- Криминолог проф. др Вишеслав Симић из мучног али поучног ислеђења и прикупљања података од измучених и чудом преживелих српских логораша Челебића, износи поуку и наук за младе и најмлађе нараштаје Срба: неће помоћи ни латиница, ни одрођивање, ни преверавање (промена вере), ни заборав да су Срби – све док су номинално Срби, на списку су за покољ и затирање српског семена!
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Челебићи – логор за Србе
Град Коњиц се налази на крајњем северу планинске Херцеговине, у централном делу Босне и Херцеговине, у котлини са обе стране реке Неретве и око ушћа Неретвине притоке Трешанице.
На подручју ове живописне и изузетно лепе општине налази се село Челебићи крај којега су припадници тзв. Армије РБиХ Алије Изетбеговића (која је практично била његова партијска војска) на почетку рата у Босни и Херцеговини (1992–95) формирали сабирни логор. У овом логору су мучени и убијани искључиво Срби сакупљени из села Челебићи. Међународни Црвени крст регистровао је више од четири стотине жртава која су најпре садистички мучена, а затим ликвидирана.
Криминолог проф. др Вишеслав Симић је после рата заједно са колегама Французом и Норвежанином ислеђивао преживеле логораше и прикупљао податке о ратним злочинима и злочинима против човечности у овом логору.
О том ислеђивању проф. Симић пише: „Прикупљали смо доказе и сведочења преживелих – углавном једноставан свет, добродушан и напаћен, али не превише школован, и већ увелико одрођен и полатиничен – кад су потписивали исказе, скоро сви су се потписивали латиницом, а кад су сведочили, многи су рекли да су их мучили и неке од њих убили, рецимо, на 7. јануар или на 27. јануар, и то тако, у пролазу“.
Француски и норвешки криминолог нису одмах схватили зашто их проф. Симић на помињање датума прекида, па им је он објаснио и указао да је то било ритуално, сатанистичко убијање и мучење – баш на свете дане православних празника, на Божић (7. јануар), на Светог Саву (27. јануар) и друге велике Господње и светитељске празнике, јер су зликовци очигледно добро познавали календар Српске Православне Цркве. Онда су се страни иследници сложили да се и то дода у сведочанства – да се укаже на злочин мржње и на додатну злочиначку намеру.
Ови мученици су тек тада схватали да их ни латиница (коју треба да знају, и да је користе кад је потребно), ни потиснуто и заборављено Српство нису могли спасити од најсуровије смрти у србождерском логору.
Велики наук за наше младе
Криминолог проф. др Вишеслав Симић из овог мучног али поучног ислеђења и прикупљања података од измучених и чудом преживелих српских логораша Челебића, износи поуку и наук за младе и најмлађе нараштаје Срба: неће помоћи ни латиница, ни одрођивање, ни душегубно преверавање (промена вере), ни заборав да су Срби – све док су номинално Срби, на списку су за покољ и затирање српског семена!
Преверавање или промена вере води саучесништву у истребљењу издате браће и надмашивање изворних непријатеља у томе. Зато наш народ једном мудром изреком упозорава недовољно опрезне:
„Турчину руке крваве до лаката, потурици до рамена!“
А мудри Његош о промени вере вели:
„Истурчи се плахи и лакоми,/ Млијеко га српско разгубало!“
Једини спас је у јачању, освешћивању и окупљању. Зато проф. Симић саветује младим Србима да славе српске православне празнике, негују српске обичаје, пишу ћирилицом и освешћивањем негују историјску свест о свом роду.
У супротном, свима нам прети судбина многих индијанских, абориџинских и других мирољубивих и лаковерних племена и народа који нису били спремни да се одбане од колонизаторских зликоваца и непријатеља.
Они су поклани, затрти и нестали.
И као да никад нису постојали.