- Уместо лажне алтернативе или Вучић или „Ђилас“, определимо се за трећи, Српски пут. Не дозволимо да СПЦ подлегне све израженијој екуменистичкој тенденцији, у чијој функцији су и теолози „Круга двојке“.
- Треба истаћи да као што је наша прозападна опозиција, попут велеиздајника Александра Вучића, верна глобалистичкој агенди, тако се и наши либерални теолози суштински не разликују у својим интенцијама од особе коју са толико страсти нападају.
- За разлику од уцењеног Вучића, који прорачунато служи Западу да би што дуже остао на власти, наши либерални теолози, баш као и прозападни политичари, изгледа искрено верују у то што говоре, слепи за далекосежне промене на међународним плану.
- Никако да се озбиљно запитају какве су то евроатлантске вредности када они који их заступају годинама ћутке прелазе преко кршења демократских норми, крађа избора и упорно штите свог миљеника – Александра Вучића, заступника западних интереса, особе спремне да читаву Србију изручи на милост и немилост бездушним страним компанијама
Живимо у време нетрпељивости, крајње нетолеранције према другачијем мишљењу. Што због убрзања темпа живота, преовлађујуће нервозе, одустајања од самокритичког односа према властитом становишту, неспремности да се промисли оно што се каже или објави, што због донедавно неслућених могућности које пружају друштвене мреже, свако од нас може бити изложен подсмеху и клевети. На то се полако навикавамо па више и не осећамо неку израженију потребу да одговарамо на разноразне клевете и оптужбе. Живећи у хаосу (дез)информација, злонамерних и празних порука, најчешће само слегнемо раменима, јер знамо да ће дотична порука ускоро бити потиснута мноштвом других ефемерних порука, које се и неће односити на нас. Уосталом, зашто бисмо се претерано узбуђивали уколико смо свесни светоотачке поуке да се из сваког искушења може извући духовна корист, да је вежбање у мирном подношењу увреда својеврсна духовна школа. Наше је да се искрено помолимо за своје клеветнике, а Богу препустимо евентуалну интервенцију, ако је то за опште добро. Онај ко на уму има Божију поруку: „Моја је освета, ја ћу вратити“ (Римљ. 12, 19), зна да је за њега небитно шта други о њему говоре, да је кључно да се позабави стањем властите душе.
Но, када се ради о клевети којој је изложен наш ближњи, којом се у питање доводи достојанство и углед његове личности, није за похвалу показивати равнодушност према ономе што се о њему говори, поготово не према увредама које се неосновано износе на његов рачун. Наша дужност је да реагујемо, поготово ако нису у питању анонимни ботови, већ особа која има какав-такав друштвени углед. Сходно реченом, осврнућемо се укратко на поруку која се ових дана шири посредством друштвених мрежа. Теолог Благоје Пантелић, веома медијски заступљен последњих неколико месеци, откако су почеле студентске блокаде и грађански протести, изнад фотографије на којој су митрополит Давид Перовић и Александар Вучић, написао је: „Irinejev potrčko, moralna nakaza, intelektualni patuljak, episkop kruševački David ugostio ljude s krvavim rukama. Opoganiše Ljubostinju…“ Тешко би човек могао да остане потпуно миран чак и када би ове ружне речи упутила нека особа из евроатлантистичког невладиног сектора, позната по својим антицрквеним ставовима. Али када тако нешто напише један теолог, човек остане напросто запрепашћен. И тужан, веома тужан. Нису ли ове речи, препуне крајње негативних емоција, повод да се професори ПБФ запитају о квалитету наставно-образовног процеса на овој високошколској установи?
Свакоме би морало бити кристално јасно да је тон ове квазитеолошке поруке крајње неприхватљив. По свему судећи, изгледа да се заиста приближавамо последњим временима када једног теолога није срамота да тако нешто напише. Да се не ради о случајном инциденту сведоче и друге његове објаве. Наведимо тек једну од њих: „Ovi moroni, mrtvi ozbiljni, ovo pevaju onoj duhovnoj nakazi, poluintelektualcu i Vučićevom botu u mantiji Irineju Buloviću.“ Свако од нас може имати критички став према становишту неке личности, можда се неком каткад и омакне да у афекту нешто непримерено каже о црквеном великодостојнику чијим је понашањем незадовољан, али тако нешто ружно написати, ипак је превише, чак и ако се ради о либералним теолозима, познатим по томе што су склони да лако и сочно опсују.
