Владислав Петковић Дис је рођен у селу Заблаћу код Чачка 1880. године. Био је учитељ, царински службеник, ратни дописник у Великом рату и један од најзначајнијих српских песника с почетка 20. века.
У родном селу Заблаћу, у коме је његов отац држао кафану, Владислав је завршио основну школу, а првих шест разреда гимназије у Чачку. Од 1906. до 1908. године службовао је као привремени учитељ у селу Прлити крај Зајечара.
Године 1908. прелази у Београд, где под псеудонимом ДИС (средњи слог имена: ВлаДИСлав). почиње да објављује прве песме у угледним часописима „Српски књижевни гласник“, „Нова искра“ и „Бранково коло“.
То је било време пуног процвата скадарлијске боемије. Двадесетосмогодишњи песник се у то време најчешће кретао у друштву песничких великана који су га прихватили: Симе Пандуровића, Антуна Густава Матоша, Милана Симића, Луке Смодлаке… (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, приступљено 21. јуна 2022)
Године 1910. Дис је објавио своју сатиричну, горко–родољубиву песму „НАШИ ДАНИ“. Реч је о једној од најснажнијих песама српске лирике: Дисови „Наши дани“ су, ако се тако може рећи, сажетак и лирска синтеза немилосрдних Домановићевих сатиричних жаока („Данга“, „Мртво море“, „Страдија“, „Вођа“…).
Следеће 1911. Дис је о свом трошку штампао своју прву збирку песама „Утопљене душе“, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић (1877–1914), тада најутицајнији српски књижевни критичар и неумољиви пресудитељ, с не малом дозом неразумевања и ниподаштавања тврдио да је „поезија г. Владислава Петковића поезија не бола душевног, но болести душевне“ и да је „ једна неука и груба имитација”.
Каснија критика, почевши од знамените Исидоре Секулић (1877–1958), исправила је ову „неправду“ тако што је Диса сврстала међу најбоље српске песнике, што је он уистину и био, налазећи да је у српско песништво увео нов, бодлеровски сензибилитет и модерну поетику. Исидора је препознала Дисово песништво као модерно и ирационално, песништво које на најлепши начин изражава песникове снове и тишину.
Владислав Петковић Дис је за живота објавио само две збирке песама. „Утопљене душе“ (1911) на нож је дочекала критика (Јован Скерлић), а „Ми чекамо цара“ (1913) полуписмена чаршија је исмевала преименујући „цара“ у „пара“.
Један од највећих српских песника с почетка XX века својим стиховима је предвидео и властиту судбину. Да ли би дочекао заслужено признање да се није утопио 17/30. маја 1917. године у Јонском мору код Крфа. Трагичну кончину Дис је пророчки предсказао збирком „Утопљене душе“ (1911). Тешко је рећи да ли је Дисов непоправљиви песимизам боље осликавао расположење у Србији током Балканских ратова, него култура националне енергије коју је заговарао Јован Скерлић?
Српска краљевска академија је 1913. године Дису доделила годишњу награду за сиромашне писце. Та је година била веома тешка за породицу Петковић, али Дис успева исте 1913. да објави своју другу збирку песама „Ми чекамо цара“, такође као ауторско издање. Следеће 1914. године објављује друго издање ове збирке. Песме су надахнуте патриотизмом и Балканским ратовима, у којима песник није учествовао; пријавио се као добровољац, али је одбијен због слабог здравља. Први светски рат провео је на месту ратног дописника Браничевског одреда; преживео је повлачење преко Албаније (Албанску Голготу), долазак на Крф, одакле у марту 1916. одлази у Француску. У Француској је написао „Недовршене песме“, које ће 1916. објавити Српске новине на Крфу. Боравак у Паризу у јесен 1916. године Дису доноси туберкулозу као последицу Албанске Голготе. Маја 1917. песник се одлучује на пут ка Крфу, како би био ближе својој породици. Немачка подморница је изјутра 17./30. маја 1917. године торпедом погодила и потопила пароброд „Италија”, који је на дно Јонског мора одвукао и Владислава Петковића Диса.
На крају, наведимо у целини најснажнију песму Владислава Петковића Диса, пуну огорчења, потресну лирску оптужницу и јединствено завештање српског родољубља без имало патетике:
НАШИ ДАНИ (1910)
Развило се црно време опадања, Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања, Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.
Прогледале све јазбине и канали, На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.
Покрадени сви храмови и ћивоти, Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи, Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.
Закована петвековна звона буне, Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне, Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.
Од пандура створили смо великаше, Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.
Своју мудрост расточисмо на изборе, Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе, А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.
Место светле историје и гробова Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова, Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова
Остала нам још прашина на хартији К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији, Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.
Под срамотом живи наше поколење, Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење, Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.
Помрчина притиснула наше дане, Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране, Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.