„Ако Срби нису окупљени око језика (штокавског), већ око вере (православне) , онда не постоји разлог да се не окупе и око писма. Српски народ може суверено да одлучи које ће писмо да користи.
Покрет за обнову србистике само је низглед патриотски, а суштински то није. Инсистирајући на опсенарској идеји окупљања Срба на основу језика, он практично ради на подели Срба на основу писма. Апострофирајући чињеницу да се на српском језику пише и ћирилицом и латиницом, он извлачи погрешан закључак да и српски народ треба да пише и ћирилицом и латиницом. Тако тај привидно патриотски покрет практично ради на наставку латиничења Срба.“
(Пиредила: редакција седма сила)
Књига„Глотоцентризам“ Критика језичке теорије о нацији(издање аутор 2025.) па и њен аутор Владислав Ђорђевић закорачили су на ни мало лак терен. Њега верујем знате по његовим књижевним критикама, текстовима из антропологије, политикологије, социологијеи историје.Пише и есеје, приказе и преводи са енглеског. Аутор је, колико ја знам, најмање десет књига. Али пре него почнете да читате део а„целу“ књигу можете поручити на: 064 5566-361 , који смо изабрали з а вас да би сте аутора боље упознали ево у неколико реченица његовосава и разумишљања ,заправо праве слике аутора.
„Католичка црква је убедила све католичке штокавце, чакавце и кајкавце – дакле,говорнике три језика-да су Хрвати, при чему је један језик -штокавски, тј. Српски-изабран као књижевни. Друга два имају статус некњижевних, народних говора. Није језик огњиште хрватства него католицизам.Српска православна црква је убедила све- или скоро све-православне штокавце да су Срби, без обзира да ли су екавци или јекавци, као и без обзира где живели. Није језик огњиште српства, него православље.Исламска заједница је убедила све муслимане-без обира да ли живе у Босни и Херцеговини, Србији или Црној Гори- да су Бошњаци. Није језик огњиште бошњаштва, него ислам.Међунационални односи код нас су у бити међуконфесионални. Религије су „нациотворне”, а не језик. Подела народа по језичкој основи- како сматра језичк теорија о нацији-није се остварила у нашој друштвено-политичкој пракси. Код нас није победио „глотоцентризам”, него „религиоцентризам”. Покушај Покрета за обнову србистике да тај вишевековни историјски ток преокрене звучи нереално и утопијски“, написа Владислав Ђорђевић у свом Поговору.
А у предговору аутор каже:
„Језичка теорија о нацији- коју скраћено можемо звати „глотоцентризам”- тврди да је језик једини елемент националног идентитета. Ту теорију махом заступају лингвисти и књижевници….“
Па истиче:
„ Глотоцентрична” теорија није тачна. Језик је обично важно, али не и једино обележје националног идентитета. Вaжна су-а често и важнија-друга обележја. Међу њима се истичу: религија, писмо и државноправна традиција. Занемарујући та обележја, представници „глотоцентризма” чине недопустив превид. Тај превид је Србе стајао многих болних грешака. Стварање две Југославије засновано је на „глотоцентризму”. Крвава пропаст две Југославије потврдила je неоснованост те теорије. Дошло је крајње време да се отрезнимо од опијености том теоријом“.
Пропраћена оваквим ставом ова његова најновија књига “ „ГЛОТОЦЕНТРИЗАМ” Критика језичке теорије о нацији удара и не бира. Ђорђевић је нанишанио(с правом и браво)тему о којој још увек, а она је ту већ дуго дуго, не размишљамо као судбоносној. Вражије судбоносној! Болно и мучно је то признати. Да будем искрен. Да овај портал није загазио у ту тему објављујући текстове једног од бораца на које Ђорђевић овде значајно указује ,било би ме срамота да држим придике о томе како не размишљамо о теми ове књиге а коју вам свесрдно препоручујем.
(Из књиге):
„ГЛОТОЦЕНТРИЗАМ”МИЛА ЛОМПАРА
Дух самопорицања: прилог критици српске културне политике Orpheus, Нови Сад, 2011.
