ПРОФ. ДР. ЗДРАВКО ПЕНО
ОБРАЋАЊЕ НАУЧНО-НАСТАВНОМ ВИЈЕЋУ ПБФ „СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ“ У ФОЧИ
Поштовани читаоци, од читаоца смо недавно добили ово исповедничко писмо проф.др. Здравка Пена на тему зближавања СПЦ и Ватикана, на тему фамозне заједничке прославе Васкрса ове године, у чију смо припрему ушли овим Великим постом, на тему уопште екуменистичке апостасије која се јавља у СПЦ, долазила она из Ватикана или Истамбула, како правилно проф. Пено назива тзв. „Цариградску“ катедру, која је одавно изгубила својства и Цариграда и Константинопоља, а задобила нека друга, неправославна својства. Писмо обилује изузетно вредним савременим и историјским чињеницама које се не смеју пренебрегнути при било каквом размишљању на тему „сарадње“ СПЦ и Ватикана. Прочитајте…
Научно-наставном вијећу
Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“
У Фочи
Уважени чланови Вијећа,
Обраћам вам се поводом тачке предложеног Дневног реда на предстојећој сједници Научно-наставног вијећа, која ће се одржати 3. марта 2025. године: „Изјашњавање о приједлогу ЊВП митрополита Хризостома и врхбосанског надбискупа монс. Тома Вукшића о обољежавању 1700. година од Првог васељенског сабора одржаног у Никеји“.
Да подсјетим, Научно-наставно вијеће је на претходној 80. сједници донијело одлуку у вези са организацијом научног симпосиона „Никеја – сусрет Јерусалима и Атине“, који би требало да се одржи од 10. до 12. јуна 2025. године. На истој сједици је избјегнута иницијатива да се организује заједнички симпосиοн са Католичким Богословним факултетом који ће, како смо обавијештени, истим поводом имати научни скуп у новембру текуће године. Неочекивано се, међутим, појавио приједлог декана КБФ-а, Мариа Бернадића, да наш Факултет буде саорганизатор њиховог симпосиона, те да, у циљу реципроцитета и њихов факултет буде наведен као саорганизатор нашег научног скупа. Свој приједлог декан Марио Бернадић објашњава тиме што ће се на њихов догађај одазвати „више квалитетних учесника из иностранства уколико је саорганизатор и Православни факултет“.
Нова ситуација постаје потпуно непримјерена из више, како процедуралних, тако и теолошких разлога. Наиме, већ донијету одлуку НН вијећа нашег факултета, требало би поништити, па потом расправљати о самом приједлогу. Умјесто избјегнутог једног заједничког симпосиона, уз могућност учешћа оних који то хоће на њиховом симпозијуму и обрнуто, што је већ означено као потенцијални компромис на претходној 80. сједници, сада се на замагљеном видику наше богословске стварности појављују два заједничка симпосиона. Овакав приједлог сматрам апсолутно непотребним, штавише, неприхватљивим. ПБФ „Свети Василије Острошки“ не треба да ставља интересе и жеље представника римокатоличке теологије и њихових институција испред сопствених, уколико жели да задржи благослов Чудотворца Острошког. Дубоки је јаз у богословљу и начину живота између православних и римокатолика, толико велики да ни у једној области богословља не постоји сагласје, већ круцијално мимоилажење. Није само реч о филиоквизму у тријадологији, о догми о безгрјешном зачећу Блажене Дјевице Марије (Ineffabilis Deus – 1854. године) у христологији, која се назива не само „Odvjetnica, Pomoćnica, Pomagačica, (чак!) Posrednica“ (Lumen Gentium, 62. Видјети: II Vatikanski Koncil – Dokumenti, 181), а у хрватској наци(онал)истичкој верзији и „Najvjernija odvjetnica Hrvatske – Fidelissima advocata Croatiae“ (https://vjeronaucniportal.com/wp-content/uploads/2015/02/BDM_Najvjernija_odvjetnica_Hrvatske.pdf).
Посебно, пак, мјестo у римокатоличком богословљу заузима догмат о незаблудивости римског понтифекса у питањима вјере, који је за нас православне потпуно бесмислен, а који је за римокатоличке теологе услов свих услова у њиховој организацији, а папски примат предуслов дијалога римокатолика са православнима.
