- Занимљив је и веома индикативан податак да су готово сви водећи и најпознатији југословенски и српски историчари између два светска рата били припадници слободнозидарског братства (Станоје Станојевић, Владимир Ћоровић, Виктор Новак, Фердо Шишић, Васиљ Поповић, Драгослав Страњаковић, Милан Прелог…), али, да упркос жеље саме масонске браће и налога руководства Велике ложе Југославије, нису успели да сачине било какав колико-толико комплетан и релевантан приказ развоја историјата Масонерије у нашој земљи. Чудно и прилично необјашњиво.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Слободно зидарство или масонерија је у Новом веку веома специфично, у почетку тајно, а данас, може се рећи – дискретно, елитистичко друштво или покрет. Они којима се ово друштво не свиђа, сматрају кривцем за сва зла овога света, док, са друге стране, сами масони на своје друштво гледају као на школу хуманизма, верске толеранције и узајамног уважавања и поштовања.
Преломни тренутак и историјски датум изласка из сенке скривености на светло јавности, догодио се у Лондону 23. јуна 1717. на Јовањдан, празник Рођења Св. Јована Крститеља, заштитника слободних зидара, када је уједињењем четири мање ложе створена Велика ложа Енглеске. Шест година касније (1723), у име Велике ложе Енглеске шкотски пастор Џејмс Андерсон је саставио статут у коме набраја права и обавезе сваког масона. Осуђујући „глупи атеизам“ и „разуларено безбожништво“, пастор Џејмс се залаже за пуну верску слободу: „(…) Данас, препуштајући њима самима појединачна опредељења, једини циљ је да се приморају да поштују религију прихватљиву за све људе. Она се састоји од доброте, искрености, скромности и часних људи који се могу разликовати по звању или верском убеђењу. Зато је масонерија (…) пут за успостављање искреног пријатељства између људи који без ње никада не би ни помислили да могу постати добри пријатељи“.
(Ж. Гајо, „Француска масонерија“, Париз, 1991); Лепо звучи, зар не?
Најзначајнији српски историчари су били масони
Занимљив је и веома индикативан податак да су готово сви водећи и најпознатији југословенски и српски историчари између два светска рата били припадници слободнозидарског братства (Станоје Станојевић, Владимир Ћоровић, Виктор Новак, Фердо Шишић, Васиљ Поповић, Драгослав Страњаковић, Милан Прелог…), али, да упркос жеље саме масонске браће и налога руководства Велике ложе Југославије, нису успели да сачине било какав колико-толико комплетан и релевантан приказ развоја историјата Масонерије у нашој земљи. Чудно и прилично необјашњиво.
Али је зато исцрпну историју Слободног зидарства у Југославији и Србији саставио велики мајстор обновљене Велике ложе Југославија Зоран Д. Ненезић коме историја није основно занимање, али се одлично снашао у тој области. Његова обимна, исцрпна и поуздана историја масонерије на 679 страница повећег формата у густом прореду, носи наслов „Масони у Југославији 1764–1980. – преглед историје слободног зидарства у Југославији – прилози и грађа“, (Народна књига – Београд, прво издање 1984). Господин Ненезић је 23. јуна 1990. обновио рад Велике ложе Југославија, која је после распада федералне државе СФРЈ преименована у Велику ложу старих и прихваћених слободних зидара Србије. Да није ове капиталне Ненезићеве књиге, наша сазнања о историји и развоју масонерије у свету, и посебно у нашој земљи, и даље би била више него скромна.
Масонска пирамида испред Српске академије наука и уметности (САНУ); слова означавају четири стране света на које се простире њена моћ
***
Ипак, недавно се појавио сажет приказ развоја масонерије у Србији који је саставио слободни зидар потписан иницијалима бр(ат) Б. Р. Ево тог сажетог историјата који обухвата велико раздобље од 230 година динамичног развоја масонерије у српским земљама – од 1785. до 2015. године.
Историјски преглед Масонерије у Србији
1785 – основана Ложа „PROBITAS” (Поштење) у Петроварадину код Новог Сада.
1796 – основана прва „турска” ложа у Београду, која је окупљала Турке, Србе, Цинцаре и Грке (Хаџи Мустафа-паша, Јанко Катић, Петар Ичко, Рига од Фере…).
