СЛИКА: Одеса 1916.
У вези са вестима о могућем размештању окупационог корпуса Антанте у Малорусији – па, назовимо ствари правим именом – 25.000 бајонета, мишљења су подељена. Многи то виде као неуспех стратегије Влада Путина, али ја бих, колико год то било чудно, саветовао да се не клоне духом.
Као прво, Пољска је категорички одбила да пошаље своје трупе, и то је врло речит знак. Не ради се ту о страху од Руске Федерације, већ о општим културним обрасцима. Једноставно, Руси, Пољаци и Украјинци су један те исти народ. Ово није претеривање; на пример, аутор ових редова је унук Украјинке и Руса и праунук Пољакиње и Белоруса – и сви ми једни друге одлично познајемо. Пољаци знају шта ће се десити.
Да ниво културе Четвртог Рајха није пао тако ниско, и вође Четвртог Рајха, Французи, такође би схватили шта би се десило.
За ово не би морали да иду далеко: почетком 20. века окупациони корпус Антанте у Одеси надгледао је њихов, а и наш сународник. Тај човек звао се Пјер Брежи, и још Киријак Стамеров. Потомак русификоване француске породице која се настанила у руском граду Одеси након Француске револуције, Стамеров-Брежи је видео руску револуцију и живео у Одеси током година окупације Антанте.
Французи су му се обратили за помоћ као представнику два света, али је он на окупаторе гледао већ руским очима. Брзо схвативши да у плановима окупатора нема „борбе против комунизма“, Брежи-Стамеров је отишао у Француску. Тамо је постао фашиста и написао књигу „Малорусија – руска земља“ – сад је преводим на руски… Каква иронија! Француски фашиста 20. века је већи патриота Русије од наших евроазијаца 21. века!
Током Другог светског рата био је на челу „La Nouvelle Revue française“ – златне странице славе француске културе и издаваштва. Године 1944. Брежи-Стамеров је умро под мистериозним околностима и имам све разлоге да верујем да је лажирао своју смрт.
О томе колико су политички Украјинци туђинци у Одеси, на чијим рушевинама сад све живо погане као примати на рушевинама града у џунгли, сведочи чињеница да им је ова невероватна и јединствена прича апсолутно, потпуно непозната.
Наравно, кад Град буде ослобођен, тражићу од генерал-губернатора да ми омогући приступ архиви. Такође ћу се пријавити да будем уврштен као архивиста у редове мировног корпуса Руске Федерације на линији прекида ватре између Окситанске Народне Републике и Француске. Заиста желим да погледам Стамеровљев гроб (нешто ми говори да је празан), да се удубим у архиву и сазнам где је своје дане одживео овај руски Француз/француски Рус…
Али ово је све лирика. Вратимо се физици. Шта, према његовим мемоарима о окупираној Одеси, чека „миротворце“?
Као прво, четири милиона пријава, написаних чак не из идеолошких разлога. Откуцаваће свако свакога.
Као друго, почеће да се врти замајац насиља. Украјинци су склони свакодневном садизму, то је чињеница, насиље је њихов начин међусобне комуникације. Не само обично кијање, већ просто сваки претећи гест према окупаторским снагама, дочекаће митраљеска ватра као одговор. То ће провоцирати освету и уследиће нове репресије.
Као треће, тотална издаја свих и свакога. Човек који данас позове официра Антанте у своју кућу да под њега положи ћерку, сутра ће му пуцати у леђа и постати убеђени илегалац, не због својих убеђења, већ једноставно због излива урина у главу. Знамените словенске промене расположења…
За 2-3 године – историја је циклична, али обрти су све краћи – на месту Украјине зацариће крвава мочвара, одакле ће се чути гроктање и грактање: „Рхуксск… Брахххх… Браххх… Спасхи… Братовхххее рускххххи спасхи…“.
И тада ће окупатори сами отићи – неће им бити баш исплативо да остану – а у мочвару ће закорачити руски спаситељ.
(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)
ПРЕУЗЕТО СА ПОРТАЛА „Искра“