- Управљање светим обредима које је надживело и границе антике, током развоја људског друштва делом кроз обичаје преточене у право- “правне норме“ а делом опсталих као елемент идентитета једне заједнице- “друштвене норме“, у регији поунавског Ђердапа, било је резервисано за жене, од стране путописаца неретко поређене са Римљанкама.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Античка божанства у женском обличју присутна су на ђердапском делу Дунава почев од првог века нове ере: Медуза, Селена, Минерва, Јунона, Дијана, Либера, Менаде, Агава. Поред осталог, њихова се улога огедала у афирмацији ауторитета односно легитимности правног поретка. Име заштитнице путева Дијане носи и станица катаракти односно војна постаја и тврђава на излазу из Сипског канала. Нешто даље у унутрашњости, лоцирана је Феликс Ромулијана подигнута крајем 3. и почетком 4.века. Посвећена је Ромули, мајци цара Галерија Валерија Максимилијана, уздигнутој у ранг божанства.
Најстарија представа лика жене која скупа са божанствима учествује у светом обреду, садржана је на мермерној икони из Понтеса код Трајановог моста. Како Мирослава Мирковић описује садржај плоче димензије 42х29 цм, у горњем појасу представљени су Либер и Либера (божанства виноградарства и плодности)… лево од Либере мала женска фигура обучена у пелопс, с неким предметом у рукама (котарица или птица); у доњем делу фриза, с лева на десно, две Менаде обучене у дуге пелопсе, обе с подигнутим рукама; у центнру је женска фигура у пелопсу, која држи у десној руци кратак мач (Агава), а у левој одсечену главу човека; сцена представља смрт Пентеја. До данас се у овим крајевима одржало “призивање метаморфозе вина и лозе“ кроз бајалицу “Прича Господња“, са стиховима: “…И литар вина постаде/ Лоза зеленога винограда/ С грожђем на њој/ И вино из боце поста/ Чокот зелени/ С црним грожђем на њему…“ .
Управљање светим обредима које је надживело и границе антике, током развоја људског друштва делом кроз обичаје преточене у право- “правне норме“ а делом опсталих као елемент идентитета једне заједнице- “друштвене норме“, у регији подунавског Ђердапа, било је резервисано за жене, од стране путописаца неретко поређене са Римљанкама: “Између жена находе се доста жена са правилним цртама, које би се могле упоредити са старим римским лепотицама. Особито мора сваком посматрачу у очи пасти што су код Румуњанке мале руке, али уопште мале ноге са правилно развијеним листовима. Доиста се мора чудити откуд ова аристократска својства ногу код ових планинаца, код којих би требало да се са вечитим пешачењем и пентрањем на планинама ноге сразмерно још развијају. Додајте још једну лепоту здравих зуба, правилно скројених уста и очију пуних ватре и живости и ето нам типа старе Римљанке.“
Чине се занимљивим паралеле између обредних радњи везаних за легенде о оснивању “вечног града“ и они хиљадама година упражњаваних у данашњој српској регији. Како Плутарх пише, по Ромуловом налогу би око средишта кружног јарка зацртан град као какав круг, “осничач града онда причвсти на плуг гвозедени раоник, упрегне бика и краву, па сам тера и урезује унаоколо дубоку бразду… где мисле наместити градска врата, дигну раоник, пренесу плуг и оставе простор. По томе држе читав зид осим врата светим“. У другој половини 19. века Стеван Мачај наишао је на обред “радње са црталом“ на нашим просторима: “Кад мртвац буде сахрањен и пратња се разиђе, она женска која је мртвацу свећу и киту цвећа давала заостане, узме цртало из плуга и почне са лева на десно опкољавати гроб, говорећи “Јуначе- назове га именом- ја сам те опколила и образдила са гвожђем, био ти добар или рђав, од сунца, месеца, сродника, пријатеља и целог света…“. Магијске радње жена била су део рибарске свакодневице на Ђердапу и у 20. столећу. Према истраживањима С.Зечевића и Д.Дрљаче, веровало се да се срећа у риболову може постићи бајањем или прорицањем: “Над мрежама или другим алатом бајале су жене које су мађијским формулама утицале на срећан исход лова. Такође су постојале жене које су могле да уреде да један рибар током дана ухвати, рецимо, три јесетре, што се сматрало добрим ловом, па није било скупо платити пророчици.“ Према проф. Сими Аврамовићу, и у случају магијских обреда и у случају правних норми, човеку антике било је блиско становиште да они владају у природи независно од људске воље те ће, на трагу Фрејзеровог закључка, уколико поступа на известан начин, то неминовно довести до одређених последица услед једног или другог… уздржавањем да се чини оно за шта, на основу својих погрешних идеја о узроку и последици, верује да би му нашкодило, потчињава се табуима који су негативна примена практичне магије.
