- Погром Срба на КиМ није трајао само 17, 18, и 19. марта 2004. године, он траје и дан данас, и другим и истим средствима. Резултат: за само неколико година, број Срба на Косову и Метохији мањи је за 15 посто
АУТОР: Зоран Шапоњић
Ако је Аљбин Курти за протекле четири године свог другог премијерског мандата на ичему тако приљежно, посвећено, тако марљиво, свакодневно, систематски радио – онда је то намера, злочин са предумишљајем, да Србима на КиМ до крајњих граница отежа сваки дан, сваки тренутак живота. Да им живот учини немогућим.
И, у томе је, чињенице а не пука наклапања говоре – успео.
За само последњих пар година број Срба на Косову и Метохији смањен је за 15 посто – од 90 или 95.000, колико је по проценама званичног Београд остало почетком 20-их година овог века, после рата и протеривања 1999, после погрома 2004, после година застрашивања, пљачки, претњи, убистава, притисака.
Јуче су се Срби са Косова и Метохије са тугом, очију пуних суза, са срцима пуним и жалости и стрепње сећали погрома, 17. марта 2004. године, осморо убијених суграђана, хиљада протераних, стотина спаљених српских кућа, спаљених светиња, Богородице Љевишке и Архангела, Девича, цркве Светог Саве у Косовској Митровици…
Јутрос их је, као и сваки дан уосталом, дочекала сурова стварност. Наоружани униформисани људи на улицама Северне Митровице, Звечана, Зубиног Потока, Лепосавића који им не чувају безбедност него пребијају њихову децу, хапсе родитеље те деце, који су ту не да донесу мир и спокој, напротив, уносе немир, неспокој, страх. И много мржње.
Стварност у којој пензионери, запослени не могу, као људи, као што је то свуда у свету нормално, до прве банке или поште да тамо узму пензију, плату, него морају да се злопате цео дан, да плаћају такси, аутобусе, да чекају у редовима прво на Јарињу или Брњаку, онда испред аутомата или банака у Рашки, Куршумлији, Врању, онда поново на Јарињу или Брњаку да би подигли плату или пензију. Да би имали од чега да живе.
Стварност у којој запослени у српским институцијама не могу на радна места него су њихове канцеларије запечаћене, испред дежурају униформисани полицајци са пушкама…
Стварност у којој по лекове, терапију не могу до прве апотеке, као људи, него, опет, морају до централне Србије и они који то могу, и они који су болесни, који једва стоје на ногама.
Стварност у којој учитељи, наставници, професори стрепе да ли ће полицијска сила током викенда, или радним даном, док настава траје, упасти и у школе, запечатити учионице, која ће покушати да им наметне своју историју, по којој ово није српска земља и тапија, него њихова.
Стварност у којој морају да гледају, трпе, како им једну по једну цркву, православну светињу, проглашавају за католичке, албанске, како поткопавају темеље испоснице Светог Петра Коришког у селу Кориша, како на фрескама бодежима боду очи српским светитељима…
Стварност у којој у бесудној земљи суде Србима за измишљене ратне злочине са измишљеним сведоцима…
Стварност у којој жене, девојке, и девојчице чак не могу мирно да ходају улицом него су изложене добацивањима, претњама, пресретањима од стране Албанаца… И свет без казне, без суда.
Стварност у којој се родитељи плаше да пусте децу да изађу на улицу бојећи се провокација…
И, могло би се овако данима набрајати, описивати, из гласа кукати над судбином једног народа. Над погромом који траје. Који није био само 17, 18, 19. марта 2004. године па је онда заузстављен, па је Србима обезбеђено да живе животом достојним човека.
Не, у бесудној земљи то је прогон и погром који траје, коме се крај ни не назире. Мрак у коме нема ни зрачка светла. Нису само 18. марта 2004. Албанци из Подујева пре и после минирања источног дела цркве Светог Андреја прекопавали гробље и разбацивали кости около, како је тада за „Прашке новости“ испричао један шокирани чешки официр.
И дан данас, мало мало па неко од Срба открије да је споменик на неком од српских гробаља по Космету порушен, разбијен, да је гроб оскрнављен.
Само прошле године на Косову и Метохији је, према попису Канцеларије Владе Србије за КиМ, забележено 150 етнички мотивисаних инцидената у којима су мете били Срби. Ове године, до јуче, још 30.
Другог дана јануара ове године петочланој породици Ђокић из Радева код Липљана запаљени су помоћни објекти у којима су држали летину.
Два дана касније, двојица непознатих испред капије манастира Бањска у снегу су направили натпис „УЧК“. На Бадњи дан косовски полицајци претресали су Србе у селу Горње Кусце тражећи српске заставе. На Стевањдан, са меморијалног комплекса су Гораждевцу посвећеног деци побијеној у терористичком нападу у Бистрици 2003. године скинута је застава са јарбола.
