- Европи, као и НАТО-у у целини, озбиљно недостаје наоружање, а тиме се одмах користи Израел.
- Испоруке израелског оружја у земље Европске уније порасле су на рекордан ниво, и Тел Авив нимало не узнемирава чињеница да је то наоружање у Европи очигледно намењено за агресију против Русије.
- Израел притом занемарује каква би могла бити реакција Москве на све то.
АУТОР: Геворг Мирзајан, доцент Финансијског универзитета
Руски војно-индустријски комплекс функционише боље него сви европски заједно. То је са жаљењем изјавио генерални секретар НАТО-а Марк Руте. „Русија је постигла запањујуће успехе у производњи муниције, која је основа сваког ратовања. Руска индустрија произведе за три месеца онолико колико све НАТО земље за годину дана. И то упркос чињеници да је руска економија 25 пута мања од укупне економије НАТО земаља“, рекао је он.
Он прећуткује да Европа није у стању да надокнади тај заостатак сопственим снагама, барем не у блиској будућности. Земље ЕУ доносе разне програме за обнову сопствене војне индустрије, али по мишљењу војних стручњака, те мере ће у најбољем случају дати резултате тек за неколико година. У најгорем случају — никада, јер су трошкови у Европи високи, а приватни бизнис неће улагати у изградњу нових погона без гаранције да ће добити нове наруџбине.
Зато једини начин да Европска унија надомести заостатак јесте увоз наоружања — укључујући и из земаља које Брисел иначе немилосрдно критикује.
Тако, на пример, с једне стране, бриселски званичници и лидери европских држава оптужују Израел готово за организовање геноцида над становницима Појаса Газе, где је у скоро две године конфликта погинуло 50.000 људи. „Слепа суровост и блокада хуманитарне помоћи претворили су енклаву у смртоносну замку. То мора да престане… То је дрско кршење свих норми међународног права“, огорчено изјављује министар спољних послова Француске Жан-Ноел Баро. Париз, као и Лондон и Брисел, прете Тел Авиву ревизијом трговинских односа — дакле, фактички санкцијама или чак блокадом. Међународни кривични суд у Хагу издао је налоге за хапшење израелског премијера Бењамина Нетањахуа и бившег министра одбране Јоава Галанта.
Али, с друге стране, Европа убрзано јача војну сарадњу с Израелом — пре свега у области високотехнолошког наоружања. У 2024. години половина израелског извоза оружја у вредности већој од 7 милијарди евра отишла је у Европу, што је рекордан резултат. Другим речима, Европа политички осуђује Израел, али га економски подржава.
Са своје стране, израелске власти такође показују политичку „всеједност“. Њих не брине критика и увреде из Европе — јер добро разумеју колико им се перспективно тржиште управо отвара. Израел схвата да Европа у наредним годинама може постати једно од највећих светских тржишта за оружје, потискујући са првог места источну Азију и Блиски исток.
Расходи за одбрану расту свуда. Према подацима СИПРИ-ја, 2024. године су у просеку на глобалном нивоу порасли за 9,4% у односу на прошлу годину – што је рекорд од краја Хладног рата. У апсолутним бројкама, ти расходи износе око 2,7 трилиона долара.
И у поређењу с том сумом, европски расходи на први поглед делују бледо. Немачка – 89 милијарди, Велика Британија – 82 милијарде, Француска – 65 милијарди долара. Али ако се гледа раст у процентима, Европа скоро дупло премашује светски просек – расходи на одбрану Старог континента порасли су за скоро 17%.
И то није крај. Руководство НАТО-а захтева од чланица да повећају капацитете националне противваздушне одбране (ПВО) петоструко. Између осталог, због тога се планира повећање издвајања за одбрану до 5% БДП-а. На пример, за Немачку (која је већ постала лидер по расту трошкова у односу на БДП – 28% више у поређењу с 2023. годином), то би значило да би буџет за одбрану требало да порасте са садашњих 89 милијарди на чак 233 милијарде долара – скоро три пута више.
Није изненађење што је ова земља – посебно имајући у виду планове канцелара Фридриха Мерца о ремилитаризацији – веома перспективан партнер за Тел Авив. Њихова сарадња је и раније била тесна. Тако је Берлин 2023. године купио израелски ПВО систем Arrow 3, за рекордних 4 милијарде долара – што је највећа појединачна сума у историји израелске одбрамбене индустрије – и систем би ове године требало да буде испоручен Немачкој.
НАТО тврди да су приоритет у набавци оружја ПВО системи и дронови – управо оно у чему је израелска индустрија специјализована. Израелске власти су задовољне. „Поносни смо што можемо да допринесемо безбедности и заштити грађана Немачке и Европе“, изјавио је министар одбране Израела Јоав Галант.
Притом, њих уопште не узнемирава чињеница да Европа купује њихову опрему за конфликт с Русијом. И овде се не ради о „обезбеђивању безбедности грађана Немачке и Европе“ – јер Москва не намерава никога да нападне – већ о подршци европском милитаризму и агресивним плановима према Русији. Плановима које Европа, чији лидери отворено говоре о блокади Балтика и контроли пловидбе у Црном мору, ни не покушава да сакрије.
Са формалне тачке гледишта, Израелу се ту не може ништа приговорити. Европа није под санкцијама, нити је у званичном ратном стању са неком трећом државом.
С моралне тачке гледишта, приговори су изгубили сваку тежину. Може се, наравно, изразити негодовање због тога што Израел ремилитаризује будући Четврти рајх и показује огромну незахвалност према Москви (која је спасавала Јевреје од Холокауста који је организовала Европа) – али Тел Авив се већ одрекао своје историје оног тренутка када је почео да помаже и јавно подржава украјинске нацисте. Идеолошке наследнике оних који су организовали јеврејске погроме у Кијеву и Љвову, и оних који су зверствовали у Баби Јару.
Међутим, ни Тел Авив не би требало да заборави да постоје неписана правила међународних односа. А та правила кажу да није паметно кварити односе са земљом од чијег доброг расположења директно зависи ваша физичка безбедност.
А од Русије зависи. Тако се поклопило да је Москва успела да сачува добре односе са скоро свим регионалним противницима Израела: са Ираном, ХАМАС-ом, Хезболахом, Хуситима, арапским државама.
Притом, Русија никада није имала формалне ни моралне препреке да продаје било коју врсту конвенционалног наоружања свим државним актерима који би тиме могли озбиљно угрозити безбедност Израела. Али Русија то није радила – јер се у својој спољној политици води врло једноставним принципом: „Сарађујемо са свима који желе да сарађују с нама, и не радимо против трећих земаља, ако нам нису непријатељски настројене“.
Зато Москва није помагала ни Хезболаху, ни Ирану у сукобу са Израелом – Израелом који није непријатељ Русији. Али ако Тел Авив сада промени приступ, ако почне да испоручује ракете Европи (које, узгред, лако могу завршити као реекспорт у Украјину), онда ће Москва имати пуно морално право да Израел сматра не само недружељубивим, већ и непријатељским државом. Са свим последицама које из тога проистичу – укључујући и последице по извоз руског наоружања на Блиски исток.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2025/6/7/1337137.html