ДРУШТВА И ПОДМЛАДАК ЦРВЕНОГ КРСТА

• Др Владан Ђорђевић био је покретач Уједињене омладине српске, оснивач Српског лекарског друштва 1872. и учествовао је у оснивању Српског друштва Црвеног крста 1876.  После Првог светског рата наставио је рад  Црвени крст Срба, Хрвата и Словенаца. Он је прво ширио своју организацију, а онда организовао самарјанске течајеве. Организовао је заједнички рад са осталим друштвима као што је било Друштво „Књагиња Зорка”, Савез Сокола

Др Владан Ђорђевић рођен је 21 новембра 1844. у Београду. Био је један од гимнастичара који су деловали у дружини Стевана Тодоровића. Завршио је 1869. студије медицине у Бечу. (1) Кад се вратио у Србију био је покретач Уједињене омладине српске, оснивач Српског лекарског друштва 1872. и учествовао је у оснивању Српског друштва Црвеног Крста 1876. (2)

Српска соколска друштва су 1912. прикупљала прилоге за Црвени Крст.(3) Организован је рад у свим друштвима око прикупљање помоћи за Српски Црвени Крст у Београду. Сарајевска „Просвјета“ је заједно са другим српским културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном Крсту у вредности од милион златних круна. (4)

После Првог светског рата Српски Црвени Крст је постао  Црвени Крст Срба, Хрвата и Словенаца. У Гласнику се у првим годинама поглавито величао  Црвени Крст и његов значај, уписивали чланови и јачало уређење друштва, прикупљала средства и дарови за жртве рата и послератних недаћа. Ширене су здравствене мисли  Црвеног Крста и извођена чвршћа организација. Све до 1926. ослањало се на поделу расположивог слагалишног материјала код Главног Одбора, а затим код појединих обласних одбора. Од 1923. бивали су обилатији прилози из народа о друштвеним данима и особитим радовима Главног Одбора за страдале од природних несрећа изван и у нашој земљи. Тек од 1926. вишегодишњи сталан рад и извођење организације  Црвеног Крста довео је до успеха. Народ је те године ставио на расположење свом  Црвеном крсту само у новцу преко 10 милиона динара за пострадале у поплавама и од других несрећа. То је био знак да се  Црвени крст оснажио у земљи и да се није морао ограничити на васпитно деловање, већ за практичан рад. Сем указивања хитне помоћи страдалима кренуло се у спремање самарићанског покрета. Од 1927. Гласник је писао о раду појединих одбора, као пример осталим. Прелаз из организације младих у организацију одраслих добровољаца у Гласнику је почео 1927. пишући о њима и њиховом раду. (5)

После Првог светског рата Главни одбор Црвеног Крста је многобројним окружницама, писмима и плакатима молио сва приватна, добротворна, просветна, спортска и привредна друштва да помогну одборе Црвеног Крста. Председништво Црвеног Крста покушавало је да образује општи Савез добротворних друштава. Сва приватна добротворна друштва сарађивала су при прикупљању прилога за поплављене 1926. За помоћ пострадалима од поплаве и других непогода до 31 децембра 1926. дали су прилоге Црвеном Крсту : Хумана и добротворна удружења 127.986,60 динара. Прилози спортских удружења били су 44.102 динара. Руске избеглице и њихове установе приложиле су 32.499, 10 динара. Краљ и краљица приложили су 1.200.000 динара. Заједно са прилогом државне власти укупно је било 18.822.028,30 динара. (6) У дворници новог универзитета у Београду одржана је свечана седница Главног одбора  Црвеног Крста на дан  Црвеног Крста 8 јуна 1926. У име Народног Женског Савеза Српкиња, Хрватица и Словенкиња  са 320 женских друштава скупу се обратила подпредседница Мила Симић. Уверевала је да ће жене бити најоданије и најверније сараднице  Црвеног Крста.  Женска друштва су биле носиоци идеала  Црвеног Крста, којима су  сви требали да буду прожети. Јелена Марковић је истицала везе између Београдског Женског Друштва и  Црвеног Крста при његовом оснивању пре 50 година и кроз народне невоље и изразила је гордост свог друштва што и после 50 година ма и најмањим услугама може помоћи  Црвени Крст. Др. Војислав Кујунџић назвао је Црвени Крст најважнијом установом у земљи и у име Друштва за чување Народног Здравља позвао Црвени Крст да узме у окриље сва посебна друштва човечних циљева, да она постану одељци Великог Црвеног Крста. …. . Месец дана после после свечане седнице наишла је страховита поплава и сва друштва помогла су срдачно Црвени Крст. Високи представници државне управе, обавештене о раду Црвеног Крста  прихватили су да пословима помагања страдалима од поплаве руководи Главни Одбор Црвеног Крста. Под барјак Црвеног Крста сврстала су се сва добротворна друштва у земљи и заједничким трудом  и сарадњом помогнуто је страдалницима. (7) Црквенички соколи прикупљали су помоћ за поплављене. Под протекторатом госпође Трифковић прикупљали су добровољне прилоге. Сакупили су двадесет хиљада динара. У часопису  „Соколски вјесник жупе загребачке” истакли су :  „Част таковом раду. Служио узором другима.” (8)

