Помоћ Израелу од стране САД не смањује се
АУТОР: Валентин КАТАСОНОВ
У свом претходном чланку писао сам о ционизму – покрету који тврди да му је циљ стварање државе Израел и обновa јеврејског народа на његовој изворној историјској земљи (тј. у Палестини). Идеје ционизма су вековима „висиле у ваздуху“. Али се његово стварно рађање датира у 1897. годину, када је у Базелу, на иницијативу и под вођством Теодора Херцла, одржан први међународни конгрес циониста.
Током више од једног века званичног постојања, ционизам је знатно ојачао. Највише тело међународног ционизма је Светски ционистички конгрес. Последњи, 38. по реду, одржан је 2020. године у Јерусалиму.
На поменутом првом конгресу у Базелу основана је Светска ционистичка организација (СЦО). Велика совјетска енциклопедија је наводила да је 1970-их година СЦО усмеравала и контролисала делатност ционистичких организација у више од шездесет капиталистичких земаља. Важна институција ционизма је такође и Јеврејска агенција (JA) – управљачки и координациони центар међународног ционизма у Израелу. Бави се питањима имиграције Јевреја у Израел и представља СЦО у односима с израелском владом.
Међу националним ционистичким организацијама посебно се истиче Ционистичка организација Америке. Уосталом, основана је исте 1897. године када је одржан и први међународни конгрес циониста у Базелу.
Постоји велики број различитих праваца и нијанси ционизма: „општи“, „религиозни“, „политички“, „социјалистички“, „ревизионистички“ итд. У оквиру појединих праваца постоје своје организације, па чак и политичке партије. Постоје бројне женске, омладинске и дечије ционистичке организације које се специјализују за рад с одређеним групама јеврејске популације. Тако, широм света делује омладинска верско-ционистичка организација „Бнај Акива“.
Ционисти сањају да сви Јевреји света усвоје идеје ционизма и поступају по директивама СЦО. „Википедија“ у чланку „Јеврејско становништво по земљама“ наводи да је број Јевреја у свету (оних који се превасходно идентификују као Јевреји) у 2023. години процењен на 15,7 милиона, што чини отприлике 0,2% од укупног светског становништва од 8 милијарди. У Израелу живи најбројнија јеврејска популација на свету – 7,2 милиона, а следе Сједињене Америчке Државе са 6,3 милиона. Остале земље са више од 100.000 Јевреја су: Француска (440.000), Канада (398.000), Велика Британија (312.000), Аргентина (171.000), Русија (132.000), Немачка (125.000) и Аустралија (117.200).
Поставља се питање: колики део људи који се идентификују као Јевреји се могу сматрати ционистима? Нико није правио такве процене. Али се може претпоставити да је највећи проценат циониста у земљи као што је Израел, која је, као што је познато, створена 1948. године у складу са ционистичком визијом. Може се претпоставити да у Израел долазе „харизматични“ и „идејни“ људи, тј. они који разумеју да на њима лежи мисија обнављања јединства јеврејског народа на светој земљи.
Али ево шта читамо у Отвореној православној енциклопедији „Древо“ у чланку „Ционизам“: „Упркос томе што се израелски сионисти у великој мери ослањају на тзв. религиозне ционисте (300 хиљада људи, око 6 процената јеврејског становништва Израела) и користе јудаизам као националну и верску традицију која освећује право Јевреја на Свету земљу, већина ортодоксних Јевреја (тзв. харедим – дословно ‘они који дрхте [пред Богом]’, чине око 10 процената јеврејског становништва Израела) односи се према држави Израел коју су створили ционисти и према самом ционизму (као закаснелој пародији на европски национализам) у различитом степену – негативно.“
Дакле, у Израелу има свесних антициониста један и по пут више него свесних циониста.
Већина јеврејског становништва Израела уопште не уме јасно да каже шта је ционизам. Али интуитивно жели да изађе испод контроле ционизма, па чак и сања о томе. Живот у Израелу доживљава се као прогонство, као боравак у опасној зони из које се жели побећи.
Ево, на пример, на сајту „Типични Израел“ читамо (објава из 2021. године):
„Из Израела је већ отишло у САД милион људи. Још милион у Канаду, Европу, Аустралију итд. Два милиона је отишло из осмомилионске земље. Да је прелазак из једне земље у другу једноставнији, овде нико не би остао.“
Химна Израела каже:
„Јеврејска срца куцају и њихове очи су упрте ка Истоку, ка Сиону (Јерусалиму)“.
