- Уколико успе паклени план глобалиста да у својој мочвари удаве српску ћирилицу и све што има предзнак и специфичност националног и традиционалног, нестаће истовремено и Српски народ који то писмо чита и њиме пише.
- Као буба–швабе и пацови после нуклеарног рата, преживеће само интернационалистичке креатуре које се свог српског имена стиде и свој род презиру.
- Они су по укусу глобалистичке мочваре, јер немају ни мирис, ни укус, ни лабус.
Аутор: Драган Р. Млађеновић, НАУКА И КУЛТУРА
Закон о забрани српске ћирилице
Први закон о забрани и укидању српске ћирилице (која се тада није разликовала од руске) донела је аустријска царица Марија Терезија (владала од 1740–80). Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Намера и циљ овог царског указа и забране је требало да буде тихо одвајање српских поданика Аустријског царства од Русије и руског културолошког утицаја. (Да ли нас то подсећа на данашњу ситуацију?!) Царица Марија Терезија је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе одлучно супротставила Српска Православна Црква и српски народ. У 19. веку и аустроугарски цар Франц Јозеф (1830–1916, владао од 1848–1916) је донео уредбу о забрани ћирилице, али ју је и он повукао због жестоких протеста Срба.
(„Од Марије Терезије до данашњих дана”, „Глас јавности”, 03. 01. 2012)
Прво што су аустро–угарске власти урадиле када су 1915. окупирале Краљевину Србију – забраниле су ћирилицу. Осим православне веронауке, српска деца су у школама све предмете учила латиницом.
Тек је ослобођење 1918. ћирилицу вратило Србима. Несрећно југословенство је затим отужном причом о братству и јединству и „троименом СХС народу“ „добровољно“ наметало хрватску гајицу као писмо „цивилизованог“ Запада.
Спасавање ћирилице на ТВ Београд
Мој отац Радослав Раде Млађеновић (1922–92) је каријеру телевизијског редитеља започео шездесетих година прошлог века у редакцији Школско–образовног програма Телевизије Београд (тада се Србија није помињала ни у називима установа). Као национално освешћен Србин залагао се за неговање српске ћирилице која је у оно време била протерана из свих програма ТВ Београд. Мој отац је ћирилицу у Школско–образовном програму успео да спасе тако што је на састанку редакције колегама поставио питање: „Како ће наша деца да читају натписе у нашим емисијама када латиницу почињу да уче тек од четвртог разреда?“ А у то време, подсећам, бити обележен као „српски националиста“ који се залаже за неговање ћирилице, није било нимало безазлено ни безопасно.
Гробља и спрдање
Џорџ Ален, амерички амбасадор у Југославији од 1949–1953, тражио је од комунистичког народног хероја и послератног југословенског министра просвете и културе Родољуба Чолаковића (1900–83) да се, као доказ потпуног „раскида с Русима“, напусти ћирилица и пређе сасвим на латиницу. „У извесном смислу то и радимо“, одговорио је министар. „Трудимо се да свако дете у Југославији научи латиницу, па ће до тога доћи само од себе“.
Јер, докле год пишу ћирилицом, Срби су за атлантисте „мали Руси на Балкану“. Зато је после 5. октобра 2000. систематски вршена латинизација готово целокупног јавног простора. И зато је Венецијанска комисија протестовала због члана 10 српског Устава (2006) у коме јасно пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“.
Др Сузана Игњатовић (рођена у Београду 1975) из београдског Института друштвених наука, својевремено је у политичком магазину „Peščanik“ била посебно духовита; написала је да се „ништа страшно неће десити ако дерегулишемо писмо у следећем уставу – ћирилица ће и даље бити коришћена за надгробне споменике, за својеручне потписе, за краснописна школска сведочанства и на рекламним таблама неког кафића – из штоса“. Дакле, све приче о „богатству двоазбучности“ завршавају местом које су одрођени интелектуалци наменили ћирилици, а то су – гробља и спрдање.
