Сваки тренутак живота је важан, а свака мисао и дело остављају неизбрисив траг на путу ка вечности. У потрази за чистотом и ослобођењем од унутрашње таме, искрено покајање постаје светлост која води ка обнови душе. Како заиста спознати дубину сопствене грешности и отворити се за преображајућу моћ Божанске Љубави?
Цео наш живот на земљи, од рођења до смрти, може се посматрати као један јединствени чин. Оно што је битно у том чину види се у тренутку. Замислите чисту стаклену посуду пуну воде. Одмах се види да ли је вода чиста и колико. Исто ће бити са нама када пређемо у други свет. Сваки наш покрет, свака мисао или осећај оставља траг на нашем животу. Ако би нам се десило да нам током целог живота само једном прође зла мисао кроз главу, рецимо о убиству, та једна мисао би остала као тамна мрља на нашим животима, ако се не покајемо и не осудимо себе због тога. Ништа се не може сакрити. Често мислимо да нас нико није видео или да не зна шта мислимо или радимо. Али када почнемо да бринемо о вечности, све се мења и желимо да се ослободимо сваке таме у себи.
Ако кажемо да немамо греха, варамо се и нисмо искрени. Али ако признамо своје грехе, Бог ће их опростити и очистити нас од сваке неправде. Искреним покајањем, када пред Богом и људима признамо своје грехе и осудимо себе, наша унутрашњост се чисти. Као када воду пропустимо кроз филтер, тако се и наша душа кроз покајање враћа својој чистоти. Зато, када се исповедам, кривим себе за свако зло, јер не могу да нађем ниједан грех на свету за који нисам способан, макар на тренутак у својој глави. Сама могућност да ми тако нешто падне на памет показује да нисам савршен. Ко може бити сигуран да му никада неће пасти на памет лоша идеја? И ко гарантује да се тренутак када помислимо нешто лоше неће претворити у нешто веће?
Док смо живи, можемо се поправљати. Али шта ће бити са нама када умремо, то још не знамо. У физичком смислу, ако неки предмет добије довољно јак притисак, он ће, када напусти Земљину гравитацију, заувек летети великом брзином у свемир. Зар се нешто слично не дешава и са душом? Ако је душа испуњена љубављу према Богу, напуштајући тело, отићи ће Богу. Или, ако се окрене од Бога, отићи ће у таму, у бескрајне муке супротне љубави. Зато, колико год можемо да видимо своје грехе, морамо их искрено признати да их не бисмо носили са собом после смрти.
Важност слободне воље и следовање Божјој вољи
Када се пред нама појаве различити путеви, морамо одлучно кренути према добру којем тежимо. Овај избор ће сигурно захтевати одрицање. У таквим тренуцима се јасно види наша слободна воља. Нажалост, често се људи воде краткорочним жељама и скрећу са пута који је Бог показао према Царству Светлости. Тако човек упада у круг лажних жеља које му не дозвољавају да види прави пут. Уз сваки избор, патња и жртва су неизбежне. А када изаберемо да следимо Божју вољу, свака жртва нас чини сличнијима Христу, који је рекао: „Оче, кад би хтео да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!“
„Прљаво море лежи између нас и духовног раја, а можемо га прећи само лађом покајања којом управљају веслачи страха. Ако том лађом не управљају ти веслачи, утопићемо се у том прљавом мору… Покајање је лађа, страх је њен кормилар, а љубав је сигурна лука… Сви који се труде и носе терет покајања долазе до Бога.“
Покајање је основа нашег духовног живота. Свети Јефрем Сирин нам је оставио важну молитву: „Дај ми да видим своје грехе.“ Поново и поново, видети свој грех је веома важно за све који траже Бога. Штавише, то је деловање самог Бога у нама, јер је Он Светлост.
Током мог дугог служења Богу, приметио сам да ретки људи заиста разумеју шта је грех. Обично се држе људских правила морала, а чак и када их превазиђу, то често није довољно.
Најважнији начин да спознамо своје грехе је вера у Христа као Бога, због које Дух Свети долази на човека. Када неко осети Божју љубав, обично жели да тај осећај и траје. Ако уради нешто, било шта, чак и само помисли нешто лоше, због чега се мање осећа Божја љубав, то показује да се удаљава од Бога. За то није потребно никакво компликовано објашњење. Тада се наша душа обраћа Богу са жељом за покајањем, кроз које долази опроштај и обнова љубави. Што је већа милост коју смо осетили када нас је Дух Свети посетио, то је наше покајање болније и дубље. Такав човек живи пред Богом једноставно, вођен љубављу и страхом Божјим, и може чак достићи светост а да тога није ни свестан.
