- А с обзиром на то у какву конфузију су се претвориле институције (будући да и протестантска црква и наука више не постоје као системи с јасним вредностима, већ као празне структуре у које се уноси шта год изгласа већина), не треба да чуди што је и сама држава остала без јасних интереса који би били различити од интереса корпорација и појединаца.
- Уместо да живи сопствени политички живот, САД се понаша као неутралан домаћин, који чека да се појаве најспособнији паразити.
АУТОР: Бруна Фраскола
Пандемија ковида открила је сукоб интереса који је суштински својствен америчком моделу производње знања, у коме држава субвенционише научна истраживања, која неизбежно воде ка стварању лекова које патентирају приватне компаније. „Велика фарма“ (Big Pharma) пребацује своје кадрове у Управу за храну и лекове (FDA), која увек може да брани интересе компанија и да се позива на свој технички статус у случају политичких спорова. То је неприкосновена „вртешка“. Осим тога, капитал који су нагомилале велике фармацеутске компаније омогућава им да финансирају кампање политичара из обе странке и истовремено осигурају подршку медија, који извештавају по сопственом нахођењу и своје утицајне представљају као поуздане стручњаке. Научник који је добио Нобелову награду за медицину не зна ништа. Онај ко говори истину је стручњак за научну комуникацију који је читао Сагана и кога финансира компанија „Фајзер“. На крају, тај „консензус“ омогућава држави да и даље даје све више новца великим фармацеутским компанијама – купујући патентисану вакцину за целокупно становништво.
Затим је питање ционистичког лобија показало да је та врста заробљавања државе ради одређених интереса заправо структурна одлика америчког политичког система. Новчана средства додељена Израелу одлазе лобистима који раде на томе да држава одобрава још више новца за израелске ратове. Амерички систем је погрешно конципиран: иста та држава која издваја јавна средства за приватна медицинска истраживања или за Израел храни актере који ће те исте новце касније искористити да би извукли још више државног новца – за сопствену корист.
Ово би се могло подвргнути дубокој материјалистичкој анализи. Али тек након читања књиге бразилског судског психијатра Гвида Паломбе „Упад запдне психијатрије“ из 2021. године схватила сам да проблем има епистемолошке корене.
Демократија у психијатрији довела је до плутократије
Психијатар почиње књигу наводом на чињеницу коју је већ истакао сваки скептик: довољно је да уђете у психијатријску ординацију и добићете дијагнозу и рецепт. Из књиге сазнајемо да је ситуација толико озбиљна да се лекари у пракси већ могу заменити вештачком интелигенцијом:
„Вештачка интелигенција у психијатрији заснива се на подацима, протоколима, унапред припремљеним питањима и одговорима, претвореним у стандарде за алгоритамску обраду, коначну процену и поређење са парадигмом. Следи дијагноза, препоруке за терапију, дозирање, попуњен и потписан рецепт од стране дежурног лекара, линкови ка апотекама где се лек може набавити, цена, информације да ли постоји кућна достава и колико ће она трајати — што је све краће, с обзиром на дронове који су бржи и ефикаснији од мото-достављача“ (стр. 152).
Ово је постало могуће зато што је психијатрија укинула узрочно-последичне везе и почела да се ослања искључиво на статистику. DSM (Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје) је публикација Америчке психијатријске асоцијације (APA). У DSM-у постоји списак менталних обољења која се одређују искључиво на основу симптома. APA не наводи име ниједног теоретичара; она само даје списак болести и статистичке карактеристике. На основу тога састављају се упитници са скалама које варирају у зависности од броја симптома које пацијент испољава. Да би потврдио дијагнозу, лекар треба само да примени упитник и додели оцену. Ако у психијатријску ординацију дође особа која пати због прекида емотивне везе, лекару је довољно да попуни упитник да би прописао антидепресив – не мора ни да сазна шта је довело до прекида. Статистика каже да људи са депресијом имају исте симптоме као та особа — и то је, по DSM-у, важније од самог узрока туге.
У књизи „Упад западне психијатрије“ Гвидо Паломба даје хронологију и објашњење овог феномена. Од XIX века до прве половине XX века психијатрија је била у свом најбољем периоду. Постојале су различите школе које су покушавале да објасне исте појаве. У педесетим годинама XX века, након хемијских експеримената са мескалином и синтетичким дрогама (тему коју ћемо касније коментарисати), отвара се пут психофармакологији: менталне болести почињу да се тумаче као хемијски дисбаланс који се може исправити лековима. Тако се појављује финансијски интерес за повећање броја дијагноза, а тиме и продаје лекова. Још горе, то се дешава у доба телевизије, када оглашавање постаје далеко ефикасније.
Послератни период био је значајан и за УН
Узимајући у обзир тадашњу ситуацију у којој је постојала множина теорија и држава, СЗО (Светска здравствена организација) покреће израду Међународне класификације болести (ICD), са циљем стандардизације болести. То није било научно истраживање у ужем смислу, већ креирање, да тако кажемо, медицинског есперанта за потребе глобалне статистике. ICD настаје као резултат „демократског“ консензуса, а не теоретског мишљења. На крају, уџбеници обогаћени научним теоријама и узрочно-последичним објашњењима бивају замењени обичним приручницима који треба да буду попуњени и механички примењени (ICD и DSM).
Не треба да чуди што сам DSM и сам наводи да његов садржај није применљив у области судске психијатрије – области у којој психијатар, без утицаја тржишта или маркетинга, мора да поднесе извештај судији приликом процене мотива понашања преступника и њихове опасности. Идеја да једна те иста научна теорија може бити корисна за клиничке сврхе, али не и за оцену душевног стања након почињеног злочина, делује чудно. Али ствар је у томе да се клиничка психијатрија више не заснива на научној теорији у пуном смислу.
Из саме чињенице да је клиничка психијатрија подложна утицају тржишта проистиче њен пад. Судска психијатрија, међутим, и даље остаје бастион у којем је очувана стручност и одговорност. Поред судске психијатрије, Гвидо Паломба препоручује и књигу данског лекара Петера Гетшеа „Комплет за преживљавање у области менталног здравља“ као пример отпора систему.
Луди демократизам
Одакле потиче та блистава идеја да се истина одређује на основу консензуса? У једној сасвим другој књизи (Смрт либералне класе, аутор: амерички новинар Крис Хеџис) наишла сам на причу о томе како је Светска унитарна црква одлучила да формулише својих седам начела. Деца чланова ове либералне протестантске цркве нису умела да објасне својим школским друговима у шта њихова религија верује. Онда су питала своје родитеље – али ни они нису знали одговор. Тада су се црквени лидери одлучили да спроведу анкету међу верницима с питањем у шта заправо верују. На основу одговора већине, формулисано је седам начела вере.
То ми је изгледало као потпуно луда идеја. Али видимо да њихов културни контекст то дозвољава. И зато постаје јасно одакле долази лудило звано DSM: ако су ти људи демократски чак и у одређивању религиозне истине, онда није изненађење што исто раде и са научном истином. А с обзиром на то у какву конфузију су се претвориле институције (будући да и протестантска црква и наука више не постоје као системи с јасним вредностима, већ као празне структуре у које се уноси шта год изгласа већина), не треба да чуди што је и сама држава остала без јасних интереса који би били различити од интереса корпорација и појединаца. Уместо да живи сопствени политички живот, САД се понаша као неутралан домаћин, који чека да се појаве најспособнији паразити.
ИЗВОР: https://katehon.com/ru/article/nauka-demokratiya-i-plutokratiya