При овим свима познатим разликама, и многим другим теолошким странпутицама римокатоличког богословља, декан КБФ Бернадић, тражи саорганизаторство у организовању њиховог симпосиона како би имали већи кредибилитет. Зашто је потребан наш Credo да би они обезбиједили „већи“ кредибилитет? Зар они не вјерују да су „una sancta“, те отуда логично питање шта ће им било ко, а посебно наш Православни факултет? Времена се, истина, мијењају, те је доскора било незамисливо да декан једног римокатоличког факултета и један надбискуп признају јавно да су у било чему недостатни, нарочито у једној земљи која је за њих terra misione. Биће, ипак, да је на дјелу још једно од латинских лукавстава, како би се нашао изговор да се наш Православни факултет, а тиме и СПЦ, увуку у пројекат остваривања лажног јединства римокатолика и православних, поводом календарског поклапања православне Пасхе и римокатоличког Ускрса.
О каквом јединству или о каквој сарадњи може бити, када до сваког иоле информисаног хришћанина, непрестано стижу вести о саблазнима које сада већ отворено промовише римокатолички првосвећеник Франциско, које су потпуно супротне здравој јеванђелској науци и Предању православне Цркве. Коме није позната Deklaracijа „Fiducia supplicans – Molitveno povjerenje“ o pastoralnom značenju blagoslovâ“ коју је објавио Dikasterij za nauk vjere? У трећем поглављу под називом „Blagoslov parova u neredovitim situacijama i istospolnih parova“ у 31. тачки папа Франциско даје сагласност за могућност „blagoslova parova koji žive u neredovitim situacijama i istospolnih parova, čiji oblik ne smije biti obredno određen od strane crkvenih vlasti, kako ne bi došlo do brkanja s blagoslovom vlastitim za sakrament ženidbe“. Посезање за „širim razumijevanjem blagoslova“ као најновијим теолошким постигнућем папе Франциска, под видом бриге за „pastoralno milosrđe“, како стоји у тачки 13. тог документа, наишло је на неодобравање африканских бискупа, и неких западних кардинала, који су одбацили такву пасторалну теологију римског понтифекса. Хомосексуализам се у тој Декларацији ставља у обланду „pučke pobožnosti“, како би се закамуфлирао. Како другачије објаснити да се та побожност уопште наглашавала, ако је њено место ионако „izvan slavlja euharistije i ostalih sakramenata […]“? Зар са онима који не осуђују ову пошаст, него је држе као змију у њедрима, да имамо блиске односе?
А подаци о заступљености хомосексуалаца у римокатоличком клеру су више него фрапантни. Према подацима француског новинара, социолога, lgbt активисте Фредерика Мартела (Frédéric Martel), они чине чак 80% од укупног броја тог клера, тако да су четворица од петорице њих содомити. Ту чињеницу, Мартел износи на основу резултата четверогодишњег истраживања и разговара с 1500 особа, међу којима је и стотинак високих прелата. На основу разговора с кардиналима, бискупима и свећеницима, Мартел је дошао до закључка да хомосексуалци чине снажни лоби у самом врху Ватикана и појединих дијацеза. Утицај им је толико велики да су и самог папу Бенедикта XVI, Јозефа Рацингера, приморали да се повуче са тог положаја. Мартел је те податке објавио у својој књизи Содома: истрага у сједишту Ватикана (Sodoma: Enquête au cœur du Vatican), која је истовремено штампана на двадесетак језика. Да ли треба да прелазимо преко ових чињеница, као небитних за људско спасење и градити јединство са онима који живе у том безакоњу, подржавају га или се прећутно мире са тим ужасним гријехом?