1. Увод
У наше дане Вуков „глотоцентризам” покушавају да оживе неки наши филолози (др Петар Милосављевић, др Радмило Маројевић, др Милош Ковачевић, Тиодор Росић, др Душко Певуља) и неки политиколози (др Момчило Суботић, др Љубиша Деспотовић). Њима се придружио и историчар књижевности др Мило Ломпар (1962). Заједничко свима њима је то да флагрантно занемарују религију и ћирилицу као одреднице српског националног идентитета. Књига др Мила Ломпара Дух самопорицања то лепо илуструје.
2. Утопија о „култури три вере”
Др Мило Лопар (1962) стекао је славу оживљавајући синтагму Милоша Црњанског (1893-1977) „српско становиште” и борећи се за успостављање српске културне политике. Нажалост, у његовим делима нема тачног описа шта би то конкретно требало да значи. Његове мисли су сувише апстрактне да би ишта практично значиле.
Др Мило Ломпар запажа: „Отуд српска културна политика треба да следи начело интегрализма”.[1] Шта би то начело требало да подразумева аутор појашњава: „Ово интегралистичко начело српске културне политике подразумева да је у прошлости српска култура образована као култура три вере”.[2] Дакле, др Мило Ломпар понавља Вуков сан о Србима „сва три закона”, а уједно и сан др Петра Милосављевића и др Љубише Деспотовића о „Природној Србији”. Аутор истиче да је то „интегралистичко начело” ствар прошлости. Да не буде забуне он додаје: „Јер, то се посебно види са становишта њене прошлости, из перспективе њеног историјског кретања.”[3] Тачно је да је то „интегралистичко начело” ствар „прошлости” и „историјског кретања”. А шта је са садашњошћу? Аутор то и сâм себе пита: „Од каквог је то значаја за садашњост? У садашњости је неопходна управо свест о таквој слици културе у прошлости.”[4]
Проблем са таквом сликом културе у прошлости је у томе што је неприменљива у садашњости. Наиме, српска култура одавно није „култура три вере”. Она је одавно култура једне вере – православне. Срби муслимани и Срби католици данас су права реткост. Они данас у српској култури не представљају ништа или скоро ништа. Стога је загледаност у прошлост када је српска култура била „култура три вере” само од историјске вредности. За садашњост је небитна, а можда чак и штетна. Штокавски муслимани и штокавски католици одавно су се одрекли српског идентитета и неретко су водили агресивну културну и чак војну политику према штокавским православцима. Она је некад прелазила у праве геноциде. Све то др Мило Ломпар флагрантно пренебрегава. Он – који оштро критикује процес „поунутрашњивања југословенског становишта у српској јавној свести”[5] – саветује загледаност у прошлост када је српска култура „образована као култура три вере”. Али Срби муслимани и Срби католици одавно су се исписали из српског националног корпуса и немају намеру да му се врате. Стога би било много упутније гледати како да се учврсти српски национални идентитет код оних који се још тако изјашњавају. Наратив о „српској култури као култури три вере” само слаби српски национални идентитет и растаче српство. Као што је некад Вук успављивао Србе причом о Србима „сва три закона”, тако данас др Мило Ломпар успављује Србе причом о „начелу интегрализма”, тј. успаванком о „српској култури три вере”. Све су то болна маштања.
3. „Свест о српском језику”
Милош Црњански је синтагму „српско становиште” дао у међуратном периоду у контексту борбе Срба против превеликих захтева Хрвата. Њоме је хтео да парира Хрватима не само на пољу културе, него и на подручјима права и политике. Др Мило Ломпар синтагму Милоша Црњанског „српско становиште” актуализује, али јој даје преуски смисао. Он је махом своди на борбу за српску културну политику у чијем центру су: „језик, књижевност, историја и историја уметности”.[6] Све су то значајна подручја одржавања српског националног идентитета, али нису то они чиниоци који су Србе оделили од других штокаваца. Српским језиком говоре и несрби, па је сама брига за језик недовољна да одржи српски национални идентитет. Већ скоро два века оно што одржава српски идентитет није језик, него религија. А тај чинилац др Мило Ломпар занемарује.