Главна годишња 39. редовна скупштина Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца одржана је у Београду, у Дому Црвеног Крста 1 маја 1927. Од великог броја позваних гостију између осталих присуствовали су адмирал Прица, изасланици министарства војске, Народног Здравља, Београдске Општине, Народне Одбране, Председници Инвалидског Удружења, “Гајрета”, Кола Српских Сестара, Народног Женског Савеза, Материнског Удружења, “Српске Мајке”, Друштва за образовање Домаћица, Друштва за Чување Народног Здравља, Београдске Трговачке Омладине, “Хемиске Страже”, председник Руског Црвеног Крста у Београду. Рад Црвеног Крста на подизању здравог нараштаја требао је да се појача отварањем летовалишта, шумских и приморских дечијих опоравилишта сезонских и сталних, као и потпомагањем слања деце у државна опоравилишта. Зато је требало придобити и друга заинтересована друштва и установе, а Извршни одбор сарађиваће у томе са Министарством Народног Здравља. Осечки обласни одбор је желео да купи једну зграду у Вуковару за месну одборску болницу, јер у  Вуковару и околини  није било ни једне болнице. Са скупштине упућен је поздрав краљевићу Петру, заштитнику подмладка Црвеног Крста. (9) У 1927. прилози за Црвени Крст били су за поплављене : добровољни прилози 877.338, 86 динара и државне помоћи 1,959.500 динара свега 2,836.838,86 динара и за пострадале од земљотреса добровољни прилози  313.363 динара, укупно 3,150.201,86. Издавања су увечана око исхране поплављених, а после и пострадалих од земљотреса у Херцеговини, Далмацији и на Руднику. За обнову кућа дано је 5,242.375 динара, а за прву помоћ страдалим од земљотреса 285.000 динара. Дубровник је добио 160.000 за пострадале од земљотреса. (10)

Друштво „Књагиња Зорка” је прикупљало прилоге за Црвени Крст 28 јула 1926. Чланице друштва присуствовале су годишњој скупштини друштва, 1 маја 1927. Такође присуствовале су предавању у корист друштва Црвеног Крста  на Народном универзитету, 2 фебруара 1928. Чланице друштва присуствовале су годишњој скупштини, 22 априла 1928. Такође су присуствовале прослави стогодишњице од постанка Црвеног Крста 3 маја 1928. Затим су биле на свечаној седници 1 јуна 1928. Чланице друштва присуствовале су предавању др. Хранислава Јоксимовића, о  Црвеном Крсту, 27 марта 1929. Присуствовале су конференцији подмладак друштава  Црвеног Крста, 18 октобар 1929.  …. . (11)

