У периоду од 2020. до данас више од 30 професорки и професора са Харварда, Оксфорда, Кембриџа, и других елитних западних школа добило је отказ, или су на други начин отерани због неслагања са политиком воукизма и свим њеним прикључцима. Истина је издаја у царству лажи, рекао је својевремено Орвел
АУТОР: Никола Трифић
Случај ректорке Харварда Клодин Геј која је пре нешто више од годину дана приморана на оставку након агресивне медијске кампање против ње, а због наводног антисемитизма, такође, и случај професора са Оксфорда, Мајкла Питерсона, који је добио отказ зато што је одбио да своја предавања прилагоди родно сензитивном језику и појави небинарних студената, нису изолован инцидент, већ у потпуности представљају наставак чишћења високошколских институција од политички и идеолошки неподобних кадрова. Питерсон, по вокацији професор историје, постао је трн у оку естаблишмента пар месеци пре отказа, када је одбио да буде говорник, односно, предавач на два скупа. Први је био у Лондону и тицао се родних и сексуалних питања, док се други са темом људских права одржавао у престоници Грузије, Тбилисију, на месту које ће нешто касније постати епицентар немира и проевропских демонстрација. Питерсон је још тада изнео оптужбе да скуп у Тбилисију, није никаква академска и научна размена, већ тренинг атидржавних елемената и припрема побуне у којој ће универзитет преузети улогу Генералштаба док су студенти предвиђени за комесаре и за лаку коњицу на првој борбеној линији. „Све тако личи на Лењина само без Лењина“, рекао је тада Питерсон, уз закључак који је изнео на свом блогу: „Видео сам прву боју обојене револуције. Светло наранџаста је крила крв црвену, баш као и у Кијеву“.
Иначе, он и професорка Геј (додуше нешто специфичнији случај по свему) као што је и речено, нису једини. У последњих неколико година више десетина професорки и професора са елитних западних високих школа добило је отказ. Разлог је увек био неслагање са политиком воукизма, трансџендеризма, оспоравање односа према Русији, или одбијање да се учествује у пројектима невладиних организација. Ове прогоне је често пратио и одређени вид медијског линча. Ипак, суштина свега је: утицај невладиног сектора под доминантном координацијом USAID-a у процесу, слободно се може рећи – окупације институција бројних држава, посебно сектора образовања и њихова каснија примена у разним друштвено-политичким процесима, што подразумева, не само свргавање једног и инсталацију другог режима, већ и наметање комплетног идеолошког наратива под којим друштво функционише. Многи од отпуштених професора су накнадно, након тортуре и ражаловања проговорили, и готово једногласно указују, да се преко елитиних западних универзитета намеће мустра, штавише, намеће се догма дозвољених академских и друштвених токова, да би се у другом кораку потпуно овладало државама кроз заузимање њихових институција. Што се универзитета тиче, ствара се један затворен круг: одабира кадрова, њиховог дошколовања, као и креирања наставног програма, што између осталог подразумева и редефиницију познате и признате науке заједно са стварањем наратива. У 2023. и 2024. преко USAID-a за симпозијуме, плаћена усавршавања, и (квази) научна истраживања у којима су учествовали и многи балкански професори, потрошено је дупло више новца, него што су за исту ствар потрошиле све балканске државе заједно.
Укупно у прошлој години за тзв. научни развој, пре свега социолошког типа, а не рецимо за медицину и проналажење лека за канцер, USAID је на глобалном нивоу, потрошио 10 милијарди долара. Ефективе тога можете видети у Грузији, можда и у Румунији или у Мађарској, а можда и на неким другим местима. Треба подсетитиЊЊ да је годишњи (подвлачим годишњи) буџет USAID-а до скора био 50 милијарди долара. Поређења ради, Србија за свој систем одбране (војску) тај новац потроши за оквирно 40 година.
РАСПАКИВАЊЕ USAID-a – Након што је председникм Доналд Трамп заврнуо славину USAID-у више него до сада постало је видљиво и јасно на шта је примарно тај новац трошен. Иако су на списку за финансирање USAID-a биле и организације које се баве откупом жита за најугроженије у Африци, што се може узети као позитиван пример њиховог деловања, ипак, чак 80 одсто од поменуте огромне суме одлазио је на спонзорисање тзв. цивилног сектора, одакле се индиректно или директно утицало на друштво у целини, али и на конкретне државне институције у лако докучивој намери да се од њих праве парадржавни или чешће антидржавни елементи.
