ИЛУСТРАЦИЈА: Римски цар[1] Отон III у свом последњем говору Римљанима пред смрт, цртеж из 19. века (Нормално, тада није било обријаних папа, како је овде приказан Силвестер II)
„Нисте ли ви моји, Римљани?
Због вас сам напустио своју отаџбину и властити род.
Из љубави према вама одбацио сам своје Саксонце и све Немце,
моју властиту крв. …“[2]
Из последњег говора Отона III 1001. године
Право је питање када је тачо настало Римско царство. Неки би рекли у доба Јулија Цезара, а други у доба Августа Октавијана. Римска република је полако прешла у римско царство тако неприметно да је тешко утврдити од када се уствари ради о царству, а докле уопште постоји република. Тако уједно, први римски цар је или Јулије Цезар или Август Октавијан. Није лако утврдити. Међутим, то није толико ни битно.
Оно што је познато јесте да је Јулије Цезар постао први доживотни диктатор, такорећи аутократор у Римској републици самом одлуком римског сената, тј. њиховим гласањем. Већ прије тога је неколико пута био изгласаван као диктатор на одређени период од стране сената, док на крају није био изгласан за доживотног. Тако да је сам републички главни орган (поред два конзула), гласањем такорећи се одлучио за царство. Поред властитих војних успеха цезар је за републику био користан и по својим доброчинствима обичним становницима Рима.
Међутим, воља сената и воља народа, није била по вољи „бранитеља републике“ те га је једна групица и убила на челу са Брутом и Касијем. Изболи су Цезара ножевима, док је он при томе својом крвљу пошприцао сам споменик Помпеју Великом, значајног освајача истока и пријатеља Цезара све до њихових међусобних ратова.
Међутим, Брут и други ослободиоци од диктатора, нису нашли одобрење код сената и римског народа (који је волео Цезара), тако да је цезара наследио следећи цезар.
Цезар је иначе постала титула за римске цареве те на славенским језицима „цар“ уствари значи „цезар“.
Након Цезара, на власт је доведен његов усвојени син Октавијан, који је тријумфално уништио силу Клеопатре и Марка Антонија, завладао републиком, учврстио власт у Риму те узео уместо имена Октавијан, име Август.
Август је касније постала такође титула за све цареве. Август је направио праву прекретницу у аутокрацији. Показао се као узорити владар у многим стварима. Он је први изградио Рим у мрамору. До тада је Рим практички био као неки неразвијени градић, а Август га је претворио у светски центар. Изградио је Рим, био је дарежљив, помагао сиротињу, помагао у грађанима у глади, градио паганске храмове (иако ово није похвално), водио ратове и освајао, одржавао гладијаторске (није похвално) и сличне игре. И све што је чинио је написао у такозваном „Res gestae“ који је био исписан на стубовима његовог маузолеја. Касније је овај спис откривен у Анкари на зидовима ондашње џамије те је те списе открио јавности тек Кемал Паша Ататурк 1930их година. Такође, Август је настојао да успостави морални систем у царству те је сваки неморал био кажњив од стране државе.
Све што је Август радио за свога живота је постало узор за цареве будућности, иако углавном није примењивано од паганских царева. Август је постао отац царства и представљао је оно што је значило бити цар[1]. Тако да је образац августовског владања примњиван такође и код каснијих хришћанских царева, само у христијанизираном виду. Тако нпр. узорно није градити храмове паганским боговима, већ градити цркве тј. хришћанске храмове. Ово је примењивано нормално и код хришћанскх краљева који су такорећи опонашали цареве те је нпр. познато да је краљ Милутин изградио 40 цркава за 40 година владавине, што је исто што је Август радио у своје време, само градећи паганске храмове.
Цар Константин је постао нови хришћански Август и први хришћански цар, нови Август новог старог римском царства. Тако да је он деловао по моделу христијанизираног августинства такорећи, али такође и по моделу библијскх јеврејских царева.
Иако су и сам Цезар и Август сматрали себе боговима, што је било лоше, они су ипак такорећи оваплотили делом идеју самога Господа Бога о царству, које је касније нашло свој смисао и испуњење само у хришћанском царству. Они су створили темеље за хришћанско царство будућности. Идеали Августа о уређеном и моралном царству нашли су свој једини смисао и светлост у каснијем хришћанском царству. Морално царство Августа се могло остварити само у каснијем хришћанском царству. Тако да по мојем мишљењу можемо рећи да је царство било идеја самога Господа Бога.
