Оргуље су један од најстаријих и најкомплекснијих музичких инструмената- “аерофони инструмент сачињен од једнотонских свирала, које дају звук помоћу ваздуха из меха“. Њеним претечом сматра се панова фрула, именована и као “прве, усне оргуље“. И док је панова фрула врхунски елемент културе подунавских Румуна, о присуству оргуља у овој европској регији од антике до данас има мало трагова, мада је опчињеност староседелаца и освајача звуком којим је често природа у Ђердапској клисури даривала људе, доводећи до њихове опчињености таквим божанским изразом постојања. Бука коју су таласи Дунава у садејству са ветровимма и стењем стварали на Ђердапу пре изградње хидроенергетског и пловидбеног система седамдесетих година двадесетог века не ретко поређена је са музиком: “Ну Дунав има овде и своју музику. Бујни таласи његови, пробијајући се кроз овај камени теснац, ударајући силно о кршеве и јурећи преко стеновитих прагова, производе необичне тонове; њима се придружује и чудновато фијукање ветра, који се ломи о клисурске бокове. Вечито, монотоно, бескрајно хучање и брујање, потпомогнуто одјецима од блиских стена, слива се у некакву чудну хармонију- у необичну, дивљу, подземну музику, која уши заглуне. Она остаје човеку дуго у памети, дуго му још зуји у ушима, па и онда, кад далеко одмакне од овог места“ (Стојковић 1893, 202).
Изум оргуља које функционишу уз помоћ ветра- organum pneumaticum- приписују се Грку Херону (1.век н.е.). Он је наводно конструисао ветрењачу која је путем ротора производила звук у цевима оргуља, а столећима касније појавиће се доказ и о оргуљама које су функционисале уз помоћ воде- organum hydraulicum. Конструктор хидрауличних оргуља био је Ктесибије из Александрије (285-222.) у трећем веку п.н.е.
Милоје Васић пишући 1905.г. о археолошким истраживањима у Србији, посебно апострофирајући налазе из рудничког округа, Костолца, околине Смедерева и Ниша, међу егземпларима “који веома јасно одају утицаје са Југоистока и Сирије“, спомиње и “сребром оковане цеви од слонове кости, су рађене по свој прилици око границе између 2. и 3. века; њихова је употреба још неодређена али није искључена могућност да су оне служиле као делови какве оргуље; према карактеру натписа на њима, место постанка ових цеви има се тражити у Малој Азији или Сирији“ (1905, 681).
Зборник Народног музеја у Београду 2011.г. публиковао је текст Дејане Ратковић са детаљним описом налаза:
“Западно од данашњег Голупца на Дунаву у подручју античког насеља и каструма Cuppae пронађене су цеви израђене oд три врсте материјала: кости, бакарне легуре и сребра. Првобитан налаз откупљен је 1897. године за Народни музеј и састојао се од 7 цеви (organa) чија је дужина варирала од 155 mm до 425 mm. Милоје Васић их је објавио 1909. године. Данас је од тог налаза оргуља очувано само 13 фрагмената који се нажалост не могу саставити. Од посебног је значаја фрагмент са пунктираним потписом мајстора Фортунатуса. Натпис гласи FORTVNADV. AGATEMERI. FECTI / FORTVNATVS AGATEMERI. FECIT/. На основу натписа би се ове оргуље могле датовати у III век. Цеви оргуља (органа) из Cuppae су јединствен, налаз цеви оргуља направљених од сребра, бакарне легуре и кости. Нeсумњив луксузан карактер које су имале намеће логично питање у чијем су поседу биле оргуље којима су припадали наши фрагменти и како су се нашле на овом делу горњомезијског лимеса. По наводима Феликса Каница пронађени су у каструму који није истраживан. Занимљиво је стога што ови инструменти не спадају у оне типове музичких инструмената који су служили у војне сврхе, већ су имали јавни (амфитеатри, позоришта) и приватни кућни и дворски церемонијални карактер. Да ли су у подручје античког насеља Cuppae доспеле приликом посете неког важног царског чиновника или самог цара на путу са истока или Никомедије, будући да је ово насеље било једна од већих станица на путу ка Никомедији. То за сада није могуће утврдити, али сасвим је сигурно да овај важан налаз указује и на значај ове области горњемезијског лимеса на Дунаву.“ (2011, 326).
У Римском царству спомињу се током владавине Нерона (54-68) и Јулијана Апостате 361-363.г.н.е. (Мажуранић,1975, 838).
За време владавине цара Јустинијана, обновитеља Дунавског лимеса и епископије Aque са седиштем код данашњег Прахова на Дунаву, у царској палати постојале су златне оргуље “које су свирале у дане свечаних примања“ (Дил, 1927, 126).Према Мажуранићу, у Франачку су допремљене из Цариграда у осмом веку (1975, 838).
У верским процесијама оне су најзаступљеније у католичкој цркви, која је своју мисију на овим просторика ширила у Средњем веку посредтсвом мађарских освајача. У доба мађарског краља Андрије II /1205-1235./, његов син Бела, ожењен Маријом, кћери никејског цара Теодора I Ласкариса, пошто 1228. није успео да освоји Видин, створио је бановину са седиштем у Турну Северину, 1233. године основавши ту и доминиканску мисију црквеног реда браће проповедника . Тада је и ђердапско острво Ада Кале потпало под мађарску управу. Пожаревачки мир 1718.г. створио је претпоставке озбиљнијег присуства Аустријанаца у регији на ђердапском делу Дунава. Како бележи Феликс Каниц већ 1717.г. гувернер генерал Клаудије Флоримонд фон Мерси почео је са изграђивањем острвског система утврђења према плановима принца Еугена.
Околношћу какву само случај зна удесити, много година доцније откривене су у Италији оргуље на реци Ади које су имале водени погон: “Нарочите оргуље, можда једине у целом свету, налазе се у Северној Италији у месту Герола ди Валтелина на реци Ади. Ове оргуље налазе се у Једној кући која је подигнута крај млина. У соби се налази много крша и нереда и тек кад се боље погледа по соби примети се једна столица За седење и дирке с педалом. Све је дрвене конструкције. Ако би сте тражили цеви, не би сте их одмах нашли. Оне су свуда распоређене по зидовима и таваници. И оне су дрвене, али не округле, већ четвороугле. а како нема довољно простора у соби за дужину сваке цеви и акустику тона, то су неке пресавијене два и три пута. Ово изгледа као да се по зидовима пење бршљан који тражи излаз из ове просторије. Међутим, ако се точак од млина стави у покрет онда он стави у акцију и мехове који утерају ваздух у цеви. Цео овај инструменат конструисао је црквењак ове вароши, радећи на овом послу непрестано осам година. Од материјала имао је само дрво и неколико ситних алатки. Па ипак је постигао то, да оргуље дају изванредан тон. Педесет година је свирао на овим оргуљама, не само црквене песме, већ и световне песме па чак и игре. Много света је долазило да види ову уметничку творевину и много уметника из целе Европе. Творац овог инструмента је умро, а оргуље су наследиле његове кћери које су их потпуно запустиле тако да више не дају звуке. Оне су у стању само да буду приказане људима, али глас им се не може чути. “
У стању “да буду приказане људима, али им се глас не може чути“ налазе се највеће оргуље подунавског Београда: оргуље Дома синдиката из педесетих година прошлог столећа- тешке неколико тона, са цевима и по 10 метара, према процени светских стручњака -редак примерак. Израдила их је компанија Walcker и представљале оригинално уметничко-занатско дело. У функцији су биле до 1998.године.
У сећањима савременика “Стаљинове оргуље“- артиљеријски вишецевни бацач- доживљаване су као симбол ослобођења Београда од немачке окупације у Другом светском рату. Оне које доносе дарове божанске музике, као и значајни део културне баштине, далеко су од српске данашњице. За разлику од тога, бисером медитеранске туристичке понуде данас се сматрају морске оргуље на Јадрану- Задар- “спој архитектуре и музике, где се звук оргуља ствара уз помоћ енергије мора, таласа, као и плиме и осеке“. ..Како је природа непредвидива, тако море и ветар никад не делују истом јачином и самим тим свака је прозведена нота и тон,
Подунавски Ђердап има енергију воде, таласа и ветра. А оргуље? Можда им недостају плима и осека давнашњег Панонског мора…
Стаљинове оргуље
Оргуље у Дому синдиката Београд
ЛИТЕРАТУРА
Милоје Васић, Археолошка истраживања у Србији, Српски књижевни гласник (прири.Павле Поповић и Јован Скерлић) књига 15 Београд 1905.г.
Шарл Дил, Византиске слике,књига 1, превод Олга Косановић, Српска књижевна задруга Београд 1927.
Владимир Мажуранић, Приноси за хрватски правно-повјестни рјечник, фототипско издање “Информатор“ Загреб 1975.
Деана В. Ратковић Народни музеј, Београд Цеви оргуља из Cuppae (Голубац), Зборник Народног музеја XX-1 aрхeoлoгија Београд 2011.г.
Сретен ј Стојковић, На лепом српском Дунаву од Београда до Радујевца, Књижара Д.М.Ђорића, Београд 1893.
Оргуље са воденим погоном, новински чланак “Коло“ Београд љо.4.1943, с.2.
Фотографија: ArcheoSerbia
https://www.facebook.com/archeoserbia/photos/a.1674107459567673/2941400832838323/?type=3&_rdr приступљено 16.1.2025.г.