- О заборављеној историјској чињеници да је појам „илирски“ означавао један од назива за бројни српски народ на просторима југоистока Европе
Југославенска и српска историографија антисрпства
Антисрпски историјски фалсификати и измишљотине, стварани током XIX вијека, а нарочито они стварани у време монархистичке и социјалистичке Југославије (дјеломично и унутрашњим српским самопорицањем), присутни су и дан-данас. Монархистичко југославенство заснивало се на тврдњи да је оно спој три стара народа (Срба, Хрвата и Словенаца). То је догма југославенства у коју се није смјело сумњати.
У комунистичкој Југославији број антисрпских историјских измишљотина се рапидно повећао, и то оних везаних за национално кривотворење у корист стварања нових умјетних нација које се углавном стварају од Срба и на српским територијама, као што су комунистичке нације Муслимана (Бошњака, Босанаца), Македонаца и Црногораца. Истина о древном српском илирском поријеклу у потпуности је избрисана из уџбеника и историјске литературе.
У тзв. хрватској и шиптарској науци Илири су проглашавани за старе претке и Хрвата и Шиптара. С друге стране, о заборављеној историјској чињеници да је појам „илирски“ означавао један од назива за бројни српски народ на просторима југоистока Европе, српски историчари нису много водили рачуна. Дакле, ни српска историјска наука феномену Илира, илирске националне идеје, односно националне позадине илиризма, није посветила дужну пажњу, право тумачење, ни озбиљнија историографска научна разматрања.
У овом раду навешћу низ примјера српског илирског поријекла, и то из несрпских документарних свједочанстава (извора) – како германских, мађарских, италијанских тако и славенских филолошких. Тиме ће моја прича, надам се, добити на објективности и вјеродостојности. Наиме, према бројним аустро-њемачким и мађарским изворима и писцима, међу којима су барон Јохан Кристоф Бартенштајн, Фридрих фон Таубе, Хајнрих Бергхаус, Фењеш Елек, Георг Кол, па чак и према појмовном разумијевању Чеха филолога Шафарика, Добровског, Словенаца Станка Враза, Јернеја Копитара, Франца Миклошића, илирско име је било један од назива за Србе.[1]
Хрвати и Шиптари о свом илирском поријеклу
Међутим, тзв. модерна хрватска нација у стварању назив Илири, као и друге старе народносне одреднице за Србе (Власи, Морлаци, Ускоци, Склавини, Далмати, Славонци, Шокци, Буњевци итд) једноставно је без икаквих аргумената присвојила за себе, уз доминантно истицање и Арнаута (Арбанаса, Шиптара) као старих Илира, који су били хиљадама километара удаљени од илирских земаља на Кавказу. Главни пропагатори великохрватских и шиптарских измишљотина били су бројни. За ову прилику навешћу типичне примјерке, који су у исто време препознатљиви као атипични инострани пропагандисти као што су Србин-Црногорац Савић Марковић Штедимлија, Нијемац-Хрват Милан Шуфлај, шиптарски академик Али Хадри и други, који су као национални митомани писали и говорили о истозначности појмова илирски и албански, илирски и хрватски.
Поклоник великохрватства и пропагатор Црне Горе као „Црвене Хрватске“, Савић Марковић Штедимлија Албанце је помињао као директне потомке старих балканских Илира.[2] При том је искористио такву тобожњу старину албанства како би је повезао и изједначио са старином хрватства, истичући како су Илири, као и Хрвати, у старини имали дванаест племена. При том је неутемељено тврдио да су преци данашњих Албанаца „наставали велик дио територија, који су касније посјели Хрвати“. Како је даље истицао, Хрвати су касније „успјевали продријети преко албанских територија чак до Пелепонеза остављајући свуда трагове свога имена и језика“. Дакле, Штедимлија је једноставно преузео историјско распростирање Срба на Балкану и приказао га као древно хрватско. То је иначе познати манир створитеља хрватства, који се огледао у потпуном преузимању српске историје, етно-културне традиције од језика, књижевних дјела, музике, науке и другог.
За Штедимлију је највећи албанолог XX вијека био „велики хрватски учењак“ Милан Шуфлај (Šufflay) (иако је њемачког или мађарског поријекла, интересантно је како се потписивао: Вуково Ш са два ф и ипсилоном на крају презимена), који је иначе познат и као један од највећих митолога свехрватства Балкана. Шуфлај је према тадашњем дневнополитичком савезништву великохрватства и великоалбанства (а ради се о 1939. години, односно времену успостављања аутономне Бановине Хрватске) истицао да су у Средњем вијеку Хрвати више пута долазили у додир са Албанцима и судјеловали у значајним догађајима из хрватске повијести. Он је чак наводио да је албанска етничка подлога у старо доба, под илирским именом, творила јак фактор у повијести.[3]
Дакле, историографски и публицистички творци митолошке албанске (шиптарске) историје претке данашњих Албанаца најчешће су називали Илирима, па потом Арбреши и Албанои, који су по њима били илирског поријекла. Шиптарски историчар, академик Али Хадри, у својим псеудонаучним разматрањима јавности је лаконски саопштавао да Албанци воде поријекло од Илира и да су се као народ формирали у раном феудализму, без кориштења шире научне аргументације једне такве хипотезе. Хадри је конфузно саопштио да се „већ од VIII века говори о Арбрешима (Албанцима) као потомцима Илира, а не о Илирима. Он је произвољно тврдио да се од раног феудализма име Илир замјењивало именом илирског племена Албанои па, у контрадикцији са претходно изреченим, пише да се име Арбреш употребљавало све до пада Албаније под турску власт. По њему, „наука је утврдила да Албанци покривају управо оне крајеве и пределе јужног Балкана у којима су обитавали Илири“. Академик Хадри се не позива на историјске изворе већ само на непоуздану историјску топонимију и топономастику, и као најпогоднију одредницу за Шиптаре, због остварења пројекта Велике Албаније, узима страни (талијански) назив Албанци.[4]
Интересантно је истаћи податак да шиптарски академик Али Хадри у својим тзв. научним студијама и расправама уопште не помиње историјски етно назив Арбанаси и Арнаути. Управо видимо како, у зависности од дневнополитичке потребе, напредује тзв. албанска наука у социјалистичкој Југославији. Наиме, у првом издању Енциклопедије Југославије, из 1955. године, енциклопедијска одредница за Шиптаре и Албанце је историјски оправдан назив Арбанаси (одредница „Арбанаско-јужнославенски односи“). Међутим, у другом издању Енциклопедије Југославије (Загреб, 1980), енциклопедијска одредница Арбанаси је одбачена и створена је нова дневнополитичка одредница Албанци, која је у енциклопедији својим презентованим садржајем требала подупирати антисрпске и великоалбанске унитарне тежње Брозовог партијског и државног врха, односно подупирати кривотворену старину великоалбанства и стварати антисрпско расположење „угроженог“ шиптарског становништва.
Проучавањем литературе неколицине хрватских и шиптарских псеудо научника може се закључити слиједеће: у савременој историографији хрватства и великоалбанства упоредо се тврди да је илирско име синоним за албанске (шиптарске) и хрватске претке. Оно што је врло интересантно, те двије супростављене тврдње не изазивају веће полемике, а нити сукобе између савремених хрватских и албанских историчара. Њих не брине логична чињеница да две истине не могу постојати. С друге стране, Илирик је посматран као несрпско подручје од стране хрватских и албанских, али и словеначких историчара. Тако је нпр. словеначки историчар проф. др Бого Графенауер одрицао српски карактер француским илирским провинцијама и хабзбуршкој Краљевини Илирији, па их је називао административно-политичком групом словенских и хрватских земаља, иако су у састав наведених провинција претежно улазиле старе српске (дијелом и крајишке) земље – Истра, Горски котар, Лика, Далмација, Дубровник и Бока.
Српски историчари о илирском поријеклу Шиптара
Док су хрватски и албански центри у националну орбиту убацивали и митове и легенде, српски учењаци су се, како је то истицао др Веселин Ђуретић, држали тзв. критичке историографије (Илариона Руварца, Стојана Новаковића и других). Тиме су спречени познаваоци старина да покажу и заборављене митолошке темеље српског народног идентитета. Непризнати академик др Ђуретић наводи примјер једног „истакнутог академика“, Раде Михаљчића, који је чак верификовао илирско поријекло Албанаца у уџбенику историје за 6. разред. У уџбенику је написао да „Албанци воде порекло од староседелаца на Балкану, највероватније од Илира, романизованих у мањој мери“. Даље је тврдио да су се „Албанци мешали са Старим Грцима, Славенима.“ Србе као доминантне становнике југоистока Европе не помиње.
С друге стране, чак су и неки албански научници негирали шиптарско илирско поријекло. Чак се и Ибрахим Ругова пред своју смрт повјерио папи Војтили да Албанци нису Илири, већ, како је рекао, Дардани (иако ни то није тачно).
У антисрпској Енциклопедији Британика, у издању листа Политика, на 27. страни пише „Албанци су потомци Илира, старог индоевропског народа који је живео у средњој Европи и који се почетком гвозденог доба преселио на југ итд.“ (све су то лажи енглеских и њемачких историчара).
Треба нагласити да су само једном била отворена врата САНУ изучаваоцима српских старина, на захтјев национално умјереног академика Михаила Марковића, који је иницирао научни скуп „Методолошки проблеми истраживања порекла Албанаца“, одржан 7. новембра 2007. године. На том научном скупу учествовао сам са радом „Вјерско-национална и политичка злоупотреба илирског имена“. Радови са тог научног скупа објављени су у зборнику „Албанци лажни Илири“, без материјалне потпоре САНУ, која се накнадно оградила од таквог скупа јер су тада у Академији превладавали анационални академици, већином природњаци. Књига је објављена у приватном издању издавача „Пешић и синови“.
Сличну судбину је доживео и зборник радова са академијиног скупа „Велика Србија – истине, заблуде“, који је објавила америчка Српкиња Радмила Милентијевић 2006. године, без учешћа Академије. Потпору објављивању такве књиге дали су академици друштвених наука, док су природњаци опет спречили њено објављивање. (Опет сам као свједок времена био учесник и тог научног скупа са пригодним рефератом.)
Главни иницијатор научног скупа о пореклу Албанаца, академик Михаило Марковић, на скупу је нагласио да је погубна албанска (шиптарска) идентификација с Илирима са циљем да заузму све територије на којима су тобож живјели Илири. Ову тезу о илирском пореклу Албанаца први је поставио њемачки историчар Тунман 1774, дуго се о њој ћутало да би била обновљена у Бечу у другој половини 19. вијека (када јача утицај антисрпске тзв. бечко-берлинске школе).
Историчар др Михаило Станишић, учесник Марковићевог скупа, критиковао је писце јединог зборника „Илири и Албанци“ из 1988. и то академике и професоре Филозофског факултета Милутина Гарашанина (археолог), Фанулу Папазоглу (проф. историје старог века), Божидара Ферјанчића (византолог), Симу Ћирковића (медиевиста), тврдећи да они „нису знали да су Албанци до XI вијека били на Кавказу, и самим тиме, са таквим сазнањем, не би подржали тезе о илирском поријеклу Албанаца“. Такво незнање Станишић је назвао „срамотом српске историографије“.
Чак ни бард српске историографије Владимир Ћоровић није помогао у расветљавању проблема порекла Албанаца. Како је записао др Станишић, он је у свом Историјском лексикону навео слиједеће: „Албанци носе име једног већег илирског племена Албанои“. По Станишићу, и велики Јован Цвијић је био у заблуди, јер је некритички прихватио тумачења неких њемачких историчара о илирском поријеклу Албанаца.
Стари антички географски и геополитички појам, везан за земљу митолошких Илира и потоњу римску провинцију, злоупотребљаван је, дакле, подупирањем великохрватства и великоалбанства током XIX и XX вијека од српству непријатељских идеологија али и од самих Срба.
Германски историчари и хроничари чувари традиције о илирском српском имену
Треба истаћи да су бројне земље у којима су Срби живјели прозване у XV вијеку заједничким именом „Illuricum“ (Илирија) а народ „Illurica natio“ (илирски народ тј. Срби) (по ренесансном угледању на антику). Први јасан траг таквог терминолошког одређења за српски народ налази се у географско-историјском дјелу De Europa ренесансног хуманисте Енеје Силвија Пиколоминија, познатијег под именом папa Пије II (1458–1466), који у глави XVI пише сљедеће: „Иза Арбаније долазе илирска племена; тај сој људски назива се у наше доба Славенима (Sclavos appellat) и Бошњацима, други их опет зову Рашанима (Расцијанима) тј. Србима, Далматинцима, Хрватима, Истранима, Крањцима (Словенцима – Н. Ж)“.
Послије таквог новог називања српског народа, име Илирије и Илира почело се ширити међу ученим људима на Балкану, нарочито међу аустријским и мађарским историчарима и хроничарима, али и међу ватиканском хијерархијом и римокатоличким свештенством. Развијало се и „тврдо увјерење“ да су Славени (Срби) аутохтоно становништво, односно да су стари Илири били преци тог становништва, па и самим тиме, да су нпр. и сви римски цареви који су се родили у Илирикуму „синови нашег народа“, тј. српског.[5]
Назив (појам) „илирски“ и „Илири“, римокатолички аутори и старија њемачка, односно хабзбуршка историографија из XVIII и прве половине XIX вијека (раније поменути аутори), нису везивали за шиптарско становништво, како је то чинила шиптарска пропаганда на Косову и Метохији и у Албанији током XX вијека, и то уз подршку комунистичких (социјалистичких) режима Албаније и Југославије. Наведени аустријски (њемачки), али и мађарски аутори, појам „илирства“ везивали су дакле за српски народ, наводећи га као један од назива за Србе.
* * *
Барон Јохан Кристоф Бартенштајн је у књизи О расејаном илирском расцијанском народу (објављеној 1761) појмове Илири, Рајци, Расцијани, Грци, Унијати и Неунијати, Власи и други третирао као бројне историјске називе за српски народ. „Илирски народ“ је, дакле, поистовећивао са српским унијатским и неунијатским народом, унијатским поримокатоличеним Србима и неунијатски с православним Србима. Преводилац те књиге, Александар Сандић, на следећи је начин објаснио истозначност тих имена: „Читаоци ће пак и сами из читања видети да се код првих пет народа нико други не разумева него само Срби и српски народ, а тако ће се и рећи: Илири и Илирски најбоље је заменити са придевом православни. Име Влах, где год долази у вараждинском и горњекарловачком генералату, замењује га такође име Србин. Друго је пак са оних 85.000 влашких породица у Ердељу (данашња Румунија – Н. Ж) и са Рутенима, на које се српске привилегије никад нису простирале, макар што их Бартенштајн све ђутуре броји у ’илирски’ народ…“.
Бартенштајн је 1760. године постављен за председника Илирске дворске депутације, која је у својој надлежности имала „илирске народне послове“. То је била независна дворска власт за „рајцки (српски) или илирски народ“…[6] Мађари су били против успостављања аутономних српских права, па тако и против институција које су мимо Угарске дворске канцеларије обављале послове за илирски тј. српски народ. Угарска дворска канцеларија стално је понављала своје захтјеве да јој се омогући већи утицај у илирским пословима. Први предсједник Илирске дворске канцеларије, гроф Фердинанд Коловрат, борио се за аустријска права против насртаја Угарске дворске депутације, па је у свом казивању од 27. августа 1748. доказивао да ствар илирског народа није никако provincialis-hungarica (земаљско-угарска), него austriaco-politica (аустријско-државна), и да је илирски народ наследство дома аустријског а не regni Hungariae (Краљевине Угарске).[7] Тзв. хрватско државно право на илирске земље и „илирски народ“ се уопште нигдје не помиње ни као provincialis Croatia (земаљско-хрватско), а камо ли као хрватско државно. Мађари су 1777. успјели у својим настојањима, па је укинута Илирска дворска депутација (аустријска), а „српске ствари“ дођоше под Угарску дворску канцеларију. Послије српског сабора у Темишвару основана је 1791. Илирска дворска канцеларија која је, међутим, дјеловала свега годину дана. Њене послове преузела је Угарска дворска канцеларија.
Приређивач Бартенштајнове књиге академик Славко Гавриловић назив Кроати (Хрвати) означава као назив за Србе крајишнике у XVI и XVII вијеку. И сам Бартенштајн помиње граничаре-крајишнике, које већ по обичајима оног времена називаху Кроатима. Он помиње и категорије Хрвата унијата и неунијата. У извјештају из 1861. Бартенштајн наводи да су становници Лике и Крбаве „све сами неунијати Грци (Срби православни – Н. Ж) који су јако умножили горњекарловачко генералство“.[8]
Барон Бартенштајн пише, дакле, о многобројном расејаном илирском (српском) народу којег је дијелио на провинцијалце и милитарију (паорију и милицију). У Регуламенту из 1777. пише и даље о „Илирском народу“. Ту истиче да му је право сједиште у Срему, тј. источном дијелу Славоније и у Галицији („Реч је о Илирима који су се по Угарској станили“). По његовом мишљењу „тај народ је дошао из Арбанаске (Албаније), Босне, Далмације и Србије; има свој властити језик.., држи се староверске цркве која се разликује од римске…“ Бартенштајн даље истиче да их нико није више смјео звати „шизматицима“, јер је „то забрањено једном владаочевом наредбом (на захтевање Темишварског сабора из 1790, у точки 18), овим ријечима: ʼТа неприлична имена: Рац, акатолик, шизматик, поп итд, која су се до сад против Илирског народа употребљавала, строго се забрањују, и они ће се звати гркосједињени и несједињени, него само неунијатимаʼ“.[9]
Путописац и хроничар Нијемац Фридрих фон Таубе у књизи Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема (објављеној 1777) описује своје путовање по Славонији и Срему 1770. године. Он наводи да Илири, припадници источне цркве који живе у земљама аустријског царског дома – дакле Срби – стоје под Илирском дворском канцеларијом. Име Илир по њему обухвата народ из цјелокупне Илирије (tota Iliria, како је писао и Њемац Павао Ритер) „били они подложни латинској или грчкој цркви. Даље напомиње да они који припадају грчкој цркви „не зову се данас Илири него Раци (Рашани), име за које они мисле да је славније од онога (илирског – Н. Ж), али о ком се у Аустрији не мисли тако“. Помиње „Малу Влашку“ у западној Славонији („Малу Србију“ због великог броја Срба). Илири су по њему у турским и мађарским земљама, у Славонији, Србији, Босни, Хрватској итд. Фон Таубе записује да се Славонија састојала од природних становника и досељеника: (па наводи) „У ове рачунају не само старе становнике земље, него и Илире који су дошли и још увијек стижу из Далмације, Хрватске, Босне, Србије, Албаније… Јер они чине један народ и имају исти језик, нарав, обичаје и навике. Стари становници због турског јарма и тешких ратова врло су се смањили, управо су уништени и земља се претворила у пустињу, коју је 1690. поново населило мноштво Илира из турске области („Чарнојевићеви Срби“). За овим Илирима стизало је у овом и прошлом стољећу вазда још више Илира, који су се силно раширили и у Краљевини Мађарској и у свим мађарским земљама и скоро сасвим потиснули Мађаре са сјеверне обале Саве и Дунава, највише од Срема. Осим тога у Славонију су се доселили бројни Власи, који су се измијешали са Илирима и примили њихов језик. Власи који су отишли у Ердељ и Темишварски Банат остали су непомијешани с Илирима и говоре још увијек својим језиком“ (будући Румуни).
Фон Таубе даље истиче да у досељенике спадају Нијемци, Мађари и Цигани, који се не мијешају са Илирима и говоре својим језиком. Они чине десети дио становништва, рачунајући само насељенике. Године 1777. број Илира у Славонији је износио 235.000 душа (донекле се поклапа са аустријском статистиком из 1846), рачунајући свештенство и славонске војнике, али изузимајући њемачке и мађарске регименте. Наводи да су „овамо дошли многи Нијемци које зову Швабама.“
Главни језик Славоније је, како истиче Фон Таубе, илирски, тј. српски, „исти онај који се, као матерњи, али према разним нарјечјима, говори у Албанији, Далмацији, Хрватској, Србији и једном дијелу Бугарске. Таубе истиче да језик Илира има 45 слова и да је настао мјешавином сарматског или словенског са старим илирским, „који се од данашњег (илирског) исто онако разликује као што се данашњи њемачки разликује од оног којим се говорило у Њемачкој у доба Карла Великог“. По фон Таубеу илирским језиком најчистије се говори у Сремском Војводству.[10]
Даље напомиње да је „овај глаголички језик код свих словенских народа који припадају источној (православној) вјери остао исти у говору и писању и штампи у цркви. Господи помилуј може се чути исто онако често као и у Русији“. Треба истаћи да су српску глагољицу током XX вијека присвојили римокатолички и политички пропагандисти хрватства.
Фон Таубе је запазио да се њемачки језик „силно шири“ у Славонији и Срему. Писао је: „У Осеку и Петроварадину скоро једино се чује њемачки. Помиње се дакле Јелачићев Петроварадин у ком су доминирали Нијемци и Срби римокатолици, без присуства Хрвата.
Фон Таубе помиње и царску наредбу из тих времена да се православни више не смију погрдно звати „шизматицима“ већ „несједињенима“. У јавним едиктима, политичким и земаљским наредбама, они су се све више ословљавали као „наша драга, вјерна илирска нација, име које извјесно заслужују“.
Даље је Фон Таубе писао о историји старих античких Илира и њихових насљедника „илирских Срба“. Историју Илира је спознавао на основу властитих истраживања и опажања као и из „усмених обавјештења разумних људи с којима се налазио у друштву“. Једно поглавље је посветио ученим Илирима, на првом мјесту ученом грофу Јосипу Кеглевићу-Бужинском, „који је био Илир“.
Наводио је даље да код Илира нема оскудице у многим пјесницима и пјевачима, а има и правих научника, па их именује: каноник у Загребу Балтазар Крчелић од личке Крбаве, Казимир Бедековић, Руђер Бошковић, Захарије Орфелин из Срема и други.
Фон Таубе је процјењивао да Илира (Срба) у земљама аустријског Дома има око 2.000.000, а под Илиријом је подразумијевао Далмацију, Банску Хрватску, Босну, Славонију и Србију.[11] Сармате из Колхиде је сматрао претечама Венда (Славена) и Срба. По њему, главно сарматско племе од старина је носило име Срби (Serbier) по граду Серблији у Сарматији. Они су већ прије Христовог рођења прешли из Азије „право у Малу и Велику Пољску“ и ту се населили. Даље наводи да су они Срби који су становали у брдском крају Бојерске (земља Бојки, данашња Чешка и Моравска) названи Хорвати (Хрбати), Chrovati или Chorvati, тј. Брђани, од чега је сковано име Хрвати (Croaten).
Наведена сазнања је Фон Таубе преузео од Далимила из Чешке којему се приписује хроника „непознатог аутора“ из XIV вијека. Наиме, у тој Далимиловој хроници[12] пише да не постоје Славени него Срби, па углавном користи ријеч Срби. У одломку из првог поглавља Далимилове кронике, редови 29–32, пише о Хрватима као о српском племену: „Међу осталим Србима, где бораве Грци, близу мора су се населили и до Рима су се проширили;… у српском језику постоји земља, која се зове Хрватска“. Далимил наводи и друге изворе који повезују порекло старих Славена (у ствари Срба) са Балканом (као прапостојбином). Он истиче Несторов љетопис из XII вијека, у ком пише да је порекло свих Славена са Балкана. Далимил је, дакле, увјерења, раширеног у Средњем вијеку, да су сви Славени поријеклом са Балкана и да су Срби једно од најстаријих племена: „Међу осталим Србима, а гдје живе и Грци, смјештени крај мора до Рима се размножили; у српском народу постоји земља, Хрватска јој је име, у њој беше један Лех чије је име било Чех…“.
Према данашњим „научним“, критичким историографским тумачењима, Далимилова предаја би требало да представља мистериозну великосрпску аутохтонистичку конструкцију, коју, међутим, не треба у потпуности одбацивати, пошто ни званична проблематична „научна“ открића о досељавању Славена у VII вијеку на Балкан немају упориште у озбиљнијим изворима.
Дакле, на основу Далимилове кронике намеће се одбачена аутохтонистичка хипотеза о Балканском поријеклу свих Славена који су произашли од Срба, и то од античких Срба. Св. Јероним из IV вијека, чије име носи Илирски завод у Риму, код неких аутора се помиње као човјек „наше крви“ (из Стридона код Грахова), дакле славенске, српске. Тако римокатолик Љубомир Перковић, као југославенски апологета, при том помену „човјека наше крви“ мисли на Србе и њихово племе Хрвате.
Јохан Георг Кол, један заборављени аустријски хроничар, писао је о српству југоистока Европе, Паноније и сјевера Европе.
Писци из XVIII и прве половине XIX века ослањали су се на средњевековне историјске записе, у којима су Срби сматрани не само античким народом, него и родоначелницима свих Словена (нарочито Хрвата, Славонаца, Далматинаца, а код неких аутора и Словенаца, Чеха, Пољака, па и Бугара). Такав је био Јохан Георг Кол. Он је у једном од својих најпопуларнијих дела, „Путовање у унутрашњост Русије и Пољске“, објављеном 1841. године, словенска племена у немачким и мађарским земљама именовао, подјелио и побројио на сљедећи начин:
„1. Чешко племе (Бохеми у Аустрији (3,000.000), Бохеми у Пруској (2.500.000), Моравци (1,400,000); 2. Лешко племе (Пољаци у Шлеској, Познању и Западној Пруској (2,000,000), Пољаци у Галицији и аустријској Шлеској (3,000.000); 3. Руско племе (Русини у Галицији (1,200.000), Русини у Угарској (200.000); 4. Српско племе (Славо-Срби у Угарској (400,000), Славонци у Аустрији (500,000), Далматинци у Аустрији (300,000), Хрвати у Аустрији (700,000); 5. Виндско племе („Словенци Срби“) у Штајерској (300.000), у Корушкој (150.000), у Крањској (350.000) у Угарској (50.000); 6. Словачко племе (Словаци у Угарској и Моравској (1,800.000); 7. Лужичкосрпско-вендско племе (Лужички Срби-Венди у Пруској (150.000), Лужички Срби-Венди у Саској (60.000)“.[13]
Словене „српског племена Кол је називао „Илиро-Срби или илирским Словенима“ и делио на: а) житеље Кнежевине Србије, „који су у новије време низом крвавих ратова изборили своју независност“; б) „храбре Бошњаке“, који су давали најбоље јаничарске регруте; ц) „несаломиве Црногорце“, планинце који су одувек пркосили моћи Османлија; д) Србе Морлаке и Далматинце, „некада страшне гусаре Јадрана“, најбоље морнаре са докова Венеције, који „у потпуности припадају овом словенском племену“; д) Србе Славонце, те „не у потпуности српске, али Србима веома блиске“; е) „Кровате“ или Хрвате, познате по опасним региментама (Крајишки Срби). У страним земљама су се борили под мађарском или аустријском заставом. Кол је такође истакао, као што су тврдили и други еминентни слависти и германски историчари, да је „име Србин“ некада било заједничко име свих Словена.[14]
Да не би уносио конфузију у етнографију Балкана, као и због лакшег сналажења у време када је писао своје дело, Кол је на крају издвојио следеће главне групе „Илиро-Срба“: 1) Срби у ужем смислу, у које се убрајају Славонци, Бошњаци, Црногорци, Далматинци и житељи Кнежевине Србије, 2) Хрвати у Аустрији, 3) Словенци или Венди у Истри, Штајерској и Крањској.[15]
Што се тиче Бошњака, Кол наглашава да су они једино „племе Срба“ које су Турци успели да придобију за следбенике Курана, образлажући да је њихово племство испрва прешло на ислам због различитих привилегија, тј. како би задржали своја пређашња властелинства и под новом влашћу.[16] Немачки путописац је напослетку закључио, да је целокупно словенско становништво јужне Угарске (испод Пеште) „претежно српско“, а његова бројност у Аустрији, укључујући Славонце, Хрвате и српске житеље Војне крајине и Војводине, почетком 1870-их прелази број од 3,5 милиона.[17]
Наведене подјеле словенских племена према Јохану Георгу Колу можда је занимљиво успоредити и са прилично детаљном етнографском картом Аустријског царства, рађеном према аустријском попису становништва из 1846. године, Хајнриха Бергхауса. Она је дијелом сачињена на основу истраживања Јосифа Шафарика. У Бергхаусовој „табели народа“, која се налази у доњем десном углу његове карте, међу Словенима који насељавају Аустрију посебно велику скупину (од њих пет) чине „Илиро-Срби“, подељени на три подскупине: Србе (Шокце и Рашане), Хрвате и Словенце (Венде). Међу „Илиро-Србима“ најбројнији су Срби (2,624,000), потом следе Словенци (1,167,300), те на концу Хрвати (813,300). Уочава се и једна занимљива група под називом „Грко-Романи“, подељена на Италијане и тзв. „романизоване Србе“ (вјероватно су у питању Морлаци), којих је у царству било укупно 5,183.000. (То је огроман број, питам се гдје су они нестали, да ли су се претопили у Италијане, дијелом у Хрвате или неке друге.)[18]
Занимљиво је да двадесет година касније аустријски надвојвода Лудвиг Салватор, дуж јадранске обале са отоцима од Истре до Црне Горе, као умјетник и етнолог, слика само типове Срба у њиховим ношњама, те објављује свој рад под називом Срби на Јадрану: Њихови типови и ношње[19].
Немачки историчар и библиотекар, Лудвиг Гебарди, у изузетном дјелу Историја Краљевине Далмације, Хрватске, Славоније, Србије, Рашке, Босне, Раме и Дубровачке Републике, позивао се и на чувену осмотомну црквену историју – Iliricum sacrum („Света Илирија“), италијанских језуита Филипа Ричепутија, Данијела Фарлатија и Јакопа Колетија, штампану од 1751. до 1819. године. Дуж јадранске обале по мишљењу аутора, пружала се „медитеранска Србија“[20], обухватајући њене историјске жупаније (Паганију, Травунију-Конавле и Дукљу), док је у копненом дијелу заузимала Босну и Рашку.[21]
Матија Петар Катанчић, фрањевачки богослов, археолог, један из плејаде римокатоличких Срба које је присвојила хрватска повијесна наука, спаја српско име са илирским. Он се недвосмислено оградио од хрватства[22], а у вези с Илирима и Србима извјештава сљедеће: „Веома је уобичајено да наши Илири себе називају Србљима, не само они који живе у Србији, него и у целом Илирику, па чак и у Дацији, нарочито они који следе закон грчке цркве, а препознати су по томе што себе зову Србљи, Србљани.“
Српски „романтичари“ о српском илирском народу
На записе барона Бартенштајна, Фон Таубеа, Х. Бергхауса и Кола, који су преузели неке исписе из Далимилове хронике из 1310, надовезао се и српски академик Милош С. Милојевић тврдњом да су се „именом Србин некада звали сви словенски народи, и да се у српском језику и народу налази земља која се зове Хрватска“. Да су се сва садашња и изумрла славенска племена звала Србима, тврде, по Милојевићу, и Добровски, Руси Федор Лукич Морошкин, Михаил Петрович Погодин. Шафарик је, према Милојевићу, цео један том своје књиге посветио овоме. Милојевић даље наводи да је Баварски љетописац око 819. помињао „Зервиане“ (Србе), којих је „царство-земља-држава“ толико (велико) да су из њега свеколики славенски народи-племена произашли, и своје порекло, као што сами казују, од Срба доводили. Милојевић даље помиње „Летописца који је умро 522“, да је за Анте и Словене записао да је „име Анта и Славена од искони једно и исто. Србима су се од искона звали једни и други“. И Милојевић као и Фон Таубе, Кол и Далимил „име и поријекло српског племена Хрвата“ изводи од планине (топонима) Карпати, па записује следеће: „Но како се наши политичари, тзв. великохрвати, вечно залажу да признају бар да су са Србима равни, ако не браћа и један исти народ, само што се од Карпата планине зову Харвати, или правилније требало би Карпати тј. планинци са карпатских планина; и како се опет наши Словенци неће да зову Србима, а у ствари су ништа друго до стари Раци (Срби), да им ради утјехе њихове и осталих наведемо ове речи од непознатог чешког писца Далимилова рукописа, а који је преписан око 1310. са старије и можда изворне рукописне књиге. У њој се ово вели: ’У српском језику и народу налази се земља која се зове Хрватска’. Милојевић на крају поентира када каже: „Хрвати – огромно племе српског народа.[23] Дакле, у потпуности понавља Далимилове записе.
Међутим, пропагандисти хрватства у другој половини XIX вијека праве кооперникански обрт када све српско историјско једноставно обрћу (преокрећу) у хрватско. И поред жестоке пропаганде хрватства крајем XIX вијека, традицију старог историјског свесрпства југоистока Европе, Паноније и сјеверне Европе ипак покушава да сачува новинар и публициста Сима Лукин Лазић (рођен 1863. у Босанском Броду) и то преко своје књиге Срби у давнини коју је објавила хрватска Штампарија Карла Албрехта 1894, а у којој се штампао и загребачки Србобран (до 1892). Сима Лукин је похвалио ову штампарију по предусретљивости да одштампа његову великосрпску књигу. Зато је критиковао „Српску штампарију“ из Загреба, штампара Павла Јовановића, која је три пута одбијала његову понуду за штампање књиге.
У својој књизи Срби у давнини Сима Лукин Лазић критикује Тадију Смичикласа (Србина унијату) који „без икаква доказа и разлога вјерује да су сви данашњи Словени, па и Срби, некоћ били Хрвати, и кад то, осим њега нико други није ни наслутио“. Сима Лукин се с разлогом пита зашто онда он да не вјерује „свим оним многим озбиљним научницима који научно доказују да су сви Словени негда били Срби, као што су то тврдили један Добровски и Шафарик на примјер“?
има Лукин је имао више разлога да вјерује у ту германско-славенску теорију о свесрпству као у свето јеванђеље, па записује:
„Јербо, прво: лаж је њихова да је први Добровски прије 100 година ’измислио’ да су Словени Срби. Јер ено прије 400 година Грк Халкокондил рече: ’да су Срби (Трибали) најстарији од свију народа (словенских) и највећи народ на свијету’. И ево још прије 600 година чешки љетописац Далимил тврди то исто. И ено још прије равних 1000 година онај Баварац љетописац изриком рече: Срби су тако велико царство, да су из њих произашли сви словенски народи’.
Друго: ово моје братско словенско мишљење исповједају сви озбиљни учењаци словенски, па и многи несловени – туђинци (Германи).
Треће: оно небратско, несловенско мишљење исповиједају само Нијемци (и то не сви), а уз њих прискакује још по гђе који необавијештен туђинац. А ту небратску, ту ’њемачку теорију’ о Словенима као Србима измислили су баш сами ти Нијемци ’учењаци’.”
Ово је врло битна опаска за савремена времена када данашњи неоромантичари прозивају бечко-берлинску школу да је брисала најстарију српску историју. То је само дјеломично тачно, како то тврди и Сима Лукин Лазић. Опасност за најстарију српску историју представљају тек новији бечки историчари (фалсификатори) из друге половине XIX и почетка XX вијека, који реагују на ослободилачко буђење поробљеног српског народа током XIX вијека и почетком XX вијека (страх од појаве имагинарне Велике Србије). Сима Лукин истиче даље да школски (универзитетски) професори перу мозак српским школарцима (Бечлијама) који су почели стварати антисрпску тзв. критичку историографију (попут Илариона Руварца, Стојана Новаковића, Станоја Станојевића и других…), а која се у суштини своди на смањење (брисање) српства у временском и просторном погледу…
Треба дакле прецизирати размишљања (тврдње) аутохтониста (Милојевићевих „неоромантичара“) да је за брисање и нестанак српства из историјског памћења, са простора некадашњих српских територија, искључиво одговорна бечко-берлинска (нордијска) историјска школа. Може се, дакле, тврдити да је та школа утицајнија у том антисрпском правцу од друге половине XIX и током XX вијека због јачања обновљене српске државности, која је за Германе постајала све већа опасност, како сам већ истакао због потенцијалног ширења, односно због „претеће“ опасности од тзв. „великосрпског окупљања“ поробљених дијелова српског народа у Аустроугарској и Османском царству).
Ова сазнања српских аутохтониста о Балканском полуотоку као прапостојбини Срба и свих Славена потежу, дакле, „смјелу сумњу“ у општеприхваћену „истину“ (додуше без чврсте изворне основе) о досељавању „Бијелих Срба – Бијелих Хрвата“ из јужне Пољске (подручје око Кракова, изнад Бохемије) у VII вијеку у време цара Ираклија, како је то записано у непоузданом „царевом дјелу“ De administrando imperio („О управи царством“). Ипак, не треба заборавити поменутог пољског надбискупа Станислава Бохуша, који помиње више сеоба Срба који стварају три краљевства…
Међутим, познат је податак да велика празнина настаје у византијској историографији од смрти Теофилакта Симокате (602. година), па све до почетка IX вијека. Време тзв. досељавања Срба и Хрвата на Балкан у VII вијеку је на тај начин било без озбиљних историјских извора, период „покривен тамом“, па Порфирогенитов спис De administrando imperio (који су, у ствари, написали његови хроничари у форми прикупљених извјештаја са терена), као један од ријетких, спада у „основне изворе“, јер његових осам глава (29-36)„доносе податке о сеоби Срба и њиховог племена Хрвата, као и о њиховој најстаријој историји до IX вијека“.[24] (Глава 30 је прозвана хрватском редакцијом.)
„Царево дјело“ се, дакле, не може назвати поузданим извором за VII вијек јер је настајало у X вијеку, а први фалсификовани препис (хрватска редакција) је с краја XVII вијека (Дубровчанин исусовац Анзелмо Бандури је тобож аутор преписа с почетка XVIII). За критичаре Порфирогенитовог дјела (тзв. неоромантичаре) је главни недостатак то што оно негира српско староседелаштво на Балкану и што Србе представља као дивљаке.
Хрватско кривотворење српског илирског имена
Чех Лубор (Људмил) Хауптман одиграо је кључну улогу код кривотворења (тумачења) Порфирогенитовог дјела преко својих радова Сеоба Срба и Хрвата (објавио Југословенски историјски часопис, 1937, Београд), затим Долазак Хрвата (Зборник краља Томислава, Загреб, 1925), Поријекло становништва – Константин Порфирогенит о поријеклу становништва дубровачког залеђа (Дубровник 1931) и других.
Монархистичка и комунистичка Југославија дала је, нажалост, велики простор за неометано објављивање кривотворених Хауптманових дјела (и њему сличних), погубних за стварање искривљене свијести о временима „историјских бјелина“ (време без докумената, какав је био рани средњи вијек).
Успјели кривотворитељ Хауптман се и дан-данас третира као сива еминенцијa историографије југославенских народа, док је, с друге стране, српски академик Милош Милојевић стављен на стуб срама од доброг дијела званичне српске историографије и тиме бачен у потпуни заборав. То је поразна чињеница за пасивну српску историографију, која се тек у новије време невољно упушта у неопходне ревизионистичке захвате побијања кривотворених стереотипа, и то захваљујући сумњама неисторичара („неоромантичара“), настављача тзв. романтичара, академика Милоша Милојевића и Панте Срећковића.
Насупрот „умјереној“ митологији хрватства Фрање Рачког, Ватрослава Јагића и других, који ипак хрватство признају као дио славенства, тридесетих година XX вијека појавили су се повјесничари као нпр. поменути Лубор (Људмил) Хауптман, Нико Жупанић и „мађарон“ Стјепан Сакач, који су почели да пишу о азијском, односно, иранском подријетлу Хрвата.
Тако је и поменути професор загребачког универзитета др Хауптман у свом повјесничарском сновиђењу – Како настаје један народ – „увјерљиво“ објаснио генезу старохрватства („Бијелих Хрвата“). „Учени дилетант“ (коме је упућивана ријетка критика са српске стране) утврдио је да ријеч Хрват нема словенски коријен и да потиче од иранско-персијске ријечи Hyyrvath, што је на персијском значило „пријатељ“. Потом се, по Хауптману, то племе ратника коњаника пословенило и добило име „Бијели Хрвати“. „Ратнички Хрвати“ населили су Корушку, Крањску, Штајерску (тзв. „Трећа Хрватска“, Планинска), запосјели су териториј између Саве и Драве и на истоку до ријеке Босне. Даље су по Хауптману, запосјели цијелу личку висораван, док су долином Уне продрли у „стару класичну хрватску Далмацију“. „Традиција и стара забиљешка цара Константина Порфирогенита каже, по Хауптману, да се та војска састојала од седам племена која су стигла под водством петоро браће – Клукаса, Ловела, Лосенцеса, Мукла и Хроватоса, и двију сестара, Дуге и Буге (може се рећи да је то инфантилна бајковита маштарија свеучилишног професора – Н. Ж).
Творци старог измишљеног хрватства, поред романсираних штива и легендарних књига, били су и неубједљиви картографи. Тако је Фрањо Кружић, „хрватски мјерник“ – геодета, 1862. израдио Хисторични земљовид цјелокупне Краљевине Хрватске са означењем границах сада обстојећих покрајинах и наведењем знаменитијих и новијих местах. Њоме су обухваћене као земље „Краљевине Херватске“, поред „непријепорно“ хрватских земаља (Хрватске, Славоније, Сријема и Далмације), Босна, Херцеговина, Црна Гора, југозападни дио Србије и југоисточне области Словеније („Планинске Хрватске“).
Двадесетак година раније, прије великохрватске списатељске кампање и националне пропаганде виртуелног хрватства, географ и историчар Хрват Драгутин Сељан у свом „земљопису“ уопште не помиње земље цјелокупне Краљевине Хрватске и своју књигу из 1843. (издату у Загребу) назива Земљопис покрајинах илирских илити огледало земље на којој прибива народ илирско-славјански (тј. српски – Н. Ж).[25]
До сада сам писао о хабзбуршком (односно аустријском) илиризму који је везан уз српски народ. Већина поменутих аутора (хроничара, картографа, историчара) били су чиновници аустријске царевине који су за државне потребе у форми извјештаја писали о царским земљама, царским народима. Такав је био и Паулус Павле Ритер, кога су римокатолици Хрвати у XIX вијеку прозвали Витезовић (према „хрватској“ ријечи витез).
Он је за потребе хабзбуршког двора писао своја дјела Serbia ilustrata, Iliria rediviva из 1701, коју су хрватски кривотворитељи прозвали Croatia rediviva („Поново оживјела, поново рођена Хрватска“). Ритер је у ствари постављен у аустријску службу у функцији заштитника аустријских територијалних интереса пред млетачким аспирацијама (која је фаворизовала појам Далмација као старији од Илирикума). У ствари, аустријски илиризам је Хабзбурговцима служио као заштита од млетачких аспирација преко истицања далматинства (појма Далмације, појма Далмата као народа).
Неки аутори истицали су да је Павле Ритер најзаслужнији за стављање ватиканске илирске идеје у службу стварања „Велике Хрватске“, односно ширења „апостолске“ аустријске царевине. Ритер је рођен у крајишком Сењу 1652. године. Није заборављао своје њемачко поријекло, а живјео је по начелима римокатоличког „свјетоназора“. Похађање исусовачке гимназије у Загребу и боравак у Заводу св. Јеронима у Риму пресудно су утицали на Ритера да постане ревносни римокатолик, али не и Хрват.
Без обзира на Ритерову немачку крв, Виктор Новак га је проглашавао „хрватским хисториком“ који је „сагледавао народно јединство Словенаца, Хрвата и Срба на основу језика и историје…“ (В. Новак, Антологија југословенства, Београд, 1930). Може се рећи да је карактеристика Новаковог историографског опуса, који се креће у широком хронолошком распону, некритичко утемељење старе хрватске историје и државности из времена „хрватских народних владара“ (IX-XI век), како би тиме дао потпуни кредибилитет свом југословенству које је заснивао на тези о спајању два стара народа (српског и хрватског) у југословенски.
Иначе изражавам сумњу у вјеродостојност општеприхваћеног назива за Ритерово дјело – Croatia rediviva, пошто је у време настанка Ритеровог дјела (1699) помињање хрватског имена било права ријеткост, само у смислу географског одређења и једног од назива за Србе. Велики српски историчар, академик Дејан Медаковић, у једном неформалном разговору, па и у једној ТВ емисији, поменуо је Ритерову књигу Croatia rediviva као Iliria rediviva. У то време тај назив званично се није смjeо користити због опасних Брозових комунистичких цензора, већ само назив Croatia rediviva.
Илирско српско име за народ и језик творци хрватства су кроз XIX и XX вијек упорно, управо фанатично, присвајали као хрватски праназив. Кроатизовали су чак и рјечнике страних ријечи и правописе који су претходно именовани илирским.[26] Тако је италијанско-илирски рјечник фрањевца Драгутина Парчића, каноника Илирског завода св. Јеронима, добијао придјев хрватски. Наиме, он је саставио и 1858. у Задру објавио Рјечник илирско-талијанског језика. Сљедеће издање из 1859-60. носило је име Vocabolario italiano–slavo. Издање из 1868. изашло је опет у Задру под насловом Vocabolario italiano-slavo (назив на корицама), а на првој унутрашњој страни (поткорици) стајао је наслов Vocabolario italiano-slavo (croato). Хрватско име појавило се дакле врло стидљиво, уоквирено заградом, у времену када се почело стварати далматинско хрватство дон Михе Павлиновића. Хрватство се у Далмацији ширило еруптивном брзином, па је већ 1901. рјечник носио наслова Рјечник хрватско-талијански.
Хрватски језикословац др Људевит Јонке у својој енциклопедијској јединици о Драгутину Парчићу фалсификаторски наводи да је он написао неколико издања талијанско-хрватског и хрватско-талијанског рјечника. За њега су то били први талијанско-хрватски рјечници „новијег времена“, што упућује на закључак да су постојали и некакви рјечници из „старијег времена“ (можда и средњовјековни?). Јонке даље фалсификаторски тврди да је Парчић написао и „граматику хрватског језика на талијанском“, која, међутим, носи назив без помињања хрватског имена, али зато уз помињање Славена, односно Срба (Grammatica della lingua slava, издање из 1873).
