- Када год би долазило до приближавања ова два блиска и братска народа Влаха и Срба, Британска круна ускајала је са ових ходавердним племенима Арбанешима и све то што су Власи и Срби радили за час би Арбанеши срушили.
- То истински није народ него племе номада које је тако лутало од мјеста до мјеста. У прилог томе нека послужи и чињеница да никада нису имали државу, језик, школе и цркву све док су то одлучили британски императори подржани од локалних чифчијача и разбојника.
- У прилог томе највешћу готово невероватни али историјску чињеницу: Први онај који је признао независну Албанију је Србовлах на велику несрећу предсједник Српске Владе Никола Пашић из четвртог влашког племена Кепеци. Његово признање Албаније 1912 .године довешће до тектонских порећемаћа како на Балкану тако и у Европи.
АУТОР: Дејан Бешовић
Богдан Раденковић Србовац поред Звечана 1874.године . Завршио је после основне школе, Галатасарајски лицеј у Цариграду положивши матурски испит 1896. године. Био је професор Српске гимназије у Скопљу и помагао у митрополијском двору. Раденковић је радио у Скопљу као секретар Скопске митрополије. На том положају имао је бројне контакте са Србима и са конзулатима Србије, Русије и Француске. Налазио се на челу Српске просвјетне организације у Турској царевини. Богдан Раденковић је био члан скопског одбора српске организације и главни организатор српске четничке акције у Османском царству.У јавности се представљао као лојалан грађанин Османскога царства, а заправо је био посредник између српскога конзулата и четника и свих који су подржавали српску четничку акцију. Током 1905. године турска полиција је ухватила једнога сељака, који је након мучења признао да је Раденковић предсједник српскога комитета у Скопљу. На суђењу у Скопљу сељак је порекао исказ изнуђен силом, па је Раденковић ослобођен оптужбе.
Биљана Вучетић каже у студији : Богдан Раденковић (1874-1917): Судбина српског националисте, Београд 2018, 355.
-Посебност биографије Богдана Раденковића је у томе што је истински одраз његовог времена. Његов живот је права слика српске пропаганде у Турској, почев од школовања, студирања, професорског рада, преко водеће улоге у револуционарној акцији, организовању српског народа у Османском царству, пострижења у монахе ради љубав и служење Србији, учешће у Балканском рату, до погибије на Солунском процесу. Портрет који данас видимо био је сакривен пред Раденковићевим савременицима и бројним сарадницима. Турске власти су га назирале у контурама, али су безуспешно покушале да га јасно обликују. Без оклевања се може рећи – Богдан Раденковић је био тајни агент Краљевине Србије у Османском царству. Од првих школских дана његову судбину одређивале су активности Просветно-политичког одељења Министарства спољних послова Србије, а он се, чини се, мирно прихватио.
Раденковић је био у честом контакту са српским вицеконзулом у Скопљу Миланом Ракићем, са којим је договарао повјерљиве послове за српску револуционарну организацију. Током 1907.године међу организаторима српске четничке акције дошло је до подјеле на двије струје, на конзулатску и митрополитску струју..Скопски владика Вићентије Крџић се налазио на челу митрополитске струје и настојао је да потпуно преузме руковођење и револуционарном организацијом и школством у Македонији. Богдана Раденковића су током тога сукоба оптужили за проневјере и убиства, а он је заједно са групом људи тражио да га премјесте ван рејона српскога конзулата у Скопљу. Отишао је у Београд где је успио да ријеши ситуацију у корист конзулске струје.Након Младотурске револуције 1908. године Срби мијењају начин рада и једно вријеме обуставља се оружана борба и прелази се на политичку борбу. На Првој српској конференцији у Скопљу учествовало је 26 најугледнијих Срба у Османском царству. Изабран је централни одбор на чијем челу је био Богдан Раденковић. Основали су Српску демократску лигу у Отоманској царевини, прву политичку странку Срба у Османском царству. Крајем 1909. године Богдан Раденковић је био умијешан у кожљанску аферу.Тада су након неких убистава и истраге похапшени многи истакнути чланови српске организације у околини Скопља. Један од ухапшених је током истраге окривио Раденковића да је један од главних иницијатора убистава, па је био присиљен да напусти Скопље.Касније се афера смираила захваљујући подмићивању турских власти. Током 1910. Раденковић је упућен да у Цариград да тамо представља Србе у Отомаском царству. Ургирао је код турских власти да се обустави терор над српским становништвом у гњиланској кази. Порта је негирала насиље на Косову тврдећи да се ради о измишљотинама.Током 1911. године Рашко-призренски владика Нићифор Перић повукао се са положаја због неслагања са београдском дипломатијом. Цариградска патријаршија је по жељи српске дипломатије на то мјесто поставила Гаврила Дожића. Док се чекало одобрење турских власти српска влада је промијенила одлуку и преко конзула наложила народу да тражи да се за владику именује Богдан Раденковић.Тај захтјев је довео до подјеле вјерника, а Раденковић ипак није изабран за владику. Пред избијање Првога балканскога рата Раденковић је добио задатак да покуша да оствари сарадњу са албанским вођама у рату против Турске.Током септембра 1912. организовано је велико извиђање на Косову, а Богдан Раденковић је предводио једну од четири групе официра. Отишли су на разговоре са Исом Бољетинцом, али нису успјели да наговоре Албанце да се не боре на турској страни.