Да не би неко евентуално стекао утисак да је у питању само непримерен тон, али да је садржина поруке у основи тачна, позабавимо се укратко њоме. Оно што одмах пада у очи је чињеница да теолог Пантелић о владики Давиду пише крајње негативно, да у њему не види ни трунке било чега позитивног. Пошто се Пантелић дружио са покојним професором философије Слободаном Жуњићем, могао би да размисли о томе не подсећа ли његово понашање на оно чувене Хегелове пиљарице. Будући да није нарочито битно размотрити питање да ли Пантелић намерно снижава ранг митрополита Давида на чин епископа или је напросто необавештен, пажњу ћемо усредсредити на његово острашћено омаловажавање крушевачког владике. Пођимо најпре од тога што Пантелић митрополита Давида назива интелектуалним патуљком и Иринејевим потрчком, имајући притом на уму да оно шта и на који начин неко говори о другоме често заправо много више открива о особи која изриче дотичну тврдњу него што доприноси сагледавању личности о којој се изриче суд.
Да ли је митрополит Давид интелектуални патуљак? Одговор на ту дилему зависи од критеријума којег се држимо када га процењујемо, од личности са којом га упоређујемо. Уколико би се било ко од нас упоредио са Хегелом, Њутном или Теслом, нема сумње да би морао да призна да је интелектуални патуљак. Али вероватно Пантелић није имао у виду њих када је изрекао свој надмени суд. По свему судећи, мислио је на себе и своје окружење, рецимо на Вукашина Милићевића, Владана Перишића, владику Максима Васиљевића. Иако нпр. Перишић боље познају световну философију од крушевачког митрополита, ипак тешко да би неко дошао на помисао да га сматра за интелектуалног горостаса, толико интелектуално супериорног у односу на митрополита Давида, као што то наш теолог из круга двојке изгледа уображава. Но чак и ако је неко интелектуална величина, као што се може рећи за митрополита пергамског Јована Зизјуласа, то још увек не значи да је на правом путу, не значи да је у поседу истине. Бар би теолози требало да знају да интелектуално обдарена особа, која се надима својим знањем, чије срце није чисто, лако застрани у јерес. Свако од нас има различите дарове. И ниједан није за потцењивање. У случају митрополита Давида афинитет према уметности је израженији од хладне интелектуалности, а Пантелић тај дар неоправдано игнорише. Поготово је чудно што потпуно испушта из вида његов духовни опит, а он би морао бити најзначајнији у процени неког теолога.
Омаловажавајуће карактерисање митрополита Давида као Иринејевог потрчка извире из здружене Пантелићеве нетрпељивости према обојици црквених великодостојника. За разлику од покојног епископа Атанасија Јевтића, који је у жару полемике назвао Давида „крушебачким епископом“, Пантелић је лишен духа, што је предуслов за духовитост, па му преостаје само за једног теолога сасвим непримерена грубост и вулгарност у изражавању. Уместо да смирено констатује духовну приврженост владике Давида митрополиту Иринеју, што иначе не мора да чуди ако имамо у виду да се бачки митрополит као ретко ко у СПЦ истиче квалитетима на којима би му многи позавидели, пре свега теолошком ученошћу, познавањем бројних језика, даром за дипломатију, па је у стању да својом појавом задиви многе, и то не само у нашој средини него и у читавом православном свету, Пантелић вулгаризује природу њиховог односа. Чак и они који о односу између ове двојице митрополита просуђују сасвим споља, из световног угла, тешко да би данас рекли да митрополит Давид има улогу Иринејеве трансмисије, као што је то својевремено, у жару полемике, тврдио владика Атанасије. Но, треба истаћи да је однос између владике Давида и митрополита бачког и раније био много суптилнији него што се то Пантелићу чини, да се није радило о пукој подређености. У жељи да се ангажује за добробит Цркве и државе, владика Давид се напросто ослањао на црквено и очинско искуство владике Иринеја, према коме је осећао блискост због њихове духовне сродности.