Међутим, чини се да су после 7. октобра 2023. године, када је на Блиском истоку почела нова ескалација, очи многих грађана Израела биле упрте ка Западу. Брзина бекства Јевреја из Израела нагло се повећала. Неко одлази „заувек“, неко рачуна да ће се „привремено склонити“ на безбедна места до бољих времена.
У Сједињеним Државама живи готово исто толико Јевреја као у Израелу. У чланку „Америка под влашћу ‘хришћанског ционизма’, или Зашто је Трамп победио“ дао сам процену удела сиониста и антисиониста у јеврејском становништву САД:
„…за активне ционисте се у најбољем случају може сматрати око 30 процената, а око 10 процената – за активне антиционисте (остали су, сликовито речено – ‘мочвара’).“
Пропорција у САД је упадљиво другачија од оне у Израелу. У САД је број Јевреја ционистичке оријентације отприлике шест пута већи него у Израелу. Зашто онда амерички Јевреји-ционисти не одлазе у Израел и не доказују у пракси да су прави, харизматични ционисти? Зато што је у Америци угодније и безбедније живети.
Они вероватно себе сматрају више „богоизабранима“, онима који имају право (а можда чак и „високу мисију“) да граде Израел – из даљине. Своје учешће у изградњи разумеју као пружање политичке, економске, финансијске и војне помоћи држави Израел. И та помоћ је заиста велика. Без ње, држава Израел створена 1948. године можда не би ни стала на ноге.
Ипак, ентузијазам америчких Јевреја у подршци Израелу полако почиње да слаби.
„Број присталица ционизма међу Јеврејима Северне Америке стално опада, посебно међу младима. Истовремено, опада значај Израела у очима Јевреја САД и Канаде“, примећује портал Zman.com.
Па ипак, помоћ Израелу из САД не смањује се. Напротив, после 7. октобра 2023. године (када је почела нова рунда рата Израела са Палестинцима и суседним државама Блиског истока), она се значајно повећала. И вероватно ће се још више повећати, пошто је у Белу кућу дошао Доналд Трамп, који је изразито произраелски оријентисан председник.
Према мојим проценама, у САД, Израелу и остатку света има нешто више од два милиона Јевреја-циониста. Зар је могуће да су они у стању да врше такав утицај на америчке председнике, терајући их да практично воле Израел?
Многи неискусни људи сматрају да ционисти могу бити само Јевреји. Али то није тачно. Ционисти могу бити и нејевреји. И испоставља се да их има најмање десет пута више него Јевреја-сиониста. Реч је о религиозно настројеним грађанима САД и других земаља који припадају евангелистичкој цркви (протестантској цркви) и себе називају „хришћанским ционистима“. Отприлике половина евангелиста може се сврстати у хришћанске сионисте. Сматра се да се главнина хришћанских циониста налази у САД; тамо их, према проценама, има око 20 милиона.
А ко су то хришћански ционисти? Фигуративно речено, то су „рафинирани“, „идејни“, „харизматични“ англосаксонци. Често се англосаксонцима називају сви становници Британије, Сједињених Држава, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда. Али англосаксонци су више духовна и идејна категорија него етничка или правна (држављанство). Правим англосаксонцима могу се сматрати само елите англосаксонског света – они који себе виде као потомке оних који су некада дошли (допловили) на острва Магле. Ти прави англосаксонци себе сматрају „богоизабранима“. До краја 16. и почетка 17. века у Британији се формирала посебна врста протестантизма – презвитеријанство. Његови припадници себе су доживљавали као потомке десет израилских племена, тј. били су уверени у своју „богоизабраност“ са свим последицама које из тога произилазе. Та „богоизабраност“ им је пре свега давала за право да владају другим људима, које су сматрали или „другом класом“ или „подљудима“. Управо је тај осећај „богоизабраности“ подстицао те протестанте на револуцију у Енглеској. А касније их је инспирисао у изградњи Британске колонијалне империје „над којом сунце никад не залази“. Дух „богоизабраности“ са британских острва преселио се преко океана у Нови свет. Носиоци тог духа били су углавном пуританци – још један вид протестантизма; ти пуританци су веома ефикасно освајали Нови свет, систематски уништавајући тамошње „подљуде“ – Индијанце.