1836 – умире митрополит Стефан Стратимировић (1757-1836), који је од 70-их година 18. века са епископом Јосифом Јовановићем Шакабентом (1743-1805) био члан осијечке ложе „VIGILANTIA” („Будност“ или „Бдење“).
1842 – основана Ложа “ALI KOČ” у Београду која је остваривала широку међународну сарадњу са Браћом из Немачке, Мађарске, Румуније, Француске… Њени чланови су били Турчин словенског порекла Исмаил Чолак Мехмедовић – врховни шеих бекташијског реда, Чех Франтишек Зах – правник, обавештајац и српски генерал, Тома Вучић Перишић – српски војвода и уставобранитељ, Пољак Леополд Моравјецки Моро – обавештајац и француски конзул у Босни, Јеврејин Јозеф Шлезингер – оснивач првог српског војног оркестра и композитор прве српске опере, Србин Никола Шоповић – трговац и творац првог српског економског програма, Цинцар Гута Боди – трговац и родољуб, Немац Лудвиг фон Забарт – дипломата, револуционар и индустријалац, Француз Шарл Арен – професор, Сима Милутиновић Сарајлија – најпознатији родољубиви српски песник 19. века и многи други. Почасни чланови ове ложе, која је припадала древној грани оријенталне масонерије и радила до 1867. године, били су и пруски принц, а касније немачки цар Вилхелм I, турски султан Абдул Азис и други познати Европљани тог доба, што Ложу „Али Коч” чини јединственом у целокупној историји светског Слободног Зидарства.
1848 – основана ложа у Нишу, која је радила под заштитом београдске ложе „Али Коч”.
1870 – основана ложа „EGALITAS” (Једнакост) у Вршцу која је радила до 1879.
1873 – у Белој Цркви основана Ложа „ZUM FELS DEN WAHRHEIT” (При стени истине), која је радила под заштитом Симболичке Велике Ложе Угарске.
1875 – основана ложа „LIBERTAS” (Слобода) у Новом Саду која је две деценије радила под заштитом Великог Оријента Угарске.
1876 – у Београду основана „италијанска војничка ложа” чији су чланови били добровољци Гарибалдинци. Основана ложа „Светлост Балкана”. Основана „дивља” – самостална ложа у Ужицу, која је, по неким сведочењима радила све до 1890. године.
1877 – унета Светлост у Ложу „СВЕТЛОСТ БАЛКАНА” основану крајем 1876. Чланови ове ложе били су Јован Антула – трговац и посланик, Хајим С. Давичо – конзул и књижевник, Божидар Боди – банкар и публициста, Јован Ђаја – професор и министар, Мићо Љубибратић – војвода и вођа устанка у Херцеговини, Драгутин Милутиновић – инжењер, пројектант зграде Железничке станице у Београду и син песника Симе Милутиновића Сарајлије, Светомир Николајевић – професор и премијер, Петар Убавкић – родоначелник српског вајарства, Михаило Валтровић – професор и академик, и многи други највиђенији Београђани тог доба. Користећи међународне масонске контакте Ложа „Светлост Балкана” је прикупила знатна средства као помоћ српској војсци у ослободилачким српско-турским ратовима. Ова значајна ложа, која је радила под заштитом Великог Оријента Италије, обуставила је рад крајем децембра 1882. године. Исте године основана је и Ложа „THALES” у Зрењанину, под заштитом Великог Оријента Угарске.