Везано за статус жена у некадашњим деловима античког Рима што су гравитирали Дунаву, инкорпорисаних у његов правни систем од почетка првог века н.е, за владавине Хадријанове од 121.г. под окриљем муниципијума Дробета, седам деценија касније, под Северима у оквиру истоимене колоније а након тога, од краја трећег столећа (270- 275.г, владавина Аурелијанова) у саставу царства мимо ње, нарочито у склопу политике насељавања ратних ветерана у граничној провинцији Дакији, њиховим удајама за легионаре чији је Дијана као логор помоћних трупа превасходно била насељена, постоји низ норми римског права, важећи за њих, било по питању стицања римског грађанства, било по питању брачног односно породичног права. О војничким дипломама пронађеним на Ђердапу можемо говорити као о првим писаним траговима у којима се спомињу жене. Ради се о јавним исправама издаваним припадницима помоћних јединица у форми две правоугаоне, жицом и печатима седам сведока сједињене бронзане плоче, издаване ветеранима, чији су изворници чувани у Риму. Једна од њих пронађена је у фрагментима у Доњем Милановцу 1967.године и датирана је 28.априла 75.године, доба цара Веспазијана. Њоме се потврђује статус римског грађанина и право склапања брака са женом из реда странаца у статусном смислу- перегрина “коју имају у току стицања римског грађанства или ће је касније оженити“. Стицалац права био је Хера, син Серапионов, пореклом из Антиохије, војник кохорте I Ractorum, под командом Секста Ветулена Цериалиса у Мезији, након 25 година војничке службе. Диплома је доносила и друге бенефиције, попут ослобођења плаћања разних пореза за њега и супругу, право грађанства за њихову децу и потомке… Из периода владавине Антонина Пија потиче део војничке дипломе чији су делови пронађени у каструму Нове (Чезава) на Дунаву. Документ је сачињен између 147 и 160 године. Гласила је на име ветерана флоте који је после 26 година службе стекао право римског грађанина и право на брак са женом која нема тај статус. О овом праву одредбе садржи Гајев уџбеник за правнике “Институције“ написан око 160.године, у одељку 57 прве књиге, који се бави забрањеним браковима: “Често се дешава да неки ветерани добијају одлуком владара право на закључење брака са Латинком или перегринком коју прву узму за жену по отпуштању из војске; деца из таквог брака су и римски грађани и под влашћу својих родитеља“. Латинкама је иначе за право римског грађанства довољан услов било пресељење у Рим. Каракалиним едиктом о грађанству (constituio Antoniniana) већина слободних становника царства добила је тај статус. Према Гајевим Институцијама, није било дозвољено закључење брака између предака и потомака, усвојитеља и усвојенице макар дошло до раскида усвојења, између брата и сестре, зaтим са сестрином ћерком, тетком, некадашњом таштом, снахом, пасторком, маћехом: “Онај ко склопи неважећи и родоскрвни брак, сматра се да нема ни жену ни децу. Како се сматра да деца која се роде у оваквој заједници имају мајку, али не оца, отуда нису под његовом влашћу, него имају положај деце коју је мајка ванбрачно зачела, јер се сматра да ни она немају оца пошто им је отац неизвестан“. Уласком у брак жене су долазиле под власт “оца породице“- очинска власт- patria potestas. Pater familias је sui iuris– “својевласно лице“- “лице које живи по свом праву“ а чланови породице су alieni iuris- “потчињена лица“, “укућани“, “она која живе по туђем праву“. То се односило на жену која је склопила класични брак, тзв. “брак са манусом“, који се могао развести неформалним отказом једне стране, по потреби уз интервенцију магистрата. Друга врста брака- “без мануса“- није производила сатусне последице- ако је жена била sui iuris, она то и остаје задржавајући имовину уз могућност слободног располагања њоме а уколико је alieni iuris, остајала је под влашћу свога патерфамилијаса у односу на кога је имала наследно право као да није удата, док према мужу и деци та права није имала; са децом је само у крвном сродству. Такав се брак могао развести у свако доба, без навођења разлога, без испуњења било какве посебне форме .
У речнику српскохрватског књижевног и народног језика, публикованом од стране Српске академије наука и уметности 1968.г, жена је: 1. Особа полно супротна мушкарцу, људско биће способно за рађање, уз одабране примере “жена се рађа да буде супруга, мати, воспитателница /Доситеј/, “жена је лепотом кадра владати пре но оружјем и памећу /Нушић/ …; 2. Она која је у браку, која је удата; супруга, другарица у односу на свог мужа, наведени примери “женско кад се уда прве године зове се млада, а после се зове жена“, “кад се дјевојка уда добије име, снаха, кад роди прво дијете, онда се тек зове жена“… 3. Женски члан породице који се брине о пословима у кући, домаћица, кућаница… 4. Плашљив човек, кукавица, страшљивац, слабић; 5. Дама у картама за играње … 6. Име курви, у том смислу израз јавна /продајна, лака, пала, шарена/ женска, особа која се продаје за новац, проститутка, блудница, развратница, под истом тачком кисела жена, мужатица– удата жена, намаглија– самовољна, настрана жена, чиста– стара жена која је неспособна за рађање и сексуални живот.