За разлику од претходног периода, када се истицао својим полемичким текстовима, владика Давид данас живи повученије, мање је у жижи црквене јавности. Иако нико осим њега не зна разлог те промене, чини нам се да је она сасвим природна. Наиме, живот особа које су посвећене духовности не одвија се по законима инерције, већ је динамичан, те повремено долази до промена услед преиспитивања пређеног животног пута. Свако од нас, ако рефлектује властито искуство, временом стиче увид у квалитет властитог деловања те је у стању да процени да ли му је нешто од духовне користи или штете. Из властитог искуства знамо да онај ко пропусти да се бори за оно што сматра истинитим и праведним, осуђиваће себе због неактивности, али ако уочи да губи духовни мир због прекомерног полемичког ангажовања, повући ће се, макар привремено, како би у тиховању обновио нарушено молитвено расположење. Управо то је, бар нам се тако чини, био случај са владиком Давидом, који вероватно данас сматра да се више може учинити за Цркву интензивним молитвеним животом него жустрим полемикама.
Но, вратимо се олаком етикетирању неког за потрчка. Пре свега, да би неко с висине, с презиром другог назвао потрчком, морало би му бити сасвим страно такво понашање, морао би бити оличење самосталности. Ако се сложимо с том констатацијом, није тешко закључити да је сâм Пантелић пре изрицања свог обезвређујућег суда морао да се запита о властитом статусу. За разлику од владике Давида коме ни на крај памети није било да за себе прибави некакву корист од свог ангажовања у црквеној политици и дипломатији, који је у полемике ступао крајње искрено, понекад наивно, уверен да се бори за добробит СПЦ, ваљало би испитати не само да ли можда Благоје Пантелић има ментора, него и да ли од свог ангажмана евентуално извлачи некакву материјалну корист.
Најтежа квалификација је, свакако, она назвати крушевачког митрополита моралном наказом. Та тврдња сугерише да је владика Давид крајње неморална особа, да у њему нема ни трунке не само моралне него ни духовне лепоте. Онај ко се бави психологијом вероватно би у тврдњи о потпуном одсуству лепоте у Давидовом бићу наслутио Пантелићеву претерану усредсређеност на лепоту. И то не на ону коју теолози имају у виду када анализирају чувене речи Достојевског: „Лепота ће спасити свет“, него на ону физичку, телесну, чулну. Кога има у виду теолог Пантелић када у свом окружењу тражи образац (чулне) лепоте? Вероватно свог покровитеља и пријатеља, митрополита диселдорфског Григорија, који се несумњиво одликује физичком лепотом. Да бисмо установили којих се критеријума придржава Пантелић када процењује људе, којим вредностима придаје већи значај, упоредимо ову двојицу српских митрополита, једног за кога поменути теолог круга двојке каже да је „морална наказа“ и другог – лепотана, који је не тако давно добио ласкаво признање витеза позива.
Пре свега, није тешко закључити да бити витез позива значи бити оличење исправног деловања у оквиру неког занимања, бити пример за угледање свима који га упражњавају. За разлику од идеолошког кључа који су користили они који су митрополиту Григорију доделили то признање, руководећи се искључиво тиме колико је он од користи њиховим евроатлантистичким циљевима, истински теолог би морао да се руководи другачијим критеријумом. Док би из философске перспективе приписивање некоме статуса витеза позива подразумевало да је он испунио своје одређење, макар што се тиче дотичне делатности, по светоотачким мерилима би значило да је освештао своје занимање. Пошто су и Давид и Григорије митрополити, упоредимо како се односе према свом позиву, у којој мери су му верни. Није потребно бити одвећ упућен у црквене ствари да се укаже да би сваки владика, као монах, пре свега морао бити веран монашким заветима. Иако има и важне административне послове у својој епархији, епископ никако не сме да занемари молитвени живот. Он мора бити оличење врлине, пример за угледање свима нама. Ваљано испуњавати дужност епископа значи храбро, без роптања носити тешки крст, који је скопчан са великом одговорношћу дотичног позива, бити спреман да се пострада за истину и правду, а не хедонистички уживати у овостраном животу, све у складу са речима песме „Узми све што ти живот пружа…“, као што је то нажалост случај са неким од наших епископа. Верници крушевачке епархије уверени су у узорност свог митрополита. Владика Давид често држи свеноћна бденија, повремено се повлачи у самоћу да би се у миру предао усрдној молитви, стара се о изградњи верских објеката, у односу са верницима је непосредан, благ и добронамеран. Дакле, када процењујемо у којој мери је веран властитом позиву, није тешко закључити да је у том погледу један од најузорнијих српских владика. Па како то да Пантелић, који је проучавао исихастичку духовност, који је написао веома добар увод у списе Св. Григорија Синајског, није у лику владике Давида препознао савременог исихасту, макар наслутио његову духовну лепоту, већ га назива моралном наказом? Њега који живи крајње скромно и аскетски, који не само што ништа није присвојио од црквених добара за себе и своје сроднике, него је чак властито наследство приложио у корист ове новоуспостављене епархије. По свему судећи, зато што су у животу Благоја Пантелића теоријска и практичка сфера оштро раздвојене, што се ограничио само на интелектуални приступ православној духовности, што није уложио труд да у пракси оствари макар мало од онога о чему је читао у светоотачким списима.