1881 – Почетком октобра основана Ложа „СРПСКА ЗАДРУГА” у Београду, која је под заштитом Великог Оријента Италије радила до 19.12.1882. Њени чланови су били Емилијан Јоксимовић – професор и први српски урбаниста, Милош Цветић – глумац, Ђока Миловановић – сликар и професор, Михаило Вујић, професор и министар, Светомир Николајевић, Лаза Пачу…
1883 – основана Ложа „СЛОГА, РАД И ПОСТОЈАНСТВО” у Београду, која је, са краћим прекидима, радила све до 1940. године. Током година, кроз ложу је прошло преко 150 чланова: Милан Аћимовић – адвокат и министар унутрашњих послова, Јурај Деметровић – министар у више влада, Велизар Јанковић – министар привреде, Миливоје Јовановић – министар социјалне политике, Душан Летица – министар финансија, Тихомиљ Марковић – адвокат и гувернер Народне банке, Спасоје Пилетић – министар народног здравља, Љубомир Томашић – председник Сената Краљевине Југославије и Гранд Командер Врховног Савета Југославије, Драгиша Васић – адвокат, академик и идеолог четничког покрета…
1889 – у Земуну основана ложа „STELLA ORIENTALIS“, која је 1896. премештена у Панчево
1890 – крајем године у Београду основана најзначајнија српска масонска ложа „ПОБРАТИМ“, која је са двогодишњим прекидом (1903-1905) радила до 1940. године. Између више од 220 чланова, овом приликом поменућемо следећу Браћу: Јован Алексијевић – дугогодишњи уредник „Неимара” и Велики Секретар ВЛЈ, Јакоб Бајлони – индустријалац, Станислав Бинички – композитор, Дамјан Бранковић – индустријалац и Велики Беседник ВЛЈ, Александар Дероко – архитекта и академик, Андра Ђорђевић – министар, Јован Јовановић Пижон – министар иностраних дела, Коста Кумануди – градоначелник Београда и министар, Александар Мишовић – министар шума и рударства, Стеван Мокрањац – композитор, Момчило Нинчић – министар иностраних полова и председник Лиге Народа, Архимандрит Платон, Ђорђе Вајферт – индустријалац, гувернер Народне банке, Велики Мајстор ВЛЈ и Гранд Командер ВСС… Ове године објављен је и први новински текст у коме се говори о историји српског Слободног Зидарства (у „Малим Новинама” од 25. и 26. маја 1890, чланак „Слободни Зидари – Предрасуде”).
1892 – основана Ложа „НЕМАЊА” у Нишу. Објављена прва масонска књига на српском језику: Свет.(омир) Ник.(олајевић) – „Слободно Зидарство и жена”.
1893 – објављена прва књига на српском језику у којој се говори о историји Масонерије у Србији и на Балкану: Ср.(етен Стојковић) – „Слободно Зидарство, његов циљ и принципи, његова садашњост и прошлост: писма Брата Ср. једном непосвећеном пријатељу”.
1897 – у Сомбору основан венчић „PHILANTROPIA”, који након уношења Светлости 1908. мења име у “Jövendő” (БУДУЋНОСТ).
1903 – у Вршцу основана Ложа „АУРОРА“.
1909 – у Београду основана Ложа „УЈЕДИЊЕЊЕ” која је до 1914. радила под заштитом Великог Оријента Француске. Чланови ложе били су Леон Деко – француски амбасадор у Србији, Љубомир Јовановић „Љуба Чупа” – новинар и црнорукац, Васа У. Јовановић – индустријалац и секретар Министарства народне привреде, Милан Миловановић – пуковник, Божин Симић – пуковник, амбасадор и црнорукац, Коста Стојановић – научник и министар, Богољуб Вучићевић – полицијски комесар и црнорукац… Почетком марта 1909., уз помоћ Врховног Савета Румуније, у Београду је основано прво тело виших степена ШРДП – Капител Ружиног Крста „Србија” (ложа 18. степена ШРДП).
1910 – основана Ложа „ШУМАДИЈА” у Београду, под заштитом Велике Ложе Хамбурга, и чији су чланови били: Јово Бањанин – сенатор, Андра Динић – касациони судија и последњи Велики Мајстор ВЛЈ, Тихомир Ђорђевић, академик и први српски етнолог, Богољуб Јевтић – премијер и министар, Драгутин Којић – министар у више влада, Михајло Константиновић – декан Правног факултета и министар, Густав Крклец – књижевник, Фран Кршинић – вајар, аутор споменика Николи Тесли испред Техничког факултета, Војислав Кујунџић – лекар, оснивач ротаријанства и афирматор кремације, Живојин Лазић – министар унутрашњих послова и бан Вардарске бановине, Димитрије Магарашевић – министар просвете, Милета Новаковић – декан Правног факултета, Јован Тановић – директор и главни уредник „Политике”… Током 30 година рада кроз ову значајну српску масонску ложу прошло је око 150 чланова. Исте 1910. године основана је у Суботици Ложа „СТВАРАЊЕ” (Alkotas) која је до 1924. радила под заштитом Велике Симболичке Ложе Угарске, а затим под заштитом ВЛ Југославије. Ова ложа је била једна од најбројнијих у Србији и окупљала је привредни и интелектуални крем северне Војводине.
