- Студија оправданости за најновији подухват говори, по речима људи из ресорног министартва, да “потенцијална опасност утиче на власнике робе која се превози, Лука Прахово је усред критичног сектора и она се заобилази. Бродови су се слали на румунске луке те је лука Прахово трпела економске губитке.
- Нама је та лука једна од највећих индустријских и хемијских лука и добит коју ће и она имати од овог пројекта је вишеструка“.
- Вредност радова креће се, за сада, око 30 милиона евра више него 2012, с тим да је “разминирање“ само један део подухвата. Бомбе НАТО пакта након пројекта из 2012.г. се више експлицитно не спомињу.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Српску медијску сцену недвано сз запљуснуле вести потекле из кабинета министра грађевинарства саобраћаја и инфраструктуре, уз употребу пажљиво бираних речи попут “нацистички“, о почетку вађења бродова немачке окупационе војске, потопљених са вредним товаром, укључујући ратни плен из бившег СССР, у реону између Прахова и Кладова пре осамдесет година. Изузев што је за обичну публику остало у магли да су у питању бродови немачке окупационе армаде, евидентна је сугестивна суздржаност по питању предочења јавности детаља о ранијим идентичним подухватима, о присутним на истом месту бомбама НАТО алијансе из новијих времена, као и мотива улагања баш сада више десетина милиона евра од стране Србије у рашчишћавање дела пловног пута, преко потребног конвојима страних компанија за експлоатацију нашег рудног блага допремањем у места финалне произвоидње, хиљадама километара далеко од Србије.
КРВАВИ ТРАГОВИ
У Војноисторијском архиву Србије под бројем 14/1, к.1067 чува се Наређење Штаба 32.НОУ дивизије од 11.септембра 1944.г. штабовима бригада и командама јединица за размештај на просторији Буковче-Видровац-Дупљане са констатацијом “… Немци се налазе у Прахову, Кусјаку, Душановцу јачине око 4000, добро наоружани, и изгледа имају намеру да се предаду Русима. Спалили су око један милион пушчаних метака и око 200 бродова са разним ратним материјалом…“ . Према енгелским изворима, бродови су потапани плански. Навлачени су један преко другог у дужини од пет километара, онемогућивши даљи пробој руске флотиле.
Десантне јединице Дунавске флотиле Црвене армије искрцале су се 29.септембра код Радујевца а 30.септембра 1944. У Прахову.По ослобођењу радни батаљони при војним командама места и омладинске чете, први су прегнули да уклоне ратну пустош… У Прахову код Неготина, и у Кладову, организовали су још нејаки младићи и девојске истовар намирница из потонулих немачких шлепова (-Слободан Босиљчић, Тимочка крајина, Зајечар 1988-)
Према исраживањима Бошка Анрића, након схватања да су Железна врата неосвојива и да се не може извршити њихово форсирање, наређено је потапање свих бродова и осталих пловних објеката. Потапање бродова наредио је командант IMRDD (Inspektorat Minenraumdienst Donau – Инспекторат службе разминирања Дунава) капетан бојног брода Лаутен Шлегер (Lauten Schleger), када се уверио да је повлачење кроз Железна врата немогуће. У току спровођења ове наредбе стигло је наређење Групне команде копнене војске да се заустави потапање и слање транспорта за евакуацију рањених којих је још било у Прахову 1.350, међу њима 430 жена и деце. Наређење је повучено када је у Београд упућена секретарица команданта састава, јер је како кажу сами Немци било чиста глупост, цивили су извучени у два транспорта (један је код Зајечара наишао на мину коју су подметнули партизани)* преко Неготина, али потапање бродова није у потпуности извршено, јер су у међувремену ојачане снаге Црвене армије и Румуна на обали, па је око 12 натоварених бродова заробљено.
*Акцију диверзије организовао је инг.Имре Шомло из Неготина: рушење железничког моста преко Јасеничке реке, тако да је цела железничка композиција са товаром и рањеницима из Прахова одлетела у ваздух (ШОМЛО (Соломон) Имре – Мирослав, окружни инжењер у Неготину. Рођен у Будимпешти око 1900.г, где је завршио грађевински факултет, смер мостоградња)- Р.Ј.
1945.г. совјетска армија отпочела је са вађењем бродова и делова вредног товара, говорило се о немачком ратном плену из ратних дејстава у СССР-у. Тада је совјетска армија извадила из Дунава и брод “Мајнц“, који је вратила у функцију под именом “Омск“. Изграђен је 25.2.1942. у Регензбургу, има оје депласман 440 тона, дужину 49 м, ширину 7,68.м, бочну висину 2,80 м.
