенистичку позицију, одмах доводи у помоћ „прекодринске“ Србе, да би их злоупотребила.

Срби западно од Дрине морају да се труде да остану што даље од унутрашњих политичких борби у Србији, тако да их свака власт користи у што мањем обиму за своје политичке поене. А власт у Србији би морала да сачува своје „прекодринске“ сународнике, не мешајући их у унутрашње политичке борбе.

Тешка је, често и парадоксална, позиција српског народа западно од Дрине. Током овог века, само зато што су били православни Срби, убијали су их масовно Германи и Хрвати, у злочинма са слепом мржњом, рођеном на католичкој верској нетолеранцији.

Поред ове мржње о којој историјска наука није рекла последњу реч, данас према „прекодринским“ Србима постоји ова култулорошка мржња од стране „грађаниста“ и титоиста из Србије. Можда се чини да није претерано опасна, али може постати експлозивна када се удружи са мржњом „осталих југословенских народа“. Сведоци смо какве јатаке у Београду имају зликовци из окружења на плану покушаја разбијања јединства српског културног простора.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард