- Данашња и нова експлоатација „Операције Динко“ јесте један опасан маневар који је неопходно разобличити и тако из поља актуелне дневнополитичке борбе извући ово важно национално питање и не допустити његову штетну актуелизацију.
- Посебно треба бити пажљив након најаве некакве декларације о Војводини. Јер ако она буде чувала Војводину како онај чувени Закон о ћирилици чува ћирилицу, онда морамо бити спремни на све
На сузбијању сецесионизма треба радити тихо, по дубини, а не у сврху политичке експлоатације. Активирање ”операције Динко” као излазне стратегије за протестну кризу је национално неодговоран потез који актуелизује тему војвођанског сепаратизма у јавној сфери
Један од најкориснијих маневара који је власт Српске напредне странке користила у току своје 13 година дуге владавине је произвођење пожељних политичких непријатеља. То ексклузивно мјесто на насловним странама медија блиских режиму је по правилу припадало некоме из ешалона потрошених политичара Демократске странке и њених новонасталих деривата.
Првенствено су, тако, помињани Вук Јеремић и Драган Ђилас, уз познате тврдње о проневјереним милионима, (наравно без одговарајућег правног епилога), али и бројни други опозициони дјелатници.
„Жути олош“, „издајници“, „Рокфелерови потрчци“ били су идеални непријатељи власти која свој легитимитет вуче из најширих слојева народа, доминантно патриотски опредјељених и најчешће разочараних искуством петооктобарског преврата.
Неминовно везивање опозиције за глобалистичке медије окупљене око Јунајтед групе (који су просто једини звали опозиционаре у програм, не рачунајући интернет медије), помогло је властима у учвршћивању перцепције биполарне подјеле српског друштва у којој једину могућу алтернативу представљају они који би Београд врло радо замијенили за Брисел.
„Операција Динко“
Међутим, у једном моменту као да је дошло до „замора материјала“ у тој борби за доминацију дискурсом, па су биле потребне нове „опозиционе“ перјанице, које ће код људи изазвати веће подозрење од изанђалих Ђиласових милиона и Вука који је сигурним корацима ишао ка политичкој маргинализацији. Тада на сцену ступа један опскуран лик који се као гром из ведра неба васпоставио у српској јавности и својим окорјелим анти-српством дао нови материјал за пропаганду медијима блиским власти.
Наравно, ради се о Динку Грухоњићу, професору на Филозофском Факултету у Новом Саду, човјеку који и поред своје опскурности никад не би завриједио пажњу српске јавности, да неко у спин-машинерији власти није одлучио да га инсталира као свог пожељног политичког непријатеља.
„Операција Динко“, како је својевремено назвао Миша Ђурковић, састојала се у томе да се извуку годину дана старе Грухоњићеве изјаве и у исти мах у својеврсној медијској офанзиви пласирају јавности као крунски доказ за то ко би преузео власт „ако ови оду“. Ђурковић се у истом тексту оправдано пита зашто се до тада ћутало на Динкове изјаве и зашто је под окриљем ове власти успио да се инсталира као важан чинилац западног утицаја у Србији. И још важније, како је човјек са таквим ставовима „де факто преузео цело одељење за новинарство на Филозофском факултету“?
Тачније, свакоме са имало националног осјећања није спорно што су Грухоњићеви ставови подвргнути јавној критици. Његово дјеловање заиста јесте проблематично по свим основама, а будући да је финансирано и помагано са Запада, може бити опасно по будућност сјеверне покрајине.
Али, такво дјеловање треба системски и предано сузбијати (на примјер, кроз Закон о транспарентности страног утицаја који ова власт упорно одбија да усвоји), а не намјерно га одржавати на површини, како би се њиме манипулисало као пожељним политичким противником и бауком за већину патриотског свијета у Србији.
Но, било како било, медијска матрица је „набаждарена“ на Грухоњића. Власт је могла нешто комотније да уђе у тада надолазеће локалне изборне процесе у Новом Саду, гдје је један дио људи због наметнутог страха од „аутономашких“ тенденција Динка и њему сличних, апстинирао од избора или дао глас владајућој опцији.
Са сличним тајмингом и сличним смислом, у Београду је покренута прича о исељавању Броза из „Куће цвећа“ и подизању Дражиног споменика. Свакоме ко је био иоле искрен и рационалан, од првог момента је било јасно да је то потпуна бесмислица и најјефтини могући изборни трик, али, ипак, добар дио људи и интелектуалаца је из искрених намјера подржао такву идеју.
Наравно, након што су избори прошли иницијатива је одбијена из редова саме власти, на разочарање оних који су се надали да је Београд на путу националног препорода. Тако је неславно завршена сага о споменицима, а идеји градоначелника је „истекао рок трајања“ и тешко ће бити употребљива у будућим политичким утакмицама.
Даља експлоатација
Са друге стране, „Операција Динко“ се показала као много кориснија и потенцијали њене експлоатације су се показали безмало неисцрпним. Па је тако и у току актуелне студентске побуне, умјесто очигледне масе људи на улицама, опет у први план пожељних непријатеља власти испливао Динко Грухоњић.
Овдје стављам важну напомену да је његов лик и дјело вјероватно непознато већини оних на улицама, а ако би се са њим упознали тешко да би прошао боље од Кесића, Бјелогрлића и Ивановића након недавног новосадског скупа и ограђивања дијела факултета од њихове партиципације.
