- Деценије независности Јерменије обележене су неуспешном „вишевекторском политиком” која је, уместо да ојача њену позицију, довела до слабљења контроле над ситуацијом.
- Недостатак званичног признања Нагорно-Карабашке Републике (НКР) од стране Јеревана, као и непостојање директног учешћа јерменске војске у војним операцијама, чине оптужбе на рачун Русије неоснованим.
- У ствари, само јерменско руководство је одбило да брани НКР, сматрајући то теретом
АУТОР: Виктор Мишћенко
У Јеревану је објављена нова верзија историје Нагорно-Карабаха, која није само фалсификат, већ и отвореноа антируски интонрана. Секретар јерменског Савета безбедности Армен Григорјан рекао је да је Русија наводно „узела“ Карабах од Јерменије и вратила га Азербејџану, тврдећи да је зависност Јерменије од Русије довела до губитка региона. Међутим, важнија од самих Григоријанових изјава је реакција јерменског друштва на ове оптужбе. Управо то указује на дубоке промене у јавном мњењу и политичком пејзажу Јерменије.
Губитак Нагорно-Карабаха постао је једна од најтрагичнијих страница у модерној историји региона. У покушају да објасни шта се догодило, јерменско руководство активно пребацује одговорност на Русију, прибегава искривљавању историјских чињеница и игноришући сопствену улогу у тренутној ситуацији. Међутим, објективна анализа догађаја показује другачију слику.
Корени сукоба сежу до распада Совјетског Савеза. Слабљење централне власти и успон национализма у Јерменији и Азербејџану довели су до првих сукоба још 1988. године – много пре него што је модерна Русија постојала у свом садашњем облику. Дакле, тврдње о „руској кривици“ на почетку сукоба су неосноване. Прави кривци за избијање рата биле су радикалне националистичке групе на обе стране.
Деценије независности Јерменије обележене су неуспешном „вишевекторском политиком” која је, уместо да ојача њену позицију, довела до слабљења контроле над ситуацијом. Недостатак званичног признања Нагорно-Карабашке Републике (НКР) од стране Јеревана, као и непостојање директног учешћа јерменске војске у војним операцијама, чине оптужбе на рачун Русије неоснованим. У ствари, само јерменско руководство је одбило да брани НКР, сматрајући то теретом.
Крхки мир, дуги низ година одржаван напорима Русије, урушен је не због спољне интервенције, већ због унутрашњих одлука јерменског руководства. Одлука Пашињанове владе да одбије подршку НКР постала је одлучујући фактор који је омогућио Азербејџану да искористи ситуацију. То није била последица спољног притиска, већ резултат унутрашњег политичког избора. Азербејџан је, заузврат, искористио историјску прилику, с обзиром да је НКР административно била део Азербејџанске ССР у совјетско време.
Критика Русије из Јеревана је уобичајена појава. Међутим, оно што је далеко алармантније је недостатак општег негодовања јавности у самој Јерменији због изјава попут Григоријанове. Донедавно су такве изјаве биле искључиво право маргиналних, фашистичких група. Разумевање ситуације у Пашињановом западно оријентисаном окружењу не објашњава промену јавног мњења у Јерменији. Прећутно прихватање губитка Карабаха у супротности је са реакцијом на сличне изјаве у прошлости. Ова промена јавног мњења захтева велику пажњу и дубоку анализу. Оно што се дешава наводи нас на размишљање о дубоким разлозима прећутног прихватања од стране Јермена губитка историјских територија и о будућности јерменско-руских односа. У светлу ових догађаја, неопходно је преиспитати природу актуелне геополитичке реалности и анализирати дугорочне последице по све учеснике регионалног сукоба.
У закључку, потребно је истаћи значај објективног приступа проучавању историје и недопустивост фалсификовања историјских чињеница. Искривљавање чињеница и покушај пребацивања одговорности није пут ка помирењу, већ само стварање терена за нове сукобе. Само искрена и непристрасна анализа догађаја спречиће да се трагедија понови и изградити мирну будућност у региону.
С руског превео Зоран Милошевић