Иако нормално не наводим да је то све било по Божијем промислу, јер је јасно да су Хришћани потом масовно прогањани и убијани у доба наредних царева после Августа, нпр. Нерона, Декија, Диоклецијана и др. те у периодичним убијањима у провинцијама.
Већ након смрти Августа, са доласком Тиберија на власт царства, римским царством такорећи владају стално психопате. Већ одмах, Тиберије је делом психопата и педофил. Након њега Калигула још више. А највише потом од свих, Нерон, који је убио чак и своју мајку и спалио Рим да би на томе месту изградио огромну палату – златна кућа. Тако уједно и касније, цареви су мање више психопате. Тако да морални кодекс и идеал Августа бива у потпуности мање више неостварен практички све до цара Константина.
Ови сви разноразни цареви после Августа су више слика Антихриста, него самог Августа. Још у оно време су Хришћани сматрали макар и у прогонима и убијањима да је цар онај који задржава појаву Антихриста, иако су му сами били слични, али је било и разних Хришћана који су Нерона дословно сматрали Антихристом.
Са таквим психопатама-царевима од којих је прави пример цар Хелиогабал, можемо говорити о правој слици Антихриста, док прави цар представља слику Христа.
Сам Исус Христос је јеврејски цар, Он јесте скривени владар заједно са Хришћанима, који такорећи влада заједно са Хришћанима до појаве Антихриста. Тако је то уствари тзв. „хиљадугодишња владавина“ из Откривења, која траје све до појаве тираније Антихриста. Иако ово све не сведочи да је Христос такорећи био директни владар у хришћаском царству, него владар са Хришћанима, тако је уједно Црква и победила све секте кроз историју, управо самим Христом, који влада Црквом, али и делом, Хришћанским царством у оној мери у којој је сам цар прави Хришћанин и колико исправно влада.
Христос је онај који одржава целокупну хришћанску цивилизацију, у којој влада хришћанска култура, Црква и морал. Када се ово све уништи, макар је и убијен последњи римски цар (Николај II) који је чувар свега овога, али на првом месту када пропадне и Црква, тада се може устоличити Антихрист.
Цар представља у суштини слику Христа, тако је требало бити, али је то заживело тек у доба Хришћанких царева. Идеја царства је била од Бога. Први ју је дакле донео Август, али је она уствари заживела у правом смислу тек са хришћанским царевима.
Иако у хришћанском царству је такође било секташких царева који су прогонили Цркву, они су привремено представљали тада донекле слику Антихриста, а не Христа како је требало бити. Они су били Саул који је изгубио легитимитет власти самим поступањем насупрот вољи Божијој те прогонећи Цркву.
Међутим, Црква је победиле и те наследнике и слике Нерона тј. секташке цареве силом Христовом те су богобојазни цареви вратили праву веру коју су ови рушили.
Тако да цар бива и једно и друго кроз историју, или слика Христа или слика Антихриста. Међутим, само са царем васељенски сабори решаваху и утврђиваху праву веру и с њима је морал очуваван и декаденција и рука антихриста се није могла појавити.
Међутим, са убиством последњег римског цара, тј. Николаја II, сваки облик неморала и зла је могао да се неконтролисано шири те сада чак прети да уништи и саму Цркву Христову.
Од доба Константина тј. новог Августа, царство добија прави смисао и оно је тада бранилац Цркве и гарант праве вере, хришћанског морала и хришћанске културе. То је све очито, што приметимо и данас са нестанком свега тога почевши са убиством последњег цара тј. Николаја II. Видимо како смо упали у мрачни век или мрачно доба након његове мученичке смрти, у којем пропада све што је добро, почевши од Цркве, хришћанског морала, културе и све се изокреће наопачке без икаквог ограничења као у изопаченим наопачке идејама паганског цара Хелиогабала или самог Нерона.
Постајемо као део неслане бруталне шале Хелиогабала, или тачније шале праве слике Антихриста.
Николај II иначе и јесте био римски цар, он је био директни наследник хришћанских царева још од Константина па до њега.
