ИЛУСТРАЦИЈА sferamedija.com
- Смртна казна у Србији стара је колико и држава. Кривичним закоником Краљевине СХС од 27.1.1929.г. било је прописано да се смртна казна извршује вешањем.
- Вешање као начин извршења казне укинуто је 1959.г. По питању начина извршења разматрања о оправданости ишла су толико далеко да је 1968.г. угледни часопис “Анали“ Правног факултета Универзитета у Београду објавио текст којим се аутор залаже за “хуманизацију“ – признањем права на смрт осуђеног да изврши самоубиство, чиме се отвара нов, истина не правни већ друштвено-политички поглед на етичку садржину овог права, који y себи носи могућност моралног измирења између извршилаца најтежих дела и друштва.
- Смртна казна у Србији укинута је 2002.г. Последње погубљење извршено је 1992.г. Јавност је и 2002. и данас подељена по том питању.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
У Неготинској Крајини неретко прибегавано је овој санкцији пре Другог светског рата и у “годинама обнове и изградње“ од стране тзв.револуционарних судова када су на мети били наводни “непријатељи народа“ и “издајници“. Протагониста идеје о “омогућавању да кажњени самоизврши смртну казну“ и сам је био, додуше као сведок актер једног таквог суђења- осуда на смрт генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Пре и после његовог ауторског текста указујемо на два “крајинска“ случаја- последње дане и извршење казне вешањем у Неготину 1937.г. за двојицу разбојника и конкретну посредну последицу неизвршења изречена казне коју је у Неготину произвео након измене закона на слободу пуштени злочинац.
1.
Браћа Димитрије и Живојин Трајиловић (у средини са шеширима) са браћом и снахом уочи извршења смртне казне
12.5.1937. Правда
Јутрос су у Неготину обешени два крволочна разбојника, који су своје жртве убијали и пекли усијаним гвожђем. Пред смрт им је примаш свирао и певао песме
Неготин, 11 мај 1937- Јутрос у пет часова извршена је смртна казна вешањем над браћом Димитријем и Војином Траиловићем. На ову казну осуђени су због неколико убистава и разбојништва извршених у околини Неготина. Они су извршили петнаест разних злочина. Вођа ове разбојничке дружине био је Ђорђе Стојановић, који је такође био осуђен на смрт, али је прошле јесени побегао из судског затвора. Међутим, жандармериске власти ускоро су га пронашле и убиле га у бегству. На смрт осуђени Димитрије Траиловић прво злочиначко дело извршио је у мају 1934 године када је у Петровом Селу убио Николу Ћуричића на врло грозан начин. Димитрије је после у октобру месецу претпрошле године у друштву са својим братом Живојином напао на салаш Станоја Нушића у Петровом Селу. У то време Станоје се није налазио код своје куће него његова жена Марија. Живојин је од Марије тражио новац. Кад му она није хтела да да он ју је са усијаним гвожђем почео да пече. А кад Марија ни тада није хтела да попусти он је извадио свој револвер и убио је с два метка. Када је јуче осуђеним на смрт саопштена коначна пресуда Касационог суда они су се уплашили и почели да моле за помиловање. — Коме сад можемо да се обратимо, – рекли су они, – да би нас помиловао. Судија г. Јован Николић питао је браћу Траиловић да ли желе свештеника; Димитрије је одговорио да жели свештеника, док је његов брат Живојин одговорио: -Шта ми треба свештеник? Шта ћу да му се исповедам! Преко целог дана мноштво грађана је долазило да посети браћу Траиловић, доносећи им разне понуде, а нарочито цигарете. На смрт осуђени Живојин не каје се за своја злочиначка дела, него вели да је тако морало бити. Његов брат Димитрије, кад га је посетио наш дописник, рекао је да би желео да га његов брат Петар, који је такође био на робији, сахрани у његовом крају, негде међу брдима. – Кајеш ли се? -Зашто да се кајем кад су сви они, које сам убио, морали, ипак, једног дана да умру. Пре или после, свеједно. Ето, видите, и ја сада морам да умрем. Жао ми је само моје деце, а жене ми није жао ништа. Ево ни сада није дошла да ме види. У друштву браће Траиловића налази се и њихов брат Петар. За цело време Живојин је био мрзовољан и врло је мало говорио.