Године 1853. објављен је у Бечу Речник илирскога и немачкога језика[27] (наслов на екавици) „хрватског књижевника и језикословца“ Рудолфа Фролиха (Веселића) („чистокрвног Хрвата“ њемачког подријетла), рођеног у Бечу 1819. године. С временом ће и овај рјечник добити хрватску одредницу. Претходно је 1840. у Бечу објављена његова књига (Рудолфа Фролиха – није кориштено „кроатизирано“ презиме Веселић) Мали Илир или Илирски или немачки разговори са словницом и сбирком речих на корист Немацах и Илирах у Хорватској, Славонии, Далмации, Босни, Сербии, Арнаутској (Срби у данашњој Албанији), Дубровнику, Церној гори, Банату, јужној Угарској (наводи илирске, односно српске земље). У предговору првог тома Фролих истиче да му је од помоћи био „прекрасни и драгоцени речник г. дра Вука Стеф. Караџића, и по ономе што Латини кажу, suum cuique (свакому своје), то сам и забиљежио“. (Поједини истраживачи су изражавали мишљење да се овај рјечник може сматрати „једино српским рјечником“.)
[1] Видјети: Ј. К. Бартенштајн, О расејаном илирском расцијанском народу (1761), приредио академик С. Гавриловић, Београд-Ваљево 1995.
[2] S. M. Štedimlija, Albanija, Zagreb, 1939.
[3] M. Šufflay, Srbi i Arbanasi, Zagreb, str. 23.
[4] Енциклопедија Југославије, 1, Загреб, 1980, 72-75
[5] Lj. Perković, н. д, 486.
[6] Ј. Х. барон Бартенштајн, О расејаном илирско-расцијанском народу (Нови Сад, 1866), 193-195.
[7] Ј. Х. барон Бартенштајн, н.д, 193-195.
[8] Исто, 33, 208.
[9] Извод сабора темишварског, издан у Земуну 1861. – напомена преводиоца Александра Сандића.
[10] „Међутим, почев од XIV вијека умјешало се у илирски језик прилично турских ријечи, због чијег су тачног истраживања Илири створили ново писмо. Илирски језик још није усавршен и нема добра правила, мада има уџбеник и штампаних упутстава за учење истог. Он је погодан за пjесништво.“ (Ф. Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Лајпциг 1777)
[11] Срби су се двјема ријекама, Босном и Рашком, подијелили на Босанце и Рашане, од чега је настао назив Раци (Raizen). Горња Мезија је добила име Сервиа или Србија, а јужни дио Раша. (Исто, 104).
[12] Далимилова хроника из 1314. године, најстарији спис сачуван на чешком језику, спада у ред често цитираних историјских извора у којем се Срби, на основу народних предања, представљају као родоначелници свих Словена, док је Хрватска тек једна од српских земаља. Познати стих гласи: „У српском народу постоји земља, која се зове Хрватска; У тој земљи беше Влах, по имену Чех…“. (Видjети: Dalimilova kronika, Jan Laichter, v Praze, 1920, стр. 11)
[13] Johann Georg Kohl, Reisen im Inneren von Russland und Polen, Dritter Teil, Arnoldische Buchhandlug, Dresden und Leipzig, 1841, стр. 510.
[14] Исто, стр. 72.
[15] Исто, стр. 73.
[16] Johann Georg Kohl, Die Völker Europa’s: Cultur- und Charakterskizzen der europäischen Völker, н. д, стр. 75 (цит. према: Д. Кршић, н. д).
[17] Исто, стр. 76.
[18] „Ethnographische Karte der Österreichischen Monarchie“, Dr. Heinrich Berghaus’ Physikalischer Atlas oder Sammlung von Karten, Zweiter Band, Verlag von Justus Perthes in Gotha, 1848, стр. 194.
[19] Видети: Erzherzog Ludwig Salvator, Die Serben an der Adria. Ihre Typen und Trachten, Heinrich Mercy, Prag, 1878 (цит. према: Д. Кршић, н. д.)
[20] Исто, стр. 124.
[21] Исто.
[22] Матија Петар Катанчић је био дакле јасан по питању свог порекла, када каже: „Хрвати, ово причам по свом знању, нас Трачане Илире, који се од њих знатно разликујемo по дијалекту, све зову Власима.“ У продужетку каже да се и „Срби грчког закона“ каткад погрешно називају „Власима“, те наводи да су Рашани потомци Трачана („Raczi, Thracum posteri“). (Видјети: De Istro Eiusque Adcolis Commentatio…, Autore Math. Petro Katancsich Pannonio, Budae, Typis regiae Universitatis Pestinensis, 1798, стр. 128. i 227.)
[23] М. С. Милојевић, Одломци историје Срба и српских и југословенских земаља у Турској и Аустрији, I свеска, Београд, 1872.
[24] Византијски извори за историју народа Југославије, том II, обрадио Б. Ферјанчић, уредник Г. Острогорски Београд, 1959, стр. 3.
[25] D. Seljan, Zemljopis pokrajinah ilirskih.., s kratkim dogodopisnim dodatkom i priloženim krajobrazom iliti mapom, dio L – pokrajine austrijansko-ilirske, u Zagrebu, 1843.
[26] Институт за хрватски језик и језикословље признао је да је 1850. године Јосип Парташ (1820-1865) написао „први добар илирски правопис“ под називом Правопис језика илирског, који је објављен 2002. године.
[27] Интересантну посвету Њ. В. кнезу Михаилу Обреновићу написао је на рјечнику Р. Фролих, која гласи: „Milosrđem Vašeg Visočanstva duguju mnogi srpski mladići svoje naučno i umetničko obrazovanje; nauka a posebno slovenski elemenat nalazi u Vašem Visočanstvu velikodušnog pokrovitelja umetnosti; to su poznate činjenice, ali Vaše blagoslovene ruke potiho čine još više dobrog i lepog; da doprinesu mnogo više na slavu i napredak Srpstva do najkasnijih vremena. Najdublje poštovanje Vašeg Veličanstva, poslušni sluga Rudolf A Frohlich (Rečnik ilirskoga i nemačkoga jezika, sastavio Rud. V. Veselić, pervi iliti ilirsko-nemački dio, u Beču 1853. Рјечник је објављен „troškom A.A.Venedikta slavenskog knjižara“). У Националној свеучилишној књижници у Загребу стоји у каталогу „кривотворина“ да је тзв. Веселић „публицирао под псеудонимом Frohlich Rudolf“.
ИЗВОР: Стање ствари