У прославама Летњег дана Црвеног Крста учествовале су месна соколска друштва. Приликом прославе Летњег дана Црвеног Крста у Чачку 1927. одржано је предавање у Соколском дому за ђаке основне школе, гимназије, женске занатске школе и трговачке школе „О задатку и циљевима Црвеног Крста”. Говорио је судија духовног суда Жив. Гл. Алексић. Друштвени дан изведен је у Мостару 19. јуна  1927. У оквиру прославе одржане су јавне соколске вежбе Подмладка Црвеног Крста у дворишту гимназије под надзором П.Чолића, учитеља гимнастике. Обласни одбор у свом извештају нагласио је да је значајно да су учествовали грађани свих вера и свих партија. Црвени Крст је таквим својим радом спајао браћу све три вере.   Друштвени дан Црвеног Крста приређен је у Мостару 19. јуна  1927. У оквиру прославе одржане су јавне соколске вежбе Подмладка Црвеног Крста у дворишту гимназије под надзором П.Чолића, учитеља гимнастике. Обласни одбор у свом извештају нагласио је да је значајно да су учествовали грађани свих вера и свих партија. Црвени Крст је таквим својим радом спајао браћу све три вере. Уредништво  је у чланку истакло : „И као што је вредни и вешти учитељ гимнастике мостарског Подмлатка Црвеног Крста г. П.Чолић научио мостарску омладину све три вере на потпуну послушност његовим заповестима, исто тако нека грађани из Мостара и целе области слушају позиве угледнога председника Мостарског Обласног Одбора Црвеног Крста, господина Шпира И. Докића и његових заузмљивих другова све три вере из Одбора. Тако ће се благотворни рад Црвеног Крста опазити у многим странама херцеговачког и приморског живота у миру, а још више у случају рата, – на част кршне Херцеговине и наше класичне Дубровачке Области.”(12) Обласни одбор Црвеног Крста организовао је самарићанске течајеве у Мостару 1927. Први течај је почео 5 новембра 1927. са 37 ученика  VI, VII и  VIII разреда гимназије, под руководством др Пере Тодоровића, уз помоћ др Александра Лукача. Други течај је почео  5 новембра 1927. са 35 слушалаца општинских чиновника, стража и финанса са шефом др. Илијом Бирчанином, војним лекарем уз помоћ још два војна лекара.Трећи течај са 97 ученика и ученица III и IV разреда учитељске школе у Мостару почео је 10 новембра 1927. са наставницима др Недељком Зец и др Маром Шантић. Заједно су слушали теоретски део, јер је била велика предаваоница, а практични радови  течаја били су у два одсека. Четврти течај са 30 сокола-предњака жупе „Алекса Шантић” започео је 15 новембра 1927. са наставницима др Недељком Зец и др Маром Шантић. Теоретски део слушан је заједно са радницима и службеницима државног рудника у Мостару, који је похађало 30 слушалаца. Шести течај отворила је др Корнелија Ракић, председница Кола Српских Сестара са својим чланицама (40), а помагао при раду др Федор Лукач. У Мостару су одржани 6 течајева да око 270 слушалаца уз добровољно предавање грађанских и војних лекара.  (13)

Приликом великих поплава били су поплављени и делови Београда, „Пиштољ-Мала” на Дунаву. Црвени Крст је после поплава у Београду  помогао пострадалима, међу којима је било 46 породица са 162 особе. За 19 породица хрна је била потребна одмах, иначе би умрли од глади; 15 је требало одећу, …. . Обласни и месни одбор су се постарали за привремени смештај породица и отварање кујне. Шеснаест особа је одмах запослено. Послао је петоро деце од 6-12 година у опоравилиште  на Локруму на исхрану и опорављање. Обласни одбор је од београдске општине добио земљиште на Вождовцу за подизање сиротињских станова. Главни одбор Црвеног Крста је одобрио 500.000 динара Београдском Обласном одбору Станови су били готови половином октобра и освећени су 19 новембра 1927. у предграђу Краљице Марије. Станови су били подељени  у 2 павиљона : у мањем павиљону била су 4 стана од собе, кухиње, оставе и трема. У већем била су два стана од две собе, кухиње, оставе и трема и три стана од собе, кујне, оставе и трема. У споредним зградама биле су шупе, за сваки стан по једна. Зграде су коштале 506.845 динара. План за грађење павиљона направила је архитекта Селена Милеуснић, члан управе Београдског Обласног  Одбора Црвеног Крста. Она је водила надзор над грађевином, а зидао је Александар Недучина, београдски грађевинар. (14)