Други начин да спознамо грех је да своју душу подвргнемо Божјој речи. Када разумом анализирамо своје унутрашње стање, схватимо да не поштујемо Божје заповести и због тога се кајемо. Да би нам овај пут помогао, потребно је пажљиво проучавати Божје законе, јер су Божје заповести широке, а Његове мисли дубоке.
Када покушавамо да разумемо духовни свет, наша савест и наш ум не могу да досегну дубину Божјих заповести. Да бисмо се истински покајали, потребно је да се ангажујемо и срцем и умом, и на крају ће се та два спојити. Бог је љубав и Он нас познаје савршено, као и самог Себе. Све је повезано у Њему. Зато је важно да човек прво научи да воли Бога, затим да Га упозна, а онда и да разуме себе онако како је Бог замислио.
Дар покајања је неизмерно велики. Кроз њега наш дух продире у тајне Бога Оца. Само кроз покајање схватамо како је човек замишљен пре стварања света у Светој Тројици. Могуће је свуда спознати Бога који је присутан свуда. Али за то није довољно само учење у школама и читање књига. Право знање о Богу долази када је Он сам са нама. Када је Бог активно присутан у нама, ми улазимо у само Божје постојање. На тај начин наша душа добија живо знање о Њему, које нико не може одузети. Најсигурнији начин да то постигнемо је молитва покајања, дата нам кроз веру у Христа.
Дубина покајања и сусрет са Богом
Ако не размишљамо о томе какви смо били у Божјим очима на почетку и не осетимо колико је Бог свет, нећемо истински жалити због греха и због тога што смо се удаљили од Бога. Можемо патити због проблема које имамо сада и можда делимично осетити присуство Бога, па се покајати онолико колико разумемо. Али право, дубоко покајање, које нас целог промени, долази када нам Бог својом светлошћу покаже колико смо грешни изнутра и када истовремено осетимо колико је Он свет и добар.
Када дубоко жалимо због својих грехова, можемо осетити како сам Бог делује у нама, као да нас Отац снажно и нежно грли својом љубављу. Овај осећај је јачи од свега што ми сами можемо да урадимо. Али када тај осећај прође, поново се осећамо изгубљено и у мраку. Тражимо Бога, али Он, иако је свуда око нас, може нам се учинити веома далеко.
Када покушам да се упоредим са Христовим заповестима да волим Бога целим својим бићем и свог ближњег као себе, не могу да видим колико сам далеко од тога. Чак иако сам осетио потребу за покајањем, чини ми се да нисам ни почео како треба. Зачудиле су ме речи светог Сисоја Великог који је на самрти рекао Богу: „Дај ми, Христе, још времена да се покајем.“ Браћа која су била поред њега су га питала: „Зар се ти већ ниси покајао?“ Светац је одговорио: „Верујте ми, браћо, ја још нисам ни почео да се кајем.“ За браћу је то значило да је он достигао највиши могући ниво духовности на земљи, јер је схватао колико је далеко од савршенства и колико је дубок процес покајања.
Можда звучи необично, али ево како можемо доживети Божју вечност. Када имамо веома јаку жељу за Богом, толико јаку да је тешко издржати, наш дух се одваја од свега што је створено и улази у једну дубоку, неописиву духовну димензију. Тамо нема ничега нити икога осим Бога, Његове љубави и осећаја Његове бескрајности. У том простору се не види обична светлост, али нема ни таме, већ је све некако чудно провидно, а наш ум може слободно да замишља бесконачност и никада неће доћи до краја.
За вернике који чврсто верују у Христа као Бога који је све створио и који нас спасава, покајање доноси једно посебно искуство. То је као да пре смрти осете и нешто лоше и нешто добро у својој души. Покајање није само промена у мислима, већ и промена у начину на који гледамо на све око себе. Ова промена обично долази са осећајем велике туге због тога какви смо и због тога што смо се удаљили од светог Бога. Нема веће жалости од сазнања да смо гори од било кога другог. Све што доживљавамо на земљи је пролазно, али наш однос са Богом траје вечно. Када се молимо без мржње према себи, наша молитва нас баца у простор вечног Духа и престајемо да мислимо само на себе.