Не може овогодишње, случајно, поклапање празновања Васкрса и Ускрса, бити повод за било какво заједничко славље. Таквих поклапања било је кроз историју, чак и у недавној прошлости, па никоме, осим надобудним екуменистима, није падало на ум да је ту реч о нечем суштински важном, што би могло да буде разлог за било какво, тим прије за лажно јединство. У одређивању слављења Васкрса није кључна астрологија, ни астрономија, него правила која су управо установљена на Првом васељенском сабору, а то су да: Православна црква користи јулијански календар и александријску пасхалију која осигурава да Васкрс увијек пада након јеврејске Пасхе, тј. не може бити прије 14. нисана. И друга одлука је да оци Никејског сабора заповедају да сви хришћани треба да славе Васкрс у један дан. Ове одлуке је одбацио и увео другачије мјерење датума одржавања Пасхе онај који је за себе у прелесној гордости помислио да је највећи, те је на медаљу направљену поводом увођења новог календара ставио ријечи: „Гргур XIII, најбољи првосвећеник“. Пошто је грегоријанска реформа календара нарушила црквене каноне и традицију успостављену на Првом васељенском сабору, требало је по замисли њеног творца да буде повод за прелазак свих хришћана на нови календар. И те 1583. године, када су римокатолици прешли на нови календар, Пасха је падала у исти датум и код римокатолика и православних, па ипак, православнима није било ни при рубу памети да почну да заједно славе Васкрс са њима.
Временско поклапање празника није не само довољно, него није ни битно, ако не постоји неопходно и суштинско јединство у Духу Светом. Оно ни тада, а ни послије међу њима и нама није постојало, јер Свети Дух не дејствује по законима људске, временом заробљене, логике, него Дух дише гдје хоће (Јн. 3, 8), држећи у јединству оне који Бога усрдно траже и налазе. Живећи у јединству које је дар Духа Светог, Који уноси дарове будућег живота у ово наше вријеме, освештава се творевина која се приноси Богу, а и вријеме у коме се приноси свијет Богу. Због тог разлога вријеме има важност, не само по себи, него због Духа Светог Који дјелује у времену, и који вјерне уводи у вјечност, тако што их сабира на једно мјесто (ἐπι τὸ αὐτὸ). То једно мјесто јесте православна Литургија, а не неко јеретичко збориште, било да је ријеч о синагогама или парасинагогама, тј. псевдоцрквама. У том смислу су и свети оци истакли важност учења Цркве и живог Предања: „Ако ли неко не држи и не прихвата (донете) од свих (Отаца) напред поменуте догмате Православља, и не прославља и проповеда овако, него настоји да иде против њих, нека буде анатема“ (2. канон Петошестог Васељенског сабора).
Астрономско вријеме испред освештаног времена и живог Предања Цркве ставља римски понтифекс и истамбулски патријарх који с истим разлогом покушавају да на основу једног изузетка – овогодишњег поклапања Васкрса и Ускрса, установе ново правило, пренебрегавајући оно што је суштинско, а то је Никејскоцариградски символ вјере – темељ служења Евхаристије. Притом, треба имати на уму да римокатолици могу себи да дозволе да исповиједе и наш Символ вјере, а да их то исповедање не обавезује, јер је Никејско-цариградски символ за њих само један у низу символа у црквеној историји. Позивање на Никејски символ је за њих истинa примамљиво, али је недовољно, јер се он у православној побожности увијек доживљава као прва етапа коначног Символа донијетог у Цариграду 381. године. За римокатоличке богослове Никејски символ је сасвим довољан и прихватљив као такав, јер у њему, као и у, само њима познатом Апостолском символу, нема детаљног исповедања учења отаца Цркве о Светом Духу. На тај начин се заташкавају и стављају у други план речи Господа Христа: Послаћу вам Дух Светог Који од Оца исходи ( Јн. 15, 26).
Уз скоро 1000 година расколништва, колико је протекло од одвајања Римске патријаршије од пуноте православне Цркве, и увођења низа новотарија која се проглашавају учењима, треба имати у виду и историјске сукобе, велике ратове које су с папинским благословом водили крижари на Истоку (од Латинског царства па до Брест – Листовске уније, која има катастрофалне последице на рат који се данас води у Украјини), како би наметнули своје кривоверје и покорили што више душа. Савремене околности у римокатоличком свијету, у којем римске папе немају моћ коју су имали у прошлости услед саблазни и великог осипања вјерника (нарочито након реформи Другог ватиканског концила), заиста су за њих „добар повод“ тзв. „приближавању“ православној Цркви. Ради се, међутим, само о суптилнијим методама прозелитизма и унијаћења, које се спроводе искључиво с једним циљем: да се православна Црква дискредитује и уђе у „сестрински однос“ и интеркомунију и да се призна врховна власт папе.
