- Радови су окончани, стара кладовска тврђава у пуном је сјају, али изграђени визиторски центар никако да крене пуном паром. Изузев “српско-румунског културног сусретања“ у презентацији историјског наслеђа потопљеног острва Ада Кале, Брекетовим језиком речено, Србија као да још увек чега свог Годоа
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Заједничка изградња хидроенергетског и пловидбеног система “Ђердап“ код Кладова 1964-1972.г. резултирала је интензивном културном сарадњом Југославије и Румуније, чије су се епизоде низале као на филмској траци-тзв.размена становништва приликом пограничних сусрета, гостовање ђака основних и средњих школа код колега са друге обале велике реке, концерти фолклорних ансамбала, презентације тзв.народног стваралаштва. Таква политика кулминацију је доживела 1971.г. када је било одлучено да се нова велелепна установа културе у Кладову назове именом “Дом југословенско- румунског пријатељства“. “Срећу“ су почели “кварити“ масовни пребези становништва Румуније, али и других земаља источног блока преко Дунава, на Ђердапу, на југословенску страну, узроковани тешким репресалијама диктаторских режима. У међувремену, мноштво деце из Кладова и околине позавршавало је факултете у Румунији, неки од њих постали добри стручњаци, угледни грађани “мале вароши“. Овдашњи предузетници капитал су успешно пласирали у суседној држави достижући, за домаће прилике, звездане каријере у Чаушекуовој Румунији, настављајући карије утабаним стазама и након слома социјализма који је Румуниј узадесио 1989.г. Последњих година румунска страна имала је запажену улогуу обезбеђивању финансијских срдестава за уређење тврђаве “Фетислам“ и изградње истоименог визиторског центра.
Данас су све дунавске регије такође у блиским односима, али без заноса какав је провејавао локалним и државним политикама пре пола века.
Како Танјуг јавља 8.септембра 1968, а преноси београдска “Борба“ у чланку “Кладово и Турну Северин разменили становнике“ , у склопу традиционалног пограничног сусрета Југословена и Румуна, “ Данас се у Турну Северину и Кладову -на румунској и југословенској обали Дунава- одржава традиционални сабор грађана две земље и градитеља овог гигантског енергетског система, у чијој изградњи учествују Румунија и Југославија. Данашњи сусрет обележава истовремено и четврту годишњицу изградње хидросистема Ђердап, одакле ће први киловати електричне енергије потећи кроз годину дана. Кладово и Турн Северин су јутрос просто измењали своје становнике. Шест специјалних бродова превозли су грађане са румунске и југословенске стране . Претпоставља се да је у Турн Северин прешло више хиљада Југословена, колико је и Румуна прешло у Кладово. Срдачни сусрети већ добро познатих пријатеља и познаника имали су данас посебно обележје, улице и једног и другог града искићене су југословенским и румунским заставама. На сваком кораку истануте су пароле о југословенско- румунском пријатељству и портрети председника Тита и Чаушескуа. У 9 часова почеле многобројне спортске и културно уметничке приредбе, у чијем извођењу учествују екипе из Турн Северина и Кладова, и градитеља хидроенергетскот система Ђердап. “
Својеврсну кулминацију југословенско румунски односи у култури доживели су у јеку изградње ђердапске хироелектране. 10.децембар 1971.реегионални лист “Тимок“ донео је вест: “На Дан Републике у присуству више стотина грађана из Кладова и делегације из суседне Социјалистичке Републике Румуније, у овом граду је почела изградња дома културе, који ће носити назив Дом југословенско- румунског пријатељства. Прве лопате цемента у темеље будућег дома пријатељства бацили су ТРАЈАН ДУДАШ, секретар Обласног комитета Комунистичке партије Румуније у Мехединцима, и др СИБИН ИЛИЋ, председник Скупштине општине у Клдову. Нови дом се гради у близини пристаништа и хотела “Ђердап“, а кaда буде завршен, 29.новембра идуће године, биће један од најмодернијих објеката ове врсте, јер се гради по свим урбанистичким и грађевинским стандардима… Дом ће имати салу за позоришне представе са 450 седишта, затим салу за одржавање састанака, салу коју ће користити омладинци, као и читаоницу, библиотеку, хол за изложбе и остале потребне просторије. Интересантно је да ће грађевинске радове изводити грађевинско предузеће из суседне пријатељске Румуније. То је још један доказ добре међусуседске сарадње Југославије и Румуније, а посебно њихових градова које дели Дунав- Турн Северина и Кладова.“
Завод за проучавање културног развитка Београд , аутори Миливоје Иванишевић и Милош Немањић, сачинио је 1976.г. Програм културног развоја општине Кладово, штампан од стране Завода као посебно издање маја 1979.г. У оцени “садашњег стања“ констатовано је да ће нови дом културе, кроз матичну функцију организатора и програмера, задовољити потребе места и сеоског подручја…“Међутим, дом културе има један доста озбиљан пројектантски пропуст. То је недостатак одговарајуће позорнице која би могла да прими драмски или неки други већи професионални ансамбл. Не улазећи у историјат овог случаја морамо истаћи да он угрожава већ унапред активност дома, односно становника Кладова који неће имати могућности да виде многе приредбе и представе за које је потребна права и нормална позорница. Ситуација је утолико апсурднија што у Кладову постоји неколико већих дворана, а ни једна велика позорница“ (Иванишевић 1979, 23). Програмска пројекција зацртана овим документом, обухватала је и задатак успостављања покретне библиотеке у форми библиобуса- “кружећи библиотечки фонд“ (1979, 29-32).
