ЗАХВАЛНОСТ У ТУЗИ: хришћански одговор на невоље

У тренуцима када нас захвате тешке невоље, људска природа често подлеже малодушности и очајању. Међутим, хришћанска вера заснива се на непоколебљивом поверењу у Божју промисао и Његову љубав. Чак и у најтежим временима Бог не напушта оне који се у Њега уздају. Историја светог Јевтимија и његовог манастира служи као снажан пример захвалности и поверења у Божји план, чак и када се чини да су околности безнадежне.

Када нас задеси несрећа, посебно она озбиљна, онда се углавном препуштамо малодушју и потпуно предајемо. А други раде још горе: од малодушности прелазе у очај и умиру у тешкој чамотињи. То није хришћанско поступање. Претпоставимо да је Господ допустио тешку невољу: али зар је Он и не види? Зар ниси довољно јак да претрпиш у име Бога? Није ли Он милостив? О Његовом свезнању и свемоћи нема шта да се каже, а да није безброј пута речено. Да Он има љубави и сажаљења према потребитима види се из тога што их Он сам призива к Себи и обећава им Своју помоћ: „Призови Ме, каже, у дан своје  туге, и услишићу те.“ Стога се праведници не понашају као ми у невољи; они остају у свом уздању у Бога, непоколебљиви као стена, и њихово  поверење их не посрамљује; Господ претвара тугу њихову у радост.

Свети Јевтимије из манастира Дохијара (слави се 9. новембра) једном је у пристаништу угледао како се приближавају Сарацени, и знао је да то није на добро. Повукао се заједно са братством, и сакрио се у оближњој густој шуми. Зликовци су, појавивши се у његовом манастиру, опљачкали свете сасуде из цркве и све кућне потрепштине. Али нису се задовољили само тиме, већ су цркву и зидове манастира до темеља разрушили и, оставивши за собом само рушевине, повукли се.

Враћајући се са братијом из шуме, и видевши свој манастир у жалосном стању, свети је знао да су зликовци свој бес испољили тако што су, без икакве потребе, рушили и манастирске зграде, јер их је ђаво на то навео. Али кукавичлук и роптање били су далеко од Светог Јевтимија. Од свег срца благодарио је Богу што га је посетио и са невољом и са милосрђем – невољом што су им злотвори разорили станиште, а милошћу што је их је од разбојника сачувао међу живима, дајући им још времена за подвиг и покајање.

Он је и своје братство надахњивао поучним беседама, наоружавао их речју и примером против кукавичлука, јачајући их својим очинским и светим саветима. Отишавши на ново место и образовавши тамо нови манастир, братија више није била узнемиравана, и наставила је да живи у молитвеном миру и тишини.

Дакле, не треба неутешно јадиковати, него благодарити Богу када наиђемо на туге и недаће у овом животу! Јер чак и ако Бог допусти да нам се такве ствари дешавају, то је, наравно, да би испитао нашу веру, да би је потврдио и, потврдивши је, да би нам дао велике благослове за наша мала трпљења. Због тога, хришћанине, кажемо речима Светог Димитрија Ростовског, с великом благодарношћу подноси туге допуштене од Господа, јер ћеш, колико трпиш невоље, толико и добити утеху од Њега: због мноштва болова у срцу моме, утехе Твоје развеселе душу моју (Пс. 93,19). Не ропћи, не упадај у грех, чувај се туге, него   буди захвалан, јер си примио неко велико исцељење душе… Чак и ако Му не благодаримо у радости, благодаримо у жалости, и у свему да будемо вешти и разборити“.

И  трудимо се да такви останемо заувек. А када клонулост и туга оптерећује душу нашу, не предајмо се кукавичлуку и малодушности, него, у молитви са сузама, поклонимо се пред Господом, отворимо душу своју и рецимо Му тугу своју. Он ја милостив и зато ће нам или послати Своју благодатну силу, која нашој души даје трпљење и великодушност, или ће нас потпуно избавити од свих невоља и туга. Амин.

Не губити наду у невољама: поуке светог Јевтимија

ИЗВОР: Пријатељ Божији