Који дан касније, косовска полиција затворила је 35 српских институција јужно од Ибра, петоро Срба су приведени, на кућу Александре Поповић у Ранилугу бачен је молотовљев коктел.
На дан избора, 9. фебруара, присталице Самоопредељења, славећи изборне резултате, каменовали су кућу породице Ђорић у Липљану и поломили стакла на прозорима, група албанских младића упала је у аутомобилима у Северну Митровицу, провоцирала народ…
Срби из Северне Митровице који су на Задушнице ове године изашли на гробље у јужном делу града затекли на гробљу нове поломљене споменике. Косовска полиција привела је шесторицу српских младића у Северној Митровици уз „прекомерну употребу силе“…
Пре који дан, такође у Северној Митровици, без икаквог разлога приведена су тројица српских младића…
Јануара прошле године у селу Љубожда крај Истока обијене су и опљачкане куће Жарка Зарића и Радована Ристића, у Племетини је опљачкан дом Миодрага Крстића. У месту Студеница у општини Исток ограђени су темељи храма Богородице Хвостанске и стављена табла на којој пише да је реч о „базилици“.
У фебруару запаљена је штала породице Миленковић у селу Одановце крај Косовске Каменице, у селу Бича крај Клине група Албанаца пуцала је из пиштоља у намери да застраши Србина повратника који је дошао да обиђе стоку, у селу Клина запаљен је породични објекат Љубише Дончића.
Почетком марта 2024. у Северној Митровици ухапшен је Живорад Н. због наводног ратног злочина, обијена је и опљачкана кућа Јоксимовића у селу Радево крај Липљана. Албанац из Суве Реке пуцао је на кућу Србина Светислава Стојковића у селу Битиња и на зид куће поставио надгробни венац.
Припадници РОСУ претукли су 13. априла Владана Стевановића из села Бубе код Зубиног Потока и претили му пиштољем, на Брњаку је ухапшен Срећко Софронијевић кога су припадници РОСУ три године раније ранили из ватреног оружја.
У Косовској Митровици, на паркингу је група Албанаца напала и пребила 20-годишњег Петра Костића, у Бошњачкој махали пребијена су двојица Срба.
У мају су у селу Накло код Пећи на зиду цркве Свете Тројице исписани графити – „Уклоните ову цркве одавде, само муслимана има овде“, и „Не желимо цркве, желимо џамије“, и „Ислам је једина права вера“…
Припадници РОСУ у Лепосавићу 15. јуна малтретирали су групу младића, уперили пушке на њих а затим их привели зато што су певали на прослави рођендана.
Ово је само мали део пописа напада на Србе на КиМ само у протеклих годину и три месеца. Почетком августа прошле године косовска полиција упала је у српске куће у Пасјану код Гњилана и ухапсила четворицу Срба, Слободана Јефтића, Драгана Цветковића, Милоша Шошића, Драгана Ничића као и Ненада Стојановића из села Босце код Косовске Каменице за наводне ратне злочине.
И, то је атмосфера у којој Срби са Косова и Метохије покушавају да живе и опстану на Косову. Атмосфера погрома који траје, и другим и истим средствима, атмосфера страха, неизвесности, притисака, застрашивања, крађа, паљевина. Како јужно тако и северно од Ибра. Једина разлика јесте што је јужно од Ибра неколико мањих гета у којима живе Срби, северно од Ибра је један велики гето. Покривен патролама и дугим цевима, премрежен полицијским базама, притиснут страхом, стављен у гвоздени обруч који се стеже…
У току су поступци да се од Срба староседелаца на Северу одузму нови хектари земље на којима ће бити подигнуте нове полицијске али и војне базе…
„На Kосову и Метохији постоје надинституције, институције и подинституције. Надинституције су америчка амбасада и амбасаде, институције су ове видљиве општине, влада.., и подинституције су племенско криминалне структуре. 17. марта дошло је до јединства тих паралелних светова и структура да би се извршио коначни обрачун и да би Срби са својом културом, са својим животима и са својом цивилизацијом нестали“, наводи новинар и књижевник из Грачанице Живојин Ракочевић за „Kосово онлајн“.
По њему, после 17. марта 2004, „постало је јасно да не постоји ни једна једина тачка, ниједна светиња, ништа што је важно и што постоји у животима Срба на Kосову и Метохији, што не може бити погођено и што не може бити уништено“.
„Самим тим, од тог тренутка Срби на Kосову и Метохији су заточеници погрома“, каже Ракочевић и додаје да би „насиље из 2004, могло поново да се организује за неколико сати јер институције фактички не постоје, као што нису постојале ни мартовских дана пре 21 годину“.
ИЗВОР: РТ Балкан
Благодарујем на информацијама. Ништа се не пише, не објављује о правом стању на КиМ. Чак ни такозвани родољубиви медији, не извештавају. Само смо слутили како је..