СОКОЛСКО ДРУШТВО ЗЕНИЦА

• Др Бесаровић истакао је значај слета и подвукао разлоге због којих је Зеница, као место страдања, заслужила да буде место соколских манифестација. Соколска жупа Сарајево одржала је слет 6 јуна 1937. у Зеници.
• Одржано је саборовање  у Соколском дому. Тема сабора била је Петрова петољетка, о којој је говорио њен оснивач Радмило Грђић. 
• У оквиру Соколске Петрове Петолетке Соколско друштво Зеница је заједно са соколском четом Биљешево подигло спомен-чесму, посвећену успомени на Витешког краља Александра.
• Чесма је освећена 28. маја 1939. Соколи су изградили  пут од станице до спомен чесме. 
• После Априлског рата 1941. у НДХ рад свих  соколских друштава био је забрањен а чланови и чланице сокола били су прогоњени од усташа. 

Прво соколско друштво у Зеници основано је 1910. (1) После Првог светског рата Соколско друштво Зеница основано је 1921. Било је део Соколске жупе Гаврило Принцип (Сарајево). Старешина је 1923. био Драгослав Матић, начелник Никола П. Стојановић, начелница Јелена Допуђа, тајник Ахмед А. Херцеговац. Било је 106 чланова, 14 чланица, 12 вежбача, 7 вежбачица, 7 женског нараштаја, 30 мушке деце, 22 женске деце и 17 чланова у соколској одори.  (2)

Соко у Зеници одржао је своју годишњу скупштину 18 јануара 1925. Изабрао је за старешину Вељка Гргуревића, а за начелника Милана Лабура. (3) Старешина је 1928. био Марковић, начелник Константин Березнички, тајник Петар Стајић. Било је 200 чланова, 35 чланице, 16 вежбача, 26 мушког нараштаја, 7 женског  нараштаја, 20 мушке деце, 20 женске деце, 45 чланова у одори. Друштво је имало свој дом. Изводило је јавне вежбе. Имало је 5 сарадника, 10 предњака, књижницу и музику. (4)

У Соколском календару за 1930 истакнуто је : Старешина је био Вељко Гргуревић, начелник Константин Березнички, секретар Рудолф Маршанић, предавач Мустафа Шишић. Било је 133 члана, 12 чланица, 20 вежбача, 27 мушког нараштаја, 6 женског  нараштаја,  17 мушке деце, 39 женске деце и 45 у одори. Имали су свој дом, одржавали су јавне вежбе, 1 сарадник, 8 предавача, књижницу и музику. (5)

Соколско друштво Зеница основано је 1920. Старешина је 1931. био Вељко Гргуревић, начелник Константин Березнички, начелница Даница Брезан-Сајкова, тајник Незир Екиновић, предавач инжењер Урош Лазовић. Било је у друштву 194 члана, 14 чланица, од предњака 2 мушкарца и 1 жена, 32 вежбачице, 95 мушког нараштаја, 17 женског нараштаја, 18 мушке деце, 34 женске деце и 94 чланова у одори. Имали су свој дом, одржавали су јавне вежбе, 3 сарадника,8 предњака, књижница и музика. (6)

Прослава рођендана краља Александра у Зеници

Соколска жупа Сарајево одржала је слет 13 и 14 августа  1932. у Зеници. Општинско начелништво са начелником др. Аском Борићем, учинило је све што је могло да слет успе. Град је био окичен, а соколска поворка одушевљено поздрављена. Предвече је био свечани дочек жупског старешинства. На пленарној седници жупе били су присутни делегати готово свих друштава. На основу извештаја делегата из више друштава утврђено је да рад друштава која се налазе у рударским центрима, запиње јер се истакнути соколски радници без потребе премештају. Са седнице је издато саопштење : „Старешинство Соколске жупе и делегати соколских друштава окупљени на пленарној седници 13 августа о.г. Са огорчењем су установили, да се у појединим рударским управама прогоне службеници који су истакнути у соколском раду на подручју тих управа. Соколска жупа ће у интересу угледа Соколства најенергичније предузети све мере, које су потребне, да се учини крај тим прогонима.” Другог дана слета у Зеницу су дошли као слетски гости бан Дринске бановине Велимир Поповић, генерал Емило Белић, подбан и члан Савеза др. Хаџомеровић и начелник Сарајева Асимбег Мутевели. Две соколске делегације посетиле су гробове сокола, који су умрли у зеничком затвору, прогоњени као национални борци за време Првог светског рата и  гробове српских заробљеника. Положени су венци на гробове жртава ослобођења и уједињења. Са слетишта је кренула поворка сокола са старешином жупе др. Бесаровићем и старешином друштва друштва Ново Сарајево Спасојевићем на челу. Поворка је, уз две соколске музике, прошла главним улицама Зенице. У поворци је било 839 сокола свих категорија са једном жупском, 3 друштвене, једном нараштајском и 8 четних застава. Поворка се сврстала пред грађанском школом Старешина друштва Радомир Пашић говорио је први. Захвалио се бану Поповићу на великој пажњи коју је он указивао соколима. Др. Бесаровић истакао је значај слета и подвукао разлоге због којих Зеница, као место страдања, заслужује да буде место соколских манифестација. На јавном часу били су бројни  грађани. На трибини били су бан Поповић, генерал Белић,  подбан др. Хаџомеровић, начелник Сарајева Асимбег Мутевелић и народни посланици Франо Маркић и Ристо Ђокић. Победничка врпца привезана је на заставу чете Касиндол. Свирале су музике соколских друштава Зеница и Сарајево. После програма било је народно весеље. (7)