Црвени Крст је прикупио средства за градњу кућа за подизање кућа у Мркоњић Граду. Подигао је за погореле Муслимане 12 кућа. Главни одбор Црвеног Крста доделио је за градњу кућа 70.000 динара а Сарајевски Обласни Одбор 10.000 динара. Одбор Црвеног Крста у Мркоњић Граду сакупио је остатак средстава, а дрво је требао да добије од Министарства шума и рудника. Требало је да касније подигну тринаесту кућу. Поред тога Одбор је резервисао 18.000 динара за пролећну градњу једне куће Црвеног Крста са 2-3 стана за доживотно становање  две женске погорелачке породице. У „Гласнику” је наглашено да су у том делу дух и име установе Црвеног Крста потврђени. Погорелци су били муслимани па су помоћу Црвеног Крста њима саграђене куће, чиме је Црвени Крст испољио своју пуну непристрасност, своју оданост идеји човекољубља која не познаје разлике имена, вере, схватања и личних осећања. (15)

Подмладак Црвеног Крста у Југославији крајем школске године 1925/26. је имао 161.146 чланова основних, средњих и стручних школа. Чланови су изводили хумани и хигијенски програм, играли су Игру за Добро Здравље, бринули се за чистоћу школске собе и околине, помагали својим болесним и сиромашним друговима у својој школи и друговима и другим крајевима. Главни Одбор позвао је своје организације да пошаљу прилоге друговима у поплављеним крајевима, и они су слали књиге, одело, обућу, школски прибор и новац. Чланови Подмладка су имали преко 400 вртова, 48 купатила, 187 школских игралишта и 133 радионице. Оснивали су школске биоскопе Подмладка (у Загребу и Сарајеву). Два киноапарата ишла су по школама. Биоскопи су служили на првом месту хигијенској пропаганди. Средства за свој рад добијали су чланови приређивањем концерата и забава, лековитог биља што су сакупили и оним што су сабрали као добровољни прилог. Осим оног што су дали у храни и оделу друговима, чланови Подмладка су издали из благајни преко 100.000 динара  на добротворне сврхе. У већини школа прослављен је Први децембар као дан Подмладка. Од средстава које су чланови Подмладка тог дана добили набављена су обућа и одела и спремани поклони за сиромашне чланове. Главни Одбор спремио је течајеве ручног рада у Сарајеву, Загребу, Љубљани и Земуну, где је оспособио 152 учитеља. Одржан је течај Домаће и Школске Хигијене у Београду, где је било 8 учитељица. Учитељице су спремљене да у својим школама уреде и школске кухиње Подмладка Црвеног Крста и да држе домаћичке течајеве ученицама које сврше основну школу, а које су требале да остану у вези са школом преко организације Подмладка. Главни Одбор Црвеног Крста трудио се да организује што више феријалних колонија. Уз помоћ Обласних одбора Црвеног Крста преко лета организовано је 13 колонија Подмладка, у којима је летовало 318 ученика и ученица. Главни Одбор Црвеног Крста помагао је оснивање 7 соколских и скаутских колонија, у којима су били чланови Подмладка. Феријална колонија свршених ученица Учитељских школа одржана у Сплиту, била је спојена са течајем у коме су се учитељске приправнице, поред упознавања са идејама Подмладка друштава Црвеног Крста, упознавале и са кувањем јела, одржавања хигијенског стана. Течајке су могле оснивати кухиње Подмладка Црвеног Крста и држати течајеве из домаћинства. Главни одбор Црвеног Крста покренуо је 1926. иницијативу да се подижу опоравилишта Подмладка Црвеног Крста на обали мора и у планинским крајевима. За то су се прикупљали  добровољни прилози од друштава Црвеног Крста. Подмладак је настојао да се за мушку децу отварају радионице ручног рада, а за женску течајеви из хигијене, прве помоћи и неге болесника. Течајеви за учитеље и учитељице које требало спремати за то, били су одржавани преко распуста. Требао је да буде проширен рад на подизању дечјих опоравилишта и летовалишта. Приђивани су „Матерински Дан” и  „Дан Чистоће”.(16)

