Tекст свештеника Миладина Митровића, прочитан на Међународној конференцији КОНСТАНТИНОПОЉСКИ ПАТРИЈАРХАТ КАО ИНСТРУМЕНТ ПОЛИТИКЕ, РУШИЛАЧКА ДЕЛАТНОСТ ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА – ЦЕНТАР ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ, 26. марта 2025.год. у Београду
Драги пријатељи, дозволите ми да вас прије свега срдачно поздравим и призовем благослов Божији на све учеснике данашње конференције. Велика ми је радост што данас могу да вам се обратим, због чега изражавам велику захавлност домаћину на организацији овог веома значајног и важног догађаја.
Савремени геополитички процеси глобалних размјера и друштвено-политичке кризе изазване агресивним наслеђивањем либералне идеологије не сумњиво су оставиле и негативан утицај на васељенско Православље. Са великим осјећајем жаљења морамо признати чињеницу да се Православна Црква данас у цјелини, суочава са великим бројем изазова и тешких проблематичних ситуација, који у својој суштини представљају резултат континуираног рада усмјереног на дискретизацију и омаловажавање Православља, као једине искрене бране у борби против различитих глобалистичких процеса. Православље као једини исправни и не погрјешиви чувар изворног јеванђељског учења, остаје усамљено у жељи да сачува свијет и човјечанство у оквирима високоморалних вриједности, гдје би сваки човјек имао могућност за достојанствени и слободан избор.
Данас постаје и сувише очигледно да је отворени раскол унутар Православља, који је био директно изазван давањем томоса о аутокефалности украјинским расколницима од стране константиниопољског патријарха Вартоломеја, само кулминација вишедеценијског смишљеног угњетавања Православне вјере од стране западних империјалстичких кругова. Раскол у Украјини који је данас постао главна и основна рана која све више и дубље разара јединство Православнога свијета, открио је све тајне закулисног рада усмјереног на подривању ауторитета Православне Цркве. Обрачун са православном Црквом Московске Патријаршије, као највећом помјесном православном црквом, која је као најдоминатнија призвана да глобално штити интерес и постулате православног учења започет је трагичним догађајима у братској Украјини. Стварање такозване православне цркве у Украјини, у којој је главни актер и реализатор био вашингтонски изасланик – цариградски патријарх Вартоломеј, била је започета права офанзива против Руске Православне Цркве, која је имала за циљ да неповратно и идеолошки разбије јединство православнога свијета. Управо сва одговорност за страдања и гоњења милиона канонских хришћана у Украјини лежи на савјести патријарха Вартоломеја. Од самога почетка било је јасно да је православна црква Украјине, створена по жељи западних ментора, чисто политички пројекат и да у њој не постоји ни најмањи дашак духовности. Представници ове псеудо цркве чак и не заслужујју да буду названи „расколницима“ – ово је права секта, резултат политичких технологија, која у суштини нема никакве везе са историјом хришћанства.
На овај начин, украјинско црквено питање, које се нашло у епицентру свеправославног сукоба, далеко је од локалног значаја. Оно је разоткрило проблем посебних размјера и открило озбиљно нарушавање канонског поретка православне вјере. Фанар је својим једностарним поступцима погазио темељна принципе православне еклисиологије, које се у најмању руку може квалификовати као чисти облик јереси. Цариградски патријарх се уз грубо нарушавање православне традиције и канонског поретка самовољно и званично прогласио за поглавара свих православних поглавара – у неканоском Томосу о „давању аутокефалности“ такозваној цркви Украјине, он потврђује да по дугогодишњем примјеру римских папа, себе истиче на чело цијеле Православне Цркве.
Иако је ријетко ко могао да замисли овако брзо погоршање ситуације у свјетском православљу, криза која је избила није случајна и никако се не своди само на личну позицију патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је овај проблем сазрјевао деценијама, па чак и вјековима. Његове премисе су делимично етнофилетске природе (предност националних интереса над општим црквеним интересима.), а дијелом и геополитичке. У овом случају постоји и компонента корупције. Стога је потребно истаћи да је главни фактор који вјековима подрива црквено јединство Православља, а који је у наше вријеме достигао своју кулминацију културни и вјерски шовинизам својствен неким грчким црквеним великодостојницима, који они јединодушно и узвишено називају хеленизмом.
Ниједан народ, ма какав траг оставио у црквеној историји, не може тражити било какву вјерску искључивост и на основу тога захтјевати супремацију над другим хришћанским народима и њихову потчињеност. Ипак, овакве тврдње грчких духовних вођа (не свих, наравно) биле су многократно присутне у историји, а данас у личности патријарха Вертоломеја посебно громогласно одзвањају. Обим хеленских претензија на црквену превласт одређивала је прије свега политичка ситуација. Јасно је да је после освајања Цариграда од стране Турака, када је Русија постала једино православно царство чијем су заступништву Грци били принуђени да непрестано прибегавају, с тим самим и званични Цариград, у односима са Руском црквом, био приморан да ублажи своје амбиције. При томе важно је споменути да су други православни народи на територији Отоманског царства у исто вријеме доживљавали сурова угњетавање не само од Турака, већ и од фанариота.
