- СВЕТОСАВЉЕ је много више од религиозног осећања, оно је и геополитички поглед на свет и културна, правна, морална и просветна пракса који су српском народу дали идентитет и омогућили стварање државе на опасном простору сучељавања највећих светских сила и њихових универзалистичких религија и идеологија.
- Поновно упознавање и разумевање дела и завета српског светитеља – модернизатора је једини начин да се српски народ спасе са руба биолошког и идентитетског опстанка, суштинска је порука књиге „Геополитика Светосавља“ проф. др Љубише Деспотовића у издању Архива Војводине и Института за политичке студије, у коме је аутор научни саветник и председник Научног већа.
АУТОР: Борис Субашић
Реч је о другом, измењеном и допуњеном издању једине модерне политичке студије о Светосављу, објављене поводом 850. година од рођења највећег српског државника, православног монаха који је искрену боготражитељску страст ка самоћи и контемплацији жртвовао у интересу свог народа.
– Геополитика Светосавља, као рационална синтеза културних и политичких утицаја Истока и Запада јесте национално и верски избалансирана политика која је уважавала реалности на терену и тежила да буде изнад све дубљих подела које су индуковали велики верски центри моћи. Данас су бројни примери неразумевања духа тога времена и накнадног уношења властитих представа стандарда и погледа о историјским актерима, што је у ствари контаминација историје садашњим погледима или идеолошким представама. Политиколошки посматрано, Сава је извео невероватан феномен, створио је српску нацију шест векова пре него што је у Европи уопште почелоформирање нација! Његова вишедимензионална мисија: државничка, религијска и културолошка је у 13. веку успела да постави угаони камен, архетип, српске националне свести која одржава континуитет до данас – каже др Деспотовић.
Он наглашава да је просветитељска делатност Светога Саве била синхронизована са тадашњим европским токовима просвећивања имодернизације, али да је обогаћена и прилагођена српским државним, културним и верским специфичностима, што није било лако у контактној зони конкурентских великих сила које ни тада, као ни сада, немају разумевања за идентитете и посебности које се не уклапају у њихове интересе.
– Српска држава под влашћу Немањића је осцилирала између два ужарена и ратоборна језгра, покушавајући да остане национално државоцентрична. Са једне стране била је изражена хегемонија Византије којој су Срби вековима скупо плаћали данак државне и верске потчињености а са друге експанзионистичка и агресивно настројена Западна Европа предвођена Римом и његовом идејом врховног верског и политичког примата. Немањићи, а изнад свих Сава, били су спремни да зарад остваривања националнихприоритета политику реално подесе према постојећим међународним околностима и да из често врло сложених и тешких околности извуку максимум за свој народ, жељан националне еманципације и ослобођења – каже др Деспотовић.
Проф др Љубиша Деспотовић
Као најбољи пример таквог става и политике, је и стицање аутокефалности Српске цркве 1219. године, са свим припадајућим правима њене аутономности.
– Сава је Српску цркву и њену организацију поставио тако да јој обезбеди максимална национална обележја, „чистећи“ је подједнако од оба утицаја којима је до тада била изложена. Данас многи то не разумеју и глорификују „ромејско православље“. Односно цезаропапистичку верску политику која је тежила потпуном утапању Срба у мешавину народа царстваи брисању српског идентитета. Они не схватају да је Сава са аутокефалношћу Српске цркве добио међународно признање српског језика, који је створио и очувао национални идентитет. Модерне нације су у 19. веку настале управо на том језичком принципу, а ви процените шта сурадили и шта још увек раде они који расрбљавају српски језик и дају гапод другим именом синтетичким нацијама – наглашава др Деспотовић.
НЕПРОСВЕЋЕНЕ ЕЛИТЕ
САВА је делатност просвећивања и модернизације уподобљавао националним потребама, а не пуком жељом да подражава европске средњовековне узоре и трендове, наглашава др Љубиша Деспотовић:
– Српске елите су од почетка 20. века почеле да напуштају аксиоме геополитике Светосавља, било да су српски идентитет и интересе, бе зикакавог утемељења у реалности, подређивали интегрално-југословенским, комунистичко-југословенским, или глобалистичким идеалима. Њихов некритички и често аутошовинистички став према српској нацији довео је Србе до ивице биолошког и идентитетског опстанка. Оно што се променило у трагичном 20. веку, јесте однос Срба према самима себи, захваљујући формално образованим а суштински непросвећеним елитама.
ИЗВОР: Вечерње новости