У управи друштва Зеница 1934. били су : старешина Радомир Најд. Пашић, I заменик старешине Богољуб Јајчанин, II заменик др. Бруно Новак,  III  заменик Хусеин Куленовић, тајник Џемал Сердаревић, просветар Јован Рајковић, благајник Миленко Чолић, начелник Милан Лубура, I заменик Љубо Петронић,  II заменик Илија Млађеновић, референт за за соколске чете Раде Мрђа, друштвени лекари : др. Аско Борић, др. Адолф Замоло, др. Адолф Голдбергер. Чланови управе су били : Фрањо Шваб, инж. Фердинанд Шинковец, Младен Дунђеровић, Михајло Мариновић, Милан Јовичић, инж. Марко Васиљевић, инж. Милан Марушић, Јарослав Скритек,  Мехмедалија  Тарабар, Илија Јовановић. Заменици су били : Петар Стајић, Фердо Шторх, Мирко Бенчић, Матко Марић, Матија Кулунџић, Марко Савић, Марко Радић, Иван Наранчић, Андрија Мијатовић и Милан Милошевић. Ревизори су били : Стјепан Малић, Милорад николић, Асим Шестић, Коста Челић и Никола Лончарић. Заменици су били : Фердо Приможић, Шандор Тринки, Руде Маршанић, Марио Атиас и Станко Стојановић. У Суду части били су: др. Иво Геј, инж. Радован Марковић, Ото Вајс, Илија Калинић и Мухамед Кундалић. (8)