Стиче се утисак, да се често помињане обојене револуције користе тек као средство за изазивање акутног хаоса, али да је њихов крајњи циљ и био и јесте, стварање или одржавање хроничног стања „поробљене државе“ кроз поробљавање њених институција што се може дефинисати једино као: обојена окупација. Из достпуне документације о пројектима USAID-a, јасно се види да су њихови приоритети на првом месту сектори образовања и правосуђа, заправо, њихово издвајање из апарата матичних држава. На тај начин, рецимо, италијански сектор образовања и правосуђа постаје сектор образовања и правосуђа у Италији, док сектор српског образовања и правосуђа, постаје сектор образовања и правосуђа у Србији. Наизглед блага инверзија, крије поступак десуверенизације у оквиру којег институције које би суштински требало да гарантују суверенитет, у датој држави остају само физички присутне, али тек као депутати или истурена оделења под јуриздикцијом туђег интереса, који је приде по саму државу и њено постојање, крајње непријатељски. Иначе, принцип који је примењује према образовању и правосуђу, без изузетка важи и за друге гране државне самобитности, попут домаћег банкарства, здравства и одбране.
Амерички новинар Томас Рајли, је и пре последњег потеза Трампа према USAID-у, био оштар критичар невладиних организација и односа званичне Америке према њима, због чега се и сам сусретао са бројним професионалним проблемима. У оквиру својих последњих колумни, Рајли пише: „Почетак 20. века дочекали смо са великим бројем независних држава. То значи и велики број ресурса под контролом локалних народа. Циљ је да се то поништи, тачније, да се пониште суверенитет и државност као тековине 19. и 20. века. Наравно, ново време донело је нову методологију, али када говоримо о томе, нема дилеме, реч је о неоколонијализму и неоимперијализму. Иначе, не кажем да Трамп, није империјалиста. Он је само битно благонаклонији према постојању породице, традиционалних вредности, и потреби локалних народа за зрном суверености, пре свега самобитности. Он за почетак, на неки начин, жели да врати Америку Американцима. Може се рећи да је и Америка колонијализована од стране воук глобалиста и припадника елита који су Американци само по држављанству“.
Амерички новинар Томас Рајли, такође, велику пажњу обраћа на окупацију образовног система и његову индокринацију у процесима преврата и обојених револуција. О том питању каже: „Кроз универзитете најбоље дугорочно контролишете друштвене процесе, поготово у данашњем друштву склоном елитизму. Ради се о производњи академске елите по свом калупу, заједно са њима и читаве једне парадигме под којом се живи. Када је реч о самим студентима, прво, имате контролу младости, чију енергију користите за потенцијалне побуне у вашем интересу. Друго, од њих сутра настају нови лидери, нови академски грађани који ће управљати друштвом сходно вашим правилима и вашим интересима. Када би се дубље зашло у наставне програме историје, биологије, политичких наука, језика, чак и медицине, и када бисте видели у ком смеру се из године у годину образовање моделира, можда би вам много тога било јасније.“
Иначе, Томас Рајли је један од аутора који посебно акцентује улогу невладиног сектора у свему што је претходило догађајима на Мајдану и недавно у Грузији, односно, какав значај је за те процесе имао претходни поступак развлашћивања држава од контроле својих институција. Примарно образовања и правосуђа.
СВЕТЕ КРАВЕ И БОРБА ЗА ДУШЕ – Као епицентар и језгро многих проблема савременог човека који имају и друштвену рефлексију, односно, који су добра подлога за латентно изазивање хаоса и држања друштва у стању перманентног грча, издваја се и феномен несрећног човека, по својој структури битно другачији од феномена или стања незадовољног човека. Ако је 20. век између осталог био и век с правом незадовољних људи, онда је 21. век, бар за сада, време најчешће ирационално несрећних људи, поготово када је реч о западном или базично хришћанском свету. Разлику између та два прави и поменути Томас Рајли, који везано за то истиче: „Незадовољан човек тачно зна шта хоће, он има своју опцију – за, врло конкретно и прагматично. Насупрот њему, несрећан је само против, али никада није за. Он нема своју опцију – за, што значи да нема ни јасну формулацију и политичку артикулацију својих циљева.
