СОКОЛСКИ ПРЕГАЛАЦ СТЕВО ЖАКУЛА

• Борио се против Аустро-Угарске Монархије за уједињење са Србијом и Црном Гором.
• Кад је створена Краљевина СХС приликом слетова уочио је да постоје средине које нису прихватале уједињење.
• Сматрао је да ће уска сарадња сокола и војске надвладати отпоре тих средина. Умро је 1939. па није доживео да види слом Краљевине Југославије у Априлском рату 1941.
• Живот, рад и борба Стеве Жакуле може да послужи као пример  данашњој омладини како се  прегара и бори за  отаџбину.        

Соколски прегалац Стеван Жакула рођен је 26.12.1875. у Перушићу у Лици. Гимназију је свршио у Сарајеву, одакле је кренуо на филозофски факултет у Грацу. У Грацу је био у соколској чети коју су образовали академичари, који су касније били најодушевљенији поборници соколства у земљи. После свршених студија историје и географије вратио се 1896. у Мостар да буде наставник. Ушао је у друштво мостарских књижевника и националних радника окупљених око листа „Зора”. (1)  Пододбор  Српског просветног  и  културног друштва „Просвјета”  у  Мостару, чији  је  председник  био  Алекса  Шантић,  основао  је  1903.  Српско  гимнастичко  друштво  „Обилић”. Први старешина био је др. Перо Ивановић, вођа Стеван Жакула, …. . (2) Стеван Жакула објављивао је у часопису „Зора”. У Мостару упознао обилићевске и душановачке  идеје „Омладинског покрета”. (3)

Први старешина друштва  „Душан  Силни” у Сарајеву био је био је др. Милан Јојкић, који је као медицинар на универзитету у Грацу образовао и предводио соколско одељење универзитета које се звало „Душан  Силни”. Први вођа друштва био је Димитрије Матејић који је као учитељ гимнастике васпитао неколико генерација почев од Стевана Жакуле. (4) Сем у соколима, учествовао је у друштвима „Побратим” и „Просвета” а касније у „Народној одбрани”. Жакула је прешао у Тузлу 1903 године. Шта год је рекао омладини да чини, чинио је сам испред омладине, без обзира на  године старости. (5)

Жакула је  у Тузли заједно са националним радницима Ристом Јеремићем, Васом Ристићем и Мишком Јовановићем основао Српски соко 1905. О значају рада Стевана Жакуле у Тузли најбоље говори изјава Мишка Јовановића : „Ја сам био, док није дошао Жакула у Тузлу, лола и  нисам се ничим бавио а он ме је узео у своје рука и дотерао, увео ме у Соко и направио ме је другим човеком. Тиме је он мене ослободио од душевне таме и зла а тако сам и ја друге ослобађао приводећи их Соколу”. Мишко Јовановић био је старешина Српског сокола у Тузли а Вељко Чубриловић тајник. Ишли су од села до села и проповедали :  „У Соколство за народ и слободу !” Жакулиним залагањем основано је неколико соколских друштава у Посавини од Зворника до Добоја. (6) Први одбор Сарајевске соколске жупе изабран је у мају 1910. У одбору су били старешина др. Воја Бесаровић, вођа Стеван Жакула, заменик старешине Ђорђе Перин, тајник Јово Поповић, заменици вође  Димитрије Матејић и  Чедо Милић. (7) У оквиру жупе било је 40 друштава у Босни и Херцеговини. Када је основана Српска соколска жупа босанско-херцеговачка 1908. Жакула је био у њој вођа од оснивања  до  Првог светског рата. У жупи је била уведена  команда коју је написао по узору команде српске војске.  У Београду је Жакула био члан техничког одбора Савеза српског соколства. (8)