Ортодоксна вера је била једна од такорећи уставних елемената хришћанског царства те његов незамењив део. Када римски цареви открише праву веру тј. Правоверје или Ортодоксију, они је тада уведоше у саме темеље царства. Тако да царство бива царство од тада и неизмењиво, једино ако је Правоверно.
Са самим одбацивањем Ортодоксије од стране царева, скретали су у слику Антихриста те прогонили праву Цркву.
Очито је да је Римско царство постало Ортодоксно или Православно од доба цара Константина и тада је уствари Ортодоксија такорећи постала уствани и незамењиви елемент царства. Тако да од тада царство није царство ако није Православно или Правоверно. И управо то да је то царство тек царство једино ако је Правоверно је чињеница која је неизбрисива у веке векова у самом темељу римског царства као таквога.
Ово Ортодоксно римско царство је потом директно пренето из Цариграда на Босфору у Москву, нови Цариград или нови Рим, јер се тадашњи велики кнез Русије Иван III оженио цариградском принцезом Софијом 1472. године и тако наставио римско царство у Русију, преузевши сва обележја цариградског римског царства у Мосвкву и све римске системе владања.
Тако да су потом Руски цареви уствари били Римски цареви и звани су такође и Августи. Тако да је последњи Август тј. римски цар уствари убијен 1917. године тј. Николај II.
Тако треба проматрати историју царства. То је права истина. А не оно што су западњаци изопачили у самој историографији.
Прво су створили лажно царство 800. године и назвали га римским, иако није имало никакве везе са римским царством. Него је било обично Франачко царство или боље рећи варварско царство. Ово сведочи сама историја тога квази царства све до његовог укидања 1806. године од стране Францa II у доба Наполеона.
Затим су изумили да је римско царство на истоку било уствари Византија, а не Римско царство. Изумили су тако стога ново непостојеће фантазијско царство, које никада није ни постојало. Тако су изопачили целу историју Римског царства.
Такође су изумили да је Римско царство тобож пало 476. године на западу, што је нетачно. Царство је потом обновљено на западу у доба Јустинијана, а потом се оно одржало на западу све до пада Барске или Италијанске капетаније римског царства 1071. године. Значи царство на западу је пало тек 1071. године, а не 476. године, а то царство је уништио папа, заједно са Норманима, тј. такорећи папским усташама онога доба. С тим папским усташама средњег века папа је уједно уништио Православље где год је могао по целој западној Европи, све док на крају није одлучио да направи то и са Светом Земљом и Цариградом, али није могао. Само привремено је успео да избаци Православље из тих подручја.
Стога, папа је уништио Православље на западу те тако и све правоверне монархије тамо, али није успео да уништи и на истоку, без обзира и на каснији привремени усхеп кобног Фирентинског сабора у 15. веку, када су се сам цар Јован VIII и цариградски патријарх и готово све владике одрекле ничим избрисивог уставног елемента римског царства тј. Правоверја.
Царство је морало да настави своје постојање те је из изопаченог Цариграда пренето у Русију и тамо се одржало све до смрти Николаја II. Међутим, по неким тврдњама, привремено ово царство чува Богородица, која је нова царица римског царства и чека новога цара да му такорећи преда круну.
Значи, по томе, круна чека новога римског цара.
Међутим, да се вратим на питање владавине Христове и цара. Христос влада у Православној Цркви и делом у Православном царству. Царством влада цар и он је отац породице Православних краљева. Цар је онај који је задужен за очување Православне Цркве и правоверних Хришћана и он је тај који предводи мисионарски рад широм света.
Цар треба да буде слика Христа, а царство бледи одраз царства небеског. С друге стране краљеви су такође мање слике Христа и огледало римског цара. Цар је отац царства и отац краљевима, који су његови синови.
Ово је било опште познато и на западу, тако да је сам св. папа Григорије у писму навео да новокрштени енглески краљ Кента Етелберт улази у породицу Хришћанских монарха којима је отац сам римски цар у Цариграду. Тако је било и требало је да буде.
Међутим, нажалост кроз историју су цареви стално водили ратове са краљевима, као што је опште познато са историјом средњег века Србије, Бугарске и Византије. Такође је једно време византијски тј. римски цар Василије II уништио Бугарску те силом укинио Бугарску патријаршију и наметнуо им Цариградску патријаршију и почео проводити режим грецизације бугарске Цркве.
