Бесједа јеромонаха др Владимира Палибрка, сабрата свете Острошке обитељи, произнесена на Светосавској академији у Даниловграду 29 јануара 2025 г.
У Дневнику писца за 1880 годину, као и у ријечи о Пушкину, Достојевски говори да нико од руских писаца није са таквом силином стваралачког духа указао на то у чему се састоји идеја руског човјека. За Пушкина, како то види Фјодор Михајлович, та идеја је у раду на достизању свечовечанског јединства. “Назначење руског човјека је несумњиво свеевропско, и свесвјетско. Постати прави Рус, постати уистину руски човјек значи постати брат свих људи, свечовјек ако хоћете”. Будући надолазећи руски људи, по Достојевском, треба да донесу општу, универзалну хармонију коначног братског сагласја свих племена и народа по Христовом јеванђелском закону.
Созерцавајући сав равноапостолни труд Св. Саве на њиви Господњој, можемо рећи да та идеја о братству људи итекако је била блиска и драга првом српском архиепископу; несумњиво да је и његово срце куцало за свесвјетско, за свечовечанско-братско јединство. У тајни јединства људи у Христу скрива се тајна светосавске идеје. Љубав према Богу, и љубав према човјеку, на којима почива сав закон и пророци, по Христовом казивању, јесте оно што је у историји српског народа познато под називом Косовски завјет. Ако обратимо пажњу на Косовски завјет ми ту видимо опредјељење за Царство Небеско, а то је у српском народу старије од Цара Лазара. Јер овај није сам по себи одлучио да изабере Царство Небеско, већ је урадио оно на шта га је обазивала свештена традиција Немањића.
Још код првог Немањића, оца нашег, великог жупана Стефана Немање видимо Косовски завјет, то јест, то опредјељење за Царство Небеско. Молитвеним заступништвом његовог сина, престолонаследника Растка, монаха Саве, Стефан Немања је оставио сву власт овога свијета и дошао на Св. Гору. То је био избор у корист Царства Небескога, а не у корист царства земаљскога. И на његовом примјеру, а посебно на примјеру његовог сина Св. Саве, ми видимо како поступа прави Божији човјек који је Просветитељ, и можемо да уочимо да постоје и 3 етапе које пролази човјек просветитељ.
- Одрицање од свијета и самог себе,
- Рад на свом унутарњем Ја (чишћење себе од греховности, од греховних наслада и наслага овог свијета, кроз молитвени опит),
- Стицање благодати Св. Духа или обожење; просвећеност свише Духом Светим.
Само такав човјек може да иде у народ, као што је урадио Св. Сава, тек када је себе просветио, онда је он могао да стекне аутокефалност за своју Цркву, па је пошао у свој народ: отварао школе, подизао цркве, манастире, болнице, трудио се дан и ноћ на јединству нашег народа. У дјелима Св. Саве, као и код осталих Немањића, ми видимо у чему се састоји српска национална идеја: а то је интегрализам – јединство између Цркве и државе. И што је много важно, овдје нема антагонизма, несугласица између свјетовног владара и епископа, монаха, или владара духовнога. То је због тога што је за Немањиће, и за једне и за друге, и за владара земнога и за владара духовнога исти циљ – а то је светост. Скоро сви Немањићи, послије управљања државом остављали су овај свијет, остављали сву власт и повлачили се у манастир.
Дакле, циљ живота за Немањиће је био – светост. И када имамо, с једне стране, представнике Цркве, којима је идеал светост, представнике државе којима је исто идеал светост, онда имамо Немањићку државу, благословену од Бога, и онда имамо процват српског народа, српске Цркве, српске државе. Оваква саборност српског народа, гдје је као крајњи циљ и виши смисао светост човјека и друштва у цјелини, мора резултирати свеопштим братством људи. Кретање свих ка светости порађа братство, тежња ка Богу води ме у загрљај брату. Није толики гријех ако човјек борећи се против себе ипак на крају не постане свет, колики је гријех ако човјек другоме не постане брат. Прво зависи од Божијег давања, а друго од мога властитога хтења и избора.