Везано за културну сарадњу са прекодунавским румунским комунама, без позивања на име нове институције “Дом југословенско- румунског пријатељства“, Програм културног развоја општине Кладово инсистира на пограничној културној сарадњи као специфичном облику културне размене: “На другој обали Дунава према Кладову налази се значајан административни, културни и универзитетски центар Турн Северин (са преко сто хиљада становника), који својим потенцијалима знатно превазилази потенцијале општине Кладово. Културни интереси Републике захтевају да се овој сарадњи посвети знатно већа пажња него што је то до сада био случај. Овај задатак је посебно значајан за општину Кладово (као и за суседну општину Неготин) с обзиром на изградњу новог објекта у хидросистему Ђердап, али исто тако и с обзиром на постојање наше етничке групе у Румунији и уопште развијања пријатељских односа са овом суседном, пријатељском земљом (Иванишевић 1979, 41-44). Накнадним интервенцијама, капацитет сале са 450 места смањен је на 355 места, а како стоји на веб страници садашње установе културе смештене у овом објекту, “бина садржи процесијум са сценским цуговима за декор, рефлекторима и разгласним системима“. Од првобитног имена овог храма културе нема ни слова а позорница југословенско- румунских спрега измештена је у историју, што нестанком Југославије са политичке сцене, што стицајем околности које су довеле до ескалације насиља према сопственом народу у Румунији, потом ратних разарања у некадашњој Југославији, политичких и економских санкција према Србији и транзиционим процесима којима је “култура“ гомилања профита било први знак азбуке.
После окончања радова на изграњи хидроенерегстког и пловидбеног система Ђердап -1972.г, па до пада Чаушескуовог режима 1989.г, хиљаде људи у настојањима да побегне са подручја Румуније, илегално је пралазило Дунав у реону Ђердапа. О тим збивањима Милан Петровић у књизи “Дражесни КГБ јави се“ пише: “Овдашњу јавност је жацнула вест пристигла из суседне Србије. Тиражни букурештански Журнал национал је крупним словима, на првој страници, објавио информацију из које се сазнало да је један житељ Србије – извесни Кладовчанин Ранко Јаковљевић – наумио да подигне споменик безбројним незнаним Румунима који су изгубили живот препливавајући Дунав у намери да се избаве Чаушескуовог пакла и пребаце на Запад. За Румуне је тада Југославија (Србија) била аутентични Запад који је зрачио слободом. Данас, после протока извесног „европског“ времена, то неки овде заборављају, а посебно они који су наумили да се баве политиком. Румунску јавност је још нешто жацнуло. Цитираћемо већ поменути Журнал национал: „Једна земља је, са границама које су чували митраљези и полицајци, острво, говорила је некад списатељица Херта Милер, осврћући се на румунску понизност у време комунизма. Уместо острвске „среће“ неки су, по сваку цену, желели да побегну са тог острва. Они храбрији, спремни на жртву, нису имали стрпљења. Напуштали су острво и у потрази за слободом преузимали ризик смрти. Преко пута Турн Северина, на другој (српској) обали Дунава, чекала их је слобода. Али за многе од њих је цена њеног освајања била превелика. Било их је на хиљаде“. Лист пише, даље, са нескривеним огорчењем: у једној другој земљи, али са истим системом, један зид, а не вода, постао је симбол жеље за слободом. Берлински зид био је непролазан за неколико десетина људи, али се о њиховој трагичној судбини говори у целом свету са необичним инсистирањем, док се преко стотине, ако не и хиљаду Румуна, који су постали лешеви у Дунаву, спустио заборав. После оваквог размишљања долази горак закључак листа: друштво које жели да буде нормално треба да учини да зарасту отворене ране, а мртви из Дунава, од којих су многи остали анонимни, по туђим гробљима, треба да буду усвојени од стране историје. Другим речима, домаћим властима се оштро приговара што заборављају на оне који су сагорели у жељи да се дочепају слободе и што препуштају другима да воде рачуна о расејаним румунским костима. Познато је да је током деценија у другој половини прошлог века на хиљаде Румуна потражило спас у препливавању Дунава. Најповољнија места за такве подухвате била су она у близини Великог и Малог Казана, у Ђердапу. Пут и пруга су лакше дозвољавали да се намерници приближе