..Сматрам за потребно да на овом месту поменуту аномалију у односима између неких претпостављених и потчињених овако јасно подвучем и противу ње пред живом црквом на овај начин протествујем. Чланови цркве имају и права и дужности да будним оком прате рад својих духовних вођа и да га у случају потребе критикују. Зашто бежати од контроле ако се је савесно радило? Чему служи облак мистерије око онога, што једнога дана мора да буде груба јава?
У тој тајанственој атмосфери покадкада ничу и најглупље хипотезе, које испуњују предрасудом и оштре гњевом противу оних, чији ауторитет у Цркви мора остати неокрњен. Све ово копа амбис неповерења између вођа и вођених и на тај начин омета успех главне ствари, која је једино оправдање даљег постојања Цркве у нашем народу…
Период кроз који пролази наш верско црквени живот и сувише је озбиљан и судбоносан за даљи развој утицаја хришћанства у нашем народу. Критичност момената који преживљујемо императивно налаже, да се систематским напорима позваних покуша извођење прегруписавања и сконцентрисавања свих црквених сила, које су се до сада разједињене и измрвљене, бескорисно трошиле и расипале у узајамном уједању и пецкању на штету Цркве и на радост њених непријатеља. Ко ма и једним непромишљеним гестом буде ометао ово повезивање разбацаних добрих воља у сноп, учиниће злочин према самој цркви. То треба најзад да буде јасно и вођама и вођенима.
…
Но, ту скоро „Хр. Животу“ је упућен још један прекор, и то један тежак и ничим не заслужен прекор. Пребачено му је да он руши ауторитет епископа у нашој цркви. Ја ни за моменат не сумњам да је овај прекор упућен bona fide. Па ипак и та добра намера не умањава његову тежину. На основу чега нам је он упућен? Којим се цитатом из досада штампаних свезака „Хр. Живота“ може доказати да он систематски поткопава ауторитет епископа? Не, таквих цитата нема на странама нашега часописа. „Хр. Живот“ никада није ратовао нити ће икада ратовати противу ауторитета у цркви у опште и ауторитета епископа напосе. То никада није било нити ће икада бити у његовом плану. О овоме сведоче све његове странице. Ко у то сумња нека их поново разгледа. Нигде на њима он неће наћи ни једне једине реченице, ни једне једине речи, која говори противу епископства као институције. Напротив, наћи ће многе пасусе, у којима се говори како се углед и ауторитет епископа морају суревњиво чувати од свега онога, што их може умањити.
Како се онда може објаснити овај прекор? Где треба тражити разлоге због којих нам је он упућен?
Ја лично верујем да разлоге за овај прекор треба тражити у бркању два појма: појма епископства као институције и појма епископа као личности. Ова су два појма погрешно идентификована и онда је оправдано критиковање живота и рада појединих епископа схваћено као неоправдани напад на епископство. Када би ово идентификовање и мешање појмова било правилно, онда би и прекор да „Хр. Живот“ руши ауторитет епископа у нашој цркви био бар делимично оправдан. Но епископство као институција и епископи као личности не могу се идентификовати.
Епископство као институција није криво што у свима црквама, па евентуално и у нашој, могу постојати епископи, који нису достојни положаја на коме су. Исто тако једна оправдана критика и један неоправдани напад су две потпуно различите ствари.
Ако је неоправдано нападање епископа забрањено, трезвена и разложна критика њиховог живота и њихових поступака допуштена је. Од тога ни црква ни ауторитет епископа не могу имати штете. Најзад у име чега се може забранити процена и оцена начина живота појединих епископа? Један епископ треба да буде видело свету. Зар тај свет нема права да протествује противу некаквог „видела“, које га саблажњава?
Још нешто. „Хр. Живот“ није директно критиковао ни једног епископа. Он је само наводио шта се о појединим нашим епископима говори. Он је наглашавао да те ствари, које се преносе у широке народне масе помоћу „рекла-казала“, саме могу бити гола и злонамерна измишљотина и клевета. Али и као такве оне шкоде угледу и ауторитету епископа. Дужност Цркве је да оваквом начину рушења епископског ауторитета једном стане на пут. Она то може и мора учинити. Ако је ко од епископа крив нека повуче консеквенце, ако је пак оно што се о њему говори злонамерна измишљотина нека се сузбије. Иначе од досадањег држања према овим стварима црква има само штете.
Је ли овакво писање „Хр. Живота“ ишло на то да руши ауторитет епископа?
Не, такав прекор би био неоснован и неправичан. Може бити грешака у нашем раду. То је природно. Ко не ради тај не греши. Али приписивати нашим напорима овакве побуде и мотиве био би у најмању руку грех.
Смемо ли ми да ћутимо о стварима, о којима већ цео свет говори, па макар се те ствари доводиле у везу и са именима појединих епископа? То би била нојевска мудрост и тактика. Не треба се плашити тога шта ће свет да каже. Та он већ говори. Не треба се плашити ни тога шта ће други, ван наше земље рећи.