Задржавајући се на проблему језика, он примећује: „Свест о српском језику ваља одржавати мерама промишљене културне политике”.[7] Али то је пуцањ у празно. Српски језик је неупитни језик свих Срба. То је службени језик Републике Србије, како и стоји у Члану 10 њеног Устава. Оно што је истински угрожено у Србији, није српски језик, него српско писмо ћирилица, без обзира што је такође у службеној употреби по том истом члану Устава. Др Мило Ломпар има чудно својство да указује на непостојеће проблеме, а не види реалне. Да би проблем нестајања ћирилице још више забашурио, он додаје да је латиница српско „гранично писмо”.[8] По њему, она „изражава континуелни и контактни аспекат идентитета”.[9] Тиме фактички изражава равнодушност за запуштеност ћирилице у српском културном и државном простору. То је све само не „српско становиште”, нити нека вредна и промишљена „српска културна политика”.
Настављајући свој „глотоцентризам” он додаје: „Основно, непроменљиво и руководно начело српске културне политике треба да гласи: „сви Срби говоре српским језиком.”[10] То громопуцатељно начело је шупља фраза, јер никоме не треба доказивати да Срби говоре српским језиком. Оно што је истински вредно помена и анализе јесте то да српским језиком не говоре само Срби, него и несрби. Многи говорници српског језика нису Срби. Тако је то било још одавно – још у доба Вука Стеф. Караџића, како и сведочи његов спис „Срби сви и свуда”. Оно што одваја Србе од других говорника српског језика је православна вера. Али о томе идеолог „српског становишта” не говори ни речи. Дакле, то са фанфарама оглашено „основно, непроменљиво и руководно начело српске културне политике” заправо у пракси не значи много. Оно има малу практичну вредност.
4. Занемаривање ћирилице
Књига Дух самопорицања ужива велики углед међу српском националном буржоазијом. У њој се аутор представља као критичар „дуготрајног процеса поунутрашњивања југословенског становишта у српској јавној свести”.[11] Али када је реч о нестајању ћирилице и доминацији латинице – тог најуочљивијег знака „поунутрашњивања југословенског становишта у српској јавној свести” – ту је аутор гласно нем. У обимној књизи ћирилицу спомиње само три пута. У прва два случаја узгредно, анегдотски и без намере да се ћириличко питање проблематизује.[12] На трећем месту је спомиње на крају књиге и то као српско „доминантно писмо”.[13] То ласкаво признање стоји у суровој опреци са чињеницом да је данас ћирилица изразито мањинско писмо у српској култури. У истој реченици др Мило Ломпар спомиње и латиницу која „изражава континуелни и контактни аспекат идентитета”.[14] Дакле, борац за српску културну политику допушта и чак посредно препоручује латиницу. Тако немушто и клиско писање практично представља мирење са нестајањем ћирилице из српског културног простора. Проблем је у томе што је ћирилица угрожена свуда, чак и у Републици Србији.
5. Занемаривање православља
Др Мило Ломпар занемарује и православље – тај стожер српства. Он православну веру такође спомиње само три пута. Први пут узгредно, анегдотски и без намере да истакне њен значај за српску културу.[15] Други пут је спомиње успутном напоменом да је српски народ у подунавском културном окружењу имао контактну културу „са превладавајућом православном и садржајном како исламском тако и католичком компонентом”.[16] Дакле, и у реченици у којој се наглашава православна компонента истовремено се истичу исламска и католичка. То је типично код секуларних интелектуалаца. Трећи пут спомиње „права Српске православне цркве”[17] као она која спадају у „битне ствари за српски народ”.[18] То је тачно, али недостаје елаборација о томе која су то права Српске православне цркве и зашто су она битна за српски народ.
Код овог водећег критичара „поунутрашњивања хрватског становишта у српској јавној свести”[19] нема покушаја да се подвуче значај ћирилице и православља за обликовање српског националног идентитета и српске културе.