А ево шта су неки од новијих светитеља рекли о римокатоличкој религији и какав треба имати однос према папству. Св. Јован Кронштатски каже: „Не желим да за свједока свакојаких католичких лажи приводим непристрасну хиљадугодишњу историју: она је довољно позната цијелом образованом свијету“. На другом мјесту каже: „Још је свјеж спомен на злосрећну унију у XVII вијеку код нас у Русији: свјежа је успомена на фанатичну мржњу с којом су католици уништавали православне храмове у западним крајевима; памтимо сва ужасна срамоћења и изругивања на рачун православне вјере и Православне Цркве и несрећних православних хришћана. Сада су се опет обновила времена уније“. Говорећи о папизму кронштатски исповедник вјере каже: „Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и католици за папу ревнују, а не за Христа, и њихова ревност у вјери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дволичности, лажи, лукавства. Благодарим Господа, који је услишио и услишава молитве моје, пред свеспасоносном и страшном Жртвом Христовом (Тела и Крви Христове) за заблуделе у вери велике заједнице, које се хришћанским називају, али које су у суштини одступничке: католицизам, лутеранство, англиканство и друге“. У једном писму свети Игњатије Брјанчанинов каже сљедеће: „Прионите на читање Новог Завјета и отаца православне Цркве, а не којекаквих Тереза и Франциска и других западних умоболника, које њихова јеретичка црква назива «свецима»“. Св. Игњатије говори и о духовној смутњи међу православним пастирима: „Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно и недоследно разумијевање ствари, и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава Хришћанство које је у дјелању, а не у ријечима. Страшно је када видимо коме је повјерено спасење. Али, то је Бог допустио…“. „Ето зашто је злочин ћутати о отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати… Овде се увек ваља сјетити ријечи једног од највећих стубова наше Цркве – светог Григорија Богослова: ,,Ћутањем се издаје Бог”. Не смијемо ћутати када је у питању дјело од највеће важности, какво је дјело спасења људских душа! (Арх. Аверкије, Света Ревност). Св. Јустин Ћелијски, наш отац и учитељ у вери каже: „…Папистичко-протестантски екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом (…) Без покајања и ступања у истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави и intercommunio…“ (Ава Јустин, Православна Црква и Екуменизам).
Приврженост овосвјетској логици и саображавање духу овог вијека, која је на Западу добила и правну форму још са лажном Константиновом даровницом, не јењава кроз вијекове, него је, огољена до краја, довела до потпуног суноврата латинског хришћанства, тако да од њега, осим спољашње љуштуре није остало готово ништа. Према схватању Јурија Фјодоровича Самарина, у латинству нестаје личност, „губи своја права и, на неки начин, постаје беживотни, саставни дио цјелине. Историјски задатак Латинства се састојао у томе да се од животворног начела Цркве одвоји идеја јединства схваћеног као власт и јединство вјере и љубави претвори у јуридички чин, а чланови Цркве у поданике њеног старјешине“. Креатори римокатоличке идеологије су схватили да се не само у прошлости, него и у садашњој Европи, у којој је замро духовни живот, због хиљадугодишњег одсуства благодати Светог Духа, западно псевдојединство једино може бранити споља, русофобијом, у којој важну улогу има римокатолички елемент у Пољској, доминантан у одређењу идентитета Пољака, а на нашим просторима негативно одређен идентитет римокотолика у Хрватској и Босни и Херцеговини, који је прије свега антисрпски, а онда све друго.
Пошто, сходно римокатоличкој концепцији екуменизма у простору, римски понтифекс има насушну потребу за новим земљама, јер своје матичне територије незадрживо губи, у ово вријеме та стратегија се одржава трагањем за „свјежом крвљу“ наивних вјерника на православном Истоку, који се налазе „под влашћу“ адреналинских зависника од духовних пустоловина, у вјери неутемељених предстојатеља Цркве, окошталих у гресима, жалосно безосећајних и прелесно себичних. Прошло је и, по много чему судећи, пролази вријеме великих свједока православне вјере међу Србима, који су чврсто стајали у вјери, Светог Петра Дабробосанског, Светог Платона Бањалучког, Светог Саве Горњекарловачког, Светог Доситеја Загребачког и других светих мученика који су састрадавали са својим народом. Они су знали да је страдање, а не сарадња са непријатељема Цркве Божије највиши одговор пред Богом.