Стеван Жакула је био међу првима ухапшен 1914. Као разредни старешина Гаврилу Принципу и друговима од власти је сматран као духовни отац пробуђене омладине. Жакула је за свој јуначки став на суђењу, осуђен на 5 година робије.  Призивни суд је казну повисио на 8 година. У тамници  је провео  4 године. После Првог светског рата у Народном вјећу у Сарајеву вршио је дужност шефа Народне Одбране за Босну и Херцеговину. Истовремено био је старешина Сарајевске соколске жупе. Сарајевска соколска жупа је заједно са осталим националним организацијама, у којима је учествовао, Професорским удружењем и његовим бившим ђацима приредила му је академију 14. јуна 1925. (9) Делегација Сокола и прашких студената на челу са Стевом Жакулом, старјешином Босанско-Херцеговачке жупе, кренула је 1.јула 1920. у Терезин да преузме посмртне остатке сарајевских бораца за слободу. У делегацији су били и др. Лаза Поповић, старешина Загребачке жупе, и др. Богдан Видовић, вођа Босанско-Херцеговачке жупе. Целокупно становништво Терезина дочекало је делегате. Моменат растанка терезинског становништва са посмртним остацима хероја био је дирљив. Сандуци су били окићени цвећем и венцима. Др. Поповић говорио је у име Савеза Сокола. Кренули су за Праг, а сутрадан, 2 маја 1920. са соколским југославенским возом преко Линца, Граца и Загреба у Босански Брод. Ту су остали сандуци до 6. маја, а потом у свечаним мртвачким колима кренули за Сарајево. Превезени су посмртни остаци Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Недељка Чабриновића, Јакова Миловића, Митра Керовића и Неђ. Керовића. Заједно са Данилом Илићем, Вељком Чубриловићем, Мишком Јовановићем, Марком Перином и Богданом Жерајићем покопани су у заједничку гробницу на гробљу у Кошеву. На месту атентата говорио је са трибине Васиљ Грђић. (10) Поводом Свесоколског слета у Љубљани 1922. Жакула је истакао  да је две и по хиљаде младих бораца у ратној опреми, предвођених соколима и официрима вежбало на слету. Поводом тога истакао је :  „ … њихово симболично приказивање очајне и величанствене борбе за ослобођење, изведене пред очима нашег првог Сокола и Војника, претвара соколско слетско вежбалиште у нову велелепну цркву Грачаницу, ….   Од Ослобођења, где год су се одржавали наши већи слетови, савезни или жупски, нигде се нису одржали без учествовања војске. У пракси су се, на тај начин, дивно примењивали закључци Новосадског Соколског Сабора, а достојну круну свему ставио је на чело наш овогодишњи свесоколски Слет. …. и колико топле наде улева то за будућност која иде! До недавно смо ми туђи робови, били кинеским зидом одвојени од оне војске, у којој је наша сочна младост узалудно расипала своју снагу и својим костима бележила границе туђе Империје по равницама Прута, Рајне и Поа. …. У националним радницима она је гледала директне непријатеље, у Соколству она је наслућивала бакцил своје смрти. Наше Ослобођење и Уједињење оборило је тај страшни зид, којим су наши најлепши и најдражи били од нас растављени, и преко тих рушевина јурнуло је Соколство наше пуном снагом у војску, – али у војску н а р о д н у. Они који су формирали ту нашу народну војску примили су Соколство оберучке у загрљај, и данас нас из тог загрљаја нико и никад више неће моћи раставити. Нека непријатељи Соколства називају тај наш нераздруживи загрљај милитаризовањем Соколства, нека свесне патриоте тврде  да је то посољивање војске, име и тумачење његово споредна је ствар при грандиозној замисли братске и заједничке сарадње свих оних који представљају оличену младост … заједничког иступања загрљених хиљада Сокола и војника на овогодишњем Слету. То је толико драгоцена послератна наша национална тековина, …. Сад само треба да из успеха овогодишњег нашег Слета повучемо све консеквенције до крајних граница и да без остатака оживотворимо велику замисао Новосадског Соколског Сабора : да Соколство буде  неуниформисана војска наша, а војска униформисано  Соколство  наше. … .” (11)