„Тужна је недеља“
Међутим, Димитрије је око 11 часова ноћу изразио жељу да му доведу свираче. Око један сат по поноћи довели су Костику, примаша. Чим је засвирала виолина у затвору је настало весеље и песма. Димитрије је замолио примаша да му свира „Последња недеља“. Кад му је речено да се та песма не зове „последња недеља“ него „Тужна је недеља“, Димитрије је рекао да је ту песму чуо у Жаркову и мисли да се зове „последња недеља“. Димитрију је примаш отсвирао његову песму. Живојин, који је дотле био мрзовољан, тражио је од примаша да му отсвира његову песму „Голубице бела, што си невесела“. Кад му је примаш отсвирао ову песму Живојиново лице се разведрило па је замолио примаша да му отсвира и отпева песму “Хајдук Вељко“.
Каада је примаш отишао настављен је разговор настављен је разговор с Димитријем. Димитрије у разговору вели да му је веома жао на Петра Груичића и Степана Точаковића из Петровог Села за које вели да су главни кривци за ову њихову судбину. Целу ноћ Димитрије је био расположен за разговор. Своме брату Јовану, који је такође у затвору присутан, даје чарапе и вели му; – Ево узми ове чарапе, биће ти потребне. Затим се Димитрије обраћа своме брату Петру и моли га да њега и Живојина сахране негде у планини. После овога, када се приближило време да се изврши смртна казна вешањем, протојереј г. Никола Поповић исповеда браћу Траиловић. Прво из затвора изводе Живојина, који је врло тужан и блед у лицу. Међутим, Димитрије је врло храбар. Он је ставио цвет на свој копоран и пред само вешање рекао је: – Молим да ми сви опросте, којима сам се замерио, а ја опраштам свима. Молим се да ми Бог моју душу у рај прими. Иза овога џелат Харт је приступио вешању. Пошто је извршена смртна казна вешањем г. Харт је бацио рукавице и рекао уобичајену фразу: — „Правда је задовољена. Димитрије и Живојине, ја нисам крив за вашу смрт“.
Време 12.5.1937.
ШЕСТИ СЛУЧАЈ ЈУСТИФИКАЦИЈЕ У НЕГОТИНУ 3А ПОСЛЕДЊИХ ШЕСТ ГОДИНА
Џелат г. Харт обесио је јуче вишеструке злочинце браћу Димитрија и Живојина Траиловића
Неготин, 11 маја 1937. -Јутрос у 5 часова извршена је јустификација, у дворишту Окружног суда, над браћом Живојином и Димитријем Траиловићима, који су извршили низ зверстава по Крајини и чија је дружина бројала 20 чланова.
Последњу ноћ и часове свога живота осуђеници су провели врло бурно. У смрт су пошли потпуно мирни и, ако се тако може рећи, задовољни. Држање Траиловића на „белом хлебу“ било је необично.
Док је Димитрије био необично расположен…
Били су расположени, нарочито старији брат, Димитрије. Као да се налазио у најпријатнијој атмосфери: својом ведрином и разборитошћу он је зачудио све који су имали прилике да га виде у овим тренуцима. Ни једног тренутка није показао ни најмањи знак страха од смрти. Може се рећи, да је мислио о свему другом, само не о ономе што га је кроз неколико часова очекивало. Он је непрестано причао о појединим догађајима из свога живота па и полазак у први злочин.
То је све излагао са потпуном јасноћом. Говорио је са урођеном бистрнном нашег сељака. Проблем смрти, од које га је делило само неколико часова решио је на најпростији начин. О њој каже, да не треба мислити, и додаје:
-Тако мора да буде, тако је суђено.
И све то говори са таквом хладнокрвношћу и присебношћу са каквом је одланио и у своје разбојничке походе и зверства, која је, како он сам каже, обављао хладнокрвннје и од самога Харта.
…Живојин је у почетку последње ноћи био потпуно утучен
Међутим, његов брат Живојин сушта је супротност. Он је потпуно утучен. Само је двапут у току целе ноћи проговорио.
И за Живојина се може исто рећи што и за Димитрија: обдарен, способан човек, кога у детињству није имао ко да упути на прави пут.
Осуђени Димитрије захваљује судском већу
Осуђене сам поново видео око 8 часова. У исто време наишао је и претседник суда г.Чеда Радосављевић. Његову појаву Димитрије радосно поздравља. Пошто се са њим руковао, рекао је:
-Господине претседниче, моја је жеља била, да се са вама састанем и да се поразговарам, јер желим да преко вас упутим захвалност целом колегиуму и да кажем да је тако морало да буде.