Дакле, на бунт који првенствено циља на корупцију, јавашлук и утврђивање одговорности за новосадску трагедију (и коме се свакако штошта може рационално приговарати, нарочито његовом мањинском, али присутном, анархистичком дијелу), одговор је Динко Грухоњић и теза о отцјепљењу Војводине.
Уз разумијевање да је власти у грчевитој политичкој борби потребна некаква одбрамбена стратегија, неопходно је навести да је ту спорно неколико ствари.
Прво, крајње је национално неодговорно пуштати у јавни простор идеју отцјепљења било ког дијела наше земље (па макар и са становишта негације исте), а нарочито онога у коме се српска државност и демографски и симболички утврдила до мјере да су из јавности добрим дијелом нестале аутономашке тезе (како рече један опозициони лидер „не помиње их више ни Ненад Чанак“. А, треба додати, ни ЛСВ као партија није прешла цензус на последњим покрајинским изборима).
Са таквим стварима треба бити екстремно пажљив и не дозволити да тема сецесије постане „мејнстрим“, јер се на њен ток онда могу надовезати различити фактори заинтересовани да до тог злосрећног сценарија уситину дође.
Зато је на сузбијању сецесионистичких тенденција боље радити тихо, по дубини, а не у корист дневнополитичке експлоатације и излазне стратегије за протестну кризу, а ствари подизати на ниво фронталне борбе тек ако се дубински процеси не могну контролисати и када се донесе одлука за коришћење радикалнијих метода сузбијања потенцијалног сепаратизма (што у нашој сјеверној покрајини данас свакако није случај).
Друго, да ли је власт заборавила да је у своје окриље својевремено примила Гордану Чомић која није запамћена само по „дубоком продору“ у вриједносну димензију српског друштва кроз увођење „родно сензитивног“ законодавства? Него је памтимо и по томе што је у јавности бранила аутономашку иницијативу да се на попису 2021. године уведе национална категорија „Војвођанин“.
Је ли она на ту позицију моћи и утицаја, са које је подстицала сепаратизам у сјеверној покрајини, дошла по Грухоњићевом налогу или је ипак неко други омогућио њено министровање? И како је тада власт, која данас „брани“ Војводину, трпила ово аутономашење унутар својих редова?
Треће, да ли је могуће да српске власти и даље нису изградиле систем који је способан да се изнутра бори против сепаратистичких тенденција и који неће зависити од било ког појединца или групе на власти? Ако нису, онда је то мањак резултата по једној од важних националних тема.
Њихова теза „после нас потоп“ нас доводи до оправданог питања шта је рађено свих протеклих година да до „потопа“ не дође и да након одласка са власти овог или оног актера држава остане као иоле одржива структура? „После нас потоп“ је визија бесмисла и кукавичлука, јер то „после нас“ свакако мора да се догоди, а свака власт би требала унапријед планирати да тада не дође до „потопа“, иначе није ни озбиљна, ни одговорна.
Стратешки кораци
Још је нешто малициозно у причи о одбрани Војводине. А то је помјерање реалног фокуса са Косова и Метохије, на коме је наша политика од Куманова до данашњег дана претрпила потпуни пораз. Дакле, у цијелој тези о томе да је сада „у фокус“ дошла Војводина провлачи се једна злосрећна премиса да је Косово завршена прича.
Односно, проблем сепаратизма се окреће од мјеста на коме реално постоји у својој акутној фази и даје радикалне посљедице, на мјесто на коме је он на ниском нивоу. А све то због до краја огољене истине да власт у Београду након случаја Бањска не може – а судећи по одсуству акција и изјава – чак и не смије да свој „заштитинички карактер“ гради на случају Срба на Космету. Другим ријечима, док на једну рану смртно крваримо, паметније би било покушати је некако залијечити, него отварати и другу, ништа мање опасну и смртоносну.
Наравно, све горенаведено не треба схватити као банализацију проблема сепаратизма у Војводини. Истина је да наша сјеверна покрајина може бити ново геополитичко жариште које ће ови или они спољни фактори пробудити и разгорити, и на које ће се потенцијално надовезати и извјесне унутрашње снаге.
Али исто тако треба бити свјестан да је реална пријетња од таквог сценарија у овом моменту мала и да оваква медијска стратегија власти може само да је подгрије и да је, безмало ничим изазвана, „реактуелизује“, што се, на неки начин, већ и дешава.
Тој, као и свакој другој великој државној теми треба приступити студиозно и стратешки, а не користити је „ад хок“ као параван за разноразне потребе, било политичке, било неке друге. Искорак у том правцу свакако би био доношење горепоменутог Закона о транспарентности страног утицаја. Тиме ће се у сржи сасјећи могућност за дјеловање Грухоњићу и разним Грухоњићима који су у нашој земљи почели да расту као печурке после кише.
Такође, наши министри би морали повести рачуна да на буџетима њихових ресора није удомљен понеки Грухоњић. А ако се добро потруде, бојим се да ће их наћи и више него што су очекивали.
На концу, данашња и нова експлоатација „Операције Динко“ јесте један опасан маневар који је неопходно разобличити и тако из поља актуелне дневнополитичке борбе извући ово важно национално питање и не допустити његову штетну актуелизацију. Посебно треба бити пажљив након најаве некакве декларације о Војводини. Јер ако она буде чувала Војводину како онај чувени Закон о ћирилици чува ћирилицу, онда морамо бити спремни на све.
ИЗВОР: Искра