После убиства краља Александра 1934. соколске жупе и друштва ходочастили су до краљевог гроба. Представници сарајевске Соколске жупе походили су 1934. гроб краља Александра у Задужбини Карађорђевића на Опленцу. О томе су писали у „Соколском гласнику“. Путовање возом проведено је у посту и молитви. Од Аранђеловца соколи су путовали пешке, без залогаја хлеба, постећи. Соколи свих вера, међу којима жене, девојке, старци са села и града, пешачили су до Тополе, а од Тополе, пошли су на команду у корак и марширали до опленачке задужбине. Пред црквом делегација сокола затекла је огромне масе народа, које су дошле да се поклоне сени свог краља. У порти цркве су се могли чути сви дијалекти и видети људи из свих крајева Краљевине Југославије. Пре сокола ушла је у задужбину делегација националних жељезничара. Иза њих су соколи ушли у крипту. На челу је био најстарији соколски радник из жупе Милан Хаџи-Вуковић, старешина соколског друштва Фоча. Носио је позлаћену урну са земљом узетом са гробова јунака и мученика с Пала, Фоче, Зенице, Блашње. Соколска делегација ишла је за њим. Стари горштаци са Романије и Сокоца заплакали су испред гроба свог краља. Над гробом у тишини, прекиданом јецајима сокола и соколица, говорио је Радмило Грђић. У свом говору истакао је : „Краљу наш! Сарајево Ти шаље Соколе по црну и жалосну путу. Кад смо лани долазили, пратили су нас радосним кликтањем наш заносни Требевић, наше пољане и горе, планина нас додавала планини, бродили смо Србију земљу племениту и јуначку Шумадију да упалимо кандило соколске захвалности над гробом Твог великог Оца, с буктињом запаљеном ватром наших срдаца. А сада нас испратише туге големе и срца сломљена, Војводо наш и рано наша непреболна. Романија нам не кликне весело, јер јој се срце окамени црног дана марсељског. Наше црне мајке заплакаше, наше сестре расплетоше жалосне косе, а чобанче преби фрулу, залелека и писну ко рањен соко. Ми Ти носимо њихове сузе и тугу чемерну. Приносимо на Твој свети гроб земљу с гробова наших мученика и јунака. Њихови гробови нису више хладан кам. Они говоре јасније и речитије него икад поколења које мора да изврши аманет Краљу! Босна је данас крваво стиснута песница, Сарајево је огњени мач. На његову врху носимо нашу заклетву да ћемо чувати Југославију. Како се право заклели тако нам Бог помогао!”. „Тако нам Бог помогао” одјекнуло је криптом. Тада је Хаџивуковић, уплакан, спустио урну на гроб краља Александра. На урни су биле речи : „Соколи жупе сарајевске приносе земљу с гробова мученика и јунака на гроб Витешког Краља са заклетвом „Идемо Вашим светлим трагом”. Тиме је завршена свечаност. Соколи су се разишли дубоко потресени са утисцима који се нису могли заборавити. (9) Соколско друштво Јајце отворило је 9 јуна 1935. свој Соколски дом Краља Петра Великог Ослободиоца. Том приликом развијена је друштвена застава. На свечаности је присуствовао министар за физичко васпитање народа др. Ауер. Увече 8 јуна 1935. цео град је попримио свечани изглед, није било куће на којој се није вила застава. Дом је био расветљен рефлекторима и искићен венцима. Исте вечери стигли су соколи из Зенице, Бугојна, Травника и Сарајева са музиком сарајевског друштва. Сутрадан су возовима на прузи Шипада,  и посебни воз из Сарајева, аутобусима и колима стизали соколи из Дрвара, Приједора, Санског Моста, Кључа, Мркоњић Града, Бања Луке, Градишке, Гламоча, Бугојна, Купреса, Зенице, Високог, Травника и Сарајева. Гостију на прослави било је око 2.000. Након наступа на стадиону Електробосне свечана поворка кренула је испред новог дома кроз град. После поворке и дефилеа отворен је дом. Свечаност је отворена “Соколским поздравом” коју је певао певачки хор  Соколског друштва Јајце. Након поздрава старешине друштва дра Бранисављевића, изасланик краља мајор Никола Басараба отворио је свечано дом. Говорио је  министар за физичко васпитање народа др. Ауер, старешине жупа из Бања Луке и Сарајева. Свечаност је завршена песмом „Из братског загрљаја”. После подне на стадиону Електробосне одржан је окружни слет. За време вежби свирала је музика друштва Сарајево, а за време  наступа и отступа месна ватрогасна музика. Вежбало је 544 вежбача, од тога 130 из друштва Јајце. Соколске чете су биле из Дрвара, Кључа, Приједора и Санског Моста. Увече је у дому приређена свечана академија на којој је певао мешовити певачки хор друштва Јајце. На програму су биле ритмичке игре друштава Јајце и Мркоњић Град, а сама академија  завршена  је алегоријом „На врелу братства”. (10)

Соколска жупа Сарајево одржала је слет 6 јуна 1937. у Зеници. Пре почетка слета одржана је академија у Соколском дому. На академији присуствовало је 3.000 сокола. Одржано је саборовање  у Соколском дому. Биле су заступане цивилне и војне власти, а Савез Сокола заступао је др. И. Јелавић. Сабор је отворио старешина жупе Бесаровић, а у име  Савез Сокола поздравио је присутне  др. И. Јелавић. Тема сабора била је Петрова петољетка, о којој је говорио њен оснивач Радмило Грђић. Поворка је кренула градом, бурно поздрављена од грађана. Поворка је стала пред  Соколским домом где је у име  Савез Сокола поздравио   др. И. Јелавић. Ујутро је одржано жупско такмичење за прелазну заставу коју је краљ Петар даровао за соколске чете. После је одржан јавни час. После јавног часа предана је победницима застава. Победнике поздравио је др. И. Јелавић. (11) На слету у Прагу учествовало је 235 припадника жупе Сарајево, вежбало је 100 припадника, од којих 22 члана чета, а соколи жупе били су са 10 чланских застава,  једном нараштајском и једном музиком. (12)

У Свезнању из 1937. истакнуто је да је Зеница била варош и среско место са 9.090 становника. (13) Филм „Ој летни сиви соколе” приказиван је широм  Југославије. Филм је 1937. приказан у Београду, Прилепу, Косовској Митровици, Старом Тргу, Битољу, Приштини, Призрену, Шабцу, Ваљеву, Црвенки, Чачку, Панчеву, Земуну, Зеници, Старом Бечеју, Мостару, Теслићу, Ковину, Крагујевцу и Сарајеву. (14)   Жупа Сарајево, заједно са жупама Бања Лука, Мостар и Тузла, била је Дрински збор  Савеза Сокола Краљевине Југославије. (15)