На питање, да ли се каје за оно што је учинио Димитрије хладно и уз циничан осмех каже:
-Зашто да се кајем? Шта ми вреди?
Димитрије прича затим о Степану и каже, да је и он као и петар Груи(чи)ћ крив за то што он сад иде на вешала.
-Они су били ти који су ме водили и који су се бринули и обавештавали ме о томе, где треба да се изврши разбојништво.
Када је почела реч о браћи Грујичићима, о Петру и његовом брату Ивану, Димитрије се револтира и баца колач, који је држао у руци, па додаје јетко:
— Криво ми је, господине, јер они су стварно кривци. Они су потстрекачи за све, а данас се налазе на слободи, док ја морам због њих на вешала… После кратког ћутања пита: колико је сати.Затим се опет разведрава. Каже:
— Кад био могао на некн начии да сс извучем и дођем до њих, знао бих шта бих урадно, па макар и сто пута ишао на вешала.
Последња жеља браће на белом хлебу
— Хоћу једну важну ствар да свршим, каже Димитрије. Хтео бих да дам своју последњу желљу, хоћу да обезбедим своју нејаку децу. Тражи хартију и мастило и пише:
“Моја деца Стеван и Воја има да се предаду на чување и васпитање моме брату Петру, као и моја имовина, покретна и непокретна. То је моја жеља и тако наређујем и то одмах по мојој смрти.
Ово сам потписао при чистој свести, 10.маја 1937. Године у Неготину“
Прилазимо Жнвојину и покушавамо да од њега нешто сазнамо. Али он је нем.
Изашли смо у двориште. Шетајући Димитрије је приметио стубове, на којима ће бити обешени. Пришао им је, опипао их, па онда додао:
— Још неколико сати, ја ћу овде висити.
У дворишту се чула музика из суседног хотела. Живојин, који је све време био натмурен, зажелео је тада да доведемо Цигане. То му је и учињено.
Циганска музика и певачица у хапсеничкој ћелији
Затим су осуђеници поново ушли у ћелију, заједно са Циганима и певачицама. За трен ока осуђеничка ћелија личила је више на неки кафешантан него на тамницу. Врло брзо створило се расположење о коме се не би могло ни сањати у оним просторијама. Осуђеници су затражили да им Цигани отсвирају “Ветар ружу пољуљкује“, па је Живојин на опште изненађење узео чашу и проговорио:
-Хајде, брате, да наздравиш, за срећан пут!
Кад је песма отсвирана, Димитрије је пришао Циганима и тражио да му се свира и пева “Тужна је недеља“. Када су Цигани стали у недоумици, он је рекао, како су такву песму пре неки дан у затвору заједно са њим певали рачуновођа Окружног суда и благајник Пореске управе.
-Од њих сам песму чуо, па ми се свидела.
Најпосле, Цигани су погодили његову жељу и отсвирали му „Тужна је недеља“. Када је отсвирана и ова песма, Живојин, кога све више обузима расположење, подиже чашу и говори:
— Зашто имам да се плашим смрти ? Хоћу да се провеселим.
Затим је отсвирано неколико севдалијских песама. На крају је Димитрије затражио, да му се отсвира посмртни марш. После тога Цигани су отишли. Доцније су Димитрију дошла његова браћа Јован, који је осуђен на 15 година робије, и Петар. Димитрије је поручивао последње жеље, бринуо се за сваку ситницу; док се Живојин није интересовао ни за шта.
„Каква је дивна зора!…“
У осуђеничку ћелију ушао је и истражни судија г. Манојловић. Он се обратио Димитрију и Живојину. Дао им је по цвет белога јоргована. Димитрије га је радосно примио. Њега је ова пажња истражног судије дирнула, док је Живојин равнодушно примио цвеће, без речи. Димитрије је узео цвеће и закитио се. Око три сата скинут је оков Живојину. Затим су скинули ланце и Димитрију. Скинуо му је његов брат Јован. То је била поседња жеља Димитрија. После тога Димитрије је затражио да му се дозволи да се умије и да се дотера, а затим је окове гурнуо ногом и добацио:
— Да Бог да да окови са мојих ногу оду на ноге Петра Грујића и његовог брата и на Степана Точаковића.
Затим се окренуо истоку, прекрстио се и тихо проговорио:
— Како јс дивна зора!