Ако бисмо исхитрено покушали да оправдамо Пантелића, тврдњом да је у тој мери опседнут обарањем Вучића, а све зарад добробити српског народа, па није у стању да поднесе чињеницу што је митрополит Давид угостио председника РС у Љубостињи, схватили бисмо убрзо мањкавост таквог аргумента. Како је требало да се митрополит крушевачке епархије понаша када му у посету дође особа која има функцију председника РС? Да је изгрди, пред свима разобличи, направи скандал? Ма колико би нам можда било драго да се владика Давид тако понео, ипак би се, са изузетком покојног епископа Атанасија, тешко могао очекивати такав поступак од било ког српског владике. Крушевачки митрополит је у сусрету са председником РС био уљудан, али крајње уздржан, те није било којом речју похвалио Вучићеву политику, а да јесте о томе би нас известили сви Вучићеви медији, о томе би се дуго и опширно говорило и писало. Ако знамо да се владика Давид није другачије понео према председнику РС од игумана Методија и осталих хиландарских монаха, са изузетком монаха Јефрема, поставља се питање зашто је само он, по Пантелићевом мишљењу, морална наказа, а не и Хиландарци. Откуд таква недоследност, двоструки стандарди код овог нашег теолога? Па зар се Пантелић не бори за чистоту СПЦ, право на слободно изношење свог мишљења, зар није, као промотер боље, друге Србије, веран истини и правди? Једна могућност, мање вероватна, била би да није био довољно храбар да разобличи хиландарске монахе, упркос томе што заступа екстремно мишљење да је свако пристојно одношење са Вучићем чин својеврсне колаборације или у најмању руку кукавичлука. Чак и ако није био задовољан тиме што је Вучић релативно добро прошао у Хиландару, Пантелић се не би усудио да их тако етикетира, јер шта би рекли српски верници који толико уважавају ово братство. Вероватније је ипак да се иза наведене неистините и ружне квалификације крије неки други разлог. Упркос томе што нас Црква учи да праштамо, теолог круга двојке је, по свему судећи, злопамтило па није могао да опрости што је владика Давид својевремено у својим студијама и полемичким текстовима на тему дарвинизма, изложио оштрој критици поједине теологе и професоре ПБФ, иначе Пантелићеве блиске пријатеље, због њихове склоности дарвинистичким идејама. Можда смо неправедни, али чини нам се да логика овог нашег теолога гласи: „Ко није са нама, он је против нас.“ Са додатком: „Ко је са нама, а поготово ко ме помаже, он је позитивна личност.“ Митрополит диселдорфски несумњиво испуњава те услове, па наш вајни теолог и не помишља да критички преиспита заслужује ли његов пријатељ статус витеза позива. Мада сигурно зна за Аристотелову изреку: „Драг ми је Платон, али истина ми је дража“, Пантелић се ње не придржава у пракси. А то баш није, сложићете се, одлика истинољубиве и моралне личности. Оставићемо Пантелићу да сâм, у тишини (не мора нико да чује), евентуално размисли у којој мери је митрополит Григорије веран свом позиву, иако не можемо да одолимо а да га не подсетимо на жалбу верника минхенске Црквене општине, као и на обимну документацију о његовом деловању у Немачкој, коју су том приликом предали патријарху Порфирију. Наравно, пошто се у црквеним круговима све брзо прочује, познато је и Пантелићу да Григоријеви опоненти тврде да владика који се толико стешњено и спутано осећа у мантији, па је зато толико често и радо скида, и те како добро живи од ње. Тако хедонистички сигурно не би могао од било ког другог позива.