Раденковић је био иницијатор стварања Црне руке 1911. године и њен члан. Заједно са Љубомиром Јовановићем и Војиславом Танкосићем написао је правила организације „Уједињење или Смрт“. Правила су написали по узору на слична њемачка тајна националистичка удружења и на италијанске карабињере . Кандидовао се током 1912. године на положај Рашко-призренског епископа, али након неуспјешне кандидатуре вратио се у Скопље.Касније је тврдио да је тај положај требало да му послужи као база за активности у Османском царству.Након окупације Србије 1915. године повукао се преко Црне Горе и Албаније на Крф, па онда у Атину, где је раније радио.За вријеме повлачења разболио се од туберкулозе.Раденковића су упутили у Корчу са задатком да организује обавјештајну службу и да преко повјерљивих људи успостави везу са окупираном Отаџбином.Пуковник Бoжин Симић, у једном дијелу својих мемоара говори о заслугама Богдана Раденковића у Корчи Мемоари српског официра -СКА Београд 1940 .године 109 стр. „Није било учитеља, ни професора, није било свештеника, није било једног отреситијег мештанина у Старој Србији који не би помињао име Богдана Раденковића са највећим уважавањем У Србији, такође, није било ниједног предратног официра који, кад год би дошао у додир са Конзуларним одељењем – било као четнички војвода или погранични официр – не би осетио велику радост што је, у тешким данима по наш народ, одбрана Српства у Турској била поверена људима какви су били Богдан Раденковић и Милан Ракић“.Славиша Павловић у својој књиги Ратници Црне руке ,Београд 1989 .године стр.6 , једној скоро трилер причи са елементима бурлеске, везана је за Ракића и његовог колегу и пријатеља Богдана Раденковића пише : Раденковић је био дугогодишњи српски дипломата у Скопљу, чији тајни задатак се односио на руковођење комитском организацијом. Званично, био је оперативни руководилац четничке организације, али и творац Статута Црне руке и један од најактивнијих чланова. Када се митрополит Рашко-призренске епархије пензионисао, био је потребан човек који ће вешто водити црквене послове, скривати агенте, организовати комите и бити у дослуху са конзулатом. Буквално преко ноћи, Раденковић се замонашио и постао монах Василије, а српска влада је, уз посредовање Милана Ракића, утицала на цркву да монах Василије постане митрополит, што се и догодило. Када је Стара Србија ослобођена, митрополит Василије је скинуо мантију и поново постао Богдан Раденковић-
Богумил Храбак у свом дјелу :Живот и смрт Богдана Раденковића 1914-1917.Београд 2002 .године каже; Министар грађевина y српској влади
Симоновић тражио је од Николе Пашића да Раденовић буде упућен у Корчи како би организовао тајну српску обавештајну .
Ty je остаo до августа 1916.године не обазирући се на свакодневне упаде бугарске војске која је изузетно мрзела српске војнике и официре .
У Архиву Српске Академије наука и уметности у фонду -Оставштина Милана Ракића, књижевна збирка (сигнатура 14331) налази се девет сачуваних писама која је Богдан Раденковић упутио Милану
Ракићу , у периоду од 1907. до 1912. године. Сва писма су писана
мастилом, седам на хартији за писма, а два су на папиру са мустром
високи каро. Коверте нису сачуване. Нисмо вршили никакве интервенције
у правопису , а неке ријечи су допуњене коришћењем угластих заграда.
