АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Век српског страдања
Од јула 1914. и првог аустроугарског бомбардовања српске престонице до 10. јуна 1999. и завршетка бомбардовања Србије и Црне Горе, страдање српског народа се кроз цео 20. век одвијало у, рекло би се, правилним размацима, тако да предаха у спокојству мира скоро да није било. Србе су у несрећном 20. столећу бомбардовали и непријатељи и „пријатељи“: најпре моћна Аустроугарска окупаторска армија у Првом светском рату, У Другом светском рату Србија је најпре страдала 06. априла 1941. од бомби Хитлерове нацистичке армије, али је бомбардовање такозваних савезничких англо–америчких бомбардера било још жешће: почело је 20. октобра 1943. и трајало до 17. септембра 1944. „Савезници“ су 16. априла 1944. са највећом дозом цинизма бомбардовали српске градове на најсвечанији хришћански празник – Васкрс. На бомбама је кредом и ћирилицом писало: СРЕЋАН УСКРС!
Рат као бизнис
Сматрајући да рат доноси брз и највећи профит и да је према томе најбољи бизнис, америчка и западно–европска плутократска олигархија је до савршенства разрадила и усавршила вештину инсценације у изазивању и стварању изговора, оправдања, повода и узрока рата (casus belli).
Да би окупаторски НАТО–савез предвођен Американцима имао довољно снажно оправдање за оружану интервенцију, својевремено су се амерички саветници Алије Изетбеговића и његове армије БиХ умешали у грађански рат у СФР Југославији и наговорили Муслимане да у два наврата инсценирају масакр сопствених грађана Сарајева на пијаци Маркале: први пут 5. фебруара 1994. је од гранате погинуло 68 и рањено 144 цивила, и други пут 18 месеци касније, 28. августа 1995. године када је убијено 37, а повређено 90 грађана. За масакр је оптужена Српска војска, па су то били непосредни повод и casus belli за НАТО бомбардовање Републике Српске и догађаје који су завршени потписивањем Дејтонског споразума.
Случај Рачак
Прекретница која је послужила као изговор за кулминацију ратне реторике усмерене против СР Југославије (тј. Србије и Црне Горе), био је 15. јануара 1999. СЛУЧАЈ РАЧАК као и „легално покриће за почетак рата“. (Dr. Mark A. Wolfgram: „Democracy and Propaganda: NATO’s War in Kosovo“; European Journal of Communication 2008, p. 4)
Тадашњи главни амерички представник, Вилијам Вокер, је готово одмах након доласка на место сукоба (16. јануара) прогласио да је 45 шиптарских цивила било сурово погубљено. „Њујорк тајмс“ је већ 17. јануара на насловној страници објавио наслов: „Унакажена тела пронађена на Косову после српског напада“, (“Mutilated Kosovo Bodies Found After Serb Attack”, New York Times, January 17, 1999), без навођења информација о томе да је Ослободилачка војска Косова користила Рачак као базу из које је нападала полицију. (Dr. Mark A. Wolfgram: „Democracy and Propaganda: NATO’s War in Kosovo“, European Journal of Communication 2008, p. 13)
Летилице НАТО пакла
НАТО бомбардовање СРЈугославије (односно Србије и Црне Горе званично је почело 24. марта 1999. године у 19 часова и 55 минута. Прве ракете пале су у 19.53 на касарну у Прокупљу када је страдао први војник ВЈ Бобан Недељковић. (Логос 2019, стр. 316, 332)
Најжешће је бомбардовано подручје Косова и Метохије (Старе Србије). Током наредних 78 дана и ноћи бомбардовани су Београд, Ниш, Нови Сад, Лесковац, Подгорица, Приштина, Ђаковица, Сомбор, Суботица, Обреновац, Нови Пазар, Варварин, Сурдулица, Херцег Нови, Даниловград, Чачак, Краљево, Смедерево, Гњилане, Куршумлија…
Као и 1944. англо–амерички бомбардери НАТО пакла истоварили су свој смртоносни терет 11. априла 1999, на најсвечанији хришћански празник – Васкрс.
Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од тридесет до сто милијарди америчких долара. Коначан број изгубљених живота званично није усаглашен. Незванично се процењује да је погинуло близу 4000 цивила и да је рањено више од 12.000 лица. („Логос“, 2019, стр. 332)
Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, постао је познат због употребе
фразе „колатерална штета” којом је објашњавао убиства цивила
Поновимо питање записано на споменику шеснаест погинулих радника РТС –
ЗАШТО?