То су све биле велике грешке и насупрот визије царства и краљевстава као породице или конфедерације. Тако уједно, цар Душан је увелико ослабио римско царство, освојивши његов велики део и прогласио себе царем уместо римскога цара у Цариграду. То је такође грешка.
И тако су ти стални ратови међу Православнима трајали све док нису дошли Турци и узели свима све. Уништили су и Бугарску и Византију и Србију.
И где је онда више освајање и неслога. Где је наметање себе за цара. Где је укидање туђе Цркве. Нема га. Све је замукло под Турцима тј. паганима и варварима.
Тако је уједно било грешака и у Руском царству. Руси су освојили Грузију и уништили Грузијску патријаршију те су настојали да русизирају Грузијску цркву те су чак прекречавали старе грузијске фреске. Такође, руски цар Петар Велики је укинио положај руског патријарха и наметнуо уместо њега „Свети правитељствујушчи синод“ у којем је велику улогу играо управо службеник царства оберпрокуратор, обични лаик. То је све трајало до пада руског царства 1917. године, када је парадоксално поново враћен положај руског патријарха у то време.
То су све историјске грешке на којима можемо да научимо из историје, које не треба да се никако понављају ако икада буде опет Римскога царства.
Међутим, права визија православне монархијске конфедерације је и била остварена у потпуности у једном периоду историје.
То је било у доба римског цара Отона III. Отон је био уствари франачки цар, међутим, њега треба карактерисати као уствари римског цара. Његова мајка је била Теофано, римска тј. византијска принцеза. Уз помоћ ње увелико је укинут иако не у потпуности, филиокве у франачком царству те је уведен систем владавине у свему по узору на римске цареве. Отон је био захваљујући њој, Герберту (папа Силвестер II) те другим саветницима, у потпуности свестан праве визије римске царевине и успоставе конфедерације. Он је у потпуности проводио ту визију целу своју владавину. Пренео је престоницу у Рим, увео римски систем владавине и одржавао правоверје, укинио декретом кривотворину звану Константинова даровница (на потицај папе Силвестера II), мисинарио и уводио новокрштене монархије у систем конфедерације римске царевине (Чешку, Пољску, Мађарску), проводио програм Renovatio imperi Romanorum[2], живио своје титуле као обновитеља римског царства и слуге Исуса Христа те живио у потпуности дубоким хришћанским животом тј. светим животом.
У његово доба није практички ни било ратова, а хришћанске монархије су биле у сарадњи и миру са његовим царством. Чак је требало да се ожени и са римском тј. византијском принцезом Зои која се била и искрцала у Барију (на путу до њега) те тако да уједини западно и источно римско царство у складну конфедерацију.
Међутим, сами становници Рима су се насилно побунили против његове владавине. Он је одржао легендарни говор на зидинама Рима и потом отишао и више га никада нису видели. Тако је тај светац отишао од њих и потом у Равени добио маларију те потом уснуо у Господу 1002. године.
Рим је одбацио цара и његову визију царства, а такође и цели франачки запад који га је углавном и презирао, како и наводи у своме последењем говору. Запад није могао поднети римско правоверно царство, није могао поднети правоверног цара те је тако одбацио њега, практички једину наду Запада.
Тако да је већ одмах после њега завладао Хајнрих II који је уништио Цркву у самом Риму, наредивши папи да уведе филиокве у Симбол вере 1024. године, а потом уништио и само царство на западу и изопачио га те вратио назив „франачко царство“. Програм више није било обнова хришћанског римског царства, већ обнова франачког варварског царства.
Он је био бруталан, спаливши Павију те је заратио са свим хришћанским монархијама са којима је Отон био у миру, ујединивши се чак са паганима. Мисионарење више није ни било пројекат царства, а касније са све већим изопачењем запада мисионарење је практички вршено само мачем и ватром, како су то чинили крсташи са благословом папе, нпр. тевтонци на северу. Тевтонци су чак добили благослов и да Русе прекрсте на католичанство, али нису успели. Како сам и навео, папа иако је уништио Православље на западу, на истоку никако није могао.
И да се вратим на Отона и његову визију царства.