Тај дух „богоизабраности“ није нестао кроз векове – напротив, успехи империјалистичке политике англосаксонаца само су их још више уверили да су „натчовечанска“ бића. Религија тих „натчовека“ данас се назива хришћански сионизам. Иако у томе нема ничега хришћанског. Иако се у називу ове религије налази реч „сионизам“, она се не ограничава само на сионизам. Она ствара и оправдава разне облике расизма. Осим ционизма, англосаксонци су створили и „црни расизам“, фашизам и национал-социјализам (нацизам).
Поред фашизма Мусолинија и Хитлера, постојао је и енглески фашизам. 1. октобра 1932. године енглески аристократа Освалд Мозли основао је у Лондону Британски савез фашиста (БСФ). А идеологија фашизма (нацизма) почела је да се формира у Енглеској још у 19. веку. „Заразу“ нацизма из Британије у Немачку пренео је енглески писац и филозоф Хјустон Стјуарт Чемберлен (1855–1927). Након што се оженио ћерком немачког композитора Вагнера (који се сматра једним од стубова немачког нацизма), Чемберлен је почео да оправдава надмоћ германске расе над другим народима. Он се сматра једним од утемељивача „аријевске“ расне теорије. Чемберлен је у Немачкој поставио основе „расне теорије“ и „евгенике“ – „науке“ о расној чистоти и методама „селекције“ људи. Хитлер је био упознат са Чемберленовим радовима; у Хитлеровом делу Мајн кампф одражене су идеје тог Енглеза о примату виталног над моралним, о селекцији, хијерархији раса, расној изабраности за светску владавину. Штавише, Чемберлен и Хитлер су се лично упознали, састали су се у септембру 1923. године, пре Минхенског пуча. Чемберлен је инспирисао будућег „фирера“, рекавши му да он представља снагу у „космогонијском смислу“.
Већ након Чемберленове смрти, лидери Трећег рајха су са захвалношћу оцењивали његов допринос у изградњи идеологије национал-социјализма. Конкретно, Јозеф Гебелс га је називао „оцем нашег духа“.
Враћам се поново на тему савременог „хришћанског ционизма“. Наравно, 20 милиона америчких присталица ове такозване „религије“ има огроман утицај на идеологију, унутрашњу и спољну политику Сједињених Држава. А у коначном исходу – и на ситуацију у свету. Ознака „хришћански сионизам“ не открива суштину те религије и идеологије која се иза ње крије. А религија и идеологија англосаксонаца у суштини могу се, без икаквих ограда, назвати – „антихришћанском“. А реч „ционизам“ ја бих заменио са „расизам“. Расизам у себи укључује и ционизам, и фашизам. Једно без другог не може постојати.
Пажљиво проучавање историје Другог светског рата показује да су ционизам и фашизам (национал-социјализам) деловали складно и синхронизовано. Само површно познавање историје рата може створити лажни утисак да су се међусобно супротстављали, да су им циљеви били међусобно искључујући. Дејствима и циониста и нациста управљано је из неког наднационалног центра, а та дејства су била усмерена ка постизању неке вишег циља. Па ко је стајао у том рату изнад зараћених страна, ко је чинио тај тајанствени наднационални центар, који су били крајњи циљеви оних који су дириговали ратом?
Те тајанствене диригенте који су стајали изнад зараћених блокова можемо назвати англосаксонцима. Наравно, не свим англосаксонцима, већ само најодабранијим, највише „богоизабранима“, највећим „натчовецима“. Те „богоизабране“ англосаксонце историчари, политиколози и политичари називају разним именима: „светска закулиса“, „финансијски интернационал“, „Комитет три стотине“. У последње време постао је популаран назив „дубока држава“. Шта је циљ „надљуди“? Светска доминација, уништење националних држава, стварање светске државе са светском владом на њиховим рушевинама.
Прошло је осамдесет година од Дана победе. И данас поново видимо како „надљуди“ („дубока држава“) оштро и синхроно активирају пол фашизма и пол ционизма. Јасни знаци припреме за Трећи светски рат.
Напомене:
(1) Својевремено је детаљна анализа најзначајнијих ционистичких организација у свету дата у књизи Сергеја Рокотова „Ционизам – оруђе агресивних империјалистичких кругова“ (Москва: „Међународни односи“, 1983).
(2) За више детаља, видети: Мануел Саркисјанц. Енглески корени немачког фашизма. Од британске до аустро-баварске „господарске расе“ / Превео са немачког М. Некрасов – Санкт Петербург: Академический проект, 2003.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2025/05/24/tak-komu-zhe-nuzhen-sionizm.html