Наместо да се заиста бави српским становиштем Ломпар анализира „целокупну српску културу – као историјску културу три вере”.[20] У том контексту он пледира да „почнемо да размишљамо о интегралистичкој културној политици”.[21] Али замисао је болно нереална. Данас не постоје – уз незнатан број изузетака – Срби католици и Срби муслимани. Срби католици и Срби муслимани су изумрле врсте. Изузеци то само потврђују. Дакле, Ломапaров пројекат је утопијски и нереалан. У суштини он сања Вуков сан о Србима „сва три закона”, као и Милосављевићев и Деспотовићев сан о „Природној Србији”. У Ломпаровом „српском становишту” нема српског становишта, него је то „глотоцентрични” сан Доситеја и Вука, као и Милосављевића и Деспотовића.
6. Немања Видић
Да у Ломпаровом „српском становишту” нема српског становишта приметио је већ инжењер Немања Видић (1945), човек ван академских кругова, али оштроумних погледа. Он Ломпару највише замера то што је двоазбучњак. По њему, Ломпар је учествовао у „пацификацији удружења за одбрану ћирилице”[22] из Београда. Критику продужава тврдњом да „професор Ломпар недовољно прецизно заговара овакво српско становиште: сваки Србин говори српским језиком, а исправно је: сваки Србин говори српским језиком и пише ћирилицом”.[23] Немања Видић је ударио на слабу тачку др Мила Лопара, а то је пренебрегавање ћирилице као српског идентитетског симбола.
Немања Видић луцидно додаје: „Обично се чује да је главни проблем код Срба заостали титоизам. То тврди и проф. др Мило Ломпар, али одмах и сам себе демантује када у тај титоизам не сврстава и ову хрватску латиницу, иако у правопису јасно пише да је она остатак из језичког заједништва са Хрватима, заснованог 1954.”[24] У Правопису Матице српске не стоји да је „језичко заједништво” основано 1954, јер и није. Оно је засновано много раније. Али та непрецизност у датирању не негира исправност поенте Немање Видића, а то је да је Ломпарова критика титоизма недоследна, па и лицемерна, јер не критикује основну тековину титоизма, а то је употреба хрватске латинице код Срба.
Немања Видић продужава: „Какав би могао бити смисао оваквог Ломпаровог деловања кад добро говори да је главни проблем Срба то што су остали у титоизму, а истовремено се определио да хрватска латиница као свакодневно видљив продукт тог истог титоизма остане Србима за вјеки вјеков у писању језика Срба. Можда би одговор могао бити у следећем: Ломпар као угледан човек из самог језгра елите српске патриотске интелигенције помаже српским лингвистима ʼмедвеђом услугомʼ да одбране правописно нормирање српског језика на српској ћирилици и хрватској латиници, како би се хрватском писму признало оно што је окупирало у српским земљама и језику Срба, а то је преко 90% језичке и државне територије. Истовремено он тиме скида одговорност и са српске интелигенције у целини, која је, потрошена у југословенству, стерилна за био коју српску националну идеју, па и за ћирилицу.”[25] Можда је стил Немање Видића мало труцкав, али поента му је свеједно на месту: Ломпар практично амнестира српске националне интелектуалце од одговорности за превладавање латинице у српском културном простору.
Немања Видић јетку критику понавља тврдећи „да је проф. Ломпар с тек неколико редова о ћирилици у својој књизи Дух самопорицања покушао да затамни слику дубоког пораза српске лингвистике, који је изнедрио преко 90% хрватске латинице у српским земљама.”[26] Коментар Немање Видића је опет исправан: Ломпар под кринком борбе за „српско интегралистичко становиште” ради на растакању српства. Он је двозабучњак, па доминацију латинице великодушно толерише.