Неуморни староста брат Стево Жакула држао је предавања ширећи соколску мисао. Није  се ограничио само на подручје Сарајевске жупе, него је обишао и одржао предавања  у  соколским друштвима која су припадали другим жупама. Одржао је предавања у местима : Босанском Новом, Босанској Крупи, Бихаћу, Брчком, Зворнику, Коњицу, Херцег Новом, Тивту, Ђеновићу и Котору. На скупштини Соколске жупе у Сарајеву одржане 4 фебруара 1923.  приликом избора новог одбора жупе, брат староста Жакула изјавио је, да је сам силно оптерећен  многим друштвеним дужностима а нарочито дужности начелника сарајевског соколског друштва, због чега је молио, да га ако је икако могуће те године скупштина не бира за старосту, предложивши, да место њега изаберу дугогодишњег вредног и агилног соколског радника брата др. Војислава  Бесаровића, бившег старешину Босанско Херцеговачке жупе, који је по ослобођењу био у службеној мисији на страни и тиме био спречен  да се  бави соколским радом. Скупштина је предлог  брата Жакуле усвојила и након краће паузе акламацијом изабрала нови одбор. Жакула је изабран  за заменика начелника  и члана Часног соколског суда. На крају скупштинског рада, скупштина је изразила захвалу брату Стеви Жакули на његовом пожртвованом и неуморном раду у својству старосте жупе.  (12) На III покрајинском слету Соколства у Сарајеву 1924. развијена је застава подмладка жупе.  Развијање заставе подмладка Сарајевске жупе било је 29 јуна 1924. Заставу је даровао старешина Сарајевског соколског друштва брат др. Перишић.  Начелник сарајевске жупе брат Стева Жакула примио је заставу и предао изабраном заставнику. (13) Учесник слетова 1924. Стеван Жакула уочио је разлике између градова у којима су одржани слетови Сарајева и Загреба, али је сматрао да соколске фаланге имају довољно снаге да потисну таква расположења и учврсте прокламовано словенско братство и државно јединство. Соколство је представљало у Југославији најмоћнију омладинску организацију, којој је темељ био братство и једнакост а циљ физичко јачање и морални препород. Били су вођени од Словенаца, најстаријих и најискуснијих соколских прегалаца. Напредовали су не само у бројном погледу већ и у погледу техничке спреме  и идејног усавршавања. Имали су унутрашње кризе и вучења у предратну подвојеност, али у својој целини нису се заустављали ни ситним незадовољствима а поглед им је био уперен у велику будућност. Своју снагу и спрему соколи су испољавали на слетовима. Од ослобођења и уједињења није прошла ни једна година, а да се не одрже слетови, било жупски или покрајински. Година 1923. била је намењена унутрашњем јачању, консолидацији и одржавању жупских слетова. Соколи су одржали два већа покрајинска слета 1924.  један на Видовдан у Сарајеву и други 15-17 августа 1924. у Загребу. Стеван Жакула истакао да су главне мисли покретачи одржавања два слета у једној години и у местима у којима су одржани да је Сарајево већ ушло у историју као место у којем је планула прва варница у избијању Првог светског рата; Оно је било колевка слободе и уједињења. Нигде није било подесније да се одржи општи омладински састанак на дан десетогодишњице почетка крвавог кола и поновити све оно што је у том размаку времена стварало и догађало него у Сарајеву. Са друге стране снагу соколства и жилавост соколског рада требало је видно показати у крајевима који су за соколство били неуки. Загреб је још 1919. био одређен за збориште II соколског сабора. Прилика се морала пропратити јачим техничким акцентом и снажнијом идејном манифестацијом. У соколском животу Загреб је почео да се грчевито хвата једног ретерирајућег положаја. У загрљају братства њега су увек пролазили жмарци нелагодности. Слетом му је требало доказати питомост братства и нелепоту подвојености. Оба слета одржана су по програму стручних одбора који су их приређивали. На оба слета испољила се снага соколске жилавости, извежбаност масе и савршеност појединаца. Кроз улице и сарајевске и загребачке грмеле су соколске хиљаде. Уносећи у свест спокојство сутрашњице. „Ко је имао прилике да види густо сврстане фаланге пред сарајевским Магистратом или пред загребачким казалиштем, … ко је са разумевањем пратио садејство војске, тај је остао исцељен као да је  „на врелу братства опрао очињи вид”. По Жакули  било је разлике између два слета Видовдански шарено Сарајево пливало је у раздраганости и одушевљењу, ….Загребом је дувао прохладни нордијски поветарац; Сарајево је било толико своје, колико је Загреб био стран и туђ. (14)

