ШТА ЈЕ СТАРО, А ШТА НОВО У СТУДЕНТСКИМ БЛОКАДАМА?

• Ово што гледамо данас има свој корен у студентским протестима од 1990. године, али са неким новинама. Истовремено, у блокадама о којима је реч, треба видети ближу и даљу будућност политичког понашања студената

АУТОР: Зоран Аврамовић

Поред неколико обележја студенских блокада крајем 2024/2025. три ће остати, не само у трајном сећању, већ и предмет друштвених истраживања. Први је студенско-грађанско-политички свакодневни талас протестовања који траје већ три месеца. Да ли постоји у свету да се поводом неке сличне трагедије (пад моста, зграде, пожар, поплава са десетинама и стотинама жртава) свакодневно одржавају блокаде неких институција, јавног простора и права грађана. Тако нешто није забележено у било којој држави. Други је негација (скрнављења) обичаја задушница. У православном хришћанству молитва за мртве обавља се прва три дана по упокојењу, на седам дана, четрдесет, пола године и годину. Такође, сећање на покојнике се обавља током четири задушнице у току године (зимске, летње-Духови, јесење – Митровдан, Михољске и Побусани понедељак (први понедељак по Ускрсу). У студенским блокадама, свакодневно, три месеца одавање почасти жртвама од 15 минута до сада није виђено у православљу. И коначно, да ли неко зна да је министар у влади било које државе хапшен и оптужен због сличне трагедије?
Да пређемо на друге карактеристике блокаде институција образовања и права студената и грађана. Ово што гледамо данас има свој корен у студенским протестима од 1990. године, али са неким новинама. Истовремено, у блокадама о којима је реч, треба видети ближу и даљу будућност политичког понашања студената.
У низу политичких демонстрација опозиције против СПС-а и С. Милошевића, 1991, 1992, 1996, 2000, и СНС и А. Вучићу, 2017, 2019, 2024. учествовали су и студенске групе, (не)чланови политичких партија. Претежно студенске демонстрације биле су „Студентски протест 1992“ када су истакнути политички циљеви: 1. оставка Слободана Милошевића, 2. распуштање Скупштине Србије, 3. расписивање избора, 4. формирање коалиционе владе. Због нерегуларних избора демонстрирали су 1995/1996, а нова генерација студената 2017. године, наставила под називом „Протест против диктатуре“.  Обнова студенских протеста у форми блокада избила је 2024/2025. Чињеница је да студенти нису демонстрирали од 2000 до 2012, дакле у време власти ДОСа и Демократске странке, нису демонстрирали против Олује 1995, а ни против отимања Косова и Метохије и свега што се дешавало од 2008. до 2024. са насиљем над Србима у Покрајини, против сталних напада на Републику Српску, а камоли против западног мешања у унутрашњу српску политику.
Нема сумње да су све протекле студенске демонстрације, по основним карактеристикама, биле олиичке и да се модел протеста преузимао од једног до другог датума. Свака нова демонстрација имала је да се угледа на претходнике. Ове најновије из 2024/2025. разликују се, видећемо, значајно од претходних. Међутим, оно што их спаја, што је карактеристично за сваку студенску „побуну“ у протекле три деценије, свакако је чињеница да су дизали глас углавном против демократски изабране власти у Србији.

Шта је покренуло студентске блокаде? Пад надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду 1.11. 2024 и погибија 15 грађана покренула је, разумљиво државне органе да открију одговорне и узроке али је покренула и насилне акције групације грађана, чланове опозиционих странака, према градским властима, заправо према Градској кући и просторијама странке СНС ( нападнуто преко 100). Убрзо су се укључиле групе студената са акцијом блокада универзитета и факултета и при том поставиле захтеве властима: отварање документације о надстрешници, осуда лица која су нападала студенте и одбацивање кривичних пријава против студената који су чинили преступе, додела новца универзитетима за материјалне трошкове. Иако је државна власт испунила захтеве, групације у блокади упорно изјављују да нису, а све по систему увек тражи више од оног што је испуњено. Излазак на улице привукао је и делове грађана да одстоје 15 или више минута (чак и три минута и за троје младих несрећно страдалих у Рашки).
Како је излазак на улице постао свакодневан да би се 15 минута ћутало, што је непознато у православном обичају задушница – а није нигде виђено нешто слично- неко се побринуо да позове и ученике средњих школа и њихове наставнике. Неки су се одазвали, неки не али посебну запрепашћеност изазива укључивање неких родитеља који бране својој деци да одлазе у школу. Овакав напад на основно и средње образовање није одавно виђен. Било какво незадовољство не би смело да се одрази на право и обавезу деце да се образују и васпитавају.
На ове блокаде се одазвао мањи број студената, процене су око 5 посто оних који учествују у пленумима. Ова чињеница се замагљује језички, користи се именица студенти у множини и тако се код непажљивог гледаоца ТВ ствара утисак да су сви студенти или већина у блокади.