граници. Али, пут спасења су многима препречили меци граничара, елисе брзих пограничних чамаца, које су сасецале њихова тела буквално на парампарчад. Њихове лешеве би Дунав избацивао дуж српских обала. Без икакве помпе и често без икаквог белега они су сахрањивани по српским гробљима. Овде се наводи она код Доњег Милановца, Голубиње, Текије, Мајданпека, Сипа, Мале Врбице, па чак и Неготина. Посебно горко сазнање овде изазива данас још једна чињеница. Двојица диктатора – Тито и Чаушеску – били су се договорили да бегунце из својих земаља враћају натраг. Они који су чудом ипак успели да избегну рафале оружја полицијских снага, доживљавали су тужну судбину да их југословенске власти депортују натраг у Румунију, где су били подвргавани жестоким казнама – пише букурештански лист… Сада букурештански Журнал национал позива све оне Румуне који су доживели и преживели дунавску голготу, односно рођаке оних које су прогутале воде велике реке, да се јаве како би се „бацила светлост на овај мрачни досије“. Јер, овде се мисли и верује да и Румуни имају право да се у свету говори и о њиховом „воденом берлинском зиду“.
О “путевима господњим“ у ери транзиције вредно је сведочанство сачувану у новинском чланку знаменитог српског новинара, дугогодишњег дописника “Политике“ из Букрешта, Милаан Петровића: “За Власту Исаковића може се рећи да је некрунисани кнез од Трансилваније. Румунски медији су га одавно инаугурисали у „краља текстила”. Пошто је већ завладао леденом Трансилванијом, облашћу над којом заувек лебди мистични дух бесмртног грофа, Власта се ипак вратио кући. У Београду се ипак није појавио у црном плашту. На међународном сајму – Текстил за дом, појавио у скупом оделу, наоружан лаптопом. Нигде лакованог штапа од слонове кости, црних чизама и погледа од кога се бежи из биоскопа. Педесетједногодишњи Србин из Кладова је, уосталом, одавно најављивао свој повратак. Ипак, као да је разочаран. – Србија као да не прихвата своју најбољу децу, каже резигнирано. Са жаљењем констатује: Људи који освајају Европу нису баш најпожељнији у Србији. У исто време, желимо баш у ту Европу. И поред тога што могу да лобирам за нас у моћним круговима у ЕУ… Нико га није контактирао из овдашњих привредних и политичких кругова. Нико да га пита за јуначко здравље. Сматра да је неколико пута био преварен када је пожелео да инвестира низводно од Кладова. Недавно је објављен оглас за продају једног текстилног погона у Панчеву. – Одмах сам допутовао, али, на моје изненађење, људи који су руководили продајом обавестили су ме да је оглас поништен баш кад сам стигао – каже Исаковић. Ко је човек који је дошао у Београд из оронулог, сивог града Свети Ђорђе, некада славног индустријског центра Трансилваније, где су се, у време Чаушескуа, производили мењачи за камионе и тенкове? Од када је Власта тамо стигао ненајављен, 1999. године, близина замка у којем је био давно заточен митски Дракула, глобални бренд ужаса, и фабрика текстила пред пропашћу, коју је оживео овај тајанствени Србин – ретке су преостале знаменитости. Уз питорескне пределе Карпата и грозне зиме, када се температура спушта до минус 37 степени. Прича о њему је још један приказ о „транзиционим сеобама”. Док су се браћа Исаковићи из великог романа Мирослава Црњанског на истоку борили мачевима, Власта војује инвестицијама. У условима тегобне транзиције, у оваквом крајолику, за неке, на крају света, он је покренуо мртви текстилни комбинат и постао извозник у земље ЕУ висококвалитетног текстила од најбољег памука. Челичном дисциплином овладао је грофовијом. Од Фонда државне својине, с партнером, власником моћне компаније из Белгије, најпре је купио фабрику текстила у ликвидацији, с дуговима од 30 милијарди леја и вишком радника однегованих у социјалистичком менталитету. Текстилни комбинат „Олтул”, у центру града Св. Ђорђа некада је запошљавао 2.500 радника. Онда је дошао Србин из Кладова и смањио бројно стање на – 1.200 запослених. Производња је данас много већа захваљујући новој технологији коју је увео Власта, у Румунији познатији као Исак. Кад је купио фабрику, румунски медији називали су га „диктатором”, „новим Милошевићем”, „радничком крвопијом”… Постао је „човек каменог срца”. Свестан је да ниједан реформатор није добро прихваћен и схваћен у почетку. Његови радници не