Не само у прошлости, него и данас, хрватској номенклатури недостаје „животни простор“, тако да се у нашим западним областима не врши огољени геноцид, какав је био у Јасеновцу, него се у цијелој Хрватској спроводе хладне форме етноцида и етничког претапања. У БиХ се исто тако наставља непријатељство према Србима, кроз присилно губљење идентитета, али и мимикријом слабих у вјери у областима гдје су Срби постали мањина. Изразито антисрпски карактер римокатоличке пропаганде, који је добио нарочито на интензитету са установљењем окупационе аустроугарске власти, никада није престао, него је само мијењао форме, грубе у временима рата и подмукле у врменима мира. Не треба сметнути са ума да часопис Бошњак покренут (1891. године) само да би се Срби даље раслојавали, и да је Бењамин Калај, намјесник Аустроугарске монархије, стајао иза тог пројекта. Исто је и са идејом стварања „земаљског језика“ као замјене за српски, па и оснивања „Земаљског музеја“ (1888. године) у Сарајеву. У том подухвату незаобилазни су личност и дјело бискупа Јосипа Стадлера који је 1882. године устоличен као први надбискуп у дрвеној капелици на обали Миљацке, и који је наступао са великим плановима за припојење Босне Хрватској, тражећи подршку за тај „посао“ од Јосипа Франка (пореклом Јеврејина) предсједника странке права Анте Старчевића (пореклом Србина, не само по мајци, него и по оцу). Премда је у том времену, у БиХ према подацима Католичке Енциклопедије, из 1907. године, „око 98% становништва чине јужнословенски народи, Срби, то никако није била препрека за остварење једне тако фанатичне идеје каква је припајање српске Босне Хрватској. У истој Енциклопедији се каже и ово: „Иако припадају једној раси, народ чине, према вјерским увјерењима, три јасно одвојене групе: мухамеданци – око 550.000 особа (35 %), грчки шизматици (православни) – око 674.000 људи (43 %), и католици – око 334.000 особа (21,3 %)“. (K. Klaar, Bosnia and Herzegovina. In the Catholic Enyclopedia. New York 1907, Rober Appleton Company. Retrieved December 13, 2001 from New Advent: http://www.newadvent.org/cathen/02694a.htm). Ако се има у виду да је из Аустроугарске монархије у Босну и Херцеговину до 1914. године насељено око 180 до 200 хиљада Нијемаца, Мађара, Италијана, Хрвата, Словенаца, Чеха, Пољака и других, онда су посве јасне намјере Хабзбурговаца да се створи нови слој становништва „које је потпуно лојално и одано Монархији и које је требало да спријечи све будуће дезинтеграционе процесе у овом новом дијелу царства“. ( Saud Grabčanović, „Modernizacija BiH u toku austrougarskog protektorata”).
Премда је већина становништва била православне вјероисповијести, Стадлер је, идући против логике бројева, истрајно радио на похрваћењу Срба, o чему постоји низ текстова у часопису Србин, у којима се недвосмислено говори о томе да Босни пријети масовно и присилно католичење које спроводи овај римски прелат, уз подршку Владе. Против Стадлера се огласио 1883. године митрополит Сава Косановић јавном окружном посланицом у којој је изнио оптужбе за прозелитизам (због цензуре у БиХ, објављену у новосадском листу Застава). Пишући о Стадлеру („Nadbiskup Josip Stadler i Srbi“), истичући његов екуменистички допринос, надбискуп Тома Вукшић, између осталог каже: „Braća Ćiril i Metod, istočnih običaja i kulture, a katoličke vjere, najbolji su primjer mogućnosti jedinstva“. Ако неко може оваквог саговорника и овакво мишљење да прихвати за темељ дијалога са римокатолицима и заједничких сусрета, онда је крајње вријеме да се запитамо с ким имамо „посла“ и о каквом екуменизму је ту ријеч.