Захтеви студената у блокади Студенти који блокирају факултете и улице оправдавали су своје понашање општим циљем-борба за правду- а у оквиру опште вредности, истакли су, како је напред наведено, више захтеве који су правне и финансијске природе; повећање новчаних средстава за Универзитет (откуда и овај морално проблематичан захтев који нема везе са надстрешницом!?).
Погледајмо њихове кључне пароле, транспаренте, плакате које су допуњавале истакнуте захтеве. „Србија мора да стане“ (!), „Руке су вам крваве“ (са праксом фарбања улице), „Корупција убија“…
Дакле, шта желе студенти (у блокади)? Желе правду. „Студенти се боре за правду и сигурност у друштву“, што би значило да живимо у друштву неправде и да државна власт мирно гледа чињења против закона (!). Дискусија о појму правде је мање важна од употребе средстава за њено остваривање.

Средства студентских блокада Себе су студенти у блокади представили као „покрет за правну државу“, као оне који су коначно позвани да „узму слободу у своје руке“, „ми смо против насиља“. Да би досегли правду користили су више средстава. Основно средство студената у блокади је насиље над професорима, студентима који нису у блокади, грађанима. Они под капом слободе („да не студирамо, да не радимо“) забрањују право другим студентима да студирају, професорима да предају, грађанима да се слободно крећу улицама. Чист пример противзаконитог деловања. (Неки студенти су се умешали у опозиционо-партијско и грађанско физичко насиље као што су ометање скупова власти, упадање у државне објекте, оштећење просторија СНС.) Студенти у блокади нису користили физичко насиље у значењу туча али насиље је било средство. Пошто су ступили на стазу противзаконитог деловања (одбацивање Студенског парламента) основали су пленуме на којима је изразита мањина студената доносила одлуке. Оваква њихова пракса директна је негација појма правде јер се поништава његова супстанца а то је једнакост; нема правде без једнакости у правима.
Користили су и друга вербална средства. Ево неких. Да би остварили жељену правду „Србија мора да стане“; то нема никакве везе са правдом већ са реакционарном тежњом заустављања привредног развоја. Ко разуман може да разуме залагање за економско пропадање? Овакав захтев је у основи политички и само допуњава основни карактер блокада факултета. Нека средства се појављују на прикривен начин. „Руке су вам крваве“ (са праксом фарбања улице). Ова парола је оптужба (кога?) без икаквог доказа. Ова слика са црвеним дланом треба да сугерира адресу трагедије- актуална власт је намерно срушила надстрешницу! По чему? Ово је недостојно академског грађанина.
Друго паролашко средство је такође политичка скривалица. „Корупција убија“ – свака борба против корупције је похвална. Али није она која користи средства корупције за борбу против корупције. Нема никакве сумње да неко финансира храну, реквизите, жуте прслуке. Постоји невидљива рука блокада. Однекуд долази новац; из домаћих или иностраних извора. Постоји и политичка корупција, када плаћаш актера да оствари неке твоје циљеве.
Није први пут да новац тајним каналима стиже у Србију да би се остварили тајни политички планови. Присетимо се Међународне кризне групе о СР Југославији која је 1998. године означила пет стубова Милошевићеве владавине које треба рушити: војска, полиција, медији, финансије СПС, а у циљу отимања КиМ и обарања Милошевића. Данас се таква група не види али нападнут је шести стуб – систем образовања. Да и данас – 2025. делује нека тајна група са циљем дестабилизације Србије лако је констатовати голим оком. О невидљивој руци корупције јавно говоре и најодговрнији државни челници у чије информације не треба сумњати. Председник Србије Александар Вучић: „Стране обавештајне службе покушавају да сруше Србију“ (Политика, 1.2. 2025), „Огроман новац из иностранства уложен је за немире и сукобе“ (Новости, 2.2.2025). Блокаде и неред у образовању су, по речима председника Владе Милоша Вучевића „смишљене у иностранству, подло смишљене с циљем да нам директно угрозе Србију као државу“ (Политика, 29.1.2025). Највиши функционери сваке државе добијају информације које грађани немају. Отуда веродостојност речи о деловању страних и домаћих шпијуна у Србији.
Дакле, политичко деловања студената није се одвијало у оквиру закона; основно средство у блокади је насилно кршење уставних права и слобода грађана на студирање и кретање. На вербалном нивоу они су жедни правде а практично промовишу неправду када не допуштају студентима који нису у блокади да улазе на факултет или грађанима слободу кретања. У социологији се јасно разликују манифестни и скривени циљеви догађања, акација, намера и остварења.

