- У СРБИЈИ се на улицама котрљају процеси привилеговања измешаних група студената са политичким грађанима и дискриминисања оних који не могу да користе право слободног кретања јавним просторима.
И то траје три месеца, сваки дан. Разлог је пад надстрешнице у Новом Саду 1. новембра 2024. године. На ту трагедију реаговали су правни органи српске државе, али и неки делови грађанства који су почели да постављају задатке. Оно што разликује новосадску трагедију од других тежих по последицама и жртвама (пад моста, зграде, пожар, поплава са десетинама и стотинама погинулих) свакако је тромесечно блокирање јавног простора и свакодневно изражавање неке врсте задушница. Тако нешто НИГДЕ није забележено, у било којој држави на свету. У православном хришћанству молитва за мртве обавља се прва три дана по упокојењу, на седам дана, четрдесет, пола године и година. У студентско-грађанским блокадама, свакодневно, три месеца одавање почасти жртвама од 15 минута до сада није виђено у православљу, ни у другим верским културама.
У противправном понашању о коме је реч може се открити више (не)политичких значења и није тешко запазити неке намере које погађају стабилност и мир државе и друштва. Јер зашто би неко излазио на улицу три месеца „са покретном метом“, да стално виче како услови нису испуњени (уцењивање државе!), да нема и неке невидљиве циљеве. Могао би ову врсту протеста да остварује и без угрожавања права других, али невидљиви организатор је рекао – на улице. Међутим, овде није реч о томе.
Питање које постављају грађани заустављени испред уличне блокаде гласи: зашто се узурпатори јавног простора привилегују? И не само што уживају противправне повластице, већ дискриминишу све друге грађане тако што им самовољом ускрћују уставна права. Револт грађана расте и траже да држава обезбеди поштовање њихових права.
На оваква питања власт одговара у постојећим околностима мудро. Неће да користи законом дозољену силу, као што се то брутално чини у западним демократијама, већ позива на разговор и на миран начин да се реше противправне окупације јавног простора. Неће да улеће у замку. Сваки посматрач јавног живота види да студенско-грађанске групације на улицама провоцирају државну власт на сукоб.
Али има нешто друго што може да спречи дискриминацију грађана од стране привилегованих. Треба им укинути привилегију подношењем прекршајних пријава. Правна држава подразумева владавину закона. Ако сваки грађанин који аутомобилом стане на раскрсници, на ауто-путу, чак и ако пређе улицу изван дозвољеног места, подлеже прекршајној казни. А видимо да трактори „шетају“ главним улицама и ауто-путевима. Ваљда имају регистарски број. Дакле, закон важи за све али не и за помешане групе студената и политичко-партијских грађана. Нема друге, овакво понижавање огромне већине грађана мора да престане.
А није то једино гажење општег и индивидуалног достојанства. Тешко је разуму да схвати укључивање неких наставника основне и средње школе, неких родитеља у радњу окупирања улица. Док не досегнемо одговоре на питање зашто се исплаћује зарада за нерад. Јавно говоре да не раде, учионице су празне, деца на улици, а они рачунају да им следи месечно примање. Где то има да се из државне или приватне касе плаћа одбијање радних дужности? И овде не може а да се не види понижавање оних који редовно обављају своје послове, у просвети и изван просвете. Има ли то НЕГДЕ у другим државама?
Талас понижавања грађана проширио се и на политички терен. Неке опозиционе политичке странке и неке неполитичке организације траже да се образује „прелазна влада“, а то значи без демократског услова – изборне воље грађана. Ти захтеви су колосално понижавање грађана Србије и свих њених институција. Није реч о томе да би се погазили њихови гласови од пре годину и по дана. Ради се о томе да то траже они први који не могу на минимално пристојан начин да дебатују у Скуштини, они који праве неред у највишем представничком телу, они који изван Скупштине најгорим речима мржње говоре о демократски изабраној власти. А ови други, самоосновани опозиционари (Проглас), политички аматери, без икаквог коренчића у народу, без икакве подршке у гласовима бирача, хтели би то исто. И тако добили бисмо „прелазну владу“ са онима који су љути непријатељи и онима којих нема на изборној мапи Србије. Наша Србија имала би владу хаоса и увреда, пиштаљки, црвене фарбе и тоалет папира, можда и туча и све би се завршило за два, три дана. А привреда би могла да оствари паролу са уличних окупација „Србија мора да стане!“. Не само да би стала већ би наша Србија потонула у глиб из кога би се тешко вадила.
Дакле, друштвени и политички процес у данашњој Србији је настојање једног изразито мањег дела друштва да привилегује своје захтеве и понашање, а да при том дискриминише и понизи други већински део грађанства. Историјско искуство нам говори: будућност окреће леђа онима који би да приватизују, заробе за себе, слободу, правичност и једнакост, а ускрате је на понижавајући, дискриминаторски начин другима.
ИЗВОР: Вечерње новости