смеју да имају ни промил алкохола у крви. Прошле године отпустио је 78 радника ухваћених на делу „да су цугали”. Тако је Власта постао и „српски шериф” који спроводи прохибицију. У кругу његове фабрике у сваком тренутку су ускладиштене залихе памука које обезбеђују осмомесечну производњу у три смене. Залихе памука из Киргистана, најбољег на свету. Како је почео човек чија је судбина идеална подлога за снимање филма? Отишао је из Србије 1993. године, у време хиперинфлације. Желео је да оде у иностранство, а да буде што ближе кући. Запад је био сувише далеко. Скрасио се у Букурешту, где је отворио малу продавницу текстила. Почео је да се бави и извозним пословима Имао је везе на истоку, у Русији. Пре десет година отишао је у врели, али опасни Киргистан, чувен по узгајању дуговлакнастог памука. На плантажама је постао класификатор за памук, а таквих данас има свега неколико у региону. Власта и белгијски моћни партнер „Драпинтекс” годишње су у време сетве авансирали од 500.000 до 700.000 долара у сетву памука у Киргистану. У условима постсовјетског неописивог хаоса и безвлашћа, успео је да организује кооперантске односе с моћним узгајивачима „белог злата”. Крећући се често уз телохранитеље с панцир-кошуљама, почео је да кредитира сетву и организује компликован транспорт памука који је некада подсећао на опаке тајне операције. Пут до памука био је врашки тежак. Све на лицу места, све за доларски кеш. Контролисали су га локални шерифи са совјетским значкама. Пут памука води до киргизијских поља, преко Москве. То је езотеричан „пут среће”, на који смеју да кроче само одабрани. Педесет метара од обале Дунава, у родном Кладову, изградио је велелепну вилу, чија се гвоздена капија отвара даљинским управљачем. Некрунисани кнез од Трансилваније планира временом да препусти посао кћерки Драгани и сину Дејану. Шта мислите, под којим се именом вратио у Србију? -Евро Исак.
Након “смиривања тла“ на овдашњем политичком простору,у Темишвару је закључен важан уговор. Медији су 17.7.1017.г. донели вест да су представници општине Кладово потписали у Темишвару са партнерима из Румуније уговор вредан око милион и тристотине хиљада евра, из програма прекограничне сарадње Србија-Румунија, за изградњу визиторског центра у тврђави Фетислам у Кладову. Овај пројекат ће, према речима надлежних, поменуто утврђење привести намени у служби туризма. „Ово је највреднији уговор у области прекограничне сарадње у историји Кладова“ рекао је након потписивања документа председник општине Кладово Радисав Чучулановић. Он је нагласио да ће радови на изградњи визиторског центра у Кладовској тврђави започети ускоро, и да ће Фетислам, последња у низу дунавских тврђава у Србији, грађена у доба Сулејмана Величанственог која је данас културноисториски споменик , имати значајну улогу у развоју Кладова. Без обзира на чињеницу да је пројектом предвиђено да се све заврши у року од две године, локална самоуправа у Кладову ће покушати да се неки рокови и скрате. Поред општине Кладово има још три партнера из Румуније у овом споразуму, међу којима је Румунска црква из суседног града, свака страна потписница уговора има своје обавезе, а како нам је рекао председник Чучулановић обавезе општине Кладово су најобимније.
Радови су окончани, стара кладовска тврђава у пуном је сјају, али изграђени визиторски центар никако да крене пуном паром. Изузев “српско-румунског културног сусретања“ у презентацији историјског наслеђа потопљеног острва Ада Кале, Брекетовим језиком речено, Србија као да још увек чега свог Годоа.
Извори:
Регионални недељник “Тимок“ Зајечар 19.12.1971.с.3, На Дан Републике у Кладову почела изградња Дома Кулзуре.
“Борба“ Београд 9.9.1968, Кладово и Турн Северин разменили становнике, извештај агенције ТАНЈУГ
Завод за проучавање културног развитка Београд , аутори Миливоје Иванишевић и Милош Немањић, сачинио је 1976.г. Програм културног развоја општине Кладово, штампан од стране Завода као посебно издање маја 1979.г.
Милан Петровић, Србин из Дракулине грофовије
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=6992
https://tvistok.com/2017/06/u-temisvaru-je-potpisan-ugovor-u-oblasti-prekogranicne-saradnje-srbija-rumunija-za-izgradnju-vizitorskog-centra-u-tvrdjavi-fetislam/
“Дражесни КГБ, јави се” Драгослав Симић и Милан Петровић