Радост и обнова кроз покајање
Свако разматрање божанских ствари могуће је само ако људски дух дође у стање које донекле одговара ономе што се разматра. Заиста, како може онај ко је пун поноса имати Духа Светога у себи? Како се у мржњи и другим мрачним страстима може видети Божја светлост? Или како ће онај ко презире и најмањег човека говорити о Божјој љубави? Дакле, само ако останемо у Божјој милости, добићемо визију вечне славе и непролазне Светлости.
Свако истинито виђење Бога је дар од Њега, који нас чини делом Његовог живота – живота понизности и мира, мудрости и знања, љубави и доброте. Кроз присуство Божје моћи у нама, преноси нам се вечни живот. Због тога спасени постају „вечни“ (не по својој природи, већ по Божјој милости).
На земљи се види колико смо блиски Богу по томе колико личимо на Христа у својим мислима, осећањима и молитвама. Треба да се трудимо да размишљамо као Христос, који је и сам много молио Оца током свог живота на земљи. Када живимо онако како нас учи Христов Дух, постајемо Божја деца још док смо овде.
Важно је знати да неко ко не разуме хришћанство можда неће приметити ништа посебно на човеку који је испуњен Божјом светлошћу. Верник, често онај који живи у пустињи, може изгледати сиромашно и беспомоћно, али је у својој души заиста велик. Царство којем припада због Божјег дара није од овог света.
На почетку, када почнемо да се кајемо, осећамо горчину. Али убрзо осетимо нову снагу у себи која нам помаже да другачије размишљамо. Само покајање нам открива колико нас Бог воли. Пред нашим очима постаје јаснија слика о томе колико је човек био диван на почетку. Када то видимо, схватамо колико смо се удаљили од те првобитне лепоте коју нам је Бог дао. Светлост од Бога нам показује славу Бога кроз Исуса Христа. Сам Исус је рекао да нико не може доћи к њему ако га Бог Отац не привуче. Божја милост у покајању нам открива лик Божјег Сина у нама. Ох, колико то може бити болно! Као да нам мач пролази кроз срце. Тешко је описати колико нас страх обузима у том тренутку и како Бог поново ствара нешто ново у нама. Слика Божјег Сина у нама буди велику жељу да будемо слични Њему у свему. И опет се налазимо у чудној ситуацији: патимо, али на један нов начин који до тада нисмо знали. Та патња нас покреће на добро, али нас не уништава. У њој је Божја снага. Осећамо да се налазимо у Божјој бесконачности. Дивимо се ономе што се дешава у нама. Превазилазимо сами себе. Постајемо свеснији своје маленкости, а у исто време Бог долази да нас загрли као што отац грли свог сина у причи из Јеванђеља. Нестају наш страх и трепет, а долази нешто дивно од Бога. Он нас облачи у нешто вредно и дарује нам велике поклоне, а највећи од свих је љубав према свима. Наша прва патња због покајања се претвара у радост и сласт љубави. Сада та љубав постаје саосећање према сваком бићу које не познаје Божју Светлост.
Такође осећамо велику радост када почнемо да схватамо шта Бог жели од нас. Видимо себе као део Божјег плана стварања. Иако смо се побунили против Њега и изгубили се, Он нас сада позива да радимо заједно са Њим на Његовој „њиви“. То је начин на који се поново рађамо у Духу кроз покајање.
Закључак: Пут покајања и благослов
Христос је једини пут за све који га слушају и желе да се моле и буду попут Њега. Шта онда да кажем ја, обичан човек? Цео свој живот сам му се молио са великим плачем и сузама. Моја грешност ме је на то натерала када сам схватио шта су Христове заповести. Дешавало се да се ужасна горчина због мржње према себи повуче и уступи место пресветлој љубави. Чинило ми се да сам на самом прагу уласка у Божије присуство, и нисам желео да се вратим на овај свет. Ипак, Господ ме је оставио овде. И сада благосиљам свог Бога, који ми је дао дар да се изнова родим кроз ватрено покајање.
Архимандрит Софроније (Сахаров)
За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Иван Попов
Из књиге „Видети Бога какав јесте“