Нека ово буде оглед о томе како се „по закону“ може злостављати обична људска памет

АУТОР: Драгољуб Петровић

Више јавно тужилаштво (ВЈТ) почело је да злоставља родитеље оног малише који је, као велики, пострељао своје другаре у „Рибникару“. И при том је то Тужилшптво вишеструко радознало: да ли му је отац загорчавао живот, шта је све мајка чинила „од рођења детета до његовог пунолетства“, да ли су у његово васпитавање били одмах укључени Центар за социјални рад и Центар за права детета, да ли су га сви они једнако „запуштали и злостављали“ или је неко у томе био успешнији од оних других…

И показало се да је „пут до закључка [о злостављању] некада лак, кад је злостављање очигледно, а некада уме да буде веома тежак и захтева висок ниво стручности и укључивање више врста професија, јер није очигледно шта се догађа у динамици између родитеља и детета које је злостављано“. Појединости које помињемо наметнуће нам и озбиљну недоумицу: шта имамо на уму кад говоримо о „скривеним аспектима“ терорисања детета, тј. постоји ли граница до које се може говорити о васпитавању, а од које почиње његово злостављање.

Мислим да су одговори на све недоумице пред којима се налазимо много простији него што нам их покушавају представити сви они стручњаци који су горе поменути: ВЈТ уредило је, силом сопствене законске регулативе, да се родитељска права темељито ограниче, то је „у свету“, отворено и без икаквих ограда, почело да се намеће пре нешто више од седамдесетак година и одређено као пут за разарање омладине, у те се послове укључили заштитници дечјих права, хомосексуалне и педофилске асоцијације, раширили се наркоманија и алкохолизам… И као главне заслужнике за сва та пропадања сада треба огласити родитеље и амнестирати од одговорности све оне злочинце који су за то много одговорнији, а које је најбоље објаснила мудрица из Центра за права детета наводом да „када дете од 13 година испољи понашање које је Коста испољио, јасно да је у његовом развоју дошло до одређених пропуста“, које су неки (да ли психолози и педагози?) исправили тако што су му — дотурили министров пиштољ.

Тако је, дакле, злочин који је држава педантно припремила, уз помоћ „надлежних законодавних, просветних, педофилских и других инстанци“, сведен на ранг „родитељског пропуста“. Деци су, наиме, наметнути многи заштитници права, а ја мислим да би од њих деца морала бити — заштићена. И да би им морала бити обезбеђена нека много важнија права.

Рецимо: право на то да се (природно) роде ако се (природно) зачну. А ако се роде, њихово је право да (природно) одрасту и да се ниједно од њих не нађе у оних 115.000 која „живе у екстремном сиромаштву“ нити у оних „три одсто која раде у условима опасним по живот“.

И њихово је право да се не нађу ни „на улици“ нити под заштитом Лабриса или Инцест траума центра. Или оних (кинсијевских и рокфелеровских) педофилских асоцијација које траже да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година. Или међу онима која на међународној пијаци коштају 20.000 долара (и која за те паре „умиру“ по породилиштима; а кажу да таквих „уморстава“ по свету има годишње четири милиона!).

Право је детета да не буде штићено од родитељске љубави. Па кад је својеглаво и до свести му не допире мека родитељска реч, неће му ништа бити ако се она по дупету притврди меким прутићем (знам многе бабе које су тражиле „прутић да унуче помилују по дупенцету“, а знам и очеве који су за „не могу“ децу водили лекару, а за „нећу“ — узимали онај прутић). Децу је лакше препустити улици и дроги него их одмалена навићи на рад и припремити их за то да се од дроге измакну. И зато је бесмислена тврдња да је „радна злоупотреба деце присутнија у сеоским срединама“ јер су тамо деца била „на оку“ и родитеља, и комшија, и кумова и пријатеља и нико се пред њима није могао сакрити; у селу се живело једино од рада, а у граду су се деци могле пружити и неке могућности какве се у селу нису могле ни замислити, а нека овде најпре буде поменута она да је законодавац тринаестогодишњој девојчици признао право да касно ноћу „иде у живот“, али се то сукобило са схватањем њеног  старомодног деде који је, не знајући нове обичаје, ризиковао да заврши у затвору зато што је своју унучицу (кад се пред зору „отуд“ вратила) припитао како тај њен живот тамо изгледа, тј. да ли се она тамо дрогира (и тада да ли „пуши“ или се „боцка“) или се само „секса“ (и тада да ли то чини само са „својим дечком“ или с оним који се тамо затекне). Таква заинтересованост могла је деду одвести у затвор јер је угрозио „интегритет детета“ тиме што није разумео „налоге новог времена, тј. новог светског поретка“ (а у то, између осталог, улази и случајно откриће једног учитеља да његове ученице „не могу носити невиност“ па, да би се ослободиле тога терета, стају „у ред за бушење“ и то код проверених „бушача“ – да после не би гледале како „мрљаве“ они који су у томе још неуки и мање вешти).

Српска народна педагогија с таквим се понашањем никад није умела упоређивати и с њеним педагошким печатом увек је од детета узрастала слободна и самосвесна јединка заједнице којој припада. Времена су се у том смислу променила кад су Срби остали без државе и кад су њену судбину почели уређивати окупатори.