Пантелић своју ружну поруку завршава речима. „Opoganiše Ljubostinju.“ Ко то? Сигурно они чије су, по његовом мишљењу, руке крваве – СНС политичари, поготово Вучић. Али, ко зна, можда теолог круга двојке помишља и на митрополита Давида? Није ли га уосталом назвао моралном наказом? Будући да свако зрачи онаквом енергијом какво је стање његовог бића, вероватно би и (негативна) енергија наводно крајње неморалног владике допринела оскрнављењу ове древне српске светиње. У процени реченог, најпре треба истаћи да се слажемо са имплицитном претпоставком која је у основи изнете тврдње, да квалитет нечије енергије зависи од моралног и духовног стања дотичне личности. Вероватно је Пантелић у праву када сматра да Вучић свуда око себе исијава негативну енергију. Али, зар све оно што смо претходно рекли о митрополиту Давиду не сугерише да је квалитет његове енергије ипак потпуно различит од оног који му Пантелић приписује, да из њега, напротив, исијава доброта а не зло?
Не само Благоје Пантелић него и свако од нас морао би на уму имати да све оно што чинимо, било делом, било речју и мишљу, утиче на свет око нас. Ми смо одговорни за свет у коме живимо. Чак и ако смо суочени са злом, на зло не бисмо смели злом одговарати, јер тиме само доприносимо јачању и ширењу зла у свету. Ако то знамо, онда бисмо морали настојати да обуздамо у себи негативне импулсе. Не судимо олако о другима, сем ако то није у интересу неопходне одбране истине и правде, а поготово избегавајмо клеветање других људи. Наша евентуална критика, чак и највећег негативца, морала би бити у основи добронамерна. Као што ни Свевишњи, јер је много више милостив него праведан, не жели да било ко пропадне, већ му је стало до тога да се грешник обрати и жив буде, тако ни ми не бисмо смели другоме да пожелимо зло. Сходно реченом, за Благоја Пантелића би било веома корисно, бар нам се тако чини, да покуша да преиспита тренутно стање свог бића и учини напор да се што више може уподобљује свом имену и презимену. Стога му заиста искрено желимо да буде блажи и милостивији, да не буде пуки школски теолог, већ особа чије срце је спремно да буде престо Божији.
Сетимо ли се мудрих речи аве Јустина Ћелијског, да је велика интелигенција без љубави и доброте једнака сатанизму, као и поруке светих отаца да на статус богослова сме да претендује само онај ко има чисту молитву, ко је у стању да заиста види нетварну светлост, чије је биће просветљено и обожено, биће нам лакше да се оканемо сујетног поуздања у своје интелектуалне способности и прионемо мукотрпном подвигу очишћења властитог срца. Управо данас, у времену које је декадентније од оног у коме је старац Тадај о школским теолозима изрекао критички суд: „Уче, а не живе“, ваљало би да се наши теолози, посебно они либералне оријентације, темељно преиспитају и покушају да својим животима заиста буду свима нама узор. Јер, ваљда и они чују тужну констатацију верника да многи од њих не само што више исправно не живе него често исправно ни не уче.
