- Цркву су апостоли описали многим метафорама. Вeроватно је најпознатија она о „Телу Господњем” (Римљанима посланица 12,4-5; Коринћанима посланица прва 12,13-27). Црква се у историји манифестује као „Тело Христово”. Као таква, она има ванвременску и временску, ванисторијску и историјску, божанску и људску димензију. Временска, историјска, људска димензија је променљива и подложна ранама.
АУТОР: ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ
1. Клирикализам
Прва рана је клирикализам. Устврдити да је клирикализам рана на Телу Господњем не подразумева став да свештеницима не треба исказивати поштовања. Упрво супротно: свештеници, као слуге Бога живога, хране нас Речју Божјом и Телом и Крвљу Христовом, и као такви заслужју све почасти.
Још мање та идеја подразумева укидање разлике између клира и лаика. Подела на клир и лаос је светописамска, светопредањска и у складу са људским потребама.
Рећи да је клирикализам рана у Цркви подразумева свесност да су у Цркви лаици недопустиво пасивни. Разборитим људима то је већ одавно јасно.
У књизи „Живљење на небесима” (2007) свештеник и професор Православног богословског факултета у Београду протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић примећује да је клирикализам „специфична институционална болест” (стр. 156). Појашњавајући се, он додаје да је клирикализам „концепт раздвајања Цркве и пастве, то јест свештенства и верника” (стр. 242). Сажимајући своје поимање клирикализама, протојереј-ставрофор Вукашиновић бележи: „Клирикализам би, у ствари, био уверење – и деловање по том уверењу – по којему би Црква на неки искључив начин припадала само свештенству, по којем би само свештенство одлучивало, водило Цркву” (стр. 247).
Клирикализам је „болест” која се очитује у схватању да су клирици професионалаци који за лаике врше одређене услуге, а да су лаици пасивни конзументи њихових услуга. Клирикализам претвара Цркву у својеврсни религиозни сервис. Симптом болести клирикализма јесте скрајнутост лаика из активног црквеног живота. Историја нас учи да то није добро. Кад год је улога лаика у Цркви била запажена, Црква је расла и развијала се. Један такав период је био на прелазу из XIX у XX век.
Koд нас је та „специфична институционална болест” порилично захватила Тело Господње и од тога треба да се лечи. Лек не лежи у укидању разлике између клира (свештенства) и лаоса (верног народа), јер таква подела потиче из апостолских времена, него у њиховој бољој и делотворнијој сарадњи. Лек је у схватању да су по Светој Тајни Крштења сви верни „царско свештенство” (Прва посланица Петрова 2,9). Стога је за Цркву и друштво неопходна депасивизација лаика – њихова делотворнија и важнија улога у животу Цркве.
2. Формализам
Друга рана на Телу Господњем је формализам. Став да Црква пати од фомализма не подразумева идеју да црквене обреде не треба вршити тачно, а још да се у манастирима не треба поштовати типик. Понајмање то имплицира да се не треба држати Божјих и Црквених заповести. Обреде треба обављати тачно како су прописани, манастирских типик се придржавати, а Божје и Црквене заповести испуњавати.
Формализам подразумева верску равнодушност приликом обављања обреда. Формализам се јавља онда када се обреди обављају формално и не прати их унутрашње душевно стање. Сâм Исус Христос је упозорио на формализам речима: „Лицемери! добро је за вас пророковао Исаија говорећи: Ови људи приближавају се к мени устима својијем, и уснама поштују ме; а срце њихово далеко стоји од мене” (Јеванђеље по Матеју 15,7-8). Лек за формализам не лежи у необављању обреда, него у усклађивању срца и ума са њима.
Формализам подразумева инсистирање на верским формама, а не на суштини. Једна добронамерна и поучљива анонимна жена – уопштено позната као жена Самарјанка, али у православној традицији и као Фотина или Светлана – забринуто је питала Исуса: „Гдје се треба молити?” (Јеванђеље по Јовану 4,20). Она је била збуњена јер је у њеној верској традицији привилеговано место молитве била гора Герасим у покрајини Самарији. Она је знала да је у Исусовој верској традицији привилеговано место молитве Јерусалим у Јудеји. Па, онда, „гдје се треба молити?” Исус је био ганут искреношћу ове жене, али и растужен верским формализмом који стоји у његовој позадини. Објаснио јој је да је једина исправна верска традиција његова – јудејска. Али то јудејско правоверје није подразумевало то да се сме молити Богу само у Јерусалиму. Богочовек Христос јој је одговорио: „Иде вријеме, и већ је настало, када ће се прави богомољци молити оцу духом и истином, јер отац хоће таковијех богомољаца” (Јеванђеље по Јовану 4,23). Питање да ли се молити се у Јерусалиму или Герасиму, Риму или Царигарду, Лурду или Атосу, Женеви или Москви споредно је у односу на питање да ли се молимо „духом и истином”. Богомољство није ствар географије него духовности.