Ко даје подршку студентима у блокади? Студенти који блокирају факултете добили су подршку дела јавности и делова наставника и родитеља основног и средњег образовања. Шта се подржава? Захтеви или средства. Држава је предузела радње о паду надстрешнице, помиловала учеснике у блокадама и демонстрацијама, доделила новца факултетима под притиском. Подршка се реално даје коришћењу противправних средстава: насиље, блокада факултета, улица, мостова и афирмацији неједнакости грађана пред законом (захтев да се ослободе студенти који су кршили законе). Највећу запањеност ствара подршка неких професора Правног факултета. Они, правници, подржавају кршење уставних норми о праву на образовање и закона о слободи кретања! Зачудо и адвокатска комора адвоката даје подршку студентима у блокади. Какви су то правници који одобравају кршење уставних права грађана!
Умешали су се у подршку групације које желе да се окористе: радници ГСП, војни пензионери, глумци, без огледала у своје лице, за „рад институција и одговоран однос према сопственој делатности“.
Догађа се и то да се не гледа у зубе свакој подршци. Тако у време студенских блокада није се гледало да им подршка обилата стиже из Приштине, Загреба, муслиманског Сарајева, али из неких антсрпских центара у Европи. Свако национално свестан замислио би се на политичкој садржини таквих порука. Није први пут у историји да се неки Срби ослањају на подршку онога који држи, сликовито речено, нож иза леђа.

Наставници, ђаци, родитељи „подржавају студенте“ Каква је то свест и самовоља да неки наставници и директори основних и средњих школа обустављају наставу (због чега?) у ускраћују право деци на образовање. И не само то. Неки подстичу децу да не иду на наставу што значи да остану у становима или да шетају улицама. Чист противзаконит чин без последица!
Кад малог основца (трећи разред) родитељ неће да пусти у школу јер се солидарише са студентима, када наставници неће да раде јер се солидаришу са студентима, кад професори пружају подршку студентима, будимо сигурни да су то појединци и групе који правила и закон бацају под ноге и да крше не само законе већ и основна начела хуманости. Какви су то Срби међу нама? Како разумети родитеља који брани детету да се образује? Одговор је мржња према изабраној власти. Али зашто за своју мржњу користи сопствено дете! Може да мрзи као члан политичке странке, као грађанин на изборима али не може да угрожава општи интерес образовања.

Какво је знање о демократији студената у блокади? Важан је одговор на ово питање. Студенти у блокади су кроз средње образовање морали да стекну основне појмове о демократији као поретку регулације друштвеног живота посредством правила игре и процедуралним изборима органа власти. То су они закони, процедуре који обезбеђују једнакост, слободу и правичност. Сваки проблем у друштву се решава у оквиру демократских норми (више у мојим књигама Демокраија у школским уџбеницима, 2000, Аорије образовања за емокраију, 2006). Морали су кроз средње образовање да се упознају са националним вредностима, родољубљем славних генерација из ближе и даље прошлости. Па како онда разумети одбацивање овог знања о демократији, о патриотизму на факултету? Какав је то национална, политичка свест дела српске омладине? Разуме се, то се односи само на оне који учествују у блокади. Претпоставка је да је њихово недемократско, противправно деловање условљено наслеђем, раицијом суенских роеса (не и блокада) током последње три деценије. Моћ наслеђа, искуства протеста, обичаја да се групе студената појављују као арбитри, „исправљивачи неправди“, политичке судије. Милошевић је 1992 године имао огромну подршку на изборима а студенти су тражили његову оставку! И та антидемократска арбитража се понавља. То су ситуације када разум заћути, знање се гурне у страну а воља, страсти и интереси управљају практичним понашањем.