За све поремећаје у односима између православних и римокатолика кривица пада превасходно на римокатоличку јерархију, која је, користећи лоше економске услове, уз огромна новчана улагања мијењала вјерску, а послије и етничку структуру Срба у Босни и Херцеговини. За врло кратко вријеме у Херцеговини, у којој до 19. вијека није било ниједне римокатоличке богомоље, са римокатоличким прозелитизмом долази до увећања римокатоличког становништва у том дијелу 7 Војводства Светог Саве. Тако долази и до вербалних сукоба између римокатолика и православних, тако да фра Грга Мартић каже да западна Херцеговина постаје поприште неслагања између новопечених римокатолика и Срба, иако су народ једног „нашег србског језика“.
Аустроугарска окупација је за надбискупа Вукшића представљала цивилизацијски чин, а Србе је оптужио за неуспијех настојања надбискупа Стадлера, јер „srpski negatorski odnos prema Monarhiji te, slikovito rečeno, nepomirljivost gusala i valcera proizveli su da su Srbi 1914. u Sarajevu – zapucali“. Међутим, сукоб је имао дубље корене од гусала, које су су само инструмент који су слушали сви Срби у Босни и Херцеговини (и они покатоличени) и уз њих сањали сан о ослобођењу од Турака. Поред спомињаног фра Грге Мартића, свијетао примјер су оставили и фра Томо Ковачевић, писац књиге Опис Босне и Херцеговине, који се осјећао Србином и тргао за истинским ослобођењем и уједињењем свих Срба. Међутим, било је не мало оних фратара, који су налазили компромисе са турском влашћу, о чему свједочи и народна изрека: „Куда Турчин с ћордом (мачем), туда фратар с торбом“. Тај клер је постао сјеме које је допринјело да римска национално–религиозна пропаганда доведе до огромних страдања Срба у Босни, од шуцкора у Првом, а после и од озлоглашених усташа у Другом свјетском рату. Имајући на уму тако велико зло, које римокатолички клер никада није окајао, него је из рата у рат још и подстицао, потребно је ставити до знања „другој страни“ да је ради грађења елементарног поверења неопходно њихово покајање за учињена недјела и злочине.
Текст „Nadbiskup Stadler i Srbi“ надбискуп Вукшић завршава ријечима: „I, na kraju, što reći danas, osamdeset godina poslije? Idem per idem. Ili: Nihil novum in Sarajevo! Naime, opet je po Sarajevu netko pucao, a netko propovijedao mir“. Врхбосански надбискуп у наведеном тексту не спомиње страдање Срба у Сарајеву, а у том граду је у периоду од 1992. до 1995. године, убијено најмање 8.255 људи. Ове жртве је, на основу изјава свједока, пописао Институт за истраживање српских страдања у 20. веку из Београда, не сматрајући их коначним, јер још 860 особа води се као нестало. А Срби су, поред слабости којих као народ имамо, били спремни и на хришћанска дјела у том рату. Сјетимо се само учешћа Војске РС у спасавњу 15000 хрватских грађана у средњој Босни 1993. године, који су бјежали испред муслиманског ножа, и хрватске (не)захвалности која је уследила крајем рата, када су у МХ Федерацији под хрватском управом остали српски Дрвар, Босанско Грахово, Гламоч, у којима нису никад живјели Хрвати, а којима данас владају, и у којима преостали Срби живе у ужасним околностима, економским и духовним, које се једино могу поредити са положајем Срба у данашњој Хрватској.