У свакој установи па и у Цркви форме су потребне. Али оне не вреде много ако закриле верску суштину, ако се обављају формално, реда ради, када нас се не дотичу. Лек за бољку фомализма није у укидању форми, него у усклађивању духа и срца с њима.
3. Maгијска религиозност
Трећа рана на Телу Господњем је магијска религиозност или сујеверје. У већ поменутој књизи протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић примећује да је сујеверје „погрешна врста вере, погрешан начин веровања, магијска религиозност” (стр. 145). Одмах се појашњава: „То је религиозност која претпоставља ирационално уверење да неки објекти и поступци (ритуалне радње) посебним магијским моћима које поседују или изазивају утичу на људе” (исто).
Магијска религиозност се састоји од уверења да Бог мора да делује самим тим што је неки обред обављен. Човек магијске религиозности верује да Бог реагује попут неког програма: одговара на тачно одређене верске форме, а не одговара ако се те форме промене.
Магијска религиозност је примамљива зато што се у њoj Бог поима као сила која делује на предвидив начин. Она своди Бога на меру људских поимања и очекивања.
Mагијска религиозност се очитује у инсистирању на тачно обављеним обредима. Ако се промене – верује се – немају дејства. У том контексту, да ли се осењујете крсним знаком с три или пет прстију од пресудне је важности; да ли се молите Богу на рускословенском или народном језику веома је битно; да ли празнујете Божић 25. децембра или 7. јануара исто тако; да ли палите свеће жуте или беле боје суштински је важно; да ли постите „правилно” пресудно је итд. По магијском поимању, Бог може реаговати само ако учините правилан покрет руком, обраћате Му се на Њему разумљивом језику (а нама тешко разумљивом), празнујете Божић на тачан датум, палите свеће тачно одређене боје, постите на „правилан” начин и томе слично. Обреде и ритуале треба обављати тачно како су прописани и традицијом освештани, али не треба им придавати магијски карактер.
Бог није џубокс апарат које реагује на тачно послати жетон. Оно је аутономна Личност која превазилази свако људско поимање и сваку аналогију. Све језичке метафоре – укључујући и новозаветне – само су људске представе неизрециве Божје суштине.
Протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић сматра да је суштинска одлика сујеверних или магијских уверења „у томе што њима лични Бог или није потребан или је његово присуство од секундарног зачаја” (стр. 146). У магијској религиозности није у средишту Бог него човек: од Бога се нешто очекује и стога му се човек обраћа на магијски начин.
Сујеверна или магијска религиозност се – додаје протојереј-ставрофор Вукашиновић – „ослања на технике надмудривања и умилостивљавања” (исто). Али Бога не можемо надмудрити никаквим триковима, нити умилостивити магијским формулама.
Лек против сујеверне или магијске религиозности лежи у уверењу да је Бог суверена Личност која не подлеже људским надмудривањима ни умилостивљавањима. Бог је слободно биће које не може бити условљено нити уцењено било каквим људским „правилним” чинима.
4. Празноверје
Четврта на Телу Господњем јесте празноверје. Разни су облици празноверја. Најуочљивији су: прорицање на основу положаја звезда (астрономија), прорицање на основу бројева (нумерологија), прорицање на основу црта длана (хиромантија) итд. У празноверја спадају и сви видови гатања, врачања и прорицања судбине. Гледање у шољицу кафе, пасуљ, карте, кугле и томе слично такође је вид празноверја. Израда такозваних наталних карата један је од популарнијих видова празноверја.
Празноверје се очитује и у страху од броја 13, петка, црне мачке и томе слично. У екстремним видовима празноверје може да оде у развне видове црне магије, окултизма и спиритизма. Разна заклињања, проклињања и бајања такође спадају у остатке празноверне паганске свести.