Датуми у основном тексту су дати у оригиналу , по старом календару , а у
напоменама су по новом календару .
Једну од најзначајнијих улога у српској револуционарној организацији у Османском царству је од 1904. године имао Богдан Раденковић Раденковић.
Као лојални грађанин Османског царства, био је професор Скопске гимназије и секретар Скопске Митроплије, али је сасвим другачији живот водио у тајности, као агент Конзулата Краљевине Србије
и организатор српских четника на просторима Македоније. Његове биљешке нису сачуване, јер је то захтијевала тајна природа његовог посла. Управо у
томе је значај девет сачуваних писама која је Раденковић упутио Милану
Ракићу . Милан Ракић је службовао у конзулатима Србије у Османском
царству , у Приштини и Скопљу , а његови конзулски извештаји из Турске
пружили су нам драгоцјене податке за свакодневни живот обичних људи .
АСАНУ 14331-8(19)I
27 августа 1912 .г . у Београду
Драги г .Ракићу ,
Ја сам вечерас морао да отпутујем са неким генералштабним
официрима, којим је стављено у дужност да рекогносцирају терен од
Рашке до Митровице и од Бољетина до наше границе. Мени је речено да
пођем са тим официрима да им се на томе путу нађем.Ја нисам имао времена да тражим инструкције да ли је потребно
што год разговарати са арнаутским првацима које будем видео као нпр са Иса Бољетинцом и шта ли би требало говорити ономе нашем свету .
Ако у том погледу будете имали што год да поручујете учините то
шифрованом дешешом преко Мин.[истра] Војног на Радоја Пантића надзорног официра на Рашкој. Ми ћемо прећи границу тек у четвртак у
јутру , те ће нас депеша стићи, ако је будете послали. Ја ћу и иначе гледати
да стално држим везу са границом преко курира, те би евентуално и
писмо могло да ме стигне. Ја ћу се на путу бавити до десет дана.
С поштовањем и поздравом
Богдан Раденковић ср. стр.пов .
Овдје је веома битно објаснити да Иса Бољетинац, албански првак, који је постао чувен по истрази оружја у Ибарском
Колашину 1901. године. Имао је истакнуту улогу у устанцима Албанаца 1910. и 1912.
године. Српска влада је са њим покушала сарадњу 1912. године преко тајне мисије
у којој су били Богдан Раденковић и Драгутин Димитријевић- Апис.Ђорђе Микић пише да :На састанку са Исом, Богдан је предочава да ће се Арбанаси норити на страни Турака ;Арбанаси и Србија у Балканским ратовима 1912-
1913. године, Историјски гласник 1-2 (1985), 55-79.На састанку са Исом Бољетинцем Богдан Раденковић такође примећује да Турска прети Србији зато што је дала оружје и муницију Арнаутима и да може доћи до рата. Раденковић се вратио необављеног посла. И
поред преговора, на сам наговештај Балканског рата, Албанци су донели одлуку да се боре на страни Турске.
Капетан Радоје-Раша Пантић, један од чланова организације „Уједињење или
смрт“, погинуо као командант батаљона Добровољачког одреда 1916. године
приликом заузимања Кајмакчалана-
Милан Ракић у дјелу Конзулска писма, 1905-1911 Просвета ,Београд 1985 .године стр. 41 биљежи :
Богдан Раденковић (1874-1917) био је свестрана личност чија је политичка и културно-просветна делатност оставила велики траг међу Србима у Османовом царству у последње две деценије његовог постојања. Образован и школован у Османовом царству, са знањем француског, енглеског ,италијанског ,турског и албанског језика, поред српског, неустрашив и увек спреман на акцију и жртву, изузетан „народни радник“ био је сарадник оних који су радили на ослобађању Срба од Турског ропствс. Био је професор скопске гимназије, секретар Скопске митрополије, председник Централног одбора Српског демократског савеза, кандидат за Рашкопризренског митрополита, а потајно организатор и вођа Српске револуционарне организације. Заједно са мојом маленкошћу међу првима је ушао у ослобођену Приштину 1912. –
Извештај који објављујемо појавио се током јула 1901. године, као резултат посјете руског конзула Виктора Машкова у Косовској Митровици, Ибарском Колашину и Новом Пазару. Злочини почињени над српским становништвом на овим просторима, а под изговором потраге за оружјем, подстакли су српску и руску дипломатију да брзо реагују како би се избјегле још горе последице. У Косовску Митровицу је упућен руски конзул из Скопља, који је био у пратњи Богдана Раденковића, који је осим преводиоца био водич, а највјероватније и јавни бележник који је биљежио свакодневне притужбе малтретираног становништва. Марков у извјештају Министарству спољне политике Руске царевине каже 551-21 -609 : Моја посјета као конзула осим што је открила тежак положај Срба у Старој Србији, успјела је да убрза процес реформи у Османском царству, али и да убрза решавање српског питања на Косову и у самој Албанији . Први корак у том правцу било је отварање руског конзулата у Косовској Митровици као и покушај отварања руског конзулата у Корчи .Ту су ми несебично помогли два српска конзула Богдан Раденковић и Милан Ракић.