Ако неко мисли да не постоји спрега између римокатоличког клера и оног што се дешава у свакодневном животу, грдно се вара. Не само у вријеме Стадлера који се дописивао са тадашњим папом Леоном XIII у вези са превођењем православних на римокатолицизам, о чему свједочи и преписка папе од 12. октобра 1894. који му се обратио писмом и који му је као „vlastitu zadaću povjerio promicanje jedinstva Crkve u ovim krajevima“, што уствари значи превођење Срба на римокатоличку религију. Та отворена линија између римских папа и надбискупа је одувек постојала, због прозелитистичких тежњи Рима, а нарочито је функционисала у Другом свјетском рату, између папе Пија XII и надбискупа Степинца, у вријеме погрома над Србима у 8 НДХ, када је требало једну трећину превести у римокатоличку вјеру (међу њима се нашао и мој рођени стриц који је од Бојана требало да постане Ивица, који је ради застрашивања два пута извођен на стријељање и који је имао невјероватне трауме до краја живота). И сâм сам свједок врло оркестриране кампање између хрватске државе и врха римокатоличке јерархије, која се, преко кардинала Фрање Кухарића огласила, стварајући пропаганду о умјешаности СПЦ у догађајима у Хрватској те 1991. години, тврдећи да сам ја, као професор у Богословији, учествовао у оружаној побуни против хрватске државе, иако сам, идући из Београда својој кући, преко тада једино могућег пута, потпуно бесправно заустављен на српско-хрватској граници, заједно са мојим сапутницима, доживјевши не мало страдање. Тај пут до куће, који је трајао 37 дана проведених у затвору у Осијеку, даје ми за право да говорим о самој бити односа између хрватске државе и њиховог клера. Притом сам, на њиховом лажном суду врло недвосмислено сведочио (пред судијом Шимунцем) да сам ухапшен само зато што сам Србин православне вјере.
Моје обраћање члановима Научно-наставног вијећа ПБФ „Свети Василије Острошки“, нема ни у траговима скривену намеру да произведе емпатију према мом личном страдању, али би требало да изазове саосећање због толиких страдања невиних жртава који су свима нама ближњи, као и оних који данас страдају немајући право на свој језик и писмо у областима која су под управом хрватских власти у БиХ. Црква православна испуњава своју мисију не када служи привилегијама у овом животу неких њених чланова, него када свако од нас, следујући Господу Христу, полаже живот свој за најмању браћу Његову (Мт. 25, 40). Полазећи од те истине, Црква не може бити одвојена од народа, јер у самој суштини она је саборна, и у њој се непрестано води дијалог између Бога и Његовог народа, и то без људског посредништва, будући да је једини Посредник између Бога и људи Богочовек Христос (1. Тим. 2, 5), а не неки самозвани Vicarius Christi, устоличен у Ватикану, или, његова копија у обличју данашњег истамбулског патријарха.
Као наставник и по годинама најстарији међу вама, овим писмом сам између осталог хтио и да вас подстакнем на размишљање о високом достојанству на које смо позвани и призвани у нашој служби учитељства у Цркви. Она не би требало да буде ради ухљебија, него ради служења Богу у истини и правди, јер човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи која долази из уста Господњих (Мт. 4, 4). Хтио бих и да вас охрабрим да сачувамо аутономију одлучивања на нашем Факултету, без икаквог притиска и условљавања, било да долазе споља или изнутра. Стога предлажем да гласање о приједлогу да римокатолички Богословни факултет буде један од организатора научног симпосиона „Никеја – сусрет Јерусалима и Атине“, буде тајно, како би се сваки члан Вијећа изјаснио сходно својој савјести. То подразумијева и да у одлучивању не учествују само представници студената, већ да у вези са овако важном темом иступе са својим мишљењем сви студенти нашег Факултета.
Знамо да, по ријечима највећег српског пјесника Његоша, „страх животу образ каља често“, а ми немамо други образ који нам је од Бога дат, до онај који велики оци Цркве (Св. Григорије Ниски, Св. Максим Исповједник) поистовјећују са слободом, не било каквом, него оном којом нас Христос ослободи (Гал. 5, 1). Чујмо и послушајмо ријечи пророка Исаије: Прођите се човјека, којему је дах у носу; јер шта вриједи (Ис. 2, 22). Храброст није само имати снаге да идете даље, него је храброст ићи даље и када немате снаге. То је могуће вјером и чврстом надом у Господа Христа, чија се сила у немоћи показује (2. Кор. 12, 9). Будућност не припада уплашеним конформистима, него непоколебљивима у вјери. Једино тако је могуће сачувати образ и задобити подобије без којег нико не може задобити спасење.
У Христу Господу, ваш сабрат,
На дан Светог Симеона Мироточивог, 26/13 фебруара 2025.
Проф. др Здравко Пено
Шеф катедре године систематског богословља
Фото: ФБ страница СРБИН-Република Српска
ПРЕУЗЕТО СА ПОРТАЛА „Православна породица“