Празноверне појаве често су увијене у рухо православне религиозности. У православном контексту честа су погрешна празноверја везана за Бога, а још чешћа за светитеље. Шта се ваља, а шта не ваља чинити на празник неког светитеља често нема много везе се вером, него са празноверјем.
Празноверја умеју да се увуку и у поимање неких иначе исправних црквених пракси, као што су штовање моштију светитеља, слављење слава, празновање празника, вршење неких светих тајни (нпр. јелеосвећења), јерургија (нпр. погреба) и томе слично.
Празноверје није заоставштина само паганизма, него и старозаветне (јудаистичке) религиозности. У Цркви су се задржале (или обновиле) неке јудаистичке праксе које немају везе са новозаветном вером. Дакле, у савременом православљу живи су остаци јудаистичког и паганског празноверја, који се протежу од бесмисленог – понекад шеретског – гатања до опасног, демонског призивања мртвих (спиритизма).
Лек против празноверја је у аутентичној вери у Бога Створитеља и Промислитеља.
5. Етнофилетизам
Пета рана на Телу Господњем јесте етнофилетизам или трибализам. Етнофилетизам је јерес поистовећивања Цркве са неком етничком групом. Иако је јерес етнофилетизма осуђена већ 1872. године, она у пракси и даље дубоко прожима Православну цркву.
Етнофилетистичка рана је постојала и на Телу старозаветне Цркве. Исус Христос је проводио много времена лечећи управо ту рану. Исус је био Јеврејин, али није подупирао јеврејску самозаљубљеност. Он је био јеврејски правоверац и тврдио да је „спасеније од Јевреја” (Јеванђеље по Јовану 4,22), али није пристајао да своју мисију ограничи на уске националне оквире. Он није престајао да сведочи да је општечовечански Месија. Стога није богојеврејин, него Богочовек.
Рана етнофилетизма влада и неким деловима новозаветне Цркве. Није проблем у томе то што је Православна црква подељена на аутокефалне помесне цркве, него у томе пто је та подела пре на етничкој него на географској основи.
Аутокефалија заснована на етничкој, а не на географској основи рађа многе начелне и практичне проблеме. Један од њих јесте тај да се епископске јурисдикције преклапају. Тако једно место може потпадати под надлежност више епископа у зависности од етничког састава верника. Таква ситуација је изражена у оним земљама где су се различити првославни народи досељавали, као што су САД и друге прекоморске земље.
Етнофилетизам се очитује у поистовећивању националне историје са историјом спасења. То поистовећивање подстичу светитељски култови средњовековних владара. Сви средњовековни српски владари – са изузетком цара Стефана Уроша IV Душана – светитељи су. То не само да није проблематично, него је штавише похвално. Али, искушњење је велико да се црквена свест поистовети са националном идеологијом. Култови светитеља-владара су сами по себи добра ствар, али лако могу да доведу до злоупотребе црквености у националистичке сврхе. У том случају може доћи до ненамерног компромитовања црквености.
Национални идентитети се не бришу крштењем, али се преображавају. Српски народ је Божји народ само по крштењу, а не због било које културне, а још мање биолошке особине. Волети свој народ је добро и корисни, али не треба му придавати ексклузивитет као што су то чинили Јевреји Исусово доба. Ако обоготворимо национални идентитет, упадамо у грех Јевреја који је Исуса онеспокојавао.
Етнофилетизам може да склизне и у неке видове псеудоисторе и неопаганства, нареченог родоверста. Ко у ту каљугу упадне заправо је већ изван Цркве.
Лек за рану етнофилетизма је оживљавање изворног, јеванђелског и апостолског поимања нације. „Нема ту ни Јеврејина ни Грка” – упозорава Св. Павле – код оних који су „у Христу Исусу” (Галатима посланица 3,28).
6. Антирационализам
Шеста рана на Телу Господњем је антирационализам или псевдозилотизам. Антирационализам подразумева одбијање да се проблеми рационално сагледавају и решавају. У име вере често се избегава смислена аргументација, што доводи до слабљења, а не јачања вере.
Разум који се уздиже изнад откровењских истина Свето Писмо осуђује. Божанствени апостол Павле је записао да „разум дакле надима” (Коринћанима посланица прва 8,1). Али ту је реч о непросветљеном разуму. Али Богом просветљени разум се може – и мора – користити. Стога је исти апостол упозоравао на оне који „имају ревност за Бога, али без разума” (Римљанима посланица 10,2). Имајући у виду управо то упозорење Св. Павла, свештеник Владимир Вукашиновић бележи: „Добра и благословена жеља да се ревнује за своју веру није увек била по разуму, а често није ни данас” (стр. 189).
