„Мемоари су гробница лошег памћења“ (Влада Булатовић Виб)
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Иако у дефиницији мемоара највећег српског сатиричара Владимира Булатовића Виба (1931–94) има много горке истине, код многих људи у позним годинама живота јавља се жеља и потреба да се сећања и животне успомене отргну од заборава, ставе на папир и, по могућности, објаве у облику књиге. Првенство у тим мемоарима имају, разумљиво, лепе и пријатне успомене које обично њиховог аутора приказују у најбољем светлу – као лепог, паметног, сналажљивог, једном речју – нај–дасу. И те селективне успомене су, уз лоше памћење, највећа мана мемоарске књижевности.
Мемоарска књижевност, дакле, осим од лошег памћења, често пати од улепшавања прошлости која обично није била ни лепа ни занимљива.
„Желим да живим мало сада!“
О стварној и неулепшаној прошлости писао је знаменити српски писац и сликар Момо Капор (1937–2010) у једном кратком приповедном ћаскању под насловом „Увек сам живео у најгорим временима“. Ево шта ту духовити Момо пише:
„Откако знам за себе, увек сам живео у најгорим временима. Никад у добрим. Увек је све било скупље него прошле године, увек су порези били већи него лани, а вино лошије него икад. Лета су некад била лета, а зиме заиста зиме… Људи су били поштенији, ваздух чистији, а данашње месо није ни принети оном месу… (…)
Док су остали, паметнији народи, живели одмах, ми смо били окренути светлој будућности. Када се будућност изјаловила, окренули смо се светлој прошлости. Прошлост ме никада није много занимала, а за будућност немам више времена.
Да ли сам површан тип ако желим да живим мало сада? Мислим одмах? Зар је то тако много? Ако нећу сада, када ћу?“
Из ове духовите приповедне цртице видимо да је Момо Капор с мало речи јасно разграничио три основне временске категорије – прошлост, садашњост и будућност. Он не жели да, као писци мемоара, живи у улепшаној прошлости, а за ишчекивање светле будућности нема времена. Зато се определио да живи у садашњости, и то – одмах.
Место гробнице – цветне ливаде
Ја сам се потрудио да се присетим и забележим успомене на време када је РЕНЕСАНС, први ансамбл за рану и традиционалну музику у нашем кутку света био основан пре 55 година, а затим доживео свој највећи успон. Својски ћу се заложити да моји мемоари не буду „гробница лошег памћења“, већ ЦВЕТНА ЛИВАДА ЛЕПИХ И СЕТНИХ УСПОМЕНА.