У четврт до пет дошао је свештеник г. Никола Поповић. Када је улазио. Димитрије му је притрчао и пољубио га у руку, а затим целивао крст. Овом приликом г. Поповић рекао је осуђеницима неколико утешних речи. Када је свештеник г. Поповић завршио, Димитрије је додао тихо: „Амин“. Затнм живахнувши:
— Жеља ми је да људи, који су ме упутили на овај пут, искусе највећу казну.
Под вешалима Живојин је одбио да целива крст
Тачно у 5 часова све је било припремљено за јустификацију. Жандарми су извели прво Живојина. Привели су га вешалима. Живојин је био миран. Судија г. Драговић саопштио му је одлуку Касације и рекао, да му је молба за помиловањс одбијена. Свештеник г. Никола Поповић упутио му је поново неколико утешних речи.
Живојин је давао утисак као да ништа не чује. Тупо је посматрао око себе. Одбио је да целива крст. Г. Драговић обратио се тада џелату г. Харту. Г. Харт је као и увек био у својој званичној одећи: жакету, са цилиндром на глави и рукавицама на рукама.
— Господине извршиоче, изволите прнступити извршењу казне!
Г. Харт је са помоћником пришао вешалима и над Живојином извршио јустификацију. Његова смрт констатована је за 11 мннута.
Димитрије је пришао вешалима насмејан и закићен јоргованом
После овога одмах је изведен и Димитрије. Он је био ведар и зачудо расположен. На грудима је имао велики цвет јоргована. Он је замолио, да му се руке не вежу, али се његовој жељи није изишло у сусрет. Целивао је крст и пољубио свештеника у руку. Димитрије је све до последњег тренутка био ведар и са осмехом прилазио је вешалима. Ниједног тренутка није се на њему показало, да мисли…
Његова смрт констатована је тек после 20 минута, што је, како је г. Харт изјавио, јединствен случај у његовој пракси.
У току последњих шест година ово је шести случај јустификације у Неготину.
ПЕРИШИЋ
2.
Миленко Јовановић је 1968. г. у часопису Анали Правног факултета Београд 3-4/1968 објавио текст
“О ХУМАНИЗАЦИЈИ ИЗВРШЕЊА СМРТНЕ КАЗНЕ“:
У нашој јавности, од најширег круга грађана, јавило ce однедавно посебно интересовање за смртну казну. До тога je, углавном, дошло после неких случајева организованих разбојничких напада y већим градовима, којима je дат широк публицитет путем свих средстава јавног обавештавања…С правом или не, y смртној казни многи виде меру која ће y самом почетку сузбити овај за нас нови вид разбојништва, ако та казна буде ригорозно примењивана. Смртна казна, биолошки, састоји ce y насилној смрти, уништењу живота… Када савремени законодавац у свој систем мера и метода којима обезбеђује друштвену дисциплину и правну сигурност уноси и смртну казну, разлог за то мора да ce тражи y нужди да ce заједница заштити у оним својим добрима која чине срж сваког организованог живљења у људској заједници. Законодовац сматра да по оном што ce испољава приликом извршења одређених кривичних дела …Извршилац je изгубио својства људског створа. По ономе што je учинио, себе je за увек онемогућио да живи y друштву других људи. To ce може изразити и другим речима па да ce добије иста мисао: по ономе како je поступао и шта je хтео, извршилац je прешао крајње границе које друштво поставља као бескомпромисне услове живота у заједници. Ko пређе те границе, нема му места међу људима, он мора да буде трајно уклоњен из заједнице. Уништењем извршиоца врши ce ефикасно трајно уклањање и потпуна заштита друштва од ризика које својим егзистирањем он собом носи. Тако ce једино може да схвата и оправдава неопходност постојања смртне казне у савременом свету. …Сигурно je једно, да y поређењу са неким од начина извршења y прошлости – клање, сдсецање главе мачем, набијање на колац, растрзање коњима, ломача – савремена средства постизања насилне смрти не испољавају некадашњу бруталност y чину извршења, настоје да што више удаље извршиоце казне од осуђеног и отклањању спектакуларност егзекуције која ce некад користила као застрашујућа мера према маси која присуствује извршењу… Ако je тачан закључак да ce друштво не свети осуђеном, да га усмрћење не поправља и да његова смрт не застрашује, онда ништа не стоји на путу да ce осуђеном пружи могућност да себи сам суди, да сам себе усмрти не приморавајући друштво да то учини. Ma колико на први погде може изазвати негодовање мисао да на смрт осуђеном треба признати право да изврши