Изостанак тога попуњава се неким наизглед милозвучним начелима, општим местима о слободи, једнакости и правди. Све се заправо око питања циљева дешава у домену врло апстрактног. Када то преселите на терен политике и друштва, у суштини добијете априори антисистемске елементе: то су рушитељи али нису и градитељи. У контексту локалних система у којима живе, они би исте рушили, доживљавајући их увек као своје непријатеље, али без јасне представе шта би на њиховом месту градили. Наравно, феномен несрећног човека, неснађеног, све више суоченог са проблемима анксиозности, депресије, граничног поремећаја личности, игра битну улогу. То је на неки начин и борба за душе. Да се разумемо (наставља Рајли) никако не треба аболирати локалне политичаре и администрације. Они често јесу криви, корумпирани, и често заслужују побуну, чак и сваки презир. Та прва ватра која се упали против њих, често јесте аутентична и аутономна. Али какав ће пламен од ње настати, колико ће горети и шта ће однети са собом, као и какав ће се феникс, или боље речено, ђаво родити из те ватре, то је годинама пре свих координисао USAID. Ако погледате развој догађаја у многим кризним ситуацијама: Украјина, Грузија, али и у западном свету, синхронизацију потеза од НВО преко подобних медија до универзитета и неких других институција, и то не нужно само када су у питању опште друштвене ствари, већ и када је реч о неким мини ратовима какав је вођен на Оксфорду против Мајкла Питерсона, видећете исти рукопис.“
Ипак, око учешћа тзв. невладиног сектора у креирању друштвених токова кроз окупацију државних институција, занимљива постаје чињеница: какав се профил људи примарно бира за носиоце те агенде. Чудно или не, то није радничка класа или сиромашнији део популације, који се штавише углавном третира са гађењем, иако се по потреби користи снага те масе за остваривање циљева. Такође, носиоцима агенде је путем медија важно створити ореол непогрешивих протагониста наших живота или створити привид „месијанске улоге“ коју они имају. У вези са тим питањем, Рајли истиче: „Дијапазон регрутованих је широк, али то су у оквиру неке подагенде која најчешће подразумева анархо-леву или зелено-леву оријентацију, углавном припадници средње и више средње класе, као и студенти.
Радничка класа, или оно пто се некада звало пролетаријат одавно није нуклеус било какве револуције. Без обзира на огромно присуство сиротиње у друштву, парадоксално је да побуне дижу углавном они богатији, чак и фино ушушкани. Ако погледате језгро данашњих протеста, нећете видети нажуљане руке, исцепане ципеле или неухрањене стомаке. Напротив, видећете прилично брендиране гардеробе и рекао бих, безобразно пуно Ајфона. Такође, јако важно, медији од њих стварају свете краве, месије, непогрешиве лидере или групе које не подлежу критици. С тим што се упоредо ствара још једна важнија света крава, а то су теме у које се не сме таћи.
У мору транспарената, захтева и сл. готово ниједан неће бити уперен против Светске банка, банака уопште, Блекрока који је оличење неоимперијализма, или против садашњег образовног система или против јавних извршитеља. Ако анкетирате обичан свет, видећете да су људи у огромној већини против: садашњих норми у образовању, родно сензитивног језика, или институције принудне наплате (извршитеља). Чини се да ти транспаренти и захтеви изостају. Ко их је последњи пут видео у мору општих места о правди, слободи и локалних застава које су дозвољени фолклор? Како је могуће да готово ништа није уперено против њих? Заправо, ствара се симулакрум, проблеми се персонализују на видљиве представнике система, али ударом на њих, не само да се систем не мења, а мисли се на неоколонијални систем са својом воук културом, него постаје још јачи“, закључује Томас Рајли.
ТЗВ. БОЛОЊА – Због специфичности тренутне ситуације у Србији која је нераскидиво везана за домаће универзитете, нека питања која би дубље зашла у структуру нашег високог школства, због потенцијалног погрешног и злонамерног тумачења, ваља за сада оставити по страни. Пре свега реч је о питањима: конкретне корупције на универзитетима, чињеници да се одређени професори означени као десни и национални превише дуго држе у статусу доцената или ванредних профеосра, док неки други за које се може рећи да су весници идеје либерализма и идеје о НАТО Србији, несхватљиво брзо напредују. Такође, ту је још један глобални проблем са локалним изразом, а везан је за све већу употребу платформе OnlyFans међу студентима и студенткињама, као алата за зараду у току студирања. Поменуто је поткрепљено неким озбиљним међународним истраживањима, али и конкретном документацијом, и никако није чин произвољног наклапања.
Ипак, оно на шта је немогуће остати нем, тиче се Болоњске декларације. Такозвана Болоња, усвојена је у два поступка, 2003. и 2005. године класичним примером политичке присиле уз огромно противљење академске и интелектуалне заједнице. И данас, огромна већина професора у њој види не само акт за колонијално потчињавање, него и modus operandi за суштинско уништавање образовног система, чак и када се посматра из строго нучног угла. Индикативно је то, да одређени вид протеста крене са универзитета, а да се поред свега реченог и траженог не покрене питање евентуалне суспензије Болоње. На другом месту би било такође, прећутана тема о родно сензитивном језику. У контексту светих крава и забрањених тема: Да ли је на ове, поменуте теме неко моћан просто ставио мораторијум? Без икаквих тврдњи да јесте само уз питање: да ли је?
ИЗВОР: Печат