Прву заповејст о љубави према Богу, Св. Сава је испунио онда када је оставио свијет и постао монах на Св. Гори; а другу заповјест о љубави према ближњима, он је испунио када се очишћен и просвећен вратио своме народу да га сједини са Христом, а онде и људе једне са другима. Непријатељ људског спасења се најприје трудио да Растка задржи у свијету, да никако не пође на Св. Гору. Престолонаследник, сва свјетска слава и овоземаљска уживања која може престо власти да понуди човјеку, нудио је кушач младом човјеку у мисленим рвењима. Међутим, у огњу љубави према Христу спалио је Растко све те ђаволске предлоге и прилоге. Пошто није успио на првом кораку да побиједи младог Немањића, да га спријечи да себе, своју душу спасе, ђаво се онда потрудио да све учини да подвижника затвори у сотериолошки егоизам: да спасење које је достигао на Светој Гори Атонској буде само његово, само да се он спасе, а не и народ. Међутим, и ту је враг био побијеђен, те није успио како у првом науму: да заустави младог Растка да не иде на Св. Гору да не би спасио душу своју, а потом није успио ни у свом другом науму: да спријечи Свеца Саву да не дође у српску земљу, да не би спасио душу свога народа.
Побијеђен од Св. Саве ђаво није одустао, примирио се неко вријеме, можемо рећи неколико вијекова, а онда је кренуо у напад. Прво покушава да свето, нетрулежно тијело Св. Саве физички уништи, помахнитавши Синан Пашу да спали његове свете мошти, кроз које се српски народ напајао вјером и храброшћу за одржавање свог духовног и националног идентитета током првих тешких вјекова ропства. Видјевши да тиме није успио да сломи православни, светосавски дух народа, он се још више разгоропадио на светосавље. Овај супер интелигентни, лукави дух небића успио је најприје да разврати виши слој српског друштва, његову интелигенцију, која је умјесто да сакупља благо на небу, и да се држи опредјељења за Царство Небеско, окренула се ка материјалним вриједностима – тј., сабирању блага на земљи.
Сотериолошки тип културе, установљен Св. Савом, а запечаћен крвљу Светога Цара Лазара и његових ратника у Косовском завјету, замјењен је евдемонистичким културним типом. Србин је престао да служи Богу, а почео да служи себи и својим страстима; тај преврат у свом историјском животу он је назвао следећим именима: прогрес, хуманизам, просветитељство, либерализам, комунизам. На мјесто сотериолошког периода, дошао је период земног благостања. Као резултат цијелог тог процеса заокрета од служења Богу служењу своме људском Ја имамо секуларизацију културе. Комунизам, својим утопистичким безумљем, које се састоји у тежњи да се из народног тијела ишчупа религиозна димензија и да се српски народ претвори у полигон преврнуте, секуларне есхатологије, озбиљно је уздрмао светосавље. Манифест једне такве есхатологије био је у сљедећем: саградити царство Божије на земљи, али без Бога. Усрећити човјека без Бога и против Бога.
Видјећи да преко комунизма ипак не може потпуно да уништи светосавље, ђаво приступа једној другачијој, софистицираној методи: ђаво као да каже: ако не могу да истријебим хришћанство код Срба, онда макар могу да га учиним државно, друштвено нефункционалним. Секуларизам, који у основи доноси раздвајање Цркве од друштва, јесте у суштини атак на универзалну, свенародну мисију Цркве. Црква може да се бави индивидуом, али само у свом храмовном простору, а не и у народним масама напуштајући тако границе храма. Секуларизам допушта индивидуално, храмовно хришћанство, али не и друштвено, народно, државно. По тој секуларној логици, Св. Сава је требао да остане потпуно и неповратно на Светој Гори: да спасава само своју душу, а не и душу свога народа.
Дакле, преко комунизма ђаво се трудио да потпуно убије идеју Бога у српској колективној свијести: Нема Бога, постоје само богови револуције и комунизма: Лењин, Маркс, Енгелс. Док, са друге стране, преко секуларизма ђаво сужава свјетски, друшвени простор за дјеловање Бога: нема Бога у свијету, у друштву, у држави, у граду. Агресивни секуларизам, са либералном демократијом и владавином права човјека, који се парадигмално разумијева у оној антрополошкој матрици која његује апсолутну слободу свим човјековим ниским нагонима, труди се да заточи Св. Саву на Светој Гори. Спасити самог себе, тај сотериолошки егоизам постаје основни модус вивенди постмодерног српског човјека светосавца у савременом европеизираном друштву.