Његова визија је била истинска визија православне монархијске конфедерације, која је и проведена у пракси у његово доба. Тако да је он узор уствари и за Римско царство будућности и будућу конфедерацију православних монархија, јер је он ту идеју био провео у праксу и која је била жива у његово доба.
Правосалвна конфедерација будућности би требала да се састоји од римске тј. руске царевине, заједно са православним монархија које су у хришћанском братству међусобно и са самим царством.
И оне потом не ратују међусобно, нити укидају туђе патријаршије и епископије већ се чак умнажају (како је нпр. Отон даровао архиепископију у Гњезну Пољској) а не отимају.
Треба на снази да буде неповредивост граница и неповредивост патријаршија и епископија, унутар конфедерације.
Још од древних времена Римљани су сматрани цивилизовани, а остали, варвари. Потом када је Хришћанство завладало Римским царством увек је постојала визија римства као хришћанског и цивилизованог, насупрот варварштини. Тако су такође остале Православне монархије биле у овој породици цивилизовалих хришћанских узорних грађана. То је било у теорији, у коју су веровали како наистоку тако и на западу те се тако шта може читати чак и у писму св. Патрика Ирског поглавици Кротику у 5. веку. Значи, хришћански правоверни цивилизовани грађани су припадници конфедерације. То је била визија, која често није живела у пракси.
Међути, поучени грешкама историје, сматран да треба да поново заживи ова визија. Тако да по мојем мишљењу треба да са обновом царства и конфедерације заживи и тзв. римско или ромејско грађанство. То би било грађанство које би имало углед и које би могли да добију сви становници конфедерације, а било би потицано да га сви и добију унутар конфедерације. Услов би међутим био да положе одређене испите из правоверја, праве историје света (правоверне генезе такође), праве историје Хришћанства, догматике, хришћанског морала и могуће аскетике (можда и још понешто). Тако да би у конфедерацији живели правоверни и морални, узорити и цивилизовани римски (или ромејски) грађани, а не варвари.[3]
Потом би ова конфедерација, ширила правоверје по целоме свету, била светионик целог света, узор и ширитељ мира и правог хришћанског правоверја и правога морала.
То је визија.
Међутим, данас, ми смо у мрачном веку, потуцамо се пипајући у мраку незнања и неморала. Цар је мртав и нико више не штити правоверје са трона, нити чува традиционални морал са свога престола. Убивши цара убили су чувара истине и светионик по свету. Убили су сам симбол заштите истине и правоверја.
Смрћу светлости зашли смо у мрачна беспућа демокрације, свађалачке партијашке руље или хорде (варварске наравно) који се сами продају земаљским силама таме тј. глобалистима за паре. Постали смо отпадници и варвари, симболи хаоса, а не реда, америчке варварштине и отпадништва, а не цивилизованости, реда, правоверја или морала.
Све пропаде, а ето нада остаје. И када су сва зла изашла из ове Пандорине кутије, ипак нада остаде.
Renovatio imperi Romanorum.
ИЗВОР: Ж., 28.02.2025. године, https://independent.academia.edu/%C5%BDx
– Сваким цитирањем овог чланка потребно је навести извор.
[1] Тако уједно и Цезар, који је био познат што је био милостив и опраштао онима који би се побунили против њега, ако би одустали од тога.
[2] У правом смислу и схваћању Римском хришћанском царства са свиме што представља.
[3] Сама идеја образовања делом и ка постизања моралног и складног човека је уједно и конфучијанска, која потиче од кинеског фиозофа Конфучија, кога би засигурно св. Јустин Филозоф и назвао Хришћанином, како је и сматрао разне древне грчке филозофе нпр. Хераклита. Конфучије је исто тако Хришћанин, као и Лао Це. Што не значи да су они били непогрешиви те типични Хришћани.
[1] Иако је био франачки цар, у постпуности га називам римским царем, јер је по свему то и био.
[2] То је управо то. Он је постао духовни хришћански Римљанин (у духовном смислу) и римски цар, одрекавши се франачког духа и варварштине. То су све дубоке и симболичне речи. Међутим, сам Рим се такорећи поварварио у духу те су зато и одбацили Отона III, римског цара. … Једино са правим правоверним римством се може бити римски цар. Ову чињеницу никада нису разумели каснији цареви тзв. Светог римског царства, него су били и остали обични франачки неправоверни варвари све до пада тог лажецарства 1806. године.