Београдски обласни одбор Црвеног Крста имао је 121 одбор. Није био у могућности да отвори дечје опоравилиште али је 1926. послао је 58 деце у државна опоравилишта у Фрушкој Гори и Приморју. Било је ту и деце породица која су страдале у поплавама. Битољски обласни одбор био је под председништвом епископа Битољског, Јосифа. На крају 1926. имао је 1.240 чланова. Заједно са подмладком приредио је Дан, у манифестацији је учествовало цело грађанство. У управном одбору били су Атина Лешњаревичка, председница Кола Српских Сестара и Вида Крстичка, председница Женске подружине.  Подмладак  Црвеног Крста је 1926. путем биоскопа ширио просвету и хигијену на селу, не само код омладине него и код одраслих. У Загребу основали су просветни биоскоп са јавним предавањима за школску децу, народ и војску. Подмладак  Црвеног Крста у Новом Саду је планирао да отвори  ђачки биоскоп.

Скопски Обласни одбор Црвеног Крста одржао је своју IV обласну скупштину 13 фебруара 1927. Од 66 месних одбора било је активно 27. Зато је Скопски Обласни одбор деловао и као месни одбор. При акцијама помагали су одбор госпођица, Коло Српских Сетара, Удружење жена Ј.С, Кнегиње Љубице и Јеврејско женско друштво. У акцији за помоћ поплављенима особито се истакао велики жупан Антоније Вилдовић, подпредседник Одбора. У Управном одбору били су  председник митрополит Скопски Варнава и чланови  : санитетски бригадни генерал др Јордан Стајић, велики жупан Антоније Вилдовић, директор филијале Хрватске штедионица Александар Богојевић, Епископ Серафим из Штипа, директор банке Јосиф Арије, трговац Саво Печеновић из Куманова, учитељ из Тетова Крста Божиновић, учитељ Јован Ћирић, муфтија Мухамед Мидеризовић, за  Коло Српских Сетара гђа Младеновићка, за Удружење Жена Јужне Србије Наста Ћирићка, … (17)

Са друштвима Црвеног Крста сарађивала су соколска друштва и чете. У друштву Орловат Соколске жупе Белики Бечкерек (данас Зрењанин) одржан је 1934. нижи течај на иницијативу чланице друштва Зоре Седлар, свршеног слушаоца вишег самарјанског течаја. Течај је трајао 6 недеља, одржаван је увече и трајао је 3 сата оних дана када није било вежбе. Похађало је течај 3 чланице и 12 чланова. Међу течајцима било је и таквих који су једва знали читати. Испит је одржан 24 марта 1934. Сви полазници су завршили течај са врло добрим успехом. После испита у соколани је одржано предавање о Црвеном Крсту и његовом задатку. У чланку „Друштво Орловат. Самарјански течај у друштву” у часопису „Соколска Просвета” се истицало: „Тако је ово наше друштво међу првима у Жупи, схваћајући вредност ових течаја, дошло до спремних младића који ће нарочито на селу знати помоћи и указати прву помоћ”. (18) За Соколски слет у Љубљани 1933. лекарски материјал (кревете, ведра, покриваче, носиљке, … ) позајмио је Црвени крст у Љубљани. За време соколске поворке у Љубљани 14 амбуланти, које су једна од друге биле удаљене по 500 метара. У свакој амбуланти било је 2 лекара, два самарићанина и две самарићанке. Свака амбуланта имала је заставу Црвеног крста. (19) По Закону о друштву Црвеног Крста Краљевине Југославије недеља Црвеног Крста била је сваке године  од 17 до 24 септембра. Недеља је служила друштву за акцију, било пропаганде, било за прибављање материјалних средстава, за разноврсне хумане задатке друштва. Друштво Црвеног Крста Краљевине Србије извршило је у свом раду до стварања Краљевине Југославије, уз помоћ Црвених Крстова других држава, огромне задатке. За време Првог светског рата друштво је у великој мери задужило свој народ и државу. У тешким поратним приликама друштво је у разним приликама, незгодама и несрећама ублажило многе беде и невоље. Никад средства које друштво има нису била ни изблиза довољна, да би друштво могло  одговорити својим задацима у пуној мери. Недеља је била за да се свако, коме је могуће, зачлани у друштво Црвеног Крста, као помажући члан, са улогом од 6 динара годишње. Подмладак друштва Црвеног Крста бројао је 500.000 чланова. Прихватио је Соколску Петрову Петолетницу, па је у свом плану предвидео : 1) Организовање подмладка у школама, стварање књижница и апотека. Стварање саморадње и штедње за извршење тих задатака; 2) Сваки ђачки пододбор требао је да се брине о најмање једном члану Подмладка Црвеног Крста; 3) Уз сваку школу у среском месту, а и уз остале, где је било преко 200 ученика, требало је образовати омладинске пододборе; 4) У престоници и већим местима требало је уредити игралиште за гимнастику и спорт;  5) Поред сваке школе у селу требало је створити врт и расадник за школску кухињу; 6) Свака школа требало је да пошуми известан терен и засади угледан воћњак; 7) Свака потребита школа требала је да створи школску кухињу; 8) Требало је да се у свакој бановини сваке године подигну бар по два купатила; 9) У свакој бановини требало је да се подигне по једно летовалиште са најмање 50 постеља; 10) Часопис је требало растурити у 100.000 примерака; 11) Свака организована школа требала је да пошаље по један предмет за сталну изложбу Р.С.К.; 12) Требало је да се приређују срески и бановински слетови а приликом пунолетства краља 1941 године требало је приредити слет целокупног подмладка Црвеног Крста у Београду. (20)