самоубиство, пракса показује да људи често управо самоубиством изравнавају свој рачун с друштвом, чак и када je извршено дело за које није предвиђена смртна казна, на пример, убиство на мах…У сваком случају, објективно, самоуништењем осуђени ослобађа друштво од чина егзекуције. Право на самоубиство на смрт осуђеног носи у себи и за осуђеног и за друштво дубоке хумане последице. Осуђени, који то право искористи, подразумевајући употребу еутаназивног средства, поштеђен je пре свега од насиља, без обзира на врсту, које мора да трпи егзекуцијом. Морално добија, јер над њим казна није извршена; његовом смрћу пре извршења гаси ce и поступак извршења и тиме он избегава крајњу деградацију своје личности. И породици je лакше. Сећање на његов злочин, еквипарира сећање да ce добровољно искупио. Може ce у томе ићи и корак даље при садашњем стању науке у трансплантацији органа, и осуђеном дати прилика да на његов захтев својом смрћу послужи продужењу живота других. Разлози хуманости не изостају ни на другој страни. Ако осућени своје право искористи, друштво ce ослобађа монструозног чина егзекуције. Тај чин јесте и мора да буде монструозан за непосредне извршиоце…Признањем права на смрт осуђеног да изврши самоубиство отвара ce и нов, истина не правни већ друштвено-политички поглед на етичку садржину овог права, који y себи носи могућност моралног измирења између извршилаца најтежих дела и друштва. У савременом свету, који ce толико оптужује за отуђење личности и у коме моралне вредности људских односа не силазе тако често са катедри науке о етици да у материјализованости тих односа унесу међу људе осећање припадања заједници — управо y оваквој хуманизацији извршења смртне казне леже неслућене могућности оплемењавања личности. Свака смртна казна привлачи изузетну пажњу средине y којој ce изриче, и њено извршење увек погађа one са најтананијим осећањима за туђу патњу и трпљење. Отвара ce једно, помало заборављено поглавље историје друштва, мање отуђеног од данашњег — античког друштва, чији je хуманитет омогућавао да осуђеник испијe отров. Још и данас високо стоји пример моралне чврстине Сократове да ce повинује осуди већине, без обзира што je уверен да није крив…“
ЈОВАНОВИЋ МИЛЕНКО /Сарајево 28.06.1909. – Београд 03.06.2002/, др правних наука. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1937. године, где је 1958. године одбранио и докторску дисертацију „О пороти – историјски и упоредно – правни преглед“. Од 16. јуна 1938. до 29. септембра 1949. године радио је као судија Среског суда у Ваљеву. Био је и секретар Врховног суда СФРЈ . Писац је више дела из правних наука. На основу сопствених дневничких записа описао је живот у окупираном Ваљеву и околини и објавио у књизи „Заборављено време“/Ваљево, 1990./. “
На седници Савета Правног факултета Универзитета y Београду од 15. децембра 1975. године, потврђен је избор др Миленка Јовановића, за редовног професора за предмет Грађанско процесно право y OOУP „Правни факултет Београд – Одељење Крагујевац” y Крагујевцу…
***
Са суђења Драгољубу Дражи Михаиловићу:
“Исказ сведока Миленка Јовановића, судије из Ваљева изазвао је живо интересовање код публике и новинара, нарочито код претставника стране штампе. Шестог јуна 1944 године искочила су падобранима из погођеног бомбардера у околини Ваљева четири америчка авијатичара и Немци су одмах пожурили у томе правцу. Око два сата по подне дошла су у кућу судије Јовановића два непозната човека, који су ту позвали да пође с њима. Он није знао да су то четници и због чега, га зову, али су му они објаснили да су у близини. пали неки Енглези и он треба да пође с њима ради превођења, јер је Јовановић знао енглески. Пратиоци су спровели Јовановића у један заселак села Жабара, где је у дворишту једне куће видео авијатичаре. Хтео је одмах с њима да разговара, али су га четници одвојили и одвели своме Команданту потпуковнику Воји Бранковићу који је био у соби заједно с још неколико младих четника. Јовановић се плашио да Немци не сазнају за целу ову ствар, али му је потпуковник Бранковић рекао да се ништа не боји. Потом је Бранковић питао преко Јовановића авијатичаре како се зову.