Последњих година, како се чини патријарху Вартоломеју, геополитичка ситуација је постала најповољнија за реализацију дугогодишњих тежњи Фанара да успостави своју хегемонију у свјетском Православљу. Најприје је извршен покушај да се овај циљ постигне „на културан начин“, преко одржавања Критског сабора, чија сврха, наравно, није била да се ријеше нека нагомилана питања унутар Православља, већ да се одобри нови модел управљања Православне Цркве са васељенским патријархом без премца на челу. Након што је овај план пропао милошћу Божјом, Фанар је прешао на борбу за свој суверенитет „на некултуран начин“, користећи идеолошки курс колективнога Запада усмјерен на изолацију Русије и жељу да се украјина и њен народ у потпуности одвоје од духовне и историске везе са матицом Русијом. Стога је Фанар у лицу патријарха Вартоломеја добровољно примио на себе улогу једне у низу политичких полуга која има стратешки циљ да разбије јединство не само руско-украјинскога односа, него и саму природу једниства Православне Цркве.
Многи Константинопољски патријарси кроз многовјековну историју постојања ове помјесне православне цркве, претендовали су на канонски неосновану и неоправдану идеју на „првенство части“ у православном свијету. Међутим, тешко је сјетити се да је било ко од њих више него патријарх Вартоломеј, са таквом бирократском опсесијом, захтевао моћ која би била упоредива са положајем римског папе у католичком свијету. Личносна острашћеност за влашћу и стремљење да се по сваку цијену домогне до нових територија издваја личност Вартоломеја као једну од најнегативнијих персона у цјелокупној историји цариградске цркве и православља уопште.
Понашање Вертоломеја може се слободно дефинисати као нека врста нове јереси „вартоломejинизма” или православна верзија папоцезаризма, која пријети новим историјским расколом у православљу. Да бисмо разумјели шта је цариградског патријарха довело до ове ивице, потребно је погледати неке од кључних догађаја у његовом животу и спољашњим утицајима којима је он био окружен. Одрастао у породици малог грчког трговца у Турској, будући патријарх је прилично рано схватио да без маневрисања и моћног спољашњег покровитељства неће бити могуће остварити своје амбиције. За њега је кључни подстицај за каснију каријеру по завршетку богословије било студирање у Риму и потоњи рад на чувеном Папском оријенталном институту, који је у то вријеме био важан западни центар за проучавање геополитичких процеса. После римског периода, његов однос са Ватиканом постао је још приснији. Због тога га са пуним правом многи зилоти оптужују да скоро обожава католике. Али у ствари, патријарх Вартоломеј је доњео из Рима прије свега завист и љубомору, изражену у жељи да он сам заузме сличан и аналогичан положај папске власти у православном свијету. У комбинацији са знањем о спецификама ватиканске политике које је тамо стекао, и личном острашћенођу за власти, он је персонално одлучио да правазиђе све своје предходнике на цариградској катедри и отворено крене у рушење канонског поретка ради задовољења својих власних апетита.
Садашња политика Васељенске патријаршије у Украјини је у извјесном смислу наставак њене хегемонистичке линије, започете 1996. године под руководством Егзархата Естонске апостолске православне цркве, која је тада спровођена уз асистенцију званичног Талина. Русија је тада политички коректно изражавала своје незадовољство, али се на крају у циљу очувања јединства Православља, помирила са тим, што се показало као веома погрешно – јер је управо са ове одскочне даске Фанар започео своју експанзију за нове територије у Европи. Одвајање канонских територија од Московске патријаршије, агресивним и неканонским методама, први је корак на путу ка њиховим потоњим укључивањем у орбиту цариградске патријаршије. Након Кијева, слични кораци су затим уследили у Молдавији, Летонији, Казахстану и тако даље. И нема везе што све ово наноси непоправљиву штету свјетском Православљу; за Цариград и патријарха Вартоломеја важнији је сопствени опстанак који виде управо у експанзији. Разлози таквог понашања у великој мери леже у контрадикторној природи мисије коју је он сам изабрао. Да бисте заиста били „главни“, морате барем имати довољно стадо, али тога катастрофално недостаје. Осим малог броја парохија у Турској, у Европи је Васељенски патријарх до сада бринуо само о острвима Криту и Светој Гори у Грчкој. Његова главна база лежи на другој страни океана. И материјално и политички, Фанар зависи од Америчке православне цркве, која је њен егзархат и коју подржава влада САД. Стога је главни разлог слијепог провођења америчких интереса од стране Цариграда и конкретно патријарха Вартоломеја, искључиво финансијске природе – у духу „америчке демократије“ Вашингтон може да остави и на финансијском и политичком «цједилу» Вартоломеја не тражећи ничију сагласност, онога тренутка када им он откаже послушност. У свијетлу руско-украјнскога војног сукоба, којим колективни Запад покушава да нанесе стратешки пораз Русији, постаје апсолутно разумљиво недоследно понашање Вартоломеја и карактер и природа политике коју он званично проводи на међународној сцени.
Стога је неопходно бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацити све покушаје његовог папистичког изобличења, било да оно долази са Запада или са Истока. Неопходно је темељно и свеобухватно идентификовати догматску, канонску и морално-етичку недоследност тврдњи и деловања Цариградске патријаршије, а посебно њеног патријарха Вартоломеја. Овакав приступ несумњиво ће помоћи да се сачува јединство Православне вјере и подвргу јавном изобличењу сви покушаји усмјерени на подривању њеног ауторитета и спасоносане мисије која наша света Црква вјековима носи у свијету.
Хвала вам за пажњу!