(Слободан Антонић, „Успон и пад Вукове ћирилице“, „Стање ствари“, 05.12.2023)
Успон и пад Вукове ћирилице
Исцрпан, а сажет опис „хода по мукама“ српске ћирилице за последњих двеста година дао је др Синиша Стефановић (рођен 1966), научни сарадник у Заводу за проучавање културног развитка – Београд, у својој најновијој, капиталној књизи „Успон и пад Вукове ћирилице – од Кримског рата до Кримског рата“ (Андрићев институт, Вишеград, 2023). Важан део грађе за ову књигу чини претходно израђена Стефановићева студија „Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији“.
Синиша Стефановић (р. 1966, извор: Стела поларе)
Стефановић на конкретној грађи показује, рецимо, да су највећи падови у употреби ћирилице везани за ИБ (1948) и Седми конгрес СКЈ (1958), а не за Новосадски договор (1954) – што јасно означава политичку, а не лингвистичку позадину овог питања. Аутор наглашава да је то све била политичка дисквалификација ћирилице као „шовинистичког писма“, и да је у тој за ћирилицу крајње непријатној ситуацији угледни лингвиста проф. Павле Ивић (1924–99) дефинисао ДВОАЗБУЧНОСТ СРПСКЕ КУЛТУРЕ, како би ћирилицу – колико је то тада било могуће – одбранио од комуно–усташких интернационалиста и њихове намере да је сасвим укину. Стефановић затим описује латинизацију широких слојева становништва у Србији (до 1990), те увођење „двоазбучности“ српског језика (после 1990) – при чему је „друго писмо“ стандардна хрватска гајица која је овај незванични назив добила по хорифеју тзв. Илирског покрета Људевиту Гају (1809–72). Овде ваља напоменути да од писма гајице и хрватског језика не би било ништа, да 1850. године у Бечу Вук (1787–1864) и Ђуро Даничић (1825–82) нису са петорицом илираца подписали тзв. Књижевни договор којим су Хрватима у оснивању даровали српски језик, а онда су га они писали латиницом и назвали га хрватским.
Све приче о „богатству двоазбучности“ завршавају местом које је ћирилици наменила наша одрођена, самозвана елита; то су – како је речено – гробља и спрдање. На порталу Аutonomija info Војвођанера Динка Грухоњића (рођен у Бања Луци 1970), професора Универзитета у Новом Саду, читамо следећи мисаони одлив: „А шта нам говори мањак ћириличних табли (у Новом Саду)? Прва је да се Нови Сад глобализовао, да више није она стара ‘српска Атина’, у којој се ‘мислило и на ћирилици писало’. Друга ствар је отмено присуство латинице“.
А какву судбину чека „неотмену“ ћирилицу? Она је препуштена дарвинистичкој борби за опстанак у глобалистичкој мочвари у којој треба придавити све националне специфичности. Но наши одрођени интелектуалци и аутошовинисти сматрају да није никаква штета ако српска ћирилица нестане: „Ћирилица ће се одржати ако пронађе сопствени raison d’être (…). Ако није довољно витална, ћирилица ће да одумре, и то неће бити штета, јер оно што у себи више нема животне снаге нема ни разлога за живот“ (Иван Миленковић, „Мумифицирање културалне политике“, Политика, 24. август 2013, Културни додатак, стр. 7).
Уколико успе паклени план глобалиста да у својој мочвари удаве српску ћирилицу и све што има предзнак и специфичност националног и традиционалног, нестаће истовремено и Српски народ који то писмо чита и њиме пише. Као буба–швабе и пацови после нуклеарног рата, преживеће само интернационалистичке креатуре које се свог српског имена стиде и свој род презиру. Они су по укусу глобалистичке мочваре, јер немају ни мирис, ни укус, ни лабус.
НАДАЈМО СЕ ДА ЧОВЕКОЉУБАЦ ТО НЕЋЕ ДОЗВОЛИТИ.