Сведок Јовановић се данас више не сећа тачно њихових имена, али по презименима су то били О’Конел, други Хан из Вашингтона и трећи Ледер из Чикага. О’Конел је био стрелац топџија, Ледер механичар а Хан радиотелеграфиста. Четврти авијатичар био је сасвим млад. Он ништа није говорио и стајао је по страни, Звао се Вил. Амерички авијатичари објаснили су да су стартовали из Фође са задатком да бомбардују Ђердап, али су се изгубили због облака, тукли су над једним градом мостове и ту су им бипа погођена оба крила на апарату и оштећен резервоар за уље, те су морали да скачу из авиона. Пилот се спустио нешто раније од њих. Авијатичари су питали за објашњење где се налазе. Кад им је Јовановић рекао да су код Ваљева и да је то у Србији, нису се могли оријентисати, Тек при помену Југославије Хан се досетио, јер је знао нешто о нашој земљи. Сви они били су тек скоро дошли па Америке. Потпуковник Бранковић уверавао је авијатичаре да су они прихваћени од стране организације Драже Михаиловића и да не треба ничега да се плаше јер су у сигурним рукама. Они су питали зашто су разоружани, Сведок објашњава како је сазнао од свога пратиоца да су четници разоружали Американце зато што су имали петокраку на рукавима. Не црвену, већ белу. Јовановић је приметио код присутних четника револвере, компасе, сатове и друге ствари америчких авијатичара, али су четници тврдили пред њим да су им то све авијатичари „поклонили“.Ниједан авијатичар није знао ништа o Дражи Михаиловићу. Ипак се Хан присетио да је гледао неки филм о Дражи. Пошто се овај разговор завршио амерички авијатичари су тражили да буду упућени маршалу Титу и партизанима, јер им је на аеродрому у Фођи речено да ће у случају спуштања наићи можда на Титове партизане. Кад је то сведок превео Потпуковнику Бранковићу овај је одбио и рекао да Дража има у своме штабу америчког пуковника и да ће авијатичари тамо бити прихваћени. Авијатичари су прихватили овај предлог.
“После овога сведок Јовановић није више никада видео америчке авијатичаре. Неколико месеци по свршетку рата Јовановић је дознао преко радија и штампе да се америчка амбасада у Београду интересује за судбину америчких авијатичара, који су се спустили над нашом земљом. Из интересовања да дође са својим познаницима у писмени додир, Јовановић је отишао у америчку амбасаду, где су по подацима одмах нађени картони тројице авијатичара. Чиновник је саопштио Јовановићу да се сва тројица којима је он знао име, и онај четврти који се звао Вил нису више вратили и да се сматрају за нестале. Међутим пилот истог авиона који се био спустио код Уба а који је био заробљен од Немаца, по свршетку рата вратио се својој кући.“
– А шта желите тиме да кажете, да закључите, питао је сведока претседник по свршеном исказу.
– Ако је прошло седам: до осам месеци по, престанку непријатељстава, а они се нису дотле вратили у своје јединице, ја сам закључио да су они морали на неки начин нестати или да су побијени. У том уверењу ја сам случај пријавио Комисији за ратне злочине.
Ни за овог сведока одбрана није имала питање.“
Дража Михаиловић осуђен је на смрт и стрељан је 17.7.1946.г. Место погибије и укопа непознато.
3.
После робије због убиства силовао дечака у хотелу
НЕГОТИН – Више тужилаштво у Неготину оптужило је Дејана Анђелковића (42), избеглицу из Призрена, због силовања дечака, недозвољеног ношења оружја, тешке крађе и лажног представљања.
Након незапамћеног случаја силовања малолетника у избегличкој соби хотела „Инекс Крајина“ у Неготину, 29. јануара ове године, од када је силоватељ у притвору, овдашња јавност додатно је узнемирена накнадним сазнањем да је реч о једном од најсуровијих злочинаца бивше Југославије, четвороструком убици коме је 1993. године Окружни суд у Призрену изрекао смртну казну. Анђелковић је један од дванаесторице осуђеника на смрт коме је, променом закона, 2001. године укинута смртна казна. Њему је казна смрћу тада преиначена на 15 година затвора.
Како „Блиц“ сазнаје, некадашњи осуђеник на смрт није признао ниједно од кривичних дела која му се стављају на терет у ноћи између 29. и 30. јануара ове године. Он је, наиме, оптужен да је у центру града пресрео двојицу малолетника, лажно им се представио као полицијски инспектор, отео мобилне телефоне и нешто новца, а затим једног од њих, показавши му пиштољ који је имао код себе, одвео у собу хотела „Инекс Крајина“, коју је делио са непокретном мајком, где га је у купатилу силовао.