У оквиру Соколске Петрове Петолетке Соколско друштво Зеница је заједно са соколском четом Биљешево подигло спомен-чесму, посвећену успомени на Витешког краља Александра. Чесма је освећена 28. маја 1939. Свечаности је присуствовала маса народа из околине. Говорили су свештеник Раде Савић у име чете, инж. Гаврић у име друштва Зеница, срески начелник Благојевић у име бана Дринске бановине, и Радмило Грђић у име жупе Сарајево. Дивизијски генерал Мирослав Томић извршио је свечани чин предавања чесми и честитао чети Биљешево на њеном успешном раду. Соколи су изградили и пут од станице до спомен чесме. (16) У НДХ 1941. рад свих  соколских друштава био је забрањен а чланови и чланице сокола немилосрдно прогоњени од усташа.

Соколско друштво Зеница основано је 1920. било је део Соколске жупе Гаврило Принцип у Сарајеву.  Соколска жупа Сарајево одржала је слет 13 и 14 августа  1932. у Зеници.   Старешинство жупе је реаговало на извештаје друштава да се у појединим рударским управама прогоне службеници који су истакнути у соколском раду на подручју тих управа. Соколска жупа је  предузела све мере, које су биле потребне, да се учини крај тим прогонима. Две соколске делегације посетиле су гробове сокола, који су умрли у зеничком затвору, прогоњени као национални борци за време Првог светског рата и  гробове српских заробљеника. Положени су венци на гробове жртава ослобођења и уједињења. Др Бесаровић истакао је значај слета и подвукао разлоге због којих је Зеница, као место страдања, заслужила да буде место соколских манифестација. Соколска жупа Сарајево одржала је слет 6 јуна 1937. у Зеници. Одржано је саборовање  у Соколском дому. Тема сабора била је Петрова петољетка, о којој је говорио њен оснивач Радмило Грђић.  У оквиру Соколске Петрове Петолетке Соколско друштво Зеница је заједно са соколском четом Биљешево подигло спомен-чесму, посвећену успомени на Витешког краља Александра. Чесма је освећена 28. маја 1939. Соколи су изградили  пут од станице до спомен чесме.  После Априлског рата 1941. у НДХ рад свих  соколских друштава био је забрањен а чланови и чланице сокола били су прогоњени од усташа.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. Уредио Вериј Швајгар, „Југословенски соколски календар 1929”, у Љубљани 1928, стр. 117;
2. Уредио Мирослав Амброжић, „Југословенски соколски календар 1924”, у Љубљани 1923, стр. 153;
3. „Соколска кроника”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март 1925, бр. 3, стр. 56;
4. Уредио Вериј Швајгар, „Југословенски соколски календар 1929”, у Љубљани 1928, стр. 117;
5. Уредио Стане Видмар, „Југословенски соколски календар 1930”, у Љубљани 1929, стр. 127;
6. Уредио Вериј Швајгар, „Југословенски соколски календар 1931”, у Љубљани 1930, стр. 139;
7. „Жупски слет у Зеници”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1. септембра 1932, бр. 35,  стр. 5,6;
8. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник, I”, Београд, 1934, стр. CVII;
9. „Соколи сарајевске Соколске жупе на Опленцу”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 4 јануара 1935, бр. 2, стр. 5;
10. „Окружни слет поводом свечаног отворења соколског дома Краља Петра Великог Ослободиоца и развијања друштвене заставе”, „Соколски гласник“, Љубљана, 12 јула 1935, бр. 29, стр. 3,4;
11. „Слет жупе Сарајево у Зеници”, „Братство”, Осијек, мај-јуни 1937, бр. 5-6, стр. 26;
12. „Извештај о раду Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1938 поднет на IX редовној главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије 23.априла 1939 године”, стр. 17;
13. „Свезнање”, Загреб 1937, стр. 791;
14. „Извештај о раду Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1938 поднет на IX редовној главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије 23.априла 1939 године”, стр. 73;
15. „Извештај о раду Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије за годину 1938 поднет на IX редовној главној скупштини Савеза Сокола Краљевине Југославије 23.априла 1939 године”, стр. 129;
16. „Соколске свечаности у земљи”, „Соколски гласник“, Београд, 9 јуна 1939, бр. 23, стр. 3;