Антирационални вид ревновања доста је чест у Православној цркви. Он се правда „смирењем” – врлином обуздавања своје воље и нагона. Заиста, вера није компатибилна са „људском премудрошћу”, али јесте са „премудрошћу Божјом” (в. Коринћанима посланица прва 2,4-7).
Пренебрегавање разума правда се и борбом против „латинофронâ” – западњакâ као јеретикâ. Али јерес је узношење разума изнад вере, а не њихово складно суделовање.
У пракси, антирационализам се очитује у својеврсном бегу од одговорности, занемаривању педагогије и дидактике у пастирском раду, нерешеним и контрадикоторним ставовима у погледу црквене дисциплине, избегавању да се донесу јасни и општеобавезујући ставови у погледу многих горућих биоетичких и социјално-политичких питања, занемаривању душебрижничког рада, пренаглашавању споредних ствари, а занемаривању битних, прецењивању сопственог значаја, а потцењивању других, избегавању суочавања са савременом културом и друштвеним токовима итд.
Лек за рану антирационализам лежи у повећању свести о социјалној одговорности хришћана. Христовиом речима: „Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела, и славе оца вашега који је на небесима” (Јеванђеље по Матеју 5,16).
7. Гуруизам
Седма рана на Телу Господњем је гуруизам или злоупотреба духовног вођства. Духовно вођство има апостолско порекло. Сâм божанствени апостол Павле је себе сматрао оцем оних које је привео Христу: „Јер ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих јеванђељем” (Коринћанима посланица прва 4,16). Стога се онај који духовно рађа верне назива „духовни отац” (гр. patēr pneumatikos, лат. pater spiritualis). Духовно вођство често доноси добре духовне плодове. Али позиција „духовног оца” или „духовника” може да се и злоупотреби и да не буду душеполезна, него душепогубна.
Лек за рану гуруизма је подсећање да је једини истински Отац Бог на Небу и једини истински Учитељ Његов Син Исус Христос. По Христовим речима: „Јер је у вас један отац који је на небесима”; „Јер је у вас један учитељ Христос” (Јеванђеље по Матеју 23,9-10).
8. Симонија
Симон је био човек који је апостолима нудио новце да би добио власт да рукополаже (Дјела апостолска 8,9-24). По његовом имену грех куповине црвених положаја назива се симонија. Али симонија је само специфични вид једне шире духовне ране: духа материјализма.
Црква може бити богата. Могу то бити и њени службеници. Поседновање по себи није грех. Грех је дух материјализма. Грех је – како се каже у монашким круговима – „пристрасност” према метеријалним стварима, посебно новцима.
Лек за симонију и уопште за дух материјализма је стално подсећање да је Глава Тела Цркве сиромашни и распети Исус Христос.
9. Закључак
Црква је богочовечански организам у коме је Глава Христос, а удови верници. Она има ванвременску и временску димензију. У временској, историјској димензији Она доживљава промене – успоне и падове. Чини се да сада болује од осам рана: клирикализма (пасивизација лаика), формализма (ритуализма), магијске религиозност (сујеверног схватања Бога), празноверја (остатака паганске религиозности), етнофилетизма (трибализма или ксенофобије), антирационализма (аутаркичности или антидидаткичности), гуруизма (злоупотребе духовног вођства) и симоније (духа материјализма). Све те ране имају порекло у незнабожачком поимању Бога. Упркос њима, Црква је вечна, неуништива, ванвременска, ванисторијска творевина и „врата паклена неће је надвладати” (Јеванђеље по Матеју 16,18).
Кратка библиографија
- Брија, Јован, „Речник православне теологије”, Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ, Београд, 1999.
- Вукашиновић, Владимир, „Живљење на небесима: црква, наука, политика”, Манастир Рујан у Врутцима, Хаџи Будиша Вишњић, Панчево, 2007.
- Јевсевије, Поповић, „Опћа црквена историја”, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци, 1912.
- Продић, Слободан, „Фрагменти историје анахоретског монаштва у средњовековној Србији”, Православна епархија далматинска, Шибеник, 2012.
- Слијепчевић, Ђоко, „Историја СПЦ”, БИГЗ, Београд, 1991.
ИЗВОР: https://sedmasila.rs/osam-rana-na-telu-gospodnjem/