У Ротину је новембра 1939.  било отворено купатило Подмладка Црвеног Крста. Подигнуто је на иницијативу соколске чете. Управник школе и члан сокола Милисав Бојић, говорио је о важности хигијене тела, и о заслугама разних друштава и установа, чијом помоћи је село Ротина добило водовод и купатило. Присутни су захвалили Савезу Сокола који је дао помоћ од 3.000 динара. Купатило није требало да служи само школи и соколима већ ближој и даљој околини. (21) Подмладак Црвеног крста прославио је Мајчин дан 1940. у Славонском Броду.  Пре програма сва омладина, њих 530 прошла је са музиком улицама града.  Један део програма  биле су гимнастичке вежбе. Вежбало је 450 мушке и женске омладине симболичне вежбе. Вежбе су изводили ученици трећег и четвртог разреда. Мноштво грађана било је раздрагано вежбама.  На приредби је присуствовала чета регрута железничког пука у  Славонском Броду са својим официрима. Омладину је увежбао наставник гимнастике и соколац Јосип Чолић. (22)

Заједно са соколима и друштва Црвеног крста су се нашла на удару противника Краљевине Југославије. По сплитским листовима Срески одбор Црвеног крста у Чапљини био је познат као један од најагилнијих у Југославији. На челу му је био срески лекар, др. Никола Принцип. Одбор је подигао велики дом, који је служио за све просветне потребе у Чапљини. У дому је било смештено Соколско друштво Чапљина. Раније је соколско друштво позајмило одбору Црвеног крста већу суму новца, за довршење њиховог дома, а одбор му је заузврат изнајмио просторије, за 450 динара месечно. Противници соколства хтели су да дођу до дома Црвеног крста, иако је дом био власништво Главног одбора у Београду, а соколско друштво имало уговор, проведен кроз грунтовницу, који је важио још за шест година. Противници су тврдили да ће спровести оно што су наумили. (23)

После 1945. Друштва Црвеног Крста наставила су свој рад, а соколи и друге националне организације били су забрањени. У Баошићу у Боки Которској ради летовалиште Црвеног Крста Србије „Криста Ђорђевић”. После земљотреса 1979. кренули су у обнову. Запосленима су помогли чланови Омладинске радне бригаде „Др Драган Херцог”. Сваке године на опоравку борави око 1.500 деце.  (24)

Др. Владан Ђорђевић био је покретач Уједињене омладине српске, оснивач Српског лекарског друштва 1872. и учествовао је у оснивању Српског друштва Црвеног крста 1876.  После Првог светског рата наставио је рад  Црвени крст Срба, Хрвата и Словенаца. Он је прво ширио своју организацију, а онда организовао самарјанске течајеве. Организовао је заједнички рад са осталим друштвима као што је било Друштво „Књагиња Зорка”, Савез Сокола,  … .  Црвени Крст је истицао да испољава своју пуну непристрасност, своју оданост идеји човекољубља која не познаје разлике имена, вере, схватања и личних осећања.