У књизи новосадског лингвисте Драгољуба Збиљића Силовање ћирилице пренет је текст Немање Видића „Не дамо светињу – српску ћирилицу”. У њему је Немања Видић још једном критици подвргао двоазбучје др Мила Ломпара: „У својој култној књизи ʼДух самопорицањаʼ, тешкој више од једног килограма, писму је посвећено свега неколико реченица. Неупућени би могли помислити шта има да се много наглаба о томе када је ћирилица константа српске културе, историје и националне свести. Али све је супротно од тога, јер он ʼтеоретскиʼ оправдава два писма у Срба. Чак назива доминантном ону исту ћирилицу које има мање од 1,5 % у улици председника Матице српске! Он уопште не уважава стварност у којој је ћирилица крајње понижена. Пише о титоизму, али не рече ниједну реч о спровођењу државног и политичког насиља над ћирилицом, све до престанка производње ћириличких писаћих машина. Као да је била фер утакмица између два писма, па је дошло до спонтаног заостајања ћирилице, због неке њене мањкавости. Ломпар предлаже да се ʼферʼ утакмица у двоазбучју настави”.[27] Збиљићева бритка критика је разумљива и оправдана: иако је употреба ћирилице сведена на статистичку грешку то Ломпра не забрињава. По његовом „српском интегралистичком стнаовишту”, то је у реду. А није.
Немања Видић је још продорнији када запажа: „Нема сумње да је Ломпар својом књигом са десет издања пожњео велики успех тумачећи да је српска култура контактна култура три вере, што онда подразумева да је српска и латиница којом се служе Срби католици и Срби мухамеданци, иако сви они могу да стану у један комби осредње величине.”[28] Опажање је прикладно. Ломпар машта о Србима „сва три закона”, а то је била утопија већ у Вуково доба, а поготово је то данас. Срба католика и Срба муслимана данас нема ни за показивање на вашарима као некаквих ретких експоната. Све у свему, Ломпарово „српско интегралистичко становиште” је болно нереално.
7. Зоран Ћирјаковић
Новинар Зоран Ћирјаковић (1965) такође је критичан према „српском становишту” др Мила Ломпара. Он га критикује са ширих културолошких и теоретских полазишта: „Нажалост, самоправедан и заробљен у кавезу западне мисли, Ломпар непромишљено уводи европска мерила у своју верзију приче о српском становишту.”[29] Исти аутор примећује да Ломпар својом „слабовидошћу потхрањује тло на којем бујају култура аутошовинизма и дух самопорицања”, те да његова „српска култура – није српска”.[30] Запажање није у рукавицама, али је нажалост болно исправно.
Др Мило Ломпар у суштини сања Вуков сан о Србима „сва три закона”. То интуитивно погађа Зоран Ћирјаковић, па додаје да „Срби нису оно што се снило Милу Ломпару”.[31] И нису. Срби су одавно моноконфесионалан народ.
Зоран Ћирјаковић закључује своју врцаву књигу ставом да књига Дух самопорицања „под кринком критике самопорицања нуди манифест једног другачијег самопорицања”.[32] Да је то тачно, илуструју управо упадна занемаривања ћирилице и православља.
8. Срето З. Танасић
Др Срето З. Танасић (1945) не спомиње ни др Петра Милосављевића, ни др Мила Ломпар, нити било ког другог нашег филолога и историчара књижевности, али упућује посредну критику свима њима увиђајући иреверзибилност историјских процеса: „Поставља се сад питање: Где су данас нестали бројни Срби католици Дубровника и ини? Католичка вера и латиница – убрзали су њихово утапање у хрватску нацију. Јесмо ли сачували њихово стваралаштво у корпусу српске културе и како смо га бранили? Не можемо се одрећи своје баштине на латиници и не треба да је се одричемо.”[33]
Др Срето Танасић понавља: „Срби католици су преведени на латиницу. И гдје су данас потомци дубровачких Срба, тих, рекох, дивних српских патриота?”[34]
Али код тих „дивних српских патриота” никада није постојала жеља да Дубровачка република буде део српске државе која је била у њиховом залеђу и то стога што су Дубровчани били ревносни католици, а на челу српске државе православни владари. Средњовековна Дубровачка република не само да никада није показивала ни најмање жеље да се уједини са српском државом из њеног залеђа, него је с њом повремено и ратовала. Напросто, историја Дубровачке републике представља још један доказ да је „глотоцентризам” заблуда. Дубровчани су са Србима из свог залеђа делили исти језик (деле га и сада), али не и исту веру (не деле је ни сада). Они су били ватрени католици (то су и данас), а Срби у Србији махом православни. Уједињене истојезичних, али иноверних држава није било могуће, током целе историје Дубровачке републике, а није могуће ни сада. Заправо, сада је то теже него икада. Данашњи Дубровчани су махом фанатични Хрвати. Не пада им на памет да буду део некакве „Природне Србије”.