1912 – Основан ВРХОВНИ САВЕТ СРБИЈЕ (ВСС). Светлост у ово највише масонско тело унео је представник Врховног Савета Грчке Ј.С.Е.Кефалас. За првог Сувереног Великог Командера изабран је Ђорђе Вајферт. Вршиоци осталих дужности били су: Светомир Николајевић – Заступник Великог Командера, Јован Алексијевић – Велики Канцелар Генерални Секретар, Милутин Перишић – Велики Говорник, Димитрије Јанковић – Велики Благајник, Петар Шрепловић – Велики Архивар, Манојло Клидис – Велики Мајстор Церемонијала, Петар Пачић – Велики Капетан и Димитрије Мијалковић – Велики Експерт. Врховни Савет Србије 1929. мења име у Врховни Савет Југославије. Гранд Командери ВСЈ Љубомир Томашић и Војислав Паљић су неуспешно покушавали да у послератној Југославији обнове рад ВСЈ, који је у егзилу (Швајцарска, Рим, Париз) постојао до 1967. године.
1914 – у Београду покренут масонски часопис „Неимар” који је под руководством Јована Алексијевића излазио до 1926. године.
1919 – Основана Велика Ложа Срба, Хрвата и Словенаца (касније Велика Ложа Југославија – ВЈЛ).
1920 – у Београду основана Ложа „ИСТИНА“, чији су чланови били: Лазар Атанацковић – православни свештеник, Живојин Балугџић – секретар краља Петра I и амбасадор у Риму и Берлину, Милан Бартош – професор Правног факултета и стручњак за међународно право, Петар Добровић – сликар и професор, Милош Ђорић – лекар и градоначелник Земуна, Јован Ердељановић – професор и академик, Рудолф Ертл – познати оперски певач, Хинко Маржинец – диригент и хоровођа, Славко Милосављевић – генерал, Сима Милошевић – професор Медицинског факултета и члан ИО АВНОЈ, Станоје Недељковић – декан Пољопривредног факултета, Давид Поповић – министар и бан Дунавске бановине, Гвидо Тартаља – књижевник, Јеврем Томић – министар, Михајло Вукдраговић – композитор… укупно око 120 чланова.
1922 – основане у Београду ложе „ПРЕПОРОЂАЈ” и „ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ“, које од 1926. ступају под заштиту ВЛЈ. Чланови Ложе „Препорођај” били су: Мехмед Беговић – професор Правног факултета, Александар Белић – ректор Београдског универзитета и председник САНУ, Абдулселам Џумхур – главни имам Министарства војске и морнарице, Пјер Крижанић – карикатуриста и сликар, Владимир Курилов – председник суда, Петар Лазаревић – артиљеријски пуковник и новинар, Предраг Лукић – бан Моравске бановине, Иван Рибар – адвокат, посланик, председник АВНОЈА и Скупштине ДФЈ, Бранислав Војновић – управник Народног позоришта… између 150 чланова Ложе „Доситеј Обрадовић” овом приликом поменућемо следеће Масоне: Иво Андрић – нобеловац, Рафо Арнери – амбасадор, Нико Бартуловић – књижевник и национални радник, Владимир Ћоровић – историчар, професор, заменик Великог Мајстора ВЛЈ и члан ВСС, Момир Гломазић – директор Државне хипотекарне банке, Благоје Јоцић – индустријалац и власник Ресавских рудника, Александар Леко – професор и председник Српског хемијског друштва, Цирил Личар – пијаниста и професор, Милан Марјановић – новинар, публициста, политичар и члан Југословенског Одбора, Иван Мештровић – вајар, Велизар Митровић – декан Правног факултета, Виктор Новак – историчар и члан ВСС, Божидар Павловић – директор Београдске општине, Растко Петровић – књижевник и дипломата, Раша Плаовић – глумац, режисер и професор, Васиљ Поповић – историчар и професор, Драгутин Протић – гувернер Народне банке, Димитрије Станојевић – новинар и финансијско директор “Политике”, Ристо Стијовић – вајар и академик, Јуро Ткалчић – виолончелиста и професор, Јован Зорко – виолиниста и педагог… (укупно око 150 чланова).