После Другог светског рата Црвени Крст наставио је свој рад у Титовој Југославији. Наставили су да организују летовања деце на Приморју. У Баошићу у Боки Которској ради летовалиште Црвеног Крста Србије.

АУТОР: Саша Недељковић, члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

Напомене :

1. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић”, „Око соколово”, Београд, 1 новембра 1938, бр. 9, стр. 213-214;
2. Проф. Стефан Илић, др. Слађана Мијатовић, „Др. Владан Ђорђевић”, „Око соколово”, Београд, децембар 1995, бр. 3-4, стр. 7,8;
3. „Свеславенско соколство”, Београд, 1930, стр. 140;

1. „Просвјетина 25-годишњица”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Јули-Август 1927, св.7-8, стр. 230;
2. „Гласник” нашег црвеног крста”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Новембар-Децембар 1927, свеска 11. и 12, стр. 290-292;
3. „Рад Главног Одбора Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Јануар-фебруар-март-април 1927, стр. 52, 62, 63, 74, 76, 99;
4. „Поучно сећање”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Мај-Јуни 1927, Београд, 1927, свеска 5-6, стр. 135;

8. „Цирквенички Соко за поплављене”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, аугуст-септембер 1926, бр. 8 и 9, стр. 175;
9. „Главна годишња скупштина Црвеног Крста”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Мај-Јуни 1927, Београд, 1927, свеска 5-6, стр. 137, 139;

1. „Примања и издавања И.О.Ц.К. за пострадале од поплаве и земљотреса од 1-I до 1-VI-27. г.”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Мај-Јуни 1927, Београд, 1927, свеска 5-6, стр.181, 182;

11. „Споменица друштва „Књагиња Зорка”, Београд 1934, стр. 97, 99, 101, 103, 105;

1. „Извођење летњег дана Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца 1927. године”, „Свечаност летњег дана Црвеног Крста 1927 године у Мостару”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Јули-Август 1927, св.7-8, стр.214, 216, 217,218 и 219;

13. „Наши Самарјани”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Новембар-Децембар 1927, св. 11-12, стр. 333;

1. Мих. М. Станојевић, „Сиротињски станови на Вождовцу”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Новембар-Децембар 1927, св. 11-12, стр. 317;
2. „Нови домови наших погорелих муслимана”,  „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Новембар-Децембар 1927, св. 11-12, стр. 318, 319;
3. „Рад Главног Одбора Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Београд, Јануар-фебруар-март-април 1927, стр.  74, 76, 99;

17. „Кратак преглед рада Обласних Одбора Друштава Црвеног Крста у години 1926. “, „Гласник Црвеног Крста Срба, Хрвата и Словенаца”, Мај-Јуни 1927, сцеска 5.-6, Београд, 1927, стр. 141, 143, 144, 146,154, 158;
18. -чки, „Друштво Орловат. Самарјански течај у друштву”, „Соколска Просвета”, Нови Сад, мај 1934, бр. 5, стр. 232, 233;
19. Др. В. Арко, „Слет у Љубљани у здравственом погледу”, „Соко” лист предњаштва Сокола краљевине Југославије”, Љубљана 15 фебруара 1934, бр. 2, стр. 37, 39;
20. М.С, „Поводом недеље друштва Црвеног Крста”, „Соколски гласник“, Београд, 15 септембар 1939, бр. 37, стр. 2;
21. „Кратке вести из нашег соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 3 новембар 1939, бр. 44, стр. 3;

1. А.Д., „Љубав према младом краљу Петру II кроз симболичне вежбе подмлатка Црвеног крста у Славонском Броду”, „Недељне илустрације”, Београд, 1940, бр. 33, стр. 9;

23. „Црвени крст и Соколско друштво у Чапљини”, „Соколски гласник“, Београд, 8 новембар 1940, бр. 45, стр. 6;
24. Бранка Васиљевић, „Дечји „излаз” на море и у бољи живот”, „Магазин”, додатак „Политика”, 1298/ 14. август 2022, стр. 20-22;