Соколско друштво у Тузли одлучило је да се посмртни остаци обешених пренесу и сахране у гробницу и да се подигне спомен-плоча. Уз свечаност преноса костију обешених спремано је и славље развића жупског барјака, којег је тузланској жупи поклонио краљ Александар. Сва је Тузла добила свечани изглед 18 септембра 1926. када су одржане обе свечаности. Дошао је и Стеван Жакула, оснивач тузланског сокола. Учествовао је на свечаностима предавањем на академији о пређашњем раду тузланског сокола основаног 20 година пре тога. Академија је приређена у част 20-годишњице оснивања Српског Сокола у Тузли и 40-годишњице Српског Певачког Друштва „Његуш”. Отворио ју је Стајић говором у коме је захвалио Тузли на израженим симпатијама. Прота Јанковић, ректор, говорио је о раду Његуша током 40 година, а Жакула је говорио о постанку и раду Српског Сокола у Тузли. Чланак „Велике соколске и народне свечаности у Тузли” у „Соколском вјеснику жупе загребачке” завршен је речима : „Нека је вјечна успомена онима, који потврдише национално и соколско уверење – својим животима и радом!” (15) Жакула је писао и о соколима на селу. Уочио је да постоје два типа села једна на северу и северозападу која су ушорена, као мале варошице, и друга, на југу и југоистоку разасута као да су им се домаћини међу собом посвађали. Сматрао је да би се соколски рад на селу морао ограничити на лаку атлетику. Подсетио је да су у Крајини и Херцеговини успевала пре рата да напредују побратимска друштва која су комбиновала трезвеност и соколску телесну вежбу, док су у Босни нису могла да се одрже чисто соколска друштва. Сеоске момке привлачило је да им се уз телесну снагу јача умна снага и шири уски хоризонт погледа. Соколи су морали да буду проповедници трезвености, да раде на описмењавању, буду оснивачи читаоница, приређивачи поучних предавања из свих грана сеоске економије. Соколско друштво које требало основати на селу, требало је да буде центар, око кога се окретао цео душевни и мисаони живот села. Најбољи пример су биле сеоске чете које су осниване у Жупи Алексе Шантића у Херцеговини. Уз све то требало је увести и стрељаштво у соколска друштва на селу. (16)

Од пензионисања Жакула је стално живео у Београду.  (17) Објавио је у Београду  1930. „Од Терезина до Сарајева”.  Соколско друштво Београд VII основано је 5 фебруара 1932. на иницијативу управе национално-хумане установе „Привредник” у њиховим просторијама у Лазаревачкој улици у Београду. Одлуком управе  „Привредника” друштво је добило велику салу у Шегртском дому за вежбаоницу.  У Просветном одбору соколског друштва био је тајник Стеван Жакула. У Управи Соколског друштва Београд VII 1934. био је  заменик секретара Стеван Жакула. (18)

У Београду су отворени течајеви за војнике чланове соколских чета, док су служили војни рок. Циљ течаја био је да оспособи соколе са села за воднике соколских чета. Први течај почео је 15. марта 1932. Савезна управа сокола поверила је надзор над наставом у школи Стевану Жакули. Преглед свих наставних предмета који су предавани у школи штампани су у књизи „Руководник”. Сваки течајац који је завршио течај добијао је књигу. Ради надзора Савеза Сокола над радом свршених течајаца уведен је „контролни лист”, који су попуњавала соколска друштва којима су припадале сеоске чете и слале жупама и Савезу. После три године школу је завршило 598 сокола. (19) Стеван Жакула је у име управе Савеза Сокола упутио  позив преко листа „Соколски гласник” течајцима  који су свршили  1932. и 1933. I, II, III и IV течај да пошаљу своје адресе да би им послали књигу „Руководник” у којој су била штампана сва предавања. (20) Течајеве је отворао вођа наставе Стеван Жакула. (21)  Жакула је познавао све народне песме напамет па их је преносио на слушаоце, а нарочито на слушаоце у соколским школама. Посебно је палила његова песничка реч међу војницима-соколима, који су долазили у Савезну школу за обуку војника за вође соколских чета, где је био први управник и организатор. (22)