1926 – основана Ложа “МИТРОПОЛИТ СТРАТИМИРОВИЋ” у Новом Саду. У Београду одржан велики интернационални масонски конгрес под именом “Манифестација универзалног Слободног Зидарства за мир и помирење народа”, у организацији IMA (Интернационалне Масонске Асоцијације), чија је чланица била и ВЛСХС Југославија.
1927 – основана Ложа „МАРТИН КОВАЛЕВСКИ” у Београду, чији чланови су били руски емигранти. Исте године је у Суботици основана Ложа „STELLA POLARIS” (Северна звезда).
1931 – у Зрењанину основана Ложа „ВОЈВОДИНА“.
1937 – у Панчеву основана Ложа „БАНАТ“. Брат Ђорђе Вајферт, један од најзаслужнијих за развој и просперитет српског Слободног Зидарства се преселио на Вечни Исток.
1938 – основан венчић „ПОМОРАВЉЕ” у Јагодини, који није прерастао у ложу.
1939 – основан венчић „РАД” у Нишу, који није прерастао у ложу.
1940 – у Београду основана Ложа „ЧОВЕЧНОСТ” а 2. августа 1940. донета одлука о самоуспављивању српске Масонерије.
1941/1942 – одржана Анти-масонска изложба у Београду, у организацији немачких и српских фашиста.
1944 – по неким изворима, Масони – припадници Равногорског покрета су основали Ложу „РАВНА ГОРА” (негде се као име наводи и „Свети Јован”) која је радила до краја рата.
1947 – у Риму обновљен рад Врховог Савета Југославије, који је радио под именом „Врховни Савет Шкотског Ритуала „Југославија”. Гранд Командер је био Владимир Белајчић, а наследио га је Сима Адања. Овај Врховни Савет престаје са радом 1967. године.
1950/1960 – током 50-их и 60-их година у Београду су радиле неформалне масонске ложе, састављене од предратних масона, познате под именима „Београдска Ложа” и Југословенска Ложа”. Један истакнути грчки масон је пре неколико година изјавио у Београду (на прослави 100-годишњице оснивања ВСС), да му је његов гарант причао да је крајем 50-их година одлазио у Београд, где су се у једном хотелу у близини Железничке станице (вероватно хотел „Асторија”) одржавали и ритуални радови. Церемонија је била кратка, али се изводила по масонском ритуалу. Дверник је био високи официр ЈНА који је преко униформе носио масонску кецељу.
1989 – у Београду се оснивају прве ложе после 50-годишње паузе („Побратим”, „Слога, Рад и Постојанство”, и „Максимилан Врховец”).
1990 – 23.06.1990., уз помоћ српских Масона из иностранства, пробуђена је Велика Ложа Југославија (ВЛЈ) у Београду. За првог Великог Мајстора је изабран Зоран Д. Ненезић. ВЛЈ под Ненезићевим руководством данас постоји под именом Велика Ложа старих и прихваћених слободних зидара Србије.
1991 – Пробуђен је Врховни Савет Југославије. За првог Гранд Командера је изабран Зоран Ненезић, кога на том месту наслеђује Л.Р. а овога И.Д. Чланови РВЛС оснивају свој ВСС и за Гранд Командера бирају М.М., кога наслеђује М.П. Од 2006. дужност Гранд Командера обављају Н.М., П.М.М. и Д.Х. Овај ВСС 2015. ступа у C.S.C.E. – Савез Врховних Савета Европе.
1992 – Велики Оријент Француске (ВОФ) уноси Светлост у београдску Ложу „Зора”.
1993 – Уз помоћ немачких и италијанских Масона, у Италији (Римини) основана Регуларна Велика Ложа Југославије (касније преименована у РВЛ Србије). После више потреса ова најбројнија српска обедијенција данас броји четрдесетак ложа и око 1300 чланова.
1997 – иступањем великог броја чланова из ВЛЈ основана је Велика Национална Ложа Југославије (касније преименована у ВНЛСиЦГ, а затим у ВНЛС). Кључну улогу у оснивању ове велике ложе и успостављању контаката са француском Масонеријом одиграли су Драган Малешевић Тапи (сликар и Гранд Командер ВСЈ) и М.Л. Након Тапијеве још увек мистериозне смрти, на месту Гранд Командера ВСС наслеђују га Д.З., Д.Ђ. и Б.С. После више потреса и цепања, данас ВНЛС броји око три стотине Браће организованих у десетак ложа.