Анђелковић је ухапшен у својој соби још исте ноћи, где је након свега мирно заспао, јер је малолетник родитељима испричао шта се десило, а они су одмах алармирали полицију. Додатну тежину овако бруталном и мучном догађају, међутим, дало је накнадно сазнање које је изненадило и овдашње правосудне и полицијске органе.
Силоватељ детета, који је у Неготину у избегличкој соби своје тешко покретне мајке боравио од септембра 2010. године, заправо је један од најсуровијих злочинаца бивше Југославије. Наиме, Анђелковић је, заједно са још једанаесторицом осуђеника, избегао стрељачки строј само захваљујући промени закона тадашње СР Југославије 2001. године, када је укинута смртна казна.
У тих неколико месеци, колико је боравио у Неготину, нико осим његове најближе породице, мајке и сестре није знао да је он хладнокрвно, пиштољем у главу, заједно са двојицом саучесника, у ноћи између 1. и 2. септембра 1993. у Призрену убио Јакоба Такоа, приватног предузетника, његове сестре Каранфилку и Ђуришу и рођака Ђулбехара Мунишија – а све то да би се домогао 600 марака. Окружни суд у Призрену је због четвороструког убиства изрекао смртне казне Дејану Анђелковћу и Златану Закићу из Призрена, а због помагања у извршењу четвороструког убиства на 15 година затвора осуђен је Насер Споти.
Дејану Анђелковићу је 2005. године Окружни суд у Пожаревцу, где је иначе издржавао казну, сходно промени закона, преиначио пресуду на 15 година затвора. Након изласка из затвора 2008. године, овај окорели криминалац одлази у Јужноафричку Републику, да би се 2010. године вратио и настанио у избегличкој собици своје мајке у Неготину. На слободи је, међутим, издржао само четири месеца.
Аутор: Смиља Јурасовић, 4.јуна 2011.
https://www.blic.rs/vesti/hronika/posle-robije-zbog-ubistva-silovao-decaka-u-hotelu/8cphrkt
НЕГОТИН – Дејан Анђелковић (42), избеглица из Призрена, који је пре два дана у Неготину осуђен на 13 година затвора због силовања дечака, један је од најсуровијих злочинаца бивше Југославије. Наиме, он је заједно са још 11 осуђеника избегао стрељачки строј захваљујући укидању смртне казне 2001.
Дејан Анђелковић је 1. септембра 1993. хладнокрвно, заједно са још двојицом саучесника хицем у главу убио Јакоба Такоа, његове сестре Каранфилку и Ђуришу и рођака Ђулбехара Мунишија да би узео 600 марака.
Окружни суд у Призрену је због четвороструког убиства изрекао смртне казне Дејану Анђелковћу и Златану Закићу из Призрена. Због помагања у извршењу четвороструког убиства на петнаест година затвора осуђен је Насер Споти. Дејан Анђелковић је 2005. у Окружном суду у Пожаревцу где је издржавао казну, осуђен на 15 година затвора.
Након изласка из затвора 2008, овај окорели криминалац одлази у Јужноафричку Републику, да би се 2010. вратио и настанио у избегличкој собици своје мајке у Неготину. На слободи је био само четири месеца.
Анђелковић је у Вишем суду у Неготину осуђен на 13 година затвора због сумње да је у ноћи између 29. и 30. јануара ове године у центру града пресрео двојицу малолетника, лажно им се представио као полицијски инспектор, отео мобилне телефоне и новац, а затим једног од њих, под претњом пиштољем, одвео у собу хотела „Инекс Крајина“ коју је делио са непокретном мајком и у купатилу силовао.
Анђелковић је ухапшен исте ноћи где је након силовања мирно заспао. Његова жртва, малолетни дечак, родитељима је испричао шта се догодило, а они су злочин пријавили полицији.
Психијатријским вештачењем утврђено је да је Дејан Анђелковић био потпуно урачунљив у време злочина у Неготину. У време док је издржавао казну за четвороструко убиство, Дејан Анђелковић је описан као “хладнокрвни убица без трунке емоција”.
Аутор: Смиља Јурасовић, 19 новембра2011.
https://www.blic.rs/vesti/hronika/maloletnika-silovao-cetvorostruki-ubica/8q1gcgw