 Савез Сокола прославио је 25 година старешинског рада Ђуре Паунковића 22 децембра 1935. у Народном позоришту у Београду. Када је подигнута завеса за дугим столом седело је старешинство Београд Матице у соколским одорама. Међу делегатима били су сарадници  Ђуре Паунковића у српском соколству пре Првог светског рата, који су због соколског рада робијали у аустријским тамницама. Међу њима  др. Лаза Поповић, др. Воја Бесаровић, Стеван Жакула и Милан Теодоровић. У средини стола био је  Ђура Паунковић. Стево Жакула је у име предратних босанско-херцеговачких сокола, који су страдали због свог соколског рада и веза са Србијом, поздравио Паунковића. (23) Стеван Жакула је своју борбу против Аустро-Угарске Монархије опевао у у свом спеву „Соколска буна на Бечке дахије” издатом у Београду 1936.  Певао  је о Љуби  Јовановићу :  „Док је мени Јовановић Љубе, Кривошијске пушке непромашне”. (24) На прослави  30 годишњег рада Соколског друштва Тузла  1 децембра 1937. присуствовали су министар шума и руда Богољуб Кујунџић, Ђуро Паунковић, др. Лаза Поповић, Ђура Брзаковић, Стеван Жакула, Стаја Стајић и др. Милорад Драгић. (25) Приликом сахране Ђуре Паунковића Стеван Жакула опростио се као последњи у име старих соколских сабораца и сарадника. (26)

  Жакула је преминуо 21 маја 1939. Тог дана је до подне, радио на решавању важних соколских питања, па је ведар, бодар и насмејан отишао кући да се одмори  и после подне настави рад.  Целу недељу и понедељак до подне, соколи, пријатељи и поштоваоци су долазили у Савез Сокола да се поклоне  телу брата Жакуле. Тужна поворка  је у 16 часова, 22 маја  1939.  пошла из Савезног дома  на Теразијама,   улицом Краља Милана  до Вазнесенске цркве. У поворци је ношено 17 венаца, а свирале су наизменице соколска и војничка музика. Око ковчега су били подофицири и соколи из Босне и Херцеговине.  Пред ковчегом  је била једна чета војника и сокола са заставом ССКЈ и  Соколске жупе Београд. У поворци су били  војска, соколи, угледни национални и просветни радници, представници  националних и културних организација, грађани и пријатељи, командант Београда арм. ђенерал Петар Косић, ђенерал Јован Кукавичић, министар  Душан Летица,  министар др. Богољуб Кујунџић,  сенатор  др. Урош Круљ, адмирал Драгутин Прица, ђенерал Душан Цветковић, ђенерал Љуба Максимовић, професор универзитета др. В. Ћоровић, заменик старешине ССКЈ др. Владимир Белајчић, ђенерал и старешина Соколског друштва  Београд-Матица Андра Петровић и други. Опелу су присуствовали  поред свештеника и епископ Горњо-Карловачки Сава, епископ Тузлански  Нектарије и епископ Штипски Симеун. Пред црквом су се опростили : др. Милорад Драгић у име Управе ССКЈ,  Никифор Тодић у име  Соколске жупе Тузла, Божидар Зечевић  у име „Народне  Свести” и „Просвете”,  Мирко Томовић у име друштва „Босна” и  Хамид Куртовић у име Соколског друштва Гацко.  На гробу су говорили  браћа Јова Перенчевић у име Соколске жупе Бања Лука, Мехмед Хускић у име  Соколске жупе Сарајево,  Радослав Принцип у име националне босанске омладине, Иван Калуђерчић у име Соколске жупе Цетиње, Воја Тодоровић у име пријатеља а Иван Седлачек у име чиновника  ССКЈ. Сви су говорници истакли заслуге Жакуле и значај његове личности као соколског предњака, националног борца и  васпитача омладине. (27)  Борио се против Аустро-Угарске Монархије за уједињење са Србијом и Црном Гором. Кад је створена Краљевина СХС приликом слетова уочио је да постоје средине које нису прихватале уједињење. Сматрао је да ће уска сарадња сокола и војске надвладати отпоре тих средина. Умро је 1939. па није доживео да види слом Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. Живот, рад и борба Стеве Жакуле може да послужи као пример  данашњој омладини како се  прегара и бори за  отаџбину.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Брат Стеван Жакула – петдесетгодишњак”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15. августа 1925, бр. 12-16, стр. 123, 124; Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 60;
2. Петар Д. Павловић, „Српски Соко”, Српско Сарајево, 1999, стр.67-70; „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 111;