2000. се оснива Ложа „Верност”, а 2006. Ложа „Уједињење”. 2007. и 2009. године се још неколико ложа стављају под заштиту ВОФ. Данас ВОФ у Србији има десет активних ложа, од којих се већина налазе у Београду.
2000 – ВНЛЈ, Велика Ложа Француске и Велика Традиционална Симболичка Ложа „Опера” оснивају GLUDE (Уједињене Велике Ложе Европе), која се 2013. трансформише у ICUGL (Интернационална Конфедерација Уједињених Великих Ложа), у чијем чланству су данас 20-ак масонских организација из целог света.
2003 – П.М.М. са 100-нак Браће напушта ВНЛС и прелази у РВЛС.
2004 – обновљен је рад јеврејске Масонерије Независног Ордена B’nai B’rith (Б.Б. Ложа Србија 676).
2006 – ова година је најављивана као година великог уједињења српске Масонерије. Међутим, показало се да је то била година великих раскола. 17.06.2006. је основана ВУЛС (Велика Уједињена Ложа Србије) коју су чинили неколико чланова Ненезићеве ВЛЈ, део чланства ВНЛС, Ложа „Слобода” и 50-ак Масона из РВЛС. Уједињење је било веома кратког даха. Ложа „Слобода” одлази под Ведро Небо, а највећи број чланова се издваја и оснива Уједињене Велике Ложе Србије (УВЛС). На врхунцу свог рада 2012-2013, ова обедијенција је бројала око 500 чланова окупљених у 20-ак ложа. 2015. године УВЛС доживљава велике потресе, и након смене два Велика Мајстора њена даља судбина је неизвесна. ВУЛС, са знатно осутим чланством, наставља да ради до данашњих дана под вођством Д.П.
2007 – обновљен рад ВСС, за Гранд Командера је изабран Д.Ђ. У оквиру бројних српских масонских раскола основана је и Велика Масонска Ложа Србије (ВМЛС) коју сачињавају три ложе чији су чланови иступили из ВУЛС. Ова масонска организација (коју већином сачињавају некадашњи чланови ВНЛС) постоји и данас. Ове године почела је са радом и женска масонска ложа „VERA FIDES”, под заштитом GLFdF (Велика Женска Ложа Француске). Део чланства ВУЛС и 15-ак чланова РВЛС новембра 2007. године под руководством Чедомира Вукића оснива „Регуларну Велику Ложу Србије, Београд” (РВЛС,Б), која до данашњих дана води судске спорове са РВЛС.
2008 – 80-ак чланова ВНЛС, под вођством Б.Ж. основало је Регуларну Велику Ложу Високог Масонског Савета Србије која је престала са радом неколико година касније.
2009 – Неколико ложа, под вођством Н.Б., иступа из ВНЛС и ставља се под заштиту ВОФ. 02.06.2009. почела је са радом Ложа „Мисир” која практикује Древни и Изворни Обред Мемфиса и Мицраима. Ложа данас броји 30-ак чланова из свих српских обедијенција и одржава братске односе са 50-ак масонских организација у свету које практикују овај обред који се бави истраживањем древних езотеричних египтских мистерија. Исте године основана је и прва ложа мешовите (мушко-женске) Масонерије „Сингидунум Исток 1899”, под окриљем француског “Le Droit Humain” („Људска права“).
2011 – издвајањем дела чланства из РВЛС, основана је Велика Земаљска Ложа Србије (ВЗЛС) у Београду.
2012 – део чланства ВМЛС, под вођством Б.Б. оснива Традиционалну Велику Масонску Ложу Србије (ТВМЛС) у Београду. У Београду одржан годишњи састанак GLUDE, уз присуство представника из 15-ак земаља.
2014 – основана је друга женска ложа под заштитом GLFdF, под именом „Даница”.
2015 – Шест ложа и Браћа из других ложа ВНЛС, стављају се под директну заштиту ВСС, и убрзо оснивају Велику Ложу Србије (ВЛС). Основана је Велика Женска Ложа Србије (ВЖЛС) у Београду. Основан је Савез Уједињених Великих Ложа Србије (СУВЛС), чији су оснивачи чланови УВЛС и РВЛС, Београд.