Ђаво је још раније, прије 2000 година овај секуларистички принцип примјенио и на самог Богочовјека Исуса Христа, тако што је у људима подстрекивао самољубље, себељубље, и као последица егоцентризма код људи било је то да у њиховом граду Витлејему није било мјеста да се породи Дјева Марија, није било мјеста за Богоучовјечење. Син Божији да би се родио, да би постао и Син Човјечији морао је да се роди ван града, у пустињи, пештери. Зар тада, на том примјеру Богооваплоћења ми не видимо примјењени секуларизам: град одвојен од Бога, град очишћен од трансценденције. Богу је одведен пустињски, пештерски простор, само ту Бог може да се јави, да открије себе, мисија је могућа међу животињама, никако међу људима. Човјека и његов полис треба чувати од контакта са Свештеним, са Светим. Пустиња је мјесто сакралног а свијет мјесто профаног, Бог и човјек су апсолутно раздвојени, раздјељени. Безблагодатни свијет, илити што је једно и исто, српски народ без светосавља, не резултира никаквим хуманим друштвом у коме би доминирале позитивне вриједности алтруизма и емпатије.
Без Бога човјек не може другом човјеку бити брат, већ постаје вук. Без Св. Саве народно друштвено тијело српског народа постаје безблагодатни конгломерат, који на дну почињу да надгризају тамне, инферналне демонске силе, које видјећи да нема Бога, да нема Св. Саве у народном бићу ускачу у исто и запосједају га. Њих је много: демон коцке, демон блуда и прељубе, демон алкохолизма и наркоманије, демон испразности и љености, демон оговарања и зависти, демон политичке и навијачке острашћености, демон врачања и гатања, демон празновјерја и сујевјерја, демон мамона – поклањања новцу; једном ријечју легион. Као микроби сви ови демони разлегли су се у српском народном колективном тијелу и полако га разједају.
Св. Сава гледа и плаче, жели да дође и помогне, али му то недозвољава постмодерни секуларни Србин за кога је довољно да Св. Сава буде на Светој Гори, у Хиландару, да благодат Божија буде само у храму, којој би он долазио ето само понекад, да утоли религиозну жеђ, а не да живи свакодневно њоме и у њој. Индивидуално, храмовно хришћанство које промовише секуларизам, а преко њега сам Луцифер, скрива од човјека истину да је Бог човјеку потребан као Отац, као ваздух и вода, као оно најнужније и најпотребније што нам је увијек потребно; секуларизам изврће све наопачке: наиме, он суфлира човјеку да му је све друго потребно стално, а да му је Бог потребан само понекад: напримјер, неколика одласка у Острог за годину дана су довољна да утоле религиозну глад у човјеку. Простим језиком речено: Духа Божијег на кашичицу а духа овосјетског и овоземаљског у максималним размјерама.
Да ли ће светосавље бити наш животни пут, а ми дјеца Св. Саве то зависи од нас и нашег опредјељења. Царство Небеско или царство земаљско. Ако изаберемо светосавље као једини наш пут, истину и живот, онда ће нас оно довести до Царства Небеског, јер тај пут само тамо и води; изаберемо ли напротив царство земно, гдје ће светосавље за нас бити само једна споредна, безживотна, превазиђена идеолошка парадигма која је нешто значила и представљала за наше претке у мрачном средњевјековном периоду народног постојања, а за прогресивног, просвећеног модерног српског човјека не представља ништа више него музејно-фолклорни етнолошки артефакт, онда ће нас тај пут одвести у ад, јер нигдје друго он и не води.
Свети Саво, помози кукавном српском народу, да Твојом просвећеношћу препозна лажне путеве на које га ђаво мами и заводи, да би га од Бога и Тебе вјечно одвојио; дај му божанствене снаге да ако је кренуо таквим путем, а јесте, не само да је кренуо него је пред сама врата пакла стигао, да скрене с тог ђавољег пута; дај му вјере и храбрости да стане на пут Божији којим је некад ишао и само се њега држао; и да ходећи тим путем, дође у вјечно царство љубави Божије, и тамо са Тобом и са свима Светима пролави Бога у Тројици хваљенога и слављенога: Оца и Сина и Св Духа, кога прослављају миријаде арханђела и анђела, и коме нека је слава и хвала, част и поклоњење сада и увијек и у вјекове вјекова амин.
ИЗВОР: ИН4С