И кад о томе говоримо, намећу се и неке мисли о ономе шта се све може наћи у „арсеналу бораца за дечја права“. На њиховој је страни, пре свега, сила да наметну нека „права“ која су директно уперена против људскости детета, а међу њима налазе се и „препоруке Комитета за права детета УН“ којима се „предвиђа апсолутна забрана телесног кажњавања деце“; закон о томе који се код нас припрема, како истичу његови предлагачи, представљаће „»приручник за будућност« који ће гарантовати потпуно заокружену заштиту најмлађих“, али је српска „народна педагогија“ у томе вазда била много утемељенија: припази на понашање детета у раном узрасту, после ће се оно и само пазити. И није случајно да је та „педагогија“ била савршено усклађена с оном коју је образлагао Св. Јован Златоуст: „Неки неразумни родитељи потпуно занемарују васпитавање деце у њиховом раном узрасту. Рецимо, дете учини неки рђав поступак, а неразумни и немарни родитељ само одмахне руком: »Ништа зато, то је још дете, није свесно шта чини. Кад одрасте, сигурно неће тако поступати«. Тако дете одрасте попут дивље јабуке у шуми, у пустари, у дивљини. А уколико убереш плод са такве јабуке, нећеш се обрадовати – он ће бити кисео и горак. И тако ће се дете, уколико га нико не зауставља, не кажњава и не уразумљује, касније формирати као слуга својих рђавих наклоности. Његово рђаво понашање прећи ће му у навику, тако да ће оно постати некористан члан друштва, бреме својим родитељима и саблазан за многе“.

И тако нас све о чему говоримо доводи до јединога логичног закључка: за епизоду коју нам је уприличио мали Костица заслужна је најпре она међународна злочиначка идеологија коју смо поменули на почетку овога казивања, подупрла је домаћа злочиначка памет којом је разорено школство и све што је са њим повезано, а оверило законодавство уобличавано у старој српској магарећој клупи. Тј. оно коме до свести никако не допире сазнање да се на уништавање деце мора гледати као на најсигурнији пут до уништења народа, тј. да осмуђена памет не може бити пречица ка мудрости.

А изнад и испред свега тога нашла се осмуђена законодавна памет која  је сав тај национални и сваки други слом приредила. Озакоњујући све оно на шта јој поглед може пасти па и то да школу треба укинути пошто је она увела „своје универзитете“, на којима се  „студира до последње — рате“.

И на њима стекла „квалификације“ за све своје законодавне подвиге. Па и на онај да се и Шароња мора телити — да Шаруља не би били „дискриминисана“.

2 thoughts on “ЗЛОСТАВЉАЊЕ ПРАВДЕ ИЛИ ЗАКОНОДАВНА ПАМЕТ ИЗ МАГАРЕЋЕ КЛУПЕ”
  1. МОНСТРУМСКИ НЕУСТАВНИ ЗАКОН О СРПСКОМ ЈЕЕЗИКУ И ЋИРИЛИЦИ

    Захваљујући глобалистичким упропашћивањем народа и држава по свету, захваљујући правни(чк)им егзибицијама у селективним дељењима правде и неправде, као и честим вишедеценијским развлачењима „правде“, захваљујући неупоредиво већом стварном и формално-правном бригом за права, на пример, убице него његових жртава, па захваљујући и апсолутно нехуманој једнострано укинутој смртној казни (док убице о свом укидању смртне казне не размишљају) сви системи и државе у свету данас својим радом и начином постојања и трајања, на неки начин, уместо да су претња убици свиме, па и смртном узвратном праведном смртном казном за смрт недужне жртве, производе убице. Својим неправедним и лошим радом све институције у држави нису нимало недужне у „производњи смрти“. О апсурдним законима правни(чк)им у Србији да много не говоримо. Узмимо за пример само оно у чему је Србија „рекордер“ у свету у Закону о српском језику и ћирилици, донетом (чак једногласно) у Скупштини Србије 15. септембра 2021. године, у коме грађани (чујте сад!) немају иста ни права ни обавезе: једни грађани имају обавезу да српски језик пишу српским, ћириличким писмом, а други грађани ту обавезу немају, тј. могу, по свом ћефу, да званично чак, а не лично, пишу само српски језик пишу којим желе другим писмом. Уз то, они грађани који су обавезни да пишу српски језик, нормално по нормалној уставној обвези из става првог Члана 10. Устава Србије, нормално чиниће то џабе, тј. чиниће то као што сви у свету други не наплаћују писање свог матичног језика матичним, својим писмом у својој држави. Они, пак, који нису овде наведеним законом из 2021. године обавезни да својим, матичним писмом ћириличким пишу свој, истовремено матични језик у Србији — српски језик, само ти грађани који нису обавезни, а ипак се одлуче да српски језик пишу српским писмом — само такви („необавезни“ према ћирилици) грађани моћи ће новчано да буду награђени смањењем пореза, што нее моар бити нимало безначајна награда. То еј оригинални српски закон у свету с параграфима које још нико други у свету није смислио. И, ево, још мало па две године је такав закон на снази, а у новој Скупштини Србије још се нико није сетио да види шта је урадила претходна Скупштина Србије (иста власт је била и сада је), па да ту невиђену у свету бруку што пере исправи и донесе нови закон усклађен с јасном одредбом у реченом члану Устава Србије, у коме изричито пише, као што то пише и у сваком другом уставу сваке друге државе у свету у вези с њиховим матичним језиком и писмом, да су „у службеној употреби „српски језик и ћириличко писмо“, наравно без икаквог изузетак, као што нема у томе изузетка ни код било ког другог језика и писма. И кад би се, не дај Боже, због такве националне и држане бруке, јединствене, непоновљиве у свету, неки Србин и убио због таквог закона, Скупштина би рекла: „наш правнички и државни систем није отказао и нема њене кривице, а тај што се убио због таквог закона је монструм“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *