Ђура Јакшић је био вероватно највећи лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих српских сликара 19. века.
Поред поезије, која је највреднија у његовом књижевном опусу, писао је приповетке и херојске поеме („На Липару“, „Поноћ“, „Падајте браћо“, „Отаџбина“, „Сеоба Србаља“, „Станоје Главаш“).
Ђура Јакшић песник, приповедач, драмски писац и сликар, рођен је у Банату, у Српској Црњи, у свештеничкој породици. Право име било му је Георгије. Студирао је сликарство у Пешти и Бечу, извесно време живео у Војводини, а као двадесетпетогодишњак је прешао у Београд, и у Србији остао до смрти.
Био је сеоски учитељ у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, и наставник цртања у гимназији у Крагујевцу, Београду и Јагодини.
Упркос томе што је имао породицу, основно обележје његовог живота било је бомество. Кафански свет било је његово природно окружење.
Већ болестан од туберколозе, учествовао је у Првом српско-турском рату као извештач. Ту је био сведок неславног понашања елитног генерала, кнежевог рођака Ранка Алимпића.
Две годне касније, у једном новосадском часопису објавио је о томе саркастичну причу, због чега је у Србији био изведен пред Војни суд, и кажњен са петнаест дана затвора.
Истину о овом случају Србија је сазнала тек када су Обреновићи сишли са власти.
Жарко Илић, најмлађи брат песника Војислава, објавио је 1906. године:
“У лето 1878. пред хотелом Париз у Београду седело је више официра за столом, а међу њима и генерал Ранко Алимпић. У тај пар прође поред њих Ђура Јакшић и оде Баталџамијином улицом. Успут сретне Ђура једног сељака…
Сељак је терао неколико говеда. Ђура га заустави и запита: ‘Хоћеш ли доле Теразијама?’
Сељак му одговори да хоће.
Нато Ђура извади из џепа један динар, даде га сељаку и рекне: ‘Када прођеш поред кафане Париз, а ти притерај волове ближе оној господи што седе пред кафаном, удри којега вола штапом па реци: ‘Шта се устежеш као Ранко Алимпић на Дрини!’.
Сељак га послуша и уради тако. Када је сељак изговорио оне речи, сви се официри згледнуше. Један од њих одмах устаде од стола и пође за сељаком лаганим кораком до прве жандармеријске постаје…
У полицији су сељака испитивали да ли је оне речи изрекао тек онако или му је ко то казао. Сељак искаже да му је то казао један господин кога је срео успут, и да му је зато дао један динар…
Одмах помислише на Ђуру Јакшића.
Ђура Јакшић становао је у Скадарској улици. Једне вечери враћао се Ђура кући из неког веселог друштва. У такорећи пустој улици дочекају га два ноћна стражара преобучена у цивилно одело, ухвате га, свале, и тако су га тукли и газили, да се сирома једва одвукао кући… Ђура поче одмах поболевати…”
Ђура Јакшић умро је 17. новембра 1878. године.
Ковчег су из сиротињске собе у Скадарској улици изнели на рукама четворица књижевника: Јован Јовановић Змај, Јован Драгашевић, Милан Кујунџић и Милорад Поповић Шапчанин.
“Беху ту високи државници, велики и мали чиновници, професори и научници, војници, ђаци, трговци, занатлије и сиромашни радници…”
По извештају штампе од 25000 ондашњих становника Београда, скоро половина је дошла да ода последњу почаст великом песнику.
Казну није издржао. Судски чиновник је на решењу записао: „Пошто је Ђура Јакшић умро, то да се овај предмет за свршен сматра и акта у архиву оставе”.
Његов убица, генерал Ранко Алимпић, данас има улицу у Шапцу.
ИЗВОР: https://serbiantimes.info/tragicna-prica-o-velikom-duri-jaksicu-pretucen-je-do-smrti-a-njegov-ubica-danas-ima-ulicu/