Влашки историчар и професор на факултету у Тирани Мишелаћ Зото у дјелу Свјетла се нису ни угасила ,Тирана Албанска академија наука том 2 – 1965 ,56-78 стр каже :Срби су у Корчи били већина кроз цијело средњовјековље . Срби су конститутиван народ у Корчанском региону а у самом Москопоју имали су шест цркава и један манастир посвећен Светом Јовану Крститељу у народу познат и као Јован Горички .Свакако да на сјеверу Албаније постоји и Свети Јован Рашки па компаративно сагледавајући долазимо до закључка да се ради о истом светитељу .Ономастички гледано град и срез Корча имају апсолутну заступљеност Словено -српских топонима који су се сачували до данашњег дана .
Албански историчар,археолог и антрополог Деђа Лулаћи у монографији о Корчи –Корча кроз вријеме 765-1965 .записаће : Ни један град у Европи није тако хетероген и разнолик када су народи који га насељавају у питању као Корча . Она је кроз вријеме због геостратешке важности прелазила из руке у руку . По изворима које посједујемо Корча се звала Горица и готово три вијека је била српска покрајина која се везала за солунски поље и имала излаз на море у Химари.-
Према Боривоју Милојевићу,. Корча и Јужна Македонија: антропогеографска испитивања. Београд. стр. 14.
1965 . “ У срезу Корчи је било 3300 кућа Срба православних хришћана. До 1960. године већинско становништво је било српско , након тога почиње досељавање Аромуна чиме се мења етничка структура насеља. Староседелачко становништво се иселило или асимиловало, тако да је насеље настањено православним Албанцима и Аромунима“
Бугарском географу и историчару, Василу Канчову није могла пронаћи чињеница да у „Врбнику и самом граду Корчи 1900. године живјело 6000 Срба хришћана.Тај број није се смањивао до 1957 .године када се почео досељавати већи број Аромуна и Православних Албанаца а Срби из Корче већином су се или асимиловали или раселили у Њукастлу – Аустралија.
Други влашки антрополог и универзитетски професор Темискол Џувани у Дјелу „Влашка и Србија 1112-1912 “ Сорбона 1923 .г. ,на француском језику и Темишвар 1933 .г. на румунском језику концизан начин обрађује Влашко -српске односе .стр.16 Џувани каже: Два сусједна народа Срби и Власи кроз историју су имали су готово идентичне историјске неприлике да живе да дивљим Арбанешима које не треба поистовећивати са Арберешима у свом срцу. Када год би долазило до приближавања ова два блиска и братска народа Влаха и Срба, Британска круна ускајала је са ових ходавердним племенима Арбанешима и све то што су Власи и Срби радили за час би Арбанеши срушили. То истински није народ него племе номада које је тако лутало од мјеста до мјеста. У прилог томе нека послужи и чињеница да никада нису имали државу, језик, школе и цркву све док су то одлучили британски императори подржани од локалних чифчијача и разбојника. У прилог томе највешћу готово невероватни али историјску чињеницу: Први онај који је признао независну Албанију је Србовлах на велику несрећу предсједник Српске Владе Никола Пашић из четвртог влашког племена Кепеци. Његово признање Албаније 1912 .године довешће до тектонских порећемаћа како на Балкану тако и у Европи.
ИЗВОР: srpska24.me