Када су кајкавци у Провинцијалу прихватили штокавски језик, а то је био и језик Дубровчана, Дубровчани су постепено примили хрватску националну свест. Неки Дубровчани су у том прелазном периоду испољавали и српски националну свет у складу са „глотоцентричном” теоријом. Ипак, превагу је однео верски чинилац, па тако данас у Дубровнику нема католичких Срба. Сви су Хрвати. Покушај да се они уврсте у српски национални корпус је илузоран. Малобројни Срби који данас живе у Дубровнику искључиво су православни. Православље је то које је сачувало остатке српства у Дубровнику и уопште у Даламцији, Хрватској, Славонији, Босни и Херцеговини. Није језик сачувао српство, него православна вера. Католички штокавци, чакавци и кајкавци листом су Хрвати. Неретко фанатични. Дакле, истицање језика као најважнијег, па чак и јединог критеријума идентитета је погрешно. Историја је ту тезу уверљиво оповргла. „Глотоцентрична” теорија – по којој нацију одређује само језик – флагрантно је нетачна.
9. Закључак
Др Мило Ломпар – попут других секуларних филолога – сања Доситејев и Вуков сан о Србима „сва три закона”. То сновиђење назива „српским становиштем”. Али штокавски католици и муслимани одавно нису део српског националног корпуса. Није језик тај који је сачувао српство у Хрватској, Босни и Херцеговини, него православна вера. „Глотоцентрична” теорија коју форсирају бројни секуларни филолози еклатантна је заблуда. Она је више него заблуда: она је дубоко штена за српске националне интересе, јер умртвљује борбу за кохерентно и монолитно српско становиште.
Аутор је поручио да је ово књига РОДУ У АМАНЕТ што она суштински и јесте.
У њој су своје место нашли :Доситеј Обрадовић, Вук Стеф. Караџић, Теодор Павловић, Јован Суботић, Александар Белића, Петар Милосављевић, Слободан Ракитић, Предраг Р. Драгић Кијук, Радмило Маројевић, Тиодор Росић, Милош Ковачевић, Момчило Суботић, Михаило Шћепановић, Мило Ломпар), политиколога (Момчило Суботић, Љубиша Деспотовић) и псеудоисторичара (Реља Новаковић, Олга Луковић-Пјановић, Јован И. Деретић, Слободан Јарчевић, Драгољуб Антић).
Али и бројни наши културни посленици: књижевници (Осман Ђикић. Иво Андрић, Владан Десница, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Мехмедалија Мак Диздар, Милан Д. Милетић), лингвисти (Павле Ивић, Иван Клајн, Светозар Стијовић, Бранислав Брборић, Драгољуб Збиљић, Немања Видић, Срето З. Танасић, Предраг Пипер) историчари и теоретичари књижевности (Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић, Новица Петковић), историчари (Милорад Екмечић, Сима Ћирковић, Радивој Радић, Милан Ст. Протић, Милош Ковић, Димитрије Марковић), археолози (Драгослав Срејовић), правници (Коста Чавошки, Владан Глишић), социолози (Есад Ћимић, Драган Коковић, Зорица Кубурић, Жолт Лазар), новинари (Зоран Ћирјаковић), културолози (Јован Јањић), политиколози (Ивана Лукнар), етнолози и антрополози (Јелена Миљковић Матић), државници (Милош Обреновић, Илија Гарашанин, Никола Пашић, Јаша Томић, Милован Миловановић, Слободан Милошевић), војсковође (Карађорђе Петровић, Драгољуб Михаиловић), теолози (Јустин Поповић), светитељи (Растко Немањић) и мученици (Вукашин Мандрапа).