Шта је иновација студенских блокада 2024/2025? Има више тачака разликовања у односу на претходне студенске протесте. На првом месту јавност не зна ко је на челу блокада, што указује на неки облик тајности. Нов је и начин невидљивог организовања и комуницирања друштвеним мрежама којима се повезују и делују. Неко ипак мора да иницира али мобилни телефон је ново средство за скривену мобилизацију. Јавност не зна ко би био одговоран за насиље које спроводе.
Карактеристично је да не траже оставку Александра Вучића. Већ само изражавају апстрактну критику и незадовољство: носе плакат слобода, значи да нема слободе, транспарент против насиља, значи да има насиља, вичу у мегафон правда, значи нема правде. Они протестују на улицама а нема захтева за оставкама, за нове изборе, нема лидера, а има општих вредности за сва времена – правда, слобода, против корупције. И упорно понављају да захтеви нису испуњени.
Ново је да нема отворених политичких захтева али је политика у позадини- дестабилизација Србије, и несвесно крчење пута неким политичким организацијама и удружењима грађана, подела СНС и бирача. Овде политичко није у смислу борбе за власт већ стварање климе незадовољства, делегитимизације, поткопавање политичких ауторитета, дерегулације. То се зове крио олиика суенаа у блокаи и ништа друго.
Посебна новина је одавање свакодневне почасти од 15 минута страдалима у Новом Саду изласком на улице, раскрснице, мостове. Ова пракса да се сваки дан (три месеца) у одређено време одаје почаст, може се тумачити једино као функција неког другог плана.
Ново је и то да не изазивају инциденте већ их чекају; да некоме прекипи и улети у гомилу. Свакодневно би изазивали инциденте не толико да мобилишу грађане већ да их нервирају. Да стварају атмосферу нетрпељивости коју би пребацили на леђа властима. И прави циљ планера блокада је да се направе пукотине у рањивом систему образовања јер не може у другим.
Ново је и симболичко одвајање Војводине од Србије. НАТО је 1999. године порушио све мостове у Новом Саду. Ко је сањао да ће неки студенти на физички и симболички начин затворити три моста 1.2.2025. године.
А да ли су свесни блокадери да су подигли антисрпског вампира из таме, да су неки међу њима проговорили „војвођанским језиком“? У овим блокадама чује се и глас војвођанског сепаратизма.
При том, зачудо могли су се видети у маси они са српским заставама у рукама! Коме треба тумачити да је то маскирање анархије и неких невидљивих планова?

Закључак Ко не види ближу и даљу социјално-политичку будућност Србије? Она је у прошлости, у начину регрутације грађана који поштују демократске норме и оне који их не поштују. Ово што гледамо данас на јавној сцени има корен у јуче. То јуче и данас биће сутра, а концентрише се у образовном и васпитном систему на сва три ступња.
Будућност ових блокада је у прошлости. Ако се нешто не промени у систему образовања и васпитања репетиција политичких студената ће се наставити. А кључ је у правном статусу институције образовања: доуниверзитетско образовање је државно а високо је самоуправно. Београдски универзитет је основала српска држава 1905. (неки рачунају од 1808). Аутономија универзитета се одређивала као слобода наставе и науке а не да „буде она бусија (политичка- З. А,) иза чијег ће се заклона моћи нападати и рушити и сама држава“ (Љубодраг Димић, Кулурна олиика у Краљевини Јуославији,1996/7). Такав статус је одржаван све док комунисти нису присвојили 1945 државно образовање, а потом 1950, предали самоуправљачима („фабрике радницима“) и тако је остало, упркос свеопштим реформама, и у демократској вишестраначкој држави! (више у мојој књизи Држава и образовање, 2005). У комунизму једнопартијски, а у демократији вишепартијски универзитет у коме се раширила политичка активност професора и студената. И то упркос забрани политичке активности на универзитету! Она није, разуме се, спорна ако је изван универзитета, у политичким странкама. У свим демонстрацијама студената коришћен је универзитет, а на разне начине учествовале су и неке професорске групације.
Ако се нешто не промени у правном статусу високог образовања, у забрани студенске и професорске политичке употребе универзитета, прошлост демонстрација и блокада ће се понављати. За 5 до 10 година ступиће студенти у блокади у радне дужности и грађански, политички живот: са каквом свешћу и каквим знањем о законима, прописима, правилима јавног деловања? Одговор је познат – са оваквим обрасцима понашања какво данас и овде показују. Слично као неколико студенских генерација из протекле три деценије. И биће супарници онима који су усвојили демократска правила и обичаје као што је било у прошлости. И тако ће трпељиву политичку утакмицу заменити острашћено сукобљавање стране која не бира средства и она стране која се држи демократских правила.
Дакле, док се универзитет управно не врати држави проблеми са његовом политичком употребом ће се обнављати. А ко у тој реформи успе добиће највећи споменик у образовној историји српског народа.