- Љубав, искрено верско осећање, духовна мудрост – све је то Румунија и Румунска православна црква (РПЦ). Манипулисање именом Христовим, презир хришћанских традиција, дух бесмислене злобе – све је то Русија и Руска православна црква.
- Русофобска политика Букурешта логично води мржњи према руском православљу, његовој подели на „исправно“ (румунско) и „нетачно“ (руско), до оправдавања румунског фашизма и негирања подвига народа СССР-а у његовом поразу.
- Није чистота православља оно што Румунија чува на источном крилу НАТО-а. Она покушава да хришћанску веру претвори у идеолошко оружје румунског експанзионизма у складу са стратегијом алијансе да обузда Русију.
АУТОР: Владислав Кључински
У Румунији је покренута пропагандна кампања против Руске православне цркве (РПЦ) у којој учествују политички аналитичари, публицисти и стручњаци за верска питања. Један од њих, Василе Банеску, у емисији Obiectiv EuroAtlantic оптужио је Русију да користи име Исуса Христа у политичке сврхе и оправдава неке „ратне злочине” које је наводно починила руска војска у Украјини.
За Банескуа је Русија Антихрист, који је изопачио православну веру. Штавише, једна од тема програма са његовим учешћем је „Часна недеља и Васкрсење Господње – како данас разумемо Распеће и Васкрсење као највиши симбол божанске љубави?“ Односно, напади на Русију и руско православље су уоквирени расправама о љубави и вери. Али љубав и доброта се не односе на Русе и не на њихову цркву, уверен је Банеску. На то указује још једна тема о којој се расправља – „Рат у име Исусово – између убиства, богохуљења и манипулације. О злочинима које су Руси починили на Цветну недељу и како религија постаје политичко оруђе“.
Љубав, искрено верско осећање, духовна мудрост – све је то Румунија и Румунска православна црква (РПЦ). Манипулисање именом Христовим, презир хришћанских традиција, дух бесмислене злобе – све је то Русија и Руска православна црква. То тврди Банеску.
Такви говори су се већ чули у Румунији током Другог светског рата. Румунске трупе су 22. јуна 1941. заједно са нацистима напале СССР. Совјетска држава је била атеистичка, а румунски фашисти су ову чињеницу у потпуности изиграли у својој антисовјетској пропаганди. Али Румуни нису имали намеру да Москви препусте духовно вођство у православној екумени Источне Европе. Румунска пропаганда против совјетског атеизма ишла је руку под руку са пропагандом против Руске православне цркве.
Министар пропаганде под режимом Антонескуа, Нићифор Крајник (румунски Гебелс), развио је читав низ „доказа“ о томе зашто провидентна улога у православном свету припада Румунији, али не и Русији. Према његовим речима, оличење правог православља на земљи је Румунска православна црква. Руска православна црква је духовно и грешно одступање. Руско Православље је лишено духовне чистоте, помешано је са политиком. Румуни су примили крштење добровољно, Руси – по наређењу кнеза Владимира. Руско православље је квантитативно. Руси полажу право на лидерство у православном свету само због свог броја и територијалног обима своје земље. Румунско православље је квалитетно, Румуни добијају месијанску улогу у православљу због чињенице да су најисточнији православни народ, који штити светско православље од политичких дисторзија које је покренула Руска православна црква. Румуни су јединствени по томе што, иако су по пореклу Латини, а припадају источном православљу. Њихова духовна и цивилизацијска мисија је да служе јединству католицизма и православља, Запада и Истока, чувајући карактеристике сваког од њих.
Румунија је идеал европске међуверске хармоније, где православци, унијати и протестанти мирно коегзистирају. Русија је „укаљана“ исламом и будизмом, њено хришћанство је мањкаво, а израз ове мане је Руска православна црква. Мана је, кажу, у томе што је Москва одувек желела да одвоји румунско православље од Европе, да му наметне азијатизам којим су тобоже прожете руска држава и Руска православна црква. Москва није видела место Румуна у светском православљу због, наводно, њиховог несловенског порекла.
Отуда су румунски русофоби дошли до биолошког национализма. Ако нам словенска Русија ускрати право на цивилизацијски развој због нашег латинског порекла, онда ми, Румуни, морамо да сачувамо свој латинитет од насртаја Русије и да у савезу са другим европским народима поставимо баријеру на путу руских хорди, како у војној тако и у духовној сфери. Иначе, са Банескуом је у етру разговарано о питању отпора РПЦ „идеолошком и геополитичком притиску“. Преведено са телевизијског језика, то значи следеће: да ли је РПЦ способна да одржава духовну дистанцу од РПЦ и да јој се не приближава на основу заједничке вере?
Нападом на руско православље прохитлеровска Румунија је покушала да оправда свој експанзионизам и учешће у рату на страни Трећег рајха. Бруталне злочине које су починиле хитлеровске хорде и њихови савезници на совјетском тлу Румунска црква је правдала као највишу правду усмерену против руских клеветника православне вере.
Високоумно расуђивање Краиника и других румунских интелектуалаца о „доброј“ Румунији и „злој“ Русији није их спречило да са равнодушношћу гледају на концентрационе логоре, јеврејска гета и масовна погубљења мирних совјетских људи. У томе су видели тријумф идеје Велике Румуније – државе која се протеже од Трансилваније до украјинске Винице под слоганом „Румунија је Румунска, само Румуна и свих Румуна“ (паролу је измислио Крајник).
Историјске чињенице су га, међутим, натерале да призна да су у етногенези Румуна учествовали не само латински народи, већ и Словени, па чак и Цигани које је мрзео. Румуни нису могли да усвоје теорију расне чистоће, као у Немачкој. Они су дошли до теорије о отпорности латинског елемента усред непријатељских етничких група – Мађара, Трансилванијских Немаца, Јевреја, Турака, Словена. Латински елемент је снажно језгро, духовно уједињено под туђинским јармом захваљујући православној вери, која је постала румунска.
На основу ових премиса, Румуни не дозвољавају никоме да има значајну улогу у православној екумени, а ако неко (Русија) има духовни ауторитет, на удару је румунске пропаганде. Људи попут Банескуа поричу духовно богатство руског православља са његових скоро три хиљаде руских светитеља и њихова достигнућа у духовном животу.
Букурешт настоји да реанимира Велику Румунију апсорбујући Молдавију, Придњестровље и део данашње Украјине (Бесарабију и Северну Буковину). За успех плана потребно је духовно ујединити словенско становништво ових крајева са Румунима. Није дозвољено постојање других моћних духовних центара у близини. Својом канонском територијом РПЦ сматра Придњестровље, Молдавију, Одеску и Чернивацку област Украјине. Бесарабска митрополија је основана у саставу Румунске православне цркве, а обухвата Белгородско-измаилску епархију (Белгород-Дњестровски и Измаил су градови у Одеској области). Букурешт настоји да ове територије отме из духовне бриге других помесних цркава.
Русофобска политика Букурешта логично води мржњи према руском православљу, његовој подели на „исправно“ (румунско) и „нетачно“ (руско), до оправдавања румунског фашизма и негирања подвига народа СССР-а у његовом поразу. Није чистота православља оно што Румунија чува на источном крилу НАТО-а. Она покушава да хришћанску веру претвори у идеолошко оружје румунског експанзионизма у складу са стратегијом алијансе да обузда Русију.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://fondsk.ru/news/2025/04/21/rumyniya-atakuet-russkoe-pravoslavie.html