Затим и неки Срби муслимани (Мехмед Спахо, Шефкија Бехмен, Исмет Пуповац, Мујо Пашић, Фехид Мускадић, Мустафа Мулајић, Осман Ћимић)као и неки важни хрватски књижевници: Иван Мажуранић, Аугуст Шеноа, Анте Ковачић, Ксавер Шандор Ђалски, Вјенцеслав Новака, Силвије Страхимир Крањчевић, Антун Густав Матош, Тин Ујевић, Мирослав Крлежа, Антун Бранко Шимић, Иван Горан Ковачић, Ранко Маринковић, Добриша Цесарић, Драгутин Тадијановић и Весна Парун.
„Глотоцентризам” је студија из историјске филологије и покрива широк спектар тема. Аутор каже
„Верујем да може бити занимљива онима који се баве: историјом књижевности, политичком историјом, социологијом, политикологијом, теологијом и другим научним дисциплинама.Књига се дели бесплатно, али се као уздарје примају добровољни прилози. Верујем да ће доћи у праве руке. Она је мој аманет српском роду. Настала је из љубави према српском језику, српском писму, српској култури, српској вери и српском отачаству. Надам се да је она мало светло у овом мраку.“
Фусноте.
[1] Мило Ломпар, Дух самопорицања: прилог критици српске културне политике, Orpheus, Нови Сад, 2011, стр. 450.
[2] Ibidem. Види и: стр. 140, 248, 332, 333. и 421.
[3] Ibidem
[4] Ibidem
[5] Ibidem, стр. 178. Види и стр. 180.
[6] Ibidem, стр. 466.
[7] Ibidеm
[8] Ibidеm, стр. 467.
[9] Ibidеm
[10] Ibidem
[11] Ibidem 178. Види и стр. 180.
[12] Ibidem, стр. 70. и 181.
[13] Ibidem, стр. 467.
[14] Ibidem
[15] Ibidem, стр. 159.
[16] Ibidem, стр. 415.
[17] Ibidem, стр. 471.
[18] Ibidem
[19] Ibidem, стр. 188. Види и: стр. 167, 187, 212, 216, 230, 230, 250, 260, 266, 283, 288, 315, 330. и 403.
[20] Ibidem, стр. 140. Види и: стр. 248, 332, 333, 421. и 450.
[21] Ibidem, стр. 333. Види и стр. 332. Ту он апелује да се „утре пут интегралистичкој културној политици”.
[22] Немања Видић, Издаја српске ћирилице: спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис, Центар академске речи, Шабац, 2018, стр. 6.
[23] Ibidem, стр. 23.
[24] Ibidem, стр. 35.
[25] Ibidem, стр. 99.
[26] Ibidem, стр. 106.
[27] Немања Видић, „Не дамо светињу – српску ћирилицу”, у: Драгољуб Збиљић, Силовање ћирилице: поводом двадесет година рата ’Ћирилице’ за ћирилицу уз опструкцију од српских лингвиста и власти у Србији (2001-2021), Ћирилица, Нови Сад, 2021, стр. 26.
[28] Ibidem, стр. 27.
[29] Зоран Ћирјаковић, Неоколонијална Србија: држава и друштво у време Александра Вучића, Филип Вишњић, Београд, 2022, стр. 251.
[30] Ibidem, стр. 252.
[31] Ibidem, стр. 256.
[32] Ibidem, стр. 257.
[33] Срето З. Танасић, Српски језик и ћирилица: огледало српско, Прометеј, Нови Сад, 2023, стр. 26.
[34] Ibidem, стр. 35.
ИЗВОР: https://sedmasila.rs/vladislav-djordjevic-glotocentrizam-kritika-jezicke-teorije-o-naciji/