Бродови и товар отпремљени су у Совјетски савез а акција је престала 1948.г. због сукоба Тита и Стаљина. По сећању мештана, од августа 1947. године до пролећа 1948. године, југословенски стручњаци и припадници Црвене армије извадили су из Дунава седам бродова и два шлепа. У вађењу су учествовале и наше дизалице „Сутјеска“ и „Соча“. У пловилима је било највише оружја и експлозива.
Октобра 1957.г. паралелно са почетком градње праховског пристаништа, отпочеле су и активности вађења потопљених немачких бродова. Посебно је као проблем апострофирана чињеница да је услед потапања великог броја пловила средином Дунава настао спруд, а матица се померила према нашој обали, куда сада иде и пловни пут. Да би се добио оптимални пристанишни простор и место за окретање бродова испоставило се неопходним да се потопљени шлеповви и броди код Прахова уклоне. Истражне ардове спровело је предузеће “Иван Милутиновић“ али се изгледа морало одустати од “оптималне варијанте“ која је тек ових дана реактуелизована.
У духу проверене комунистичке пропаганде београдска “Борба“ је у време председниковања Слободана Милошевића, 2.4.1997.г. донела текст под насловом “Почело вађење потопљених немачких бродова из Дунава-Велики еколошки подухват“. Под платформом брига за заштиту животне средине, укључујући омогућавање угроженој рибљој врсти аципенсерида преживљавање, позивом на наводни “проткол о вађењу бродова потписан у Радујевцу на Светски дан заштите вода, од стране Министартсва за заштиту животне средине, представника општина Кладово и Неготин, Националног парка „Ђердап“, Рибарског газдинства у Кладову, Јавног предузећа „Ђердап“ и предузећа „Иван Милутиновић“ ПИМ из Београда. Након низа истражних радова, у кулоарима коментарисаних као покушај доласка до минско експлозивних средстава и муниције смештених у бродским олупинама, које би можда могле бити употребљене у ратним дејствима, од подухвата се одустало. Неки од артефаката приликом радова доспелих на површину Дунава завршили су на илегалном тржишту антиквитета, а неки у приватним збиркама локалних колекционара, блиских безбедносним структурама, попут ножа са оплатом украшеном нацистичким симболима.
“ЗАБОРАВЉЕНЕ“ НАТО БОМБЕ
26.09.2012. извршене је демонстрација пројекта „Уклањање неексплодираних мина из Дунава у луци Прахово“. Венсан Дежер, шеф дипломатије Европске Уније у Србији присуствовао је промоцији пројекта „Уклањање неексплодираних мина из Дунава у луци Прахово“, који се у оквиру Дунавске стратегије финансира средствима Европске Уније. Реч је о пројекту вредном 2,69 милиона евра, а циљ је био је да се омогући безбедна пловидба крајинским делом Дунава будући да је ово једна од локација у Србији у којој се претпоставља да има и авионских бомби. Ова локација нашла се на мети НАТО пројектила у неколико наврата, када је циљ било оближње складиште Југопетрола. Такође, у овом сектору још 1944. године потопљена је немачка флотила на којој има неексплодираних мина. Ризичан посао вађења мина и опасних предмета из Дунава поверен је немачкој фирми „Сетера“, а “до сада је“ по речима Раинолда Хебера, руководиоца послова на терену из Дунава извађено 10 тона отпада гвожђа, 250, тзв аномалија, парчади метала, за које се претпоставља да би могли бити опасни, 20 граната из Другог светског рата, “а претпоставља се да има и већих бомби, типа томохавк“.
Венсан Дежер, први здесна, на промоцији пројекта 2012. Неготин
СВЕ ИСПОЧЕТКА
Студија оправданости за најновији подухват говори, по речима људи из ресорног министартва, да “потенцијална опасност утиче на власнике робе која се превози, Лука Прахово је усред критичног сектора и она се заобилази. Бродови су се слали на румунске луке те је лука Прахово трпела економске губитке. Нама је та лука једна од највећих индустријских и хемијских лука и добит коју ће и она имати од овог пројекта је вишеструка“
Вредност радова креће се, за сада, око 30 милиона евра више него 2012, с тим да је “разминирање“ само један део подухвата. Бомбе НАТО пакта након пројекта из 2012.г. се више експлицитно не спомињу.