Можда би овде требало ставити тачку, али пошто смо већ анализирали исказ једног од истакнутих уређивача сајта teologija.net, није наодмет осврнути се летимично на врсту теологије која се овде упражњава. Као што је многима познато, опоненти ове групе у шали користе називе „теологија круга двојке“, „НАТО теологија“, а најдуховитији је свакако назив „теологија њет“. Ма колико била разноврсна становишта ових теолога, могло би се рећи да их, у већој или мањој мери, обједињује верност глобалистичкој агенди. Њихове заједничке, преовлађујуће карактеристике су: либералан теолошки дух, модернизам, екуменистичка усмереност, прозападно усмерење. Попут њиховог узора, владике Максима Васиљевића, и њима је ближи цариградски од московског патријарха, те неки од њих показују велико разумевање за Вартоломејев неканонски упад у јурисдикцију друге помесне Цркве и наклоност за тзв. ПЦУ. Што се тиче рата у Украјини, они су на страни Украјине и Запада, те их готово и не погађа суров прогон верника УПЦ. Много више осетљивости су имали за исламске мигранте, у којима су једнострано, тобоже устрепталих срца, баш као и папа Франциско, препознавали прогоњеног Христа, слепи за чињеницу што многи од њих долазе у хришћански културни простор уверени да је њихов задатак да, када за то дође време, ту спроводе џихад и од читаве планете направе свет ислама. Током ковид кризе теолози круга двојке су крајње некритички заузели став у прилог строгом повиновању тобоже неопходним медицинским мерама. Залагали су се за то да се сваки верник, уколико већ неће да се добровољно уздржи од светог Причешћа, из медицинских разлога причешћује посебном пластичном кашичицом. Већи страх је код њих био од евентуалне заразе Причешћем (!) него од тога да изневере Христа.
У време грађанских протеста, које су покренули студенти, а који из дана у дан постају све масовнији, теолози круга двојке, попут Благоја Пантелића, испољавају крајњи анимозитет не само према Вучићу него и према онима који га на било који начин и у било којој мери подржавају. Иако су повремено за своју критику челника СПЦ у стању да понуде ваљане аргументе, мањкавост те критике је у томе што они не воде рачуна о томе шта, како и где говоре. Не смета им што су им прозападни медији, жељни што већег блаћење СПЦ, широм отворили своја врата. Чини им се да је управо сада права прилика да се освете свима онима из врха СПЦ који су им на било који начин, реално или фиктивно, наудили. „Профитије“, „Профитерије“, ори се из грла либералних теолога, жељних не само неспутане, разобручене, него и од сваке одговорности лишене слободе. Уместо да се искрено помоле за српског патријарха да му Бог подари памети, храбрости и снаге да исправно крмани српским бродом по узбурканим историјским таласима, да подвргавајући критици његово чињење или нечињење мере сваку реч коју ће изрећи, како не би нашкодили угледу Цркве, они се слепо препуштају вођству својих неоплемењених, непреображених страсти. Чини нам се да напросто, користећи садашњу преовлађујућу омразу према Вучићу, када свако ко се није у потпуности дистанцирао од њега може бити жигосан као народни непријатељ и издајник властитог позива, желе да створе Цркву по својој мери. У том духу је следећа Пантелићева објава: „Актуелна криза озбиљно угрожава и функционисање наше Цркве… Сада је већ потпуно очигледно да Синод (који све време тихује) и патријарх (који не зна где удара) више нису у стању да руководе СПЦ. Надам се да ће Синод што пре сазвати ванредни СА Синод.“ У шали бисмо могли да га упитамо: Ако неће, да ли да сазивамо пленум, на челу са идеолозима сајта теологија њет?
На крају треба истаћи да као што је наша прозападна опозиција, попут велеиздајника Александра Вучића, верна глобалистичкој агенди, тако се и наши либерални теолози суштински не разликују у својим интенцијама од особе коју са толико страсти нападају. За разлику од уцењеног Вучића, који прорачунато служи Западу да би што дуже остао на власти, наши либерални теолози, баш као и прозападни политичари, изгледа искрено верују у то што говоре, слепи за далекосежне промене на међународним плану. Никако да се озбиљно запитају какве су то евроатлантске вредности када они који их заступају годинама ћутке прелазе преко кршења демократских норми, крађа избора и упорно штите свог миљеника – Александра Вучића, заступника западних интереса, особе спремне да читаву Србију изручи на милост и немилост бездушним страним компанијама. Уместо да се потруде да, својим учењем и живљењем, постојећу стварност што више уздижу ка нивоу хришћанске идеје, они би да Православну Цркву прилагоде потрошачком свету.
ИЗВОР: Стање ствари