Пре но што сам у „Хр. Животу“ написао и један ред, ја сам од неких виђених личности других Цркава слушао о приликама у нашој Цркви такве детаље, да ја сматрам за боље да их овом приликом прећутим. Знају на страни шта код нас вреди, а шта не. Ми немамо разлога да се стидимо своје историске прошлости. Напротив. Исто тако наша садашњост и ако је тешка није очајна. Пред нама су велике могућности и светле перспективе. До нас стоји да извршимо или не извршимо своју дужност према Богу, Цркви и народу. И оно што нарочито чуди странце у овом погледу то нису толико наше верске црквене прилике, које су објашњиве, колико наше млитаво и неодређено држање према њима, које се ничим не може проврдати ни оправдати.
У свима црквама има добрих и рђавих свештеника, достојних и недостојних епископа. Није наша Црква једина, у у којој прилике нису сређене. Шта више у овом погледу ми смо у далеко бољем положају сд многих других Цркава. Наша Црква није ни без добрих пастира ни без добрих архипастира. И то је наша срећа. У вишем и нижем клиру имамо људи, који достојно чувају славну традицију предака, славну традицију светосавске Цркве. И они су оправдање наше наде да ће српска црква Божјом помоћу и енергичним напорима њених добрих архипастира и пастира најзад повратити изгубљене позиције у вођству нашег народног живота.
Али да би што пре дошли до остварења овога циља морамо свршити један претходни посао, морамо енергичним. мерама уклонити из клира све оне његове чланове, који својим животом и радом паралишу његове напоре на консолидацији наших верско-црквених прилика. Ако има недостојних и међу епископима нека иду. Црква и њени интереси изнад свега па и изнад недостојних епископа ако би их евентуално и у нашој цркви било.
„Хр. Живот“ је ово отворено тражио и тражи. То је у интересу цркве као целине и епископства као институције. Без тога ће ауторитет епископа код нас стално падати. Њега не руши и неће рушити „Хр. Живот“, већ на првом месту и највише они, који нису дорасли епископском позиву. Не само то. Поред неисправних епископа страдаће углед и ауторитет и њихових исправних другова. Поред сувог и сирово гори.
Оваквим својим тражењем „Хр. Живот“ се је замерио некима. И они су се револтирали противу његовог писања.
И то је добро. Револт и реакција су ипак знаци живота. Само када би тај револт и реакција били упућени онамо где треба онда би они били плодоносни и Црква би од њих имала великих користи.
Не треба се питати: „Јесмо ли ми уопште Црква када допуштамо овакво писање?“, већ: „Јесмо ли ми уопште црква када допуштамо ствари, о којима се овако пише?“ Јер је далеко природније и логичније више се револтирати противу зла, него противу бледог сликања његовог. Ако се на неки начин евентуално онемогући писање о злу, које притиска наш верско-црквени живот, тиме се неће уклонити само зло. Напротив. Но ако се уклони зло онда ће писање о њему отпасти као беспредметно. Нестане ли узрока нестаће и последице. Иначе сваки други посао не води ничему.
Предузимати мере противу писања о болестима нашег верско-црквеног организма, а не учинити ништа да се тај организам најзад отресе тих болести, наиван је посао. На тај се начин неће ничији ауторитет сачувати па ни епископски, јер је он заснован на личним особинама и престижу сваког појединца. У овом погледу сваки је епископ најбољи стваралац и чувар свога ауторитета. Имали га, нико му га не може одузети. Нема ли га, нико му га не може дати.
Да завршим. Црква је конфесионална заједница, која живи од моралног кредита најбољих примера хришћанског религијског искуства. Нико нема права да тај огромни капитал цркве непромишљено расипа. Напротив, дужност свакога члана цркве је да тај капитал увећа, или да га у најмању руку савесно чува од свега што га може смањити. Та околност даје му право да прати и процењује и поступке других чланова Цркве. На тај начин конфесионална свест увећава и права и дужности сваког члана једне конфесионалне заједнице. Његова права се огледају у уживању благодети, које једна таква заједница пружа; његова је дужност пак да ту заједницу од свега и свакога штити.
Тако нпр. један паметан, савестан и исправан епископ је понос цркве, док се од евентуалних скандалозних поступака другог епископа стиди сваки свестан члан њен. И у име тога стида, ако ни због чега другог, он има право и дужност да протествује противу свачијих испада па дакле и противу евентуалних испада и једнога епископа.
Може ли се онда то право и та дужност одузети једном црквеном часопису какав је „Хр. Живот?“ Principia non homines!
…
Извор: ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ, СА УРЕДНИЧКОГ СТОЛА, Година 5, јануар 1926, број 1. стр. 37-48.
https://svetosavlje.org/sa-urednickog-stola/6/