1. „Годишњица смрти Стевана Жакуле”, „Соколски Гласник”, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 3;

4. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 111;

1. „Годишњица смрти Стевана Жакуле”, „Соколски Гласник”, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 3;

6. Душан М. Богуновић, „Браћа Мишко Јовановић и Вељко Чубриловић”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31. јануара 1924, бр. 2, стр.14;
7. „Развитак српског Соколства у Босни и Херцеговини“, уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 111, 112;
8. „Брат Стеван Жакула – петдесетгодишњак”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15. августа 1925, бр. 12-16, стр. 123, 124; Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 60;
9. „Брат Стеван Жакула – петдесетгодишњак”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15. августа 1925, бр. 12-16, стр. 123, 124; „Бр. Стеван Жакула”, „Братство”, Осијек, јуни-јули 1939, бр. 7-8, стр. 148, 149; Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 60;
10. „Пренос кости Видовданских хероја”, „Рад”,  Дубровник, 10. јула 1920, бр. 34, стр. 3; Др. Лаза Поповић, „VII Чешки Свесоколски Слет у Прагу г.1920.”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1920, бр. 7, стр. 326;
11. Ст. Жакула, „Соколској војсци.”, „Југословенски соколски календар” 1923, Издање у Љубљани 1922, стр. 49, 50, 51;
12. „Соколска жупа у Сарајеву”, „Соколски Гласник”, Љубљана, март 1923, бр. 3-4, стр. 127;
13. М.В ј ћ., „III покрајински слет Соколства у Сарајеву”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1924, бр. 12-13, стр. 147-151;
14. Ст. Жакула, „Два соколска покрајинска слета.”, „Календар-алманах Просвета,”за годину 1925, Сарајево, стр. 216, 217;
15. Д.М.Б, „Велике соколске и народне свечаности у Тузли”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, октобар-новембар 1926, бр. 10 и 11, стр. 216-218;
16. Стеван Жакула, „Соколство на селу”, „Југословенски соколски календар 1929”, у Љубљани 1928, стр. 52-56;
17. Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 60;
18. „Соколско друштво Београд VII”, „Соколски Гласник”, Љубљана,  13 јануара 1933, бр. 3, стр. 4; Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник, I”, Београд, 1934, стр. IX;

1. „Извештаји за 5 редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935, стр. XLIII, 13, 15;
2. Стеван Жакула, „Позив течајцима школе за обуку војника за вође соколских чета”,  „Соколски гласник”, Љубљана, 1 јануара 1934, бр. 2, стр. 2;
3. „Течајеви за воднике соколских чета Савеза СКЈ”, „Соколски гласник”, Љубљана, 13 децембар 1935, бр. 47, стр. 1;
4. „Годишњица смрти Стевана Жакуле”, „Соколски Гласник”, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 3;

23. „Прослава соколског јубилеја старешине брата Ђ. Паунковића у Београду”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1 јануара 1936, бр. 1, стр. 2;
24. Стеван Жакула,„Соколска буна на Бечке дахије”, Београд, 1936, стр. 11;
25. И.Б, „Скупштина Соколског друштва Тузла”,  „Соколски гласник“, Београд, 29 јануар 1938, бр. 4, стр. 3;
26. „Сахрана брата Ђуре Паунковића”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 августа 1938, бр 31, стр. 3-7;